Čitajući šta razni američki sajtovi posvećeni superherojskim stripovima pišu o na Spajdermena centriranom krosoveru Dark Web koji je išao od kraja prošle godine pa do Februara ove, vrteo sam glavom u nevjerici i bukvalno* se pitao da li ovi ljudi i ja čitamo iste stripove, NE, da li živimo na istoj planeti! Neobuzdani izlivi oduševljenja, dizanje kvaliteta scenarija i karakterizacije u nebesa, pohvale za ton uprkos njegovom potpuno nekontrolisanom meandriranju između internet-humora i šekspirovske tragedije – tamo gde su ovi ljudi uspeli da vide „jedan od najuzbudljivijih događaja u recentnom sećanju“ ja sam video samo na mišiće isforsiran, generički krosover koji je u najboljem slučaju dosegao nivo pospremanja kuće, a u najgorem, pa, ponovio neke od najgorih odluka koje su u Marvelu ikada napravljene u vezi sa Spajdermenom, ali i posegao za nekim rešenjima koja su naprosto toksična za superherojske stripove i doprinose daljoj eroziji njihovog kvaliteta
*figurativno bukvalno
Čujte, potpuno sam svestan da imam skoro pedesetdve godine i da je sasvim prirodno, očekivano, možda i neizbežno da se pretvorim u reakcionarnu, ogorčenu ljušturu nekadašnjeg čoveka koja gunđa na skoro sve što pročita i nakucava kilometarska objašnjenja zašto su u njegovo vreme superherojski stripovi bili sveži, maštoviti i pametni a danas su generički, klišeizirani i glupi, ali uz sve to moram da u očajanju primetim da ako je OVO standard kvaliteta koji danas kritičari (ili makar neplaćeni pisci prikaza po američkim sajtovima) smatraju ne prihvatljivim nego poželjnim za Spajdermenove krosovere i događaje, onda dajte da gasimo Spajdermena i da se nadamo da će Hickmanov ribut Ultimate univerzuma uneti malo razuma u ovo ludilo.
Da bude jasno, ja sam od početka nove faze magazina Amazing Spider-man Aprila prošle godine imao prilično mrzovoljnu reakciju na sržni serijal o mom najomiljenijem strip-junaku. Iako sam prvo pretrpeo napad optimizma što će posle konzorcijuma koji je pisao razočaravajući Amazing Spider-man Beyond, serijal biti poveren na staranje prilično pouzdanom scenaristi Zebu Wellsu, sa selekcijom vrlo dobrih crtača uz njegove bokove, već sam početak njegovog rada me je ohladio ne na sobnu nego na subarktičku temperaturu.
Zaustavite me ako ste ovo već čuli ranije* ali od svih stvari koje mogu da me iznerviraju u vezi sa Spajdermenom i njegovim tretmanom posebno mi na kurac ide kada autori i urednici odluče da je najbolji način da se uđe u srž ovog lika to da mu se oduzme svaki tračak sreće koji je imao ili mogao da ima i da ga se pretvori u depresivnu ruinu sa kojom je neprijatno deliti isti panel u stripu, ČIJI JE STRIP NEPRIJATNO ČITATI. Svakako, klasični Spajdi je uvek imao elemente depresivnsoti, osećaja socijalne izolovanosti i sindroma samozvanca, ali, evo, da vas iznenadim sve novostima od pre pola veka, magija stripova koje su pisali Stan Lee, Gerry Conway, Len Wein i kolege je bila u tome da je glavni junak uvek u sebi nalazio snagu, odlučnost i inspiraciju da prevaziđe sumnje, depresivnu letargiju i strah od drugih ljudi, prepozna vrednost podrške svog socijalnog okruženja (rodbine, prijatelja, ljubavnica) i kroz činove heroizma vaspostavi svoj „stvarni“ identitet dobrog, požrtvovanog čoveka koji može da napravi grešku ali će učiniti sve što može da je ispravi, pa makar morao celu Zemlju da prevrne.
*šalim se, ko mene može da zaustavi kad krenem da penim od pravednog besa? Isti onaj koji može da zaustavi Juggernauta kada se zatrči, dakle niko, eto ko!
Zeb Wells kao da odmah na početku stripa smišljeno i metodično radi sve da poništi svaku od ovih pozitivnih stvari u Spajdermen stripovima. Ako je prethodeći rad Nicka Spencera na Amazing Spider-man (detaljno seciran ovde) bio opterećen inflacijom događaja i preraspisanošću tamo gde bi nam daleko više godila ekonomičnost, on se makar držao sržne Spider-man matrice i pružao svom protagonisti razloge za optimizam čak i u trenucima najveće nesreće. Ne zaboravimo koliko je big deal bilo to što su Peter Parker i Mary Jane Watson u ovom stripu ponovo postali par.
