Kakva nedelja. Uz sav jebeni užas oko nas, izašlo je i nekoliko toliko dobrih albuma da se čovek oseti legitimno krivim što u vreme nepodnošljive tuge i mučnine može da ovako uživa. I, ne, ne mislim na nove albume Devil Driver i Accacia Strain, mada jesu i oni izašli. Al to neko drugi nek vam piše o njima. Mi ovde smo se utopili u mnogo gorim bujicama.
Blek metal kao starter! Brazilski duo Warforged nije snimio album deset godina nakon prvenca The Black Age of Light’s Fall, ali se prošle Nedelje konačno pojavio njihov drugi album, Quintessence i ovo je priličan trijumf. Warforged zvuče sigurno, profesionalno i moderno, kombinujući oštar, napadački, rifaški blek metal sa atmosferičnijim i melodičnijim elementima. Izvedba zvuči živo i mišićavo, produkcija je kvalitetna a sve je to stavljeno u službu pesama koje odišu epskom snagom. Blek metal se često hvali svojom elegancijom i otmenošću, a Warforged su pravi primer kako se ovo postiže a da se ne kompromituju esencijalni (da ne kažem, jelte, kvintesencijalni) elementi metala. Vrlo dobro:
https://warforgedhorde.bandcamp.com/album/quintessence
Njemački Draugrhanaz je novi projekat trojice članova Blodsvart – što znači da je ovo Blodsvart pod drugim imenom iako Blodsvart nominalno još postoji. Koja je tu logika nek raščivija neko pametniji od mene, tek, debi album, Svartigaldur nudi pet pesama grdnog, sirovog old school blek metala za ljude koji znaju šta vole. Ovde nema ni trunke moderne „gaze“ estetike i dobijamo samo brutalno turpijanje po gitarama, demonske vokale, primitivne ritmove… Pesme su podugačke, insistiraju na ponavljanju i monotoniji a rifovi iskreni i sve ima element blek metal grandioznosti iako postignut vrlo jeftinim sredstvima. Respekt:
https://vamamargaproductions.bandcamp.com/album/draugrhanaz-svartigaldur
Dark Spire iz Portlanda su negde između blackgaze i doomgaze estetika sa dodatom dozom propisnog blek metala u tom, jelte kazanu u kome je sve spremano. EP Roam The Wounds ima pet vrlo solidnih pesama čija melanholična dimenzija nije zapravo najizraženija i koje nude raspon atmosfera i hipnotičkih tehnika. Dosta originalno s obzirom na odabrani stil. Sviđa mi se a daunloud se plaća po izboru:
https://dark1spire.bandcamp.com/album/roam-the-wounds
Norvežani selvforakt spajaju elemente blek metala i sirovog panka, pa album koji se isto zove selvforakt, nudi jedan teatralniji tretman sa atmosferičnim pesamama i interludijima nečemu što je u osnovi možda bilo hardkorpank. Da se razumemo, sve je to vrlo sirovo, pesme su kratke a cela estetika pankerska, ali je muzika smisleno umetaljena. Fino je:
https://selvforakt.bandcamp.com/album/s-t
Poljaci Wilczyca su u odličnoj formi na svom četvrtm albumu, Magija. Ovaj vrlo agilni duo je od 2020 godine do danas sagradio solidan opus radova, sa muzikom koja je teatralna, evokativna, ali koja se ne gubi u efektima i pukom vatrometu. Magija je album u kome je jednako važno ono što se ne svira kao i ono što se svira, sa povremeno praktično doom metal tempom i odmerenošću u ekspresiji koja sugeriše sazrevanje. No, Wilczyca demonstriraju i mnogo zanimljivih ideja, a produkcija je takođe odlično podešena da te ideje, često avangardne, podrži kako treba. 35 minuta užitka:
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/magija
