Pogledao sam film Arvéd, češku pomalo okultnu, pomalo kafkijansku, pomalo hermetčnu dramu o životu jedne interesantne istorijske figure iz prve polovine dvadesetog veka, snimljenu uz pomoć Češkog državnog fonda za pomoć filmu. Izvori navode iznos od 11 miliona kruna donacije, što zvuči impresivno mada se radi o cifri manjoj od pola miliona evra. Opet, svaka kruna koju je film dobio se, mislim da je fer reći, vidi na ekranu, sa priličnom trudom oko kadriranja i osvetljenja što ga je ekipa predvođena debitantskim režiserom po imenu Vojtech Masek uložila. Masek je poslednjih godina imao izvesnih uspeha kao scenarista a poslednji film koji je pisao, Okupace iz 2021. godine bavio se sovjetskim trupama u Čehoslovačkoj pa je i nekako prirodno da će njegov naredni film, a koji je napisao u tandemu sa Janom Poláčekom, i onda režirao biti još jedan „period piece“, ovog puta usmeren na pojedinca koji se u svom vremenu izdvajao izuzetno ekscentričnim interesovanjima ali i istorijom mračne saradnje sa ne jednim već dva totalitarna režima.
Masek nije potpuno neiskusan po pitanju režije i početkom stoleća je režirao nekoliko kratkih filmova i može se govoriti da film na planu pojedinačnih scena veoma impresionira, sa odličnom fotografijom Dusana Husára, sjajnim osvetljenjem, dobrim kostimima i scenografijom. Ovo je svakako film koji je iz svojih skromnih sredstava izvukao najviše, nudeći nam scene snimljene uglavnom u enterijeru i uglavnom sa minimumom osvetljenja, a da je utisak koji se ostavlja taj o jednom jasnom i zaokruženom umetničkom i estetskom imaginarijumu a ne o nekakvim dovijanjima iz nužde. Ograničen broj lokacija (unutar najviše tri zgrade) na kojima se radnja odvija ovde je od ograničavajućeg faktora transformisan u narativni motiv sa pričom koja epizode iz života titularnog Arvéda postavlja u jednu cikličnu ili makar spiralnu strukturu, oslanjajući se na snagu ponavljanja i variranja istih motiva, kadrova, dijaloga i afekata da nam sugeriše opsesije glavnog junaka ali i obrasce zloupotrebe u kojima je bio zarobljen dobar deo svog života.
Jiří „Arvéd“ Smíchovský rodio se krajem devetnaestog veka (dvadesetak dana pre Josipa Broza Tita koji se i sam pominje u filmu) u uglednoj praškoj porodici sa jakim buržoaskim korenima (istorija kaže da su već dva veka živelu u Pragu u vreme kada se Arvéd rodio) i vrlo naglašenom odanošću katoličkoj veri. Porodična kuća je, kažu, bila puna vrednih knjiga i umetničkih predmeta a oca su često posećivali ugledni umetnici (na primer slikar Max Švabinský) ali i druge javne ličnosti (poput slavnog generala Radola Gajde). Arvéd je tečno govorio Nemački i počeo sa studijama prava na Nemačkom univerzitetu u Pragu ali ga je početak Prvog svetskog rata omeo u završavanju fakulteta. Mobilisan i sa činom poručnika poslat da služi na frontu u Italiji, Arvéd će brzo dezertirati i kriti se jedo vreme među monasima u manastiru blizu Pize. Ipak, na kraju je bio otkriven, i proveo jedno vreme u logoru za ratne zarobljenike, da bi do kraja rata ponovo pristupio „svojima“, služeći u dobrovoljačkoj Čehoslovačkoj legiji ali i sarađujući sa italijanskom obaveštajnom službom sa kojom je, kažu imao tesne veze sve do 1930-ih godina.
Iako je posle rata završio prava, posle toga je počeo studije teologije u Italiji i filozofije u Francuskoj, privučen, jelte višim temama, pa će nešto kasnije doktorirati i jednu i drugu nauku, pristupiti Masonima, početi da izučava Kabalu i okultizam. Arvéd je držao predavanja u hermetičkom udruženju Univerzalija, ali je što se posla tiče radio prilično malo, na odseku za arheologiju Nemačkog univerziteta u Pragu i uglavnom se izdržavao od porodičnog, odnosno majčinog novca. Jer, zahvaljujući svojim političkim stremljenjima (prvo je bio socioldemokrata pa fašista) ali i homoseksualnoj orijentaciji, Arvéd je bio ono što danas zove bezbednosno interesantnom osobom. I ne bez razloga, politički ali pre svega lično radikalizovan učestvovao je u pokušaju zauzimanja Narodnog doma i napadu na Vinogradsku sinagogu krajem tridesetih godina, doduše prvenstveno zainteresovan za retke i vredne knjige koje su se tamo nalazile.