E, pa, Wells započinje svoj serijal pokazujući nam da, šest meseci kasnije, Pter i MJ ne samo da nisu zajedno nego je ona udata za drugog čoveka i ima dvoje dece sa njim, maloletne, ali definitivno starije od šest meseci. Kako? Zašto? Ovo ćete saznati samo ako čitate aktuelne brojeve Amazing Spider-man jer se Wells posle dvadeset i kusur epizoda konačno smilovao da nas uputi u tu misteriju.
No, u međuvremenu, Peter Parker je ruina od čoveka, u dugovima i u svađi sa svima koji su mu bliski, bez drage ili druga. Makar je zaposlen, radeći u Oscorpu, kod Normana Osborna, nekada svog arhineprijatelja (dok je ovaj patio od psihoze i bio Green Goblin) a sada, nakon magične rekonstrukcije ličnosti tužnog sredovečnog bogataša koji shvata koliko je patnje naneo i drugima i sebi i svojoj porodici i pokušava da se iskupi pružajući Peteru – čiji tajni idenitet zna – ne samo priliku da radi u cutting edge industrijskom R&D-ju, nego i logističku podršku za njegove Spajdermen avanture. Tako je, narode, ovde ponovo na meniju imamo hi-tech Spajdermena sa futurističkom opremom, novim kostimom, autonomnim dron-pomoćnikom i slušalicom u uhu. Valjda je Wells zaključio da je ovo bilo dobro tokom Beyond ere pa da će biti dobro i beyond the beyond, ako tako mogu da kažem.
Osim što je ovo sasvim u neskladu sa delom priča koje ovaj serijal želi da ispriča. Prvih par narativnih lukova, recimo, tiču se vrlo gritty rata između njujorških bandi predvođenih superzločincima (Tombstone, Rose, Hammerhead, ta neka ekipa) u kome Spajdermen pokušava da minimizuje žrtve i apeluje na razum ljudi koji nisu tek obične psihopate već, jelte, psihopate na kub, sa kostimima, maskama i superzločinačkim nadimcima i to mu spektakularno ne polazi za rukom. Ne samo da ovde nema ni trunke hi-tech dimenzije koja će posle toga biti na silu uvedena u narativ nego Wells ovde Spajdermena postavlja kao dobronamernu ali naivnu figuru što će iz najboljih namera biti praktično saučesnik u zločinačkom poduhvatu. I dok taj noir(ish) pristup nije stopostotno neprimeren Spajdermenu, to da serijal počinje sa protagonistom koji je poražen, polomljen i bezvoljan a onda nam pokazuje kako ga nasankaju da ispadne i glup, jebiga braćo, malo je to mnogo. Gotovo čitav prethodni serijal ovaj Spajdermen je proveo u komi / bolničkom krevetu dok se u njegovom kostimu po Njujorku bacakao njegov klon, Ben Reily, pa nije sad neki PREVELIKI hubris nadati se da novi serijal neće odmah da krene da gazi po glavnom junaku.
Ali naravno da hoće. Peter Parker ovde ne samo da nema sreće u ljubavi, u svađi je sa svim svojim prijateljima, a privatni izvršitelji ga jure zbog silnih dugova nego i kao Spajdermen pravi dramatične greške i u svoj već ogroman kompleks krivice ugrađuje nove blokove.
Wells je, da ne bude zabune, dobar i iskusan scenarista (prvi put je pisao Spajdermena još pre dvadesetak godina) koga Marvel danas vrlo ceni, poveravajući mu i ozbiljne televizijske poslove (pisao je She-Hulk: Attorney at Law, a glavni je scenarista na za narednu godinu najavljenom animiranom serijalu Marvel Zombies), pa nije da u ovom stripu ništa ne valja, pogotovo kada se pređe u drugi narativni luk, sa obilaskom nekih klasičnih Spajdermenovih negativaca iz Sinister Six. Wells je i stariji od većine ljudi koji danas pišu Spajdermena pa umesto da imitira eru u kojoj su ga pisali J.M. DeMatteis ili Peter David, on se oslanja na nešto starije radove iz pera Conwayja, Billa Mantloa i Rogera Sterna. Što je meni, da bude jasno, sasvim blisko i drago. To da Spajdermen i Black Cat obnavljaju svoju romansu je takođe prihvatljivo makar kao završni čin rehabilitacije lika koji je pre nekoliko godia bio vrlo loše korišćen u stripovima o Spajdermenu.