Non Est Deus je jedan od tri aktivna projekta nemačkog blek metal maverika koga znamo samo kao Noise. Možda najpoznatiji po svom „ratnom“ projektu, Kanonenfieber, ovaj nadareni muzičar koristi Non Est Deus za promidžbu svoje ateističke agende, ali je muzika generalno vrlo slična i ovo je melodičan, intiman, ali agresivan i energičan blek metal. Album Legacy je četvrti za pet godina ovog projekta i nudi sada vrlo dobro izbrušenu muziku i produkciju koje udružene šalju, kako bi to rekli na internet portalima, snažnu poruku, pa ako ste vernik, ovo vam verovatno neće biti po volji. No, Noiseova muzika nikada ne zvuči maliciozno – a znam da je to sad malo kontraintuitivna izjava za blek metal – i uvek ostavlja utisak duboko promišljenog, emotivnog, ali u krajnjo liniji humanog iskaza. Pa tako i ovo. Poslušajte:
https://noisebringer-records.bandcamp.com/album/legacy
A I, Voidhanger Records nastavlja sa publikovanjem bizarne avangarde pa je francuski Hasard novi projekat čoveka iza Les Chants du Hasard. Oba projekta su spoj blek metala i devetnaestovekovnog romantičarskog muzičkog pokreta, mada kada slušate debi album Hasard, Malovore, treba da budete spremni na to da će orkestarski elementi biti em disonantni AS ALL HELL, em zatrpani ispod blastbitova koji zvuče kao deset pneumatskih bušilica koje buše sav asfalt na svetu. Ali, mislim, ovo NIJE jedan od onih bendova iz spavaće sobe gde kompjuter radi sve sam, pa je Malivore uprkos vrlo neprijateljskoj teksturi i apsolutno neprirodnom aranžiranju muzike, ploča koja, kad se napregnete i pogledate je direktno u oči ima šta da ponudi:
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/malivore
Strahor, jednočlani paganski blek metal projekat iz Lebana ima novi album, Gde vukovi zavijaju, i na ovom trećem dugosvirajućem nosaču, jelte, zvuka, vrlo mladi Mladen Stanković zvuči vrlo lepo. Ovo je melodičan ali sirov, sveden blek metal sa folklornom notom ali bez nekakvih baroknih aranžmana. Muzika je pravolinijska, sa organski razvijanim pesmama i vrlo prirodnim dinamičkim varijacijama. Ovde nema teatra kakav čujemo kod nekih drugih „paganskih“ blek metal bendova i sve pesme zvuče kao da su u osnovi nastale uz akustičnu gitaru i samo onda snimljene električnim instrumentima. Jeste to sve podugačko, ali zvuči prirodno i neusiljeno, a sirovija, kućna produkcija lepo se uklapa uz estetiku projekta. Vrlo solidno:
https://strahor.bandcamp.com/album/gde-vukovi-zavijaju
Poljaci Profeci imaju treći album za četiri godine, Ubóstwo i, pa, Poljaci su to. Ovde zaista imamo na delu jedan standard kvaliteta koji ne razočarava, sa kvalitetnom produkcijom, sigurnim, definisanim tonom i zvukom benda i pesmama koje su melanholične ali agresivne, sklopljene stručno ako već u očekivanom formatu. No, album traje ekonomična 32 minuta i ovde nema vremena da se čovek sad kao nešto umori pa Profeci zapravo imaju jedan vrlo lepo zaokružen blek metal projekat koji se presluša sa zadovoljstvom:
https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/ub-stwo
Kanađani Ceremonial Bloodbath i Nijemci Nekus imaju split EP nazvan prosto Ceremonial Bloodbath / Nekus split i ovo su dve peme krvoločnog, ekstremnog black death metala. Sve je ovde perfektno, od napucanog a i dalje sirovog andergraund zvuka, preko bolesne atmosfere do divljačke svirke i jedino je smaranje što izdavač ne prodaje digitalnu verziju a Nekus nemaju svoj profil na Bandcampu. Ipak, pobednički:
https://seedofdoom.bandcamp.com/album/ceremonial-bloodbath-nekus-split
https://ceremonialbloodbath.bandcamp.com/track/howl-of-gnawing-teeth
