Pre nekoliko dana izašla je kolekcija za DC-jev miniserijal The Jurassic League a koji je izlazio serijalizovano od Maja do Oktobra prošle godine. Kako se radi o jednom tako prirodno uzbudljivom a tako nepravedno retko korišćenom konceptu – spoj superheroja i dinosaurusa – red je da ukažemo zainteresovanima a koji su ga možda, zabavljeni DC-jevim bombastičnim događajima i krosoverima, nehotično i propustili. Fakat je da je ovo zapravo bilo i dosta jako reklamirano od strane DC-ja, pogotovo jer se radi o stripu za praktično decu, a što je verovatno i posledica pedigrea autorskog tima.
Naime, ovo su zajedno napisali Daniel Warren Johnson i Juan Gedeon od kojih je ovaj drugi nacrtao i najveći deo materijala, dok je Johnson radio naslovne stranice. Na crtežu su još uskakali da pomognu i Rafael Garres, koji je nacrtao celu treću epizodu, te Jon Mikel koji je pomagao na četvrtoj. Kolore je radio Mike Spicer a letering Ferran Delgado i The Jurassic League je već od prvih najava plenio svojim vizuelnim karakterom, nudeći razuzdanu praistorijsku verziju klasčnih DC-jevih superheroja i rađanje reptilske verzije Lige pravde u srcu konflikta koji preti da razori čitavu planetu.
Daniel Warren Johnson mi je, ako se neko seća, jedan od omiljenih likova u savremenom američkom stripu, čovek koji nije zainteresovan da priča tuđe priče i čak i kada radi korporacijske stripove, u njih unosi veliku meru ličnog. Johnsnonov trejdmark su jake, sirove ljudske emocije uparene sa neizdrživo moćnim crtežom i zapravo je The Jurassic League prilika da malčice vidimo i njegovu drugu stranu, strip koji iako i dalje ima taj operski, dramatični emotivni naboj, očiglednije nadeven i komičnim podtekstom, a koji, uostalom, Johnson i nije nacrtao.
No, Juan Gedeon je bez sumnje bio čovek na pravom mestu za ovakav strip. Ovaj Argentinac je do sada već radio za Marvel (Ghost Racers i Venom) pa je posle jednog rada za Skybound/ Image (Horizon) za DC crtao Teen Titans, Doom Patrol i Death Metal: Multiverse’s End i njegov visoko stilizovani, kinetički, jako dinamični crtež je idealno ugođen sa onim što bismo po definiciji očekivali od stripa sa kojim je povezan Johnson.
Sam Johnson je objasnio da su Gedeon i on shvatili da obojica vole stripove (i crtane filmove itd.) sa dinosaurusima i da on lično voli Ligu pravde ali da ih više voli kao dinosauruse. Ideja o kreiranju narativa u kome će popularni DC-jevi superheroji biti predstavljeni kao dinosaurusi u svetu koji je čitav, jelte, „jurski“ onda verovatno došla kroz razmenu skica i dizajn-ideja za pojedinačne likove, a kada su dvojica autora došla sa pičom kod Katie Kubert, DC-jeve više urednice, ona je, citiram „znala da imamo nešto posebno“.
E, sad, treba ovde malo i zauzdati očekivanja i emociju jer The Jurassic League je strip koji je vrlo simpatičan i vrlo simpatično nacrtan, ali koji u kranjoj analizi zapravo ne nadilazi svoj inicijalni koncept i tu simpatičnost. Drugačije rečeno, ovo je jedna vrlo standardna priča o alternativnoj verziji Lige pravde gde se heroji upoznaju kroz borbu protiv (alternativne verzije) Darkseida i shvate da ih ujedinjuje ta žudnja za pravdom i prirodan impuls da štite slabije od sebe, a to što su glavni junaci svi dinosaurusi ne menja previše na standardnosti samog narativa. Gedeon i Johnson ovde, hoću reći, nisu istupili predaleko od nečeg što biste videli u nekom savremenom crtanom filmu rađenom po DC-jevim stripovima, a svakako ne nude strip koji bi crtanofilmovski senzibilitet izdigao na tako visok nivo kao što je, recimo, bio recentni Justice League Infinity.
No, to ne znači da The Jurassic League nije zabavan i mestimično i simpatično pametan strip. U prvom redu, grafička oprema je razuzdano dopadljiva. Gedeon radi jako dinamičan lejaut a Spicerovi kolori su moćni i vibrantni i ma koliko da sam se unapred vajkao što Johnsonovog vcrteža ovde nema u samom stripu, već posle prvih par tabli sam se opustio i uživao u onome što je ponuđeno. Gedeon ima vrlo sličnu energiju Johnsonu, sa telima koja su savitljiva, elastična, nabijena snagom i pokretom i sa akcijom koja je urnebesna i mada ne ZAISTA visceralna (jer ovo je ipak strip namenjen mlađoj publici), a ono bez sumnje eksplozivna, puna te dramatične superherojske masivnosti koja je i Johsnonov zaštitni znak. Onda na to dođe Delgadov letering, perfektno uklopljen sa dinamikom crteža i kolora, sa atraktivnim zvučnim efektima ali i sjajnim dizajnom oblačića i titlova.