Ali, nažalost, uz ono dobro, stiže i ono loše. Sećate se Hobgoblina? Varijacije na Green Goblina koju je izmaštao Roger Stern početkom osamdesetih? Pa, nadam se da se ne samo sećate već i da ga aktivno volite, jer Wellsov Amazing Spider-man donosi apsolutu inflaciju „goblinskih“ likova, i uopšte, negativaca sa Halloween tematikom. Norman Osborn ovde postaje Gold Goblin i dobija svoj posebni serijal koji piše Cristopher Cantwell (a koji, serijal, za sada nije TAKO rđav), ali onda i neki likovi koji nikada nisu imali kostime ili supermoći, pa, dobijaju kostime… ili supermoći… ili oboje.
I ovo ste već ranije čuli od mene, ali, evo, da se ponovo kaže, jedna od najgorih stvari koje scenaristi superherojskih stripova rade je da uzmu „civilni“ deo ansambla nekog stripa, a koji treba da utemelji priču u „stvarnom“, u svakodnevnom, u „realnom“, a onda mu da supermoći. Ovo, NARAVNO, može da bude zanimljiv preokret u stripu koji može da ga podnese, na primer u novovalnim Image radovima kao što je Radiant Black, ali u stripovima koji idu decenijama kao što su Supermen ili Spajdermen, gde je element tradicije prilično značajan, ovakvi potezi naprosto razaraju sržnu estetiku i ton i deluju kao puka šok-taktika.
Hoću da kažem, kada smo u Renew Your Vows čitali priču smeštenu u alternativni univerzum gde i Spajdermen i Mary Jane, i njihovo dete imaju supermoći – to je bila interesantna i inspirativna varijacija na osnovnu potku a koje je odlilčno funkcionisala jer je u pitanju alternativni univerzum. Kada u „osnovnom“ univerzumu vidimo da Mary Jane ima supermoći, eh, to samo dalje erodira osećaj da čitamo priču u kojoj ima stvarnih likova sa stvarnim životnim problemima a što je uvek bio važan element Spajdermena.
No, dobro, Wells za sada makar Mary Jane piše dobro i njen tajanstveni brak sa misterioznim Paulom je, jelte, donekle intrigantan.
No, Dark Web, krosover između magazina Amazing Spider-man, Venom i Gold Goblin (sa dodatim miniserijalima ili one shotovima za X-Men, Mary Jane & Black Cat i Ms. Marvel) me je, moram priznati, prilično sneveselio kako sadržajem tako i konsekvencama. Ovo je DOGAĐAJ koji, da bude jasno sa drugim elementima zapleta koje je Wells razrađivao u ovom serijalu jedva da ima ikakve veze, a i sa Spajdermenom ima premalo veze da bi opravdao oasamnaest epizoda stripa što ih treba pročitati da bi se bilo u toku.
Odakle uopšte da krenem? Pa hajde, možda od toga da ovde, uprkos imenu, nema nikakve mreže, ni mračne ni svetle i da je naslov krosoveru dat verovatno pre svega da bi se opravdalo centriranje priče na Spajdermena iako je ovo suštinski X-Men događaj u kome on figuriše preko veze. Stoga, ako ste ovde došli pre svega da biste čitali o Spadjermenu i zapravo nemate previše znanja o „deep loreu“ vezanom za mutante i događaje koji su oblikovali njihovu istoriju pre četrdesetak godina, niti pratite aktuelne događaje u X-Men stripovima, možda ćete se osećati malo pogubljeno pitajući se ko je Madelyne Pryor, zašto ona vlada Limbom i kakve to sve ima veze sa Spajdermenom.
Veza je nađena preko… uh… kloniranja. Madelyne Pryor je, jelte, klon Jean Grey, jedne od najvoljenijih članica X-Men a Ben Reily je klon Spajdermena i onda je neko na nekom Marvelovom brejnstormingu odlučio da nema ničeg prirodnijeg do da se njih dvoje udruže i organizuju opšti napad demona iz Limba na Njujork.
Šta?
ŠTA?
Znam, i meni je sve to besmisleno i nategnuto. Madelyne Pryor se eksplicitno obavezala prema X-Men da neće raditi nikakve agresivne činove koji bi mogli da im naškode, u zamenu za suverenitet Limba, pa je regrutovanje Bena Reilyja da u njeno ime predvodi demonski rat protiv Njujorka u kome je sada glavni štab X-Men (na drvetu u Central Parku, naravno) nekako suviše semantički sutpilna distinkcija da bi ikog zavarala.