Finski Sacrilegious Impalement ima četvrti album i IV – Infinite Victor je krvoločna ploča surovog, uzvitlanog blek metala koji ne jebe moderne produkcije i poliva kao da je i dalje 1993. godina. Nisu Sacrilegious Impalement nekakav nostalgični, retro projekat i njihove pesme imaju dovoljno melodije da se čuje kako su autori svesni u kom veku živimo, ali ultraagresivni zvuk i svirka su pravi melem za ove uši. Vrlo prijatno:
https://woodcutrecords.bandcamp.com/album/iv-infinite-victor
Ako volite islandski blek metal (a ako ne volite, FUNDAMENTALNO da promislite svoje životne i estetske izbore), jednočlani projekat Óreiða je na neki način njegova ultimativna forma. Treći album, The Eternal je hipnotička smeša distorziranih tekstura, jeke, folk melodija i meditacija o prirodi i njenoj veličanstvenosti. Þórir Georg Jónsson sa ovim albumom praktično odlazi u smeru kreiranja saundtraka za nepostojeće filmove, nudeći duboku, kontemplativnu a snažnu, evokativnu muziku. Autor kaže da je album počeo da pravi trudeći se da istraži svoju duhovnu vezu sa prirodom i ovo se JAKO dobro čuje. Retko koristim termine kao što je „remek delo“, ali… ovaj album skoro da se kvalifikuje za tu odrednicu:
https://oreida.bandcamp.com/album/the-eternal
Oh, jebem mu, drugi album hrvatskih Morkera je JOŠ zajebaniji od prošlogodišnjeg prvenca koji me je već ozbiljno impresionirao. Još uvek ništa ne znam o ovom projektu ali naslućujem da je jednočlan, a drugi album, Aggravations je bučna i agresivna a istovremeno kontemplativna ploča modernog black/ death zvuka sa više disonanci nego melodija ali skladno napravljena čak i kad pesme čine svestan napor da slušaoca zbune metrikom i (dis)harmonijom. Prošli put sam potegao Anaal Nathrakh kao moguću poredbenu mustru ali Aggravations je album slobodnije forme i time avangardniji pa ću kao (neprecizno) poređenje sada navesti Dodheimsgard na ime te kombinacije ekspresivnosti i hermetičnosti. Moćno,a i omot je ponovo izvrstan:
https://morkera.bandcamp.com/album/aggravations
Ovo je definitivno bila nedelja balkanskog blek metala jer, evo, i beogradski Kolac je posle malo manje od decenije diskografske pauze izbacio promo sa tri pesme. Advance Promo 2023 najavljuje njihov treći album koji bi rumunski Pest Records trebalo da izda kasnije ove godine i mada Kolac ne inoviraju po formi, ovo je svakako trijumfalno izdanje sa vrlo ubedljivom svirkom i moćnom atmosferom. Poslastica je stara pesma Jebo Te Bog, ovde sa propisnim studijskim tretmanom i ovaj praktično besplatni demo je sjajan momenat da uskočite na voz koji se tek zahuktava.
https://pestrecords.bandcamp.com/album/kolac-advance-promo-2023
No, za kraj blek metal sekcije, Rusi Thanatomass su me uhvatili potpuno nespremnog svojim debi albumom, Hades. Ovo je izuzetno maštovita ploča energičnog, sirovog blek metala čiji old school krljački zvuk i svetonazor nekako ne bi trebalo da može da se uklopi uz pesme od deset minuta. And yet here we are. Thanatomass kao da su u ovu ploču ulili sve što znaju i sve što su do sada proživeli i ovo je izluđujuće gusta, moćna muzička predstava koja ne tipuje na puki teatar i mehaničku kreiranu „raznovrsnost“ nego se intuitivno kreće kroz različite muzičke koncepcije i atmosfere. Ali, mislim, ključno: Thanatomass JEBENO KRLJAJU. Mislim, deru, deru i za boga ne znaju. Mislim, za MRVICU im je izmakla titula albuma nedelje. Oba FAKING vezno:
https://livingtemple.bandcamp.com/album/thanatomass-hades