Naravno, primarna atrakcija je dizajn samih likova, i ovde su Gedeon i Johnson metodično i sistematski razmišljali kako da svakog od DC-jevih prvopozivaca uklopi sa dinosaurusom koji će prirodno sugerisati njihov sržni karakter. Wonder Woman je tako dizajnirana kao triceratops, jer se time sugeriše njena snaga i čvrstina, a Supermen je brahiosaurus, dobroćudni biljojed koji ipak impresionira svojom veličinom i snagom. Džoker je dilofosaurus, dizajniran po uzoru na Ledgerov lik iz Nolanovog filma, a Betmen je fantastično uspešan kao alosaurus, spajajući preteći senzibilitet vezan za njegove aspekte šišmiša sa mesožderskom, predatorskom prirodom ovog guštera.
The Jurassic League zapravo priča dosta kompleksan narativ, što nije Johsnonova specijalnost. Njegovi su stripovi do sada većinski bili vezani za likove koji treba da pređu put od tačke A do tačke B, prevaziđu teška iskušenja na tom putu i čitaocu predoče svoju sirovu, često ranjenu ljudskost. Ovde na programu imamo drugačiji zaplet, sa više likova koji se na početku ne poznaju, sa više negativaca koji rade odvojeno ali, posle se ispostavi, za istog GLAVNOG negativca i poenta narativa je u tome da se vide pojedinačne karakterizacije heroja koji prepoznaju heroizam jedni u drugima i onda postaju, jelte, Liga.
Sve je to urađeno zanatski vrlo pristojno, ali istovremeno Johnsonov i Gedeonov scenario naprosto ne ide dalje od obilazaka opštih mesta. Kako je već i u kritici prve epizode primetio autor prikaza na AIPT, ovaj strip se uglavnom bavi isticanjem svoje premise a koja je vidljiva već sa naslovne strane.
Hoću reći, kada se stavi na stranu to da su ovo dinosaurusi a ne „ljudi“, The Jurassic League je vrlo klasičan, bazičan DC-jev superherojski narativ kakvih smo do sada pročitali i pogledali jako mnogo i u kome zapravo, kada malo oguglate na to kako su imena likova i lokaliteta promenjena da se uklope uz „jursku“ tematiku (Jokerzard, Wonderdon, Growltham City, Metraaaghpolis, Darkyloseid), nema naročito mnogo veze što su ovo sve dinosaurusi. Strip mestimično radi neke zanimljive stvari sa svojom postavkom, recimo Supermenov/ Supersaurov odnos sa nativnom zajednicom je zanimljivo podvučen time da je on dinosaurus poslat na ovu planetu sa drugog, umirućeg sveta a da ga je podigla zajednica primitivnih ljudi* čijim se on oseća pripadnikom i zapravo mu treba dosta ubeđivanja da shvati da njegova moć zaslužuje da se njom štiti čitav svet. Tu je i ljudsko dete koje unaokolo prati Batsaura i koje nikada ne postaje „zvanični“ Robin a u vezi sa kojim scenario dotiče neke mračne strane Betmenovog mitosa na dosta spretan način.
*ovde se, naravno, ignoriše biološka činjenica da dinosaurusi i ljudi nikada nisu delili itsu epohu, ali to je umetnička sloboda koju smo lako spremni da dopustimo na ime imanentne zabavnosti kontrasta između ljudi i dinosaurusa tako čestog u popularnoj kulturi
Naravno, sa druge strane je tu i činjenica da u promišljanje ovog sveta i društva nije uloženo BAŠ MNOGO napora i da pored antropomorfnih vidimo i „normalne“ dinosauruse – a da se strip ovim kontrastom ne bavi, baš kao ni kontrastom između tehnologija koje imaju na raspolaganju ljudi i gmizavci.
Drugim rečima, The Jurassic League ima značajno veći potencijal kao koncept nego što je ovim stripom ispitano i nekoliko zanimljivih tema koje su ovde pokrenute, izvan standardne priče o superherojima, su mogle da se istražuju duže, detaljnije i ekstenzivnije.
Ali to svakako nismo dobili u ovom stripu. Ono što jesmo dobili je konzistentno moćan, zabavan grafički program sa ikoničkim likovima koji su ovde učinjeni još ikoničkijim, atraktivnim scenama akcije i izvrsnom sinergijom između dizajna, kompozicija, kolora i leteringa. Na ovom nivou The Jurassic League funkcioniše veoma dobro, na mnogim tablama kanališući sirovu, usijanu energiju koju danas očekujem, ne, ZAHTEVAM od Johsnonovih stripova pa je onda lakše i tolerisati za mene iznenađujuće nemaštovit, mada apsolutno korektno vođen narativ. U svakom slučaju, ovo vredi pročitati pa ako ste vredna osoba, izvolite do Amazona.