I znam, znam, ovde je zapravo šokantniji – i gluplji – deo to da je Ben Reily nekakvim zastrašujućim spisateljskim vratolomijama doveden u poziciju da predvodi demonsku armiju i napada Njujork. Marvel već izvesno vreme jako zloupotrebljava lik Bena Reilyja i umesto da ga prikažu kao konfliktnog antiheroja (sve moći i sećanja Petera Parkera, ali i u ovom slučaju dosta opravdan problem sa sindromom samozvanca, identitetom, pronalaženjem svog mesta pod suncem itd.) oni nalaze nove načine da od njega naprave bona fide zločinca. Zašto? Zašto, pobogu? Ovo nije analiza moguče alternativne istorije u kojoj je Peter Parker/ Spajdermen mogao pokleknuti pred svojim najgorim psihološkim impuslima i postati zločinac (toga smo ionako dobili u izobilju drugde) nego puko preokretanje predznaka i pretvaranje jednog interesantnog, višeslojnog lika u zaravnjenog superkriminalca. Dan Slott ga je tokom svoje zavere o kloniranju pretvorio u Šakala i to je već bilo nepodnošljivo, a onda smo naivno smatrali da je Amazing Spider-man Beyond priča o Reilyjevom iskupljenju i nijansirana studija karaktera osobe koja je uvek na osetljivom mestu, korak od očaja i lomljenja ali sa junačkim srcem i ambicijom da se dokaže kao heroj.
Naravno, onda je Beyond Reilyju doslovno oteo sećanja i sveo ga na subhumanu ne-ličnost ophrvanu (pogrešno utemeljenom) željom da se osveti Peteru Parkeru i onda smo dobili šta smo dobili. Od Scarlet Spidera dobili smo kostimiranog negativca po imenu Chasm (primetimo da su ovde paučji totemski elementi sasvim napušteni), a njegova devojka, Elizabeth i sama je dobila (demonske) moći i postala kostimirana prestupnica, Hallow’s Eve. Koja sada ima svoj serijal pa će možda neko jednom nešto valjano napraviti sa njom iako je za moj groš Dark Web najgora odskočna daska koju je iko mogao da joj da. Svakako, spajanje Bena Reilyja sa Madelyne Pryor ima logike utoliko što su u pitanju dva klona dvoje voljenih heroja iti klonovi pate od decenijskih kriza identiteta, ali Dark Web vrloslabo radi sa samim Reilyjevim likom.
Da bude jasno, Dark Web je strip sa povremeno duhovitim momentima i demon koji je odlučio da bude demonska verzija Spajdermena (invertujući ime svog idola u Rek-Rap kako bi sledio svoju naopaku logku i postao heroj) je simpatično smešan, ali ovo i pokazuje da pričamo o krosoveru koji hoće da bude i ozbiljan i tragičan sa jedne a onda i frivolan i naivno maštovit sa druge. Invazija demona na Njujork se ostvaruje i kroz oživljavanje neživih stvari pa Njujorčane napadaju kante za smeće sa zubima, ljudožderski hot-dog štandovi i monstruozni autobusi. Ume ovo da bude dobro nacrtano, ali taj goofy senzibilitet nikako ne ide uz ozbiljniji ton koji se tiče odnosa Petera i Bena, pa čak ni odnosa X-Men i Madelyne (mada se u X-Men miniserijalu Gerry Duggan bolje snalazi i između ostalog nam pokazuje kako Madelyne sprečava Cyclopsa da otvori oči kačeći mu pred lice nekoliko tek rođenih štenaca).
A tek kako Venom loše prolazi! Iz nekog razloga sav kompleksni kosmološki i vremeplovni rad i duboka karakterizacija što su ih Al Ewing i Ram V uložili u ovaj serijal bivaju demontirani tokom ovog krosovera sa resetovanjem Eddieja Brocka na fabrička podešavanja i vraćanjem u igru „glupog“ Venoma koji želi da ubije Spajdermena i jede ljudske mozgove. Ewing i V su ove epizode makar dobro napisali i zainteresovan sam da nastavim sa čitanjem Venoma, ali, mislim… čemu je dođavola služilo sve ovo u poslednjih godinu i po dana ako smo se efektivno vratili u 1986. godinu?
Dakle, neki likovi su upropašćeni (Reily), nekima je oduzeta asertivnost i stvari im se događaju (Parker) a neki su premotani na početak (Brock) i ovde je zaista samo deo narativa koji se tiče odnosa X-Men i Madelyne Pryor bio uopšte vredan ulaska u ceo DOGAĐAJ. Već rekoh da mi je Gold Goblin za sada čitljiv strip, ali ovaj strip bi verovatno i bolje prošao da nije morao da bude nakačen na ovako bučan krosover već sa drugom epizodom.