Da malo ohladimo glavu, pređimo na stoner rok, psihodelični rok, doom metal, sludge metal i hard rok. Šveđani Black Solstice imaju iza sebe jedan album a The Crown je novi EP sa dve pesme i prilično je prijatan. Ovo je spori, elegantni heavy rock što se dodiruje sa dramom doom metala ali bez prenaglašavanja. Naslovna pesma je vrlo ugodan skoro-doom-metal sa melodičnim temama i lepim pevanjem, dok je druga nešto brži instrumentalni komad sa takođe naglašenom melodijom i finom dinamikom svirke. Nadam se da bend sprema novi album jer ovaj materijal zvuči vrlo dobro:
https://blacksolstice.bandcamp.com/album/the-crown
Hibernaut iz američke države Juta na svom debi albumu Ingress zamišljaju kako bi doom metal jednih, recimo, Cathedral, zvučao da je sviran samo malo brže. Hoću reći, ovo je rifaški, okretan doom metal sa psihodeličnom, stonerskom osnovom ali i sa vrlo solidnom metalskom razradom,a onda sa pevačem odozgo koji zvuči kao Lee Dorrian. Kombinacija je solidna, muzika dezorijentišuće agilna a rifčine vrlo pristojne:
https://hibernaut.bandcamp.com/album/ingress
Francuski duo Birds of Nazca džemuje kroz tri simpatična heavy psych instrumentala na EP-ju Héliolite. Ovo je jedna od onih situacija gde mislim da bi bendu strukturiranje kompozicija oko pevanja/ tekstova pomoglo da svira fokusiranije i aranžmanima dalo ekonomičnosti, ali Birds of Nazca imaju simpatičan zvuk i ima tu lepih ideja:
https://birdsofnazca.bandcamp.com/album/h-liolite
Italijani Slugg na svom prvom albumu, Orichalcum imaju samo četiri pesme ali svaka traje duže od deset minuta. Uklapa se to sa njihovim odabranim zvukom koji je nekakav post-doom-metal, gruverski, melodičan a opet generalno spor i težak. Kombinovanje melodičnih i dubokih death doom vokala takođe dodaje muzici malo ekstremnije estetike koja pomaže da se ona ne svede na puki gruv i ređanje simpatičnih gitarskih tema. Dragi su Slugg mada mislim i da im sleduje još malo sazrevanja. No, srce im je na pravom mestu i ovde ima dopadljivih ideja:
https://sluggdoom.bandcamp.com/album/orichalcum
Kanađani The Barrel Rejects sa EP-jem All Grit potvrđuju svije intersovanje za alkohol, motore i „ukusne rifove“. Ove četiri pesme su brz, energičan, vrlo bučan pankerski stoner rok, sa napucanom produkcijom i vrlo profi svirkom. The Barrel Rejects zvuče spremni da osvoje svet sa svojim gitarskim ukrasima i himničnim, barskim refrenima a prvi korak u tom smeru je osvajanje vašeg srca. Poslušajte:
https://thebarrelrejects.bandcamp.com/album/all-grit
Na sasvim drugom delu spektra su Norvežani Grand Atomic čiji novi album, Beyond The Realm Of Common Sense nudi vrlo spor, psihodeličan, nadrogiran stoner rok. Ovo su pesme sastavljene oko teksture i gruva, ali imaju i rif, pa i melodiju, i mada nisu instrumentalne, tekstualni deo je sveden na vrlo kratke proklamacije. No, korišćenje vokala je efektno i doprinosi hipnotičkom efektu muzike. Odličan zvuk i vrlo pristojna atmosfera tokom celog albuma. Preporuke:
https://grandatomic.bandcamp.com/album/beyond-the-realm-of-common-sense
Saturniidae su iz Teksasa i negde su na sredini, sa sporim, izdrogiranim, psihodeličnim stoner rokom ali sa ipak nešto čistijim zvukom. Ali ništa za to! Album Book of Rituals zvuči autentično i moćno, valjajući svoj teški gruv i solidno se snalazeći sa melodijama koje uglavnom prirodno izrastaju iz rifova što ih prži gitara kada ne pušta ukusni fidbek. Malo grandž, malo doom i sve lepo dođe na svoje mesto u ovih pet finih pesama. Preporuke!