Odmah od početka okupacije sarađivao je sa nemačkom obaveštajnom službom Sicherheitsdienst, ali i bio tri puta zatvara od strane Nemaca. Kažu da je bio jedan od njihovih najrevnosnijih agenata, a kada mu je posle rata suđeno za kolaboraciju branio se na sudu sam, insistirajući da je bio primoran. I pored nekoliko svedoka koji su tvrdili da im je pomogao da se spasu od nacista, sud je utvrdio opsežnu saradnju sa okupatorom i osudio ga na doživotni zatvor. Arvéd je menjao mesta služenja kazne jer su ga drugi zatvorenici često napadali, delom zbog njegove istorije saradnje sa okupatorom, delom zbog obreda crne magije koje je navodno radio u ćeliji, delom zbog, a ovo je verovatno bilo presudno, daljeg doušničkog posla koji je obavljao ovog puta za čehoslovačku službu StB koja je koristila njegovo opsežno poznavanje tajni vezanih za visokopozicionirane ljude iz doba okupacije pa ga i izvodila kao svedoka na više suđenja. Zbog ovoga je imao izvesne privilegije u zatvoru, poput sopstvene ćelije i povremenog pristupa knjigama koje je tražio ali je početkom 1951. godine okončao život pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima. Postoji nekoliko verzija priče vezane za njegovu smrt, od toga da se ubio, preko toga da je samog sebe obrezao u ćeliji i umro od trovanja krvi pa do toga da su ga iz nehata ubili stražari koji su voleli da ga povremeno propuste kroz šake.
Film Arvéd se prevashodno bavi periodom okupacije i nakon rata, dakle, Arvédovom saradnjom sa nacistima i komunističkom službom i njegova velika snaga je u tome da uspeva da legitimno prikaže protagonistu kao opsednutog čoveka koji će zbog svojih okultnih interesovanja žrtvovati veliki deo svog života i saviti kičmu pred jednim i drugim režimom kako bi imao pristup za njega dragocenoj literaturi a preko nje onostranome. Poreklom iz, rekosmo, veoma katoličke porodice, Arvéd u jednoj od scena svešteniku sa kojim deli ćeliju (iako ga sumnjiči da je samo glumac podmetnut od strane službe) objašnjava zašto se okrenuo Satani i ovo je jedna u njegovom životu jasno i ubedljivo prikazana transformacija sa dobro povučenim linijama između hrišćanskog verovanja, njegovog života u „grehu“, ali i poezije Stanislava Kostke Neumanna.
No, strastvenost glavnog glumca, Michala Kerna i vrlo pristojan rad ostatka ansambla (pogotovo Saše Rašilova koji igra funkcionera Štěpána Plačeka čiji je život Arvéd spasao dajući nacistima nepotpune informacije i koji mu posle rata vraća uslugu iako ga, efektivno, drži u zatočeništvu) nije sasvim dovoljan da gledalac koji nema nikakva eksterna znanja o životu doktora Smíchovskog baš odmah – ili uopšte – razume o čemu se u filmu radi. Masek je odabrao nehronološki pristup pripovedanju, sa stalnim skokovima između suđenja Smíchovskom, njegovih saradnji sa jednom i drugom službom, dijaloga u zatvorskoj ćeliji ili dijaloga sa agentima službe poslatih da sa njim sarađuju dok je još u kućnom pritvoru (a od kojih jednog pokušava da zavede). Ovi su skokovi namerno urađeni bez ikakvog signaliziranja da se radi o različitim vremenskim planovima a što se dalje dodatno komplikuje smišljenim ponavljanjem istih scena po nekoliko puta, sa nešto izmenjenim dijalogom ili izmenjenim akterima u nekim od uloga. Ovo je svakako smeo umetnički postupak, ali i riskantan jer postoji prilična verovatnoća da će gledalac biti pomalo izgubljen i nesiguran da li scene koje vidi treba da doživljava kao istorijske, simboličke ili deliričke.
Ovo, da bude jasno, na kraju nije TOLIKO bitno jer film svakako ne pokušava da bude dokumentaristički prikaz Arvédovog života, već više aproksimacija goruće tenzije jednog od najbriljatnijih umova svog doba a koji je bio stavljen u jaram saradnje sa službama i držan u podređenosti stalnim obećanjima ezoterične literature. Michal Kern ima taj opsesivni, adiktivni kvalitet u svojoj glumi i gledalac uspeva da oseti to uzbuđenje vezano za lepe stare knjige odštampane goticom koje on tretira gotovo isto kao cigarete kojih u zatvoru nema i koje mu se tokom razgovora sa službom daju kao mala nagrada.
No, ono što može da gledaoca ultimativno odbije je to da se film gotovo sav svodi na dijaloške scene u kojima su likovi mahom nepomični i gledaju ili jedni u druge ili u kameru. Masekovo kadriranje je izvrsno a osvetljenje i kolorit, zajedno sa kostimima i scenografijom su veoma ukusno urađeni, no ovo je film od gotovo dva sata koji 80% svog vremena provodi u ovakvim scenama dok ostatak otpada na kratke kadrove suđenja i repetitivne kadrove crnomagijskih rituala koji na kraju deluju samo kao začin.
Utoliko, Arvéd je film koji intrigira ali ne isporučuje do kraja, više služeći kao podsticaj da se sami upustite u istraživanje života i filozofije ovog čoveka nego što zbilja uspeva da prikaže svoju proklamovanu faustovsku temu. Tehnički svakako kompetentan na nivou svake scene on može i da umori tom ujednačenošću tona i atmosfere ali intrigantnost mu se ne može poreći pa sam zadovoljan da mi je HBO omogućio da ga pogledam.