I naravno, nemoguće je ovde ne ispustiti mali groktaj frustriranosti na sam koncept. Demonska invazija na Njujork? Mislim… je li moglo to malo maštovitije, rođaci? U Marvelovom univerzumu to sada zovu prosto „utorak popodne“, jebem mu miša, i Wellsovo planiranje i postavljanje igrača na scenu nije doprinelo previše tome da čitalac tokom ovog krosovera ikako oseti da se ovde dešava nešto novo, originalno i do sada neviđeno – naprotiv, čak i likovi u samom stripu prave reference na Inferno, događaj iz X-Men stripova sa kraja osamdesetih čija je ovo, da se razumemo, samo repriza.
Sad, ja zvučim besno i ogorčeno, ali stoji i da je Dark Web ponudio neke, kako već rekoh, duhovite momente – uspelije nego momente patosa – da je razrešenje odnosa između Madelyne Pryor i X-Men zadovoljavajuće i da je njen karakter dobio nijansiran tretman kakav ona (posle dugo vremena) zaslužuje (za razliku od Reilyja koji je osakaćen) (butt seriously, čak je i dizajn njegovog kostima regresirao od generičkog ka apsurdno glupavom), te da su ovde radili neki jako dobri crtači. Wells je i inače za svoj Amazing Spider-man dobio teškaše kao što su John Romita Junior i Ed McGuinnes i taj strip, ako ništa drugo, IZGLEDA sjajno, a na različitim delovima Dark Web su radili McGuinnes, Adam Kubert, Rod Reis, naravno, Bryan Hitch (i manje poznati ali izvrsni Vincenzo Carratu u Mary jane & Black Cat) i makar u grafičkom smislu ovde Marvel nije štedeo, dajući ovom krosoveru preliv luksuza i ukus spektakla.
Ali moram da kažem da to naprosto nije dovoljno. Ovo je strip kome Spajdermen nije bio potreban – jedini zanimljiv i po kontinuititet koristan element vezan je za odnos Madelyne Pryor i X-Men, dok je Spajdermen ovde uvučen u okruženje koje mu nije prirodno, nije u skladu sa tonom i senzibilitetom serijala do ovog trenutka i njegova priča ovde zapravo nema nikakvo razrešenje. Odnos između njega i Bena Reilyja ostaje na identičnoj poziciji na kojoj je bio i pre Dark Web (Reily ga iracionalno mrzi, Peteru je žao zbog toga) samo što je Reily još dodatno uteran u kliše jednodimenzionalnog negativca sposobnog za samo jednu emociju i jednu motivaciju, a i Venom je ponovo glup i detinjast. Pa jebem mu mater, ako su TO ishodi koji nam je Dark Web doneo onda mi je legitimno žao što je Nick Spencer pobegao iz Marvela daleko pre vremena. Njegov Amazing Spider-man je trpeo od inflacije spektakla i događaja ali je makar poštovao likove i trudio se da ih na kraju ostavi na dostojanstvenom mestu.
Nakon Dark Web nastavljen je redovan program u Amazing Spider-man, a kad kažem „redovan program“, mislim „i dalje divlje oscilacije u tonu i senzibilitetu“. Zeb Wells nesumnjivo ima nekakav veliki plan na umu – nije on baš za džabe uništio vezu Petera Parkera i Mary Jane a nju udao i dao joj potomstvo već na samom početku – i ovaj se plan razmotava u trenutno aktuelnim epizodama što ih crta John Romita jr. a koji je Marvel najavio gromoglasnim „ovo je narativni luk koji ste čekali“ na naslovnoj strani broja 21, ali tom broju 21 su prethodile dve sasvim humorističke epizode koje uopšte nije napisao Wells već Joe Kelly i koje, mada simpatične i sasvim primerene nekakvom fiktivnom Marvel Team-Up serijalu kada bi tako nešto danas izlazilo, nemaju skoro nikakve veze sa Wellsovom pričom. Razumem, naravno, da sumanuti dvonedeljni tempo za ovaj magazin kreira ogroman pritisak na pre svega crtače ali i na ostale učesnike u kreativnom procesu, ali KO IH JE TERAO DA IDU NA DVONEDELJNI TEMPO, A?
Voleo bih da je Spajdermen, dakle, uredniji, sporiji, promišljeniji i manje okrenut šok-taktikama. Wells je odličan scenarista a JRJR je ponovo u odličnoj formi no, plašim se da će na kraju sve to biti smandrljano i žrtva „good enough“ filozofije. Budite ovde kada sledeći put budem pisao o Spajdermenu, biće spektakl. A Dark Web kolekciju možete na Amazonu naći na ovom mestu.