https://saturniidaeband.bandcamp.com/album/book-of-rituals
Rusi Surge imaju novi EP, Doombringers, i ovo su odlične dve pesme odličnog doom-sludge zvuka. Nema tu mnogo mistifikacije, ovo je teška muzika sa masivnim rifovima i sporim, valjajućim gruvom, ali bend se trudi da vas sačeka iza uga i ubaci zanimljive melodične džemove, možda malo folklorne po karakteru, između klasičnog doom-sludge krljanja. Uglavnom, fino im to ide i Surge imaju čime da se ponose, a nadam se da će uskoro i novi album:
https://surgeband.bandcamp.com/album/doombringers
Fin sludge metal čuje se i na EP-ju Trudging to Extinction filadelfijskih Sunburster. Ovo je onako, mučan ali gruverski metal, teškog i jakog zvuka ali Sunburster su sofisticirani i u miksu i u samim pesamama koje imaju mnogo sitnih detalja umešno prilepljenih uz osnovnu heavy-blues-noise-metal infrastrukturu. Pet finih, teških komada od kojih najmanje jedan pravi aluziju na drugu, i najmanje popularnu Nintendovu igru iz serijala The Legend of Zelda. Pa ne može slađe:
https://knifehitscollective.bandcamp.com/album/trudging-to-extinction
Hrvati Left to Starve jesu nazvani po pesmi Eyehategod ali njihov originalni hardkor izmešan sa sludge metalom se u međuvremenu pretopio u doom metal sa elementima sludgea. Drugi album, Vapaj za mogućim, upravo izašao, ima samo četiri pesme, od kojih je samo jedna (malo) kraća od deset minuta i to je vrlo mučan, vrlo spor i težak muzički program sa basom koji je u podzemlju, mrtvačkim bubnjevima i gitarama koja su toliko nisko naštimovane i distorzirane da ih jedva čujete. No, Left to Starve umeju da se igraju i sa ovako ekstremnim zvukom i mada im album svakako treba izdržati, on nikako nije bez elegancije i smisla. Hoću reći, ako ste svojevremeno mislili da su Khanate dobri ali suviše komunikativni, Left to Starve su vas čuli i žustro klimnuli glavom:
https://lefttostarve.bandcamp.com/album/vapaj-za-mogu-im
Iron Buddha sa Floride pet godina posle debi albuma snimaju EP Raze//Repose i ovo je pakao. Mislim, pozitivan pakao. Sludge metal koji Iron Buddha nude zvuči kao da je iskovan na najtvrđem nakovnju samog Hefesta, pečen u hadskoj vatri i posle zaranjan u ledenu vodu najsevernijih Posejdonovih poseda. Ne znam šta sam se primio na grčku mitologiju kada se bend bavi Budom… Enivej, ovih pet pesama nije nesofisticirano, ima ovde mnogo pažnje posvćene i rifovima i zvuku i aranžiranju, ali preovlađujuća emocija je svakako agonija. I to veličanstvena agonija:
https://ironbuddha.bandcamp.com/album/raze-repose
The Cimmerian je projekat članova kalifornijskih Septik Onslaught i novi EP, Sword & Sorcery Vol. I nudi dve pesme vrlo agresivne kombinacije sludge i doom metala. Ovo se dobar deo vremena kreće brzinama rezervisanim za thrash i ima brutalne, odurlane vokale pa je spona sa doomom tek u teškim rifovima i dužim pesmama. Ko voli metal kad je agresivan a zabavan, ovo treba da čuje:
https://thecimmerian.bandcamp.com/album/sword-sorcery-vol-1
Francuzi Alconaut simpatično mešaju stoner rok i sludge metal (a verovatno i pića, jelte). Njihov drugi album, Endless Skies zato lepo odmerava balans između gruverske svirke i nešto agresivnijih, mračnijih tonova, koristeći nisko naštimovane gitare i ukusno miksovane klavijature dosta dobro da inače jednostavnoj muzici da širinu i atmosferu. Ima tu i moćnih rifova, a hrapav, abrazivan zvuk je integralni deo aranžiranja pesama. Lepo:
https://alconaut.bandcamp.com/album/endless-skies
