Joe Hill’s Rain je miniserijal Image Comicsa koji je izlazio proleća prošle godine, da bi kolekcija izašla prošlog Oktobra. Pala mi je šaka pre nekoliko dana i pošto sa Hillom imam generalno vrlo lepa iskustva u stripu, a on je u svom predgovoru jako nahvalio autore koji su uradili strip-adaptaciju njegove novele, pročitao sam je sa apetitom. I nisam se pokajao.
Naravno, odmah ovde treba podesiti svoja očekivanja. Joe Hill’s Rain sa svojih pet epizoda nema ni ambiciju ni prostora da bude epski, kompleksan narativ kakav je bio Locke & Key, Hillov ključni strip-rad napravljen u tandemu sa Gabrielom Rodriguezom, a po kome je kasnije snimljena i prilično uspešna (mada meni prilično slaba) televizijska serija. Ovo je jedna srazmerno mala priča, fokusirana na nekoliko likova i jedan spekulativni motiv koji predstavlja snažnu metaforu i od nje ne treba očekivati višeslojni dark fantasy kakav nam je dao Locke & Key. Ono što Joe Hill’s Rain pruža su dobar jezik, interesantan ansambl likova i prilično zastrašujuća slika jedne možda ne SASVIM moguće ali prilično uverljive apokalipse. I to apokalipse koja čak i ne traži da se desi u nekoj velikoj budućnosti, za koju, naprotiv, čitajući ovaj strip lako poverujemo da može da nas zadesi već koliko sutra. Možda i danas. Koliko je topla bila ova zima – nakon obećanja teške i hladne sezone ispunjene iskušenjima – kažu jedna od najtoplijih otkad se organizovano prate vremenski uslovi, toliko je lako poverovati da živimo u dobu zaista ozbiljnih klimatskih promena.
Hill u svom predgovoru, doduše, vrlo jasno, vrlo nedvosmisleno ističe da mrzi kada pisci pišu prozu „sa porukom“ pa još posle objašnjavaju koja je to poruka bila. Iako se i taj njegov predgovor donekle može videti kao objašnjavanje koja je poruka u korenu novele Rain, opraštamo mu jer i sam strip ispunjava ono što Hill ističe kao mnogo važniji prioritet: pisanje kvalitetne proze sa likovima koji zažive, reklo bi se, nezavisno od pisca i situacijama koje su životne, ubedljive i često ni ne mogu da imaju jasnu, jednoznačnu „poruku“. „Tema“ se ovde provlači u pozadini i kroz kontekst a pošto je Joe Hill sin svoga, jelte, oca (Stephena Kinga, ako postoji još neko ko toga nije svestan), onda ovde tema koje se provlače kroz kontekst zapravo ima više i one se organski prepliću. Kao i King, i Hill je sklon multiplim smerovima seciranja društvenih, jelte, protivrečnosti u svojoj prozi, sa omiljenim pristupom koji podrazumeva male gradove i multidimenzionalni prikaz njihovih zajednica sa svim njihovim bagažima raznih predrasuda, identitetskih i političkih orijentacija, psiholoških oštećenja koja se nadovezuju na opštije socijalne fenomene. Hill je u ovome dobar koliko i njegov otac i Rain je jedna fina pokazna vežba kako se to radi.
Novela Rain je objavljena 2017. godine kao deo kolekcije Strange Weather u kojoj se nije svaka od novela direktno bavila vremenskim, jelte, fenomenima. Zapravo, Rain se, između četiri novele u ovoj knjizi jedina može zaista čitati i kao metafora za klimatske promene. Hill u predgovoru za strip i sam kaže da ga frustriraju ljudi koji poriču sve nagomilane dokaze o potencijalno katastrofalnoj (po ljudski rod u najmanju ruku) promeni klime koja nam se dešava pred očima i da se 2016. godine pitao da li bi kiša eksera sa neba bila dovoljan dokaz da ih ubedi. Ne preterano iznenađujuće, novela Rain se gotovo doslovno bavi padanjem eksera sa neba – koji su ovde zapravo oštri kristali nastali komplikovanim ali plauzibilnim procesom koji se može pripisati zagađenju – i masovnim pogibijama ljudi i životinja, te daljim rastakanjem zajednice, kao posledica ovakvih nepogoda.
