Kada sam prvi put gledao Borisa Kovača uživo, negde u drugoj polovini devedesetih, teško da sam mogao da zamislim kakve će koncerte taj čovek raditi u godini apokalipse.
Bilo je to po njegovom povratku iz Slovenije i osvajanju sveta, na vrhuncu njegove kamerne faze, muzika sva zamišljena, napeta, gotovo gadljiva na nešto tako napadno kao što je ritam. Umesto galopiranja, ona je lebdela na dugačkim harmonicima i povremeno se otresala tenzija u ekspresionističkim solažama na vrištećem alt saksofonu.
Petnaestak godina kasnije, Boris Kovač pleše poput pajaca na navijanje na bini nekadašnjeg Doma kulture Braća Stamenković a njegov surovo usvirani bend treska kroz procesiju evropskih i južnoameričkih ritmova kao da smo u nekoj kafani.
Negde na prelasku u novi milenijum, Boris je otresao sa pleća weltschmerz sa kojim više nije znao šta da radi i rešio da mu se nasmeje u lice. Svet se možda ne može spasti, kao da je bila misao-vodilja njegovog projekta La Danza Apocalyptica Balcanica, ali barem možemo subjektivno da spasavamo sebe i one koje volimo kroz telesni i duhovni ritual plesa.
Sećam se prvog LADABA koncerta koga smo gledali u neko zlo zimsko veče u beogradskom Domu Omladine 2002. godine i kako smo se Mićun i ja zbunjeno zgledali dok je Boris pred zblanutom salom izvodio suludi kabare koji je trebalo da nas nauči kako da prihvatimo i prevaziđemo apokalipsu. Kombinacija pomerenog humora i gorkoslatke plesne muzike odisala je jednom rizičnom transcendencijom.
Deset godina prođe u mahu kad se čovek zabavlja i La Campanella večeras uspeva da koncept koga je tada Boris uspostavljao provuče kao vrhunski šou. Nastup večeras nije bio ništa manje teatralan od onog pre jedne decenije, naprotiv – ovo je sada kabare još višeg koncepta – a muzika je dobila jači zamah, kreće se sa više drskosti. Boris je kao vino, što je stariji to je ukusniji i više opija.
La Campanella je pre nekoliko meseci izdala album Fly By koji je večeras i promovisan i za njega se dosta bezbedno može reći da se radi o vrhuncu Kovačeve plesne faze. LADABA albumi su svi redom bili odlični ali njihova zamišljenost nad krajem istorije (i konsekventno sveta) nije dopuštala muzici da se tako lako otrese preovlađujuće sete pa su i Borisovi pozivi na ples, gubljenje u njemu i pronalaženje, takođe u njemu delovali kao predlog o kome se mora razmisliti. No u 2012. godini, La Campanella je puna realizacija filozofije pokreta umesto diskursa koju je LADABA uspostavila.
Večeras je bend bio naprosto drsko poletan i organska harmoničnost Borisove muzike ponovo je sa albumom Fly By i ovim nastupom dobila jednu oštricu sukoba. Teatarske i teatralne tendencije koje on poslednjih deset i kusur godina sve eksplicitnije ispoljava prelile su se i u kompozicije i mada još ne pričamo o radikalnom jump-cuttingu jednog Johna Zorna ili Otomoa Yoshihidea, La Campanella večeras prikazuje koliko je sposobna za opasne piruete i skretanja pod pravim uglom.
Dinamički, Kovač je uvek jednakom ubedljivošću popunjavao čitav spektar od najtišeg šuma do najglasnijeg vriska i večeras to sve radi samo brže nego do sada. Pesme su razigrane, čak malo bezobrazne, neke promene dinamike su na granici crtanog filma, ovo je plesna muzika koja plesača iznenađuje, izaziva da prevaziđe ono što zna i počne da radi ono što ne zna.
Delimično, ovo je moguće i zato što je ovo duplo manji sastav od LADABA – pet ljudi na bini sada moraju da ponesu, indivudualno, mnogo više odgovornosti. A sa druge strane, ovo su sada i deceniju stariji i iskusniji muzičari. Miloš Matić nije imao najčistiji zvuk, ali je svirao savršeno kao i uvek, pomagao Borisu u pevačkim delovima a kada je u jednoj od kompozicija ostavio kontrabas i zaplesao, izmamio je krike i aplauz (ne samo ženskog dela) publike. Vukašin Mišković je od kafanskih vinjeta na akustičnoj gitari bez vidnog napora preleteo do hendriksovskih tekstura na električnoj, Goran Penić je možda najvažniji element benda jer svira harmoniku i ima zastrašujući opseg ideja, a Lav Kovač… Poslednji put sam ga gledao sa Ultima Armonia pre četiri meseca i sada je još bolji, još ubedljiviji u svim tim tango/ valcer/ rumba mešapovima koje njegov otac i Miloš smišljaju.
No, naravno, centralna figura večeri je Boris, visoki, mršavi saksofonista koji preleće od alt saksofona do bas klarineta, odlaže ih da bi treskao unaokolo marakama ili dairama, zatim udaraljke teatralno baca i hvata se soprano saksofona. Da je njegovo sviranje spoj anđeoske čistote, teatralne prenaglašenosti i dobroćudnog humora to i nije neka novost ali način na koji ceo sastav diše oko njegovih linija treba čuti i videti.
La Campanella je samo naizgled muzika lakih nota za neke fine kafane sa lepo vaspitanim kelnerima i skupim mađarskim vinom, jer za nju bi bio okej i Željko Joksimović čija je muzička teritorija načelno bliska Borisovoj. Ali Boris Kovač nije Željko Joksimović (i kad smo već kod toga, nije ni Sanja Balkanika) jer u njegovom spoju dekadentne plesne muzike i narodnjačkih motiva svaka nota, svaki udarac i udah su teško izboreni, opravdani silnim, decenijskim, krvarenjima, pročišćeni kroz gotovo patološku patnju i servirani uz bolan osmeh. Ovo je silovito autorski pristup raspoloživom materijalu koji proždire ono što citira i rađa ono što, jelte, ubija.
I kad smo već kod dekadencije, Borisova odluka da se čitavo vreme publici obraća na Engleskom je samo najočigledniji element visokog koncepta u kome se lake note opterećuju teškim balastom naše zajedničke istorije. Bizarni humoristički program koga Kovač provlači uz muziku u teoriji bi trebalo da bude sasvim suvišan – kad već muzika toliko toga govori sama za sebe. Ali nije. Nejasno kako – dekadentna muzika i na momente potpuno burleskne situacije na bini pojačavaju jedno drugo. Apokalipsa je zaista tu, tek koji korak iza zanosnih krešenda koja čujemo na bini. Ples nas neće spasti, samo će nas pročistiti. Uostalom, pogledajte snimke i recite mi da najave članova benda nisu nešto najbizarnije i najsmešnije što ste videli ove nedelje.
Ali Boris Kovač, iako sam pre deset godina iskreno pomislio da je poludeo, zna šta radi. Njegovo pevanje – koje se pevanjem jedva može nazvati, i njegovo plesanje – nula procenata tehnike i 130 procenata žudnje su njegov način da nas umiri i pokaže nam put. Ovo je muzičar koji je u samom vrhu ne samo domaće već svetske scene, koji namerno, iznova i iznova radi pred publikom stvari koje ne ume da radi. Ovo je panker iz Vojvodine koji nas podseća da pred licem apokalipse ne moramo da se foliramo jer spasa nema. Zanos će morati da bude dovoljan.