Burial Clouds iz Portlanda su pre tri godine imali debi EP, Last Days of a Dying World sa pet pesama i trajanjem od 44 minuta a sada imaju album istog imena, sa (skoro) istih pet pesama a koji je tri minuta kraći. BUNILO. No, istoricizam na stranu, Last Days of a Dying World je u svojoj verziji iz 2023. godine šarmantna ploča post-metal/ doomgaze meditacija, sa dovoljno gruva umešanog u lamentirajuće, kontemplativne pesme da njihove melanholične, melodične teme ne budu tek puki zvučni tapet. Fino i lepo producirano tako da muzika ima i dinamiku i prostor a psihodelični, disonantni momenti vrlo lepo proširuju polje borbe:
https://burialclouds.bandcamp.com/album/last-days-of-a-dying-world
Kanzaški They Watch Us From the Moon nude vrlo melodičan, prijatan stoner rok na albumu Cosmic Chronicles, Act I: The Ascension. Ovo je ogledni primer kako se fino uklapaju teški rifovi i masivni, spori ritmovi uz harmonične ženske vokale i svemirske semplove. They Watch Us From the Moon sviraju neužurbano, prirodno psihodelično i sa pet pesama vas teleportuju duboko u kosmos gde ćete, kada se album završi samo poželeti da neko drugi ustane i pusti ga od početka. Odlično:
https://theywatchusfromthemoon.bandcamp.com/album/cosmic-chronicles-act-i-the-ascension
Obsession Destruction je, nekom magijom, tek drugi album masačusetskih Chained to the Bottom of the Ocean za šest godina. Iako imam utisak da nova izdanja ove ekipe viđam na Bandcampu svake druge nedelje, istina je i da su ova četiri enigmatična lika celu prošlu godinu provela ložeći hajp izdavanjem živog albuma, raznih singlova i jednog EP-ja, pa da je Obsession Destruction došao kao logičan sledeći korak u karijeri. Kombinujući agresivni sludge metal i kontemplativni, hm, doomcore (??) Chained to the Bottom of the Ocean, a koji i imenom pokazuju da su ih inspirisali Thou iz Luizijane, su ovde svoje uticaje u koje možemo ubrojiti i Neurosis, stavili u službu muzike koja, pa, ima sopstveni identitet. I prethodna izdanja su imala balans između agresije i melanholije a na Obsession Destruction je ovaj balans, čini mi se, najstabilniji sa dugačkim pesamama koje uprkos abrazivnosti i agresivnosti emituju i otmenost, pa i mirnoću. Čitam šta sam pre tri godine pisao za The Vestige, kompilacijski album ovog sastava i tu sam malo kritikovao ponavljanje motiva i tema mnogo puta, karakteristično za njihovu ranu fazu, a sa Obsession Destruction mi se čini da je springfildski kvartet autoritativno iznašao način da repeticiju učini hipnotčkom, bez balasta manirističke monotonije. Pomaže i vrlo dobar zvuk i primer kako možete izmasterovati album da zvuči HEAVY a da ne bude potpuno lišen dinamike (Magnus Lindberg iz Cult of Luna na zadatku), pa je Obsession Destruction apslutni biser ove nedelje i album koji preporučujem svakom dovoljno hrabrom:
https://chainedtothebottomoftheocean.bandcamp.com/album/obsession-destruction
Love Your Witch iz Tel Aviva imaju novi album, A Journey into the Unknown a koji je zgodno nazvan jer muzika na njemu sigurno i ubedljivo proširuje granice onog što bismo smatrali stoner rokom. Ovde ima svega, od vrlo mirnih, akustičnih meditacija to stoner-thrash krljačine. I sve ono između je vrlo dobro a Love Your Witch pritom pokazuju i evoluciju samog zvuka kroz izdanja pa tako ovaj album ima jako JAKO ukusno napravljene gitare i generalni miks i mastering, da sve bude i propisno „rokerski“ energično a da se ne pretvori u zid od cigala. Love Your Witch počinju ozbiljno da se približavaju Borisu po nivou inventivnosti koji se čuje na njihovim izdanjima. Impresioniran sam:
https://loveyourwitch.bandcamp.com/album/a-journey-into-the-unknown
Australijski stoner duo Astrodeath sa svojim drugim albumom, Vol. II nude kvalitet. Ovo sada izdaje ugledni Heavy Psych Sounds Records, i u pitanju je ploča sa napetim, tenzičnim atmosferama ali i sa ugodnim stonerskim gruvom. Fina kombinacija, dok dva čoveka sviraju energično i ekspresivno. Ovo je manje „psihodelično“ a više „metal“ nego što smo navikli od rimske etikete i u nekom urednijem svemiru, Astrodeath bi izdavali za recimo, Ripple Music, no, mislim, sve su to samo moje meditacije. Ovo je odlično i ne treba ga propustiti:
https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/astrodeath-vol-ii
Ali, evo, slušajte britanski Duskwood koji JESTE izdao svoj album The Last Voyage baš za Ripple Music. Ovo je nekako baš onaj zvuk koji očekujemo od kalifornijske etikete: čvrst, gitarski hard rok/ metal sa melodičnim temama i jakim gruvom, odsviran vrhunski i produciran profi. Duskwood su očigledno utemeljeni u ’90s desert formatima, sa jakim dugovanjima spram Kyuss ili QOTSA i prijaće i publici koja sebe ne smatra stoner rok demografijom. Prosto, ovo je kvalitetan teški rok sa odličnim vokalom i puno finih gitarskih tema i atmosfera, a gruvčina i gruvanje su neodoljivi. Osam moćnih pesma, puno sreće:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/the-last-voyage
Pređimo sada na thrash metal, speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Portugalski blek-trešeri Alastor snimili su svoj debi album, Gates of Darkness još 1995. godine ali ga nikada nisu objavili… do sada! Bend je imao solidno uspešnu karijeru u međuvremenu sa sedam studijskih albuma pa je objavljivanje Gates of Darkness fina prilika da se čuje kako je sve to zvučalo pre skoro trideset godina. I, mislim, zvučalo je, onako, simpatično mada dosta monotono. Alastor su definitivno imali zvuk i svetonazor ali su sa sazrevanjem stekli i veštine pisanja pesama pa je ovaj album i blago monoton. Ali simpatčan:
https://haloranrecords.bandcamp.com/album/hlrn003-alastor-gates-of-darkness
Black thrash je na programu i kod nemačkog Marcation. Debi album, Madness priča o autoru Nekronomikona, o demokratskim revolucijama i otrzanju religiji i generalnom konformizmu, što je osvežavajuće širok zahvat a muzika je jednostavni ali efektni, verovatno od strane samo jedne osobe proizvedeni sprinterski thrash sa blek metal oplatom. Produkcija je, razumljivo, jeftina ali radi posao a rifovi su zli i okretni. Sviđa mi se, a daunloud plaćate koliko god poželite:
https://marcation.bandcamp.com/album/madness
Kvebečki Meet the Mailman su toliko melodični na svom drugom albumu, Never Walk Alone, da njihov thrash na momente zvuči kao da ste ukrstili piratski metal i melodični pank rok. Ali produkcija je tvrda a svirka precizna i disciplinovana tako da se sve te melodične teme i himnični refreni nekako nađu na sredini i potrefe put do slušaočevog srca. U početku sam bio sumnjičav ali album se dokazuje kvalitetom kroz svojih osam pesama:
https://meetthemailman.bandcamp.com/album/never-walk-alone
Ima iznenađujuće mnogo metal bendova sa imenom Mara – a što je dodatno zbunjujuće za i inače zbunjenog mene s obzirom da se tako zvala jedna od mojih omiljenih pretkinja. Enivej, Mara iz Poljske svira old school heavy/ speed metal na svom debi EP-ju Lady in White. Bend ima i proklamaciju „Greasy Metal all the way!“ da biste znali šta vas ovde čeka: vokali koji pola vremena provode u falsetu, cheesy rifovi, tanušna produkcija. Je li to samo nostalgično ili ima i supstance? Pa, da. Da.