Adaptaciju scenarija je za ovaj strip uradio David M. Booher, jedan sada već fino etabliran scenarista koji mene uvek kada mu vidim sliku malo trgne svojom sličnošću sa uglednim austrijskim porno glumcem po imenu Mick Blue ali i podsećanjem na činjenicu da je u pitanju pravnik koji umesto da zarađuje nepristojne pare baveći se advokaturom – piše stripove. Boohera smo pominjali prošle godine povodom stripa Killer Queens a on pored stripa (Canto, All-New Firefly…) sada već ozbiljno radi na nekoliko filmskih projekata koji su u razvoju. Booher ovde, naravno, nije imao previše posla oko replika i najveći deo dijaloga i naracije iz prvog lica prepisan je direktno od Hilla, čuvajući karakteran, upečatljiv tekst novele, pa se njegova ekspertiza odnosila pre svega na formatiranje naracije za potrebe kreiranja pet standardnih epizoda američkog stripa.
Crtež je, pak radila sjajna Britanka Zoe Thorogood, žena koja radi neke sopstvene stripove (na primer autobiografski It’s Lonely at the Centre of the Earth), a koja je za Image već radila delove nekih serijala (npr. odlični Haha) i kojoj se, na snovu ovog stripa može predskazati svetla budućnost u američkoj industriji. Thorogoodova ima sa jedne strane vrlo „dizajnerski“ pristup sa velikom pažnjom koju obraća teksturama i šarama koje predstavljaju različite materijale i predmete, a sa druge veoma lepo pripoveda, nudeći upečatljive, lepe a karakterne likove i jednu ubedljivu (post)apokalipsu smeštenu u inače banalan prigradski mizanscen. Na kolorima je dopunjava Chris O’Halloran, inventivno i autoritativno kreirajući atmosfere, dok je letering i dizajn kolekcije izvrsno odradio Shawn Lee. Veoma cenim kada leterer ume da uklopi veliku količinu teksta uz crtež a da to ne deluje pretrpano, a Lee dobija i bonus poene na korišćenje italik fonta koji je istovremeno veoma čitak.
Joe Hill’s Rain koristi onaj stari literarni trk, pokazujući mladi, zaljubljeni par u trenutku najveće sreće (zajedničko useljenje) koji onda koincidira sa kataklizmom koja menja svet, ali ovo nije narativ koji osvaja originalnošću svoje postavke već kvalitetom likova, dobrim dijalozima, uverljivošću tog ljudskog konteksta na čijoj se pozadini dešava nezamislivo velika katastrofa.
No, sledeći trik koji Hill čini da privuče pažnju je to da je mladi par o kome se radi – ženski. Hill nije gej osoba (ali Booher jeste), no lezbijski sadržaj ovog stripa je vrlo prirodno i neisforsirano ispisan. Glavna junakinja, koja je i narator gubi svoju partnerku vrlo rano u priči, ali čitava pripovest vrti se oko njene gorkoslatke refleksije na vreme koje su proveli zajedno i na ono što im je oduzeto i ovo veoma dobro funkcioniše. Joe Hill’s Rain jeste narativ o velikoj nesreći, ali je centriran na priču o individualnom, ličnom, relatabilnom gubitku koji čitalac usvaja prirodno, bez nametanja emocija od strane naratorke. Ovo je za mene možda najvažniji element ove priče, sa protagonistkinjom koja je karakterna osoba, delatna i asertivna (voli i da se potuče), a opet i empatična, a da sa druge stane nije završila kao nekakav woke kliše ili lik koji nas nametljivo ucenjuje svojim bolom i gubitkom.
I ostali likovi su zanimljivi, kako to u Kingovoj porodici obično bude, a zaplet ima u sebi ugodnu meru herojske potrage koja ne narušava dostojanstveni, tragički ton priče. Ovo nije avanturistički niti akcioni strip, i uplivi avanturističkog i akcionog žanra su tu da ga dinamizuju ali ne da preuzmu primat, pa ovo do kraja ostaje jedna „realna priča“ sa eventualno blago podignutom obrvom sa moje strane negde kod razrešenja gde se pokaže da u svemu postoji i jedan trilerski podzaplet. No, on ne kvari celinu previše a svakako čitaocu može da posluži da malo lakše prihvati razmere katastrofe koja se desila, kod kakvih svi intuitivno traže krivca kako bi imali gde da usmere mržnju i svemu nekako daju neki smisao.
Thorogoodova, O’Halloran i Lee opremaju ovaj strip veoma lepim grafičkim nameštajem. Iako je ovo adaptacija proznog dela, ima ovde scena koje su „čisto“ stripovske, sa malo ili nimalo teksta ili sa slikama koje su simboličke i ne predstavljaju „stvarnost“ onoliko koliko je sažimaju u jednom moćnom prizoru. Ovo čini Joe Hill’s Rain projektom za sebe, ne pukom adaptacijom proznog predloška već „opravdanim“ nezavisnim umetničkim radom koji vredi iskusiti čak i ako ste čitali originalnu novelu. Amazon kolekciju prodaje ovde.