https://maraofficialpl.bandcamp.com/album/lady-in-white
Portugalski Booby Trap postoje već trideset godina, mada albume snimaju tek poslednjih deset. Najnoviji, šesti, The End of Time predstavlja njihov čvrsti, socijalno angažovani thrash metal u dobrom svetlu. Ovo je kombinacija klasičnog ’80s metala, thrash rifčina, brze svirke i srazmerno melodičnog pevanja koja vrlo lepo funkcioniše, sa pesmama punim tenzije i lepih, mošerskih rifova. Album ima čak trinaest pesama a bend ih piše da budu raznovrsne a da se očuva osnovna thrash oštrina i žestina. Fino:
https://boobytrapofficial.bandcamp.com/album/the-end-of-time
Nuclear Threat su iz Springfilda u Masačusetsu (ne jedini bend iz tog grada danas) i njihov debi EP Nuclear Threat je zanimljiv dosta old school materijal. Iako bend svira i brzo i utegnuto, ovde ima i dosta klasičnijeg heavy metal asortimana a produkcija koja nije preterano skupa, jelte, svemu ipak daje auru profesionalizma i kvaliteta. Fino je:
https://nuclearthreat.bandcamp.com/album/ep
Dablinski Unmaker kažu da mešaju klasični ’80s thrash metal sa modernim tehničkim death metalom, ali debi album, Limb From Limb u svemu ima jednu primetnu groove metal komponentu. Što, jelte, ne mora biti sasvim po mom ukusu, ali nije ovo loša muzika. Unmaker su dobri svirači – solaže su hrskave i masne – a pesme su smisleno napisane, dobro producirane, generalno profi. Najvažnije, pomenuti gruv je povremeno ODLIČAN a „tehnički“ death metal koji čini komponentu ove muzike je tehnički samo u smislu kvalitetnog muziciranja i ovde nema nekakvog fetiša tehnike već je sve pitko i povremeno i prilično melodično. Naslovna pesma fino sažima zvuk benda pa poslušajte:
https://unmaker1.bandcamp.com/album/limb-from-limb-2
Meksikanci Massacrator već iza sebe imaju jedan album, ali to je bilo pre sedam godina. Novi EP, Gruesome Infliction of Pain ima dve pesme koje ih predstavljaju u dobroj formi i mada naslov sugeriše death metal, Massacrator su čvrst, drusan thrash metal bend koji voli razrađene, dosta kompleksne aranžmane i teško udaranje u srednjem tempu. Dobro to zvuči sa te dve fino napisane pesme, profi izvedbom i kvalitetnom produkcijom i Massacrator su defitivno sazreli za drugi album:
https://massacratormx.bandcamp.com/album/gruesome-infliction-of-pain
Beogradski Quasarborn imaju novi album, treći po redu a prvi na kome su svi tekstovi na srpskom i Novo oružje protiv bola je vrlo ubedljivo odsviran i produciran materijal. Progresivni, vrlo tehnički trhash metal koji Quasarborn valjaju je APSOLUTNO po mom ukusu i mada bend svakako sa svojim melodičnim pevanjem vuče na cheesy power metal a što jeste u blagom neskladu sa tvrdom thrash svirkom, jasno je kuda ovaj kvartet pokušava da upravi svoju muziku i meni se to ultimativno dopada. Mislim, pričamo o veoma VEOMA dobro napisanim pesamama gde je „tehnička“ komponenta u službi dobra i ne smara demonstracijama učenosti, a bend generalno ostalja utisak zle, jako dobro podmazane mašine koja melje sve pred sobom. Miks je fin, sa lepim zvukom i bez pretrpavanja a master dovoljno dinamičan za moje potrebe i ovo je, hajde da ne bude nejasno: izvrstan album modernog, maštovitog, hiperenergičnog thrash metala koji ne treba propustiti ni pod kojim izgovorom:
https://quasarborn.bandcamp.com/album/novo-oru-je-protiv-bola
Fak mi, čuo sam ove nedelje MASU panka i hardkora koji su bili, onako, poslušate, slegnete ramenima i idete dalje. Ni loše ni dobro, nego korektno al nedovoljno da proizvede titraj duha. Zato mi je prijao album Harrowing End bruklinskih Snubbed, baš ono, prijao as in, UBRIZGAJTE MI OVO U VENE, ROĐACI. Snubbed ne rade ništa novo, da ne bude zabune, ovo je prosto – hardkorpank, ali odsviran sa puno života, bez uličarskog poziranja, sirov ali upeglan, energičan ali sa gruvom. Kapiram da su koncerti Snubbed ršum šutke i stejdždajvinga a i ovaj studijski materijal je jako prijatan. Plaćate koliko hoćete:
https://snubbed.bandcamp.com/album/harrowing-end-2
Scorched Earth je beogradski jednočlani „spartan core“ projekat čiji mastermajnd, Petar Nićiforović kaže da kroz muziku promoviše ideje stoicizma i snage karaktera – otud i to ime za podžanr – a i da nastupa sam uživo. Pošto se ne sećam kad sam bio na nekom domaćem koncertu, ovde moram da verujem na reč a debi album, Signs Of Struggle nudi sveden, rifaški krosover zvuk koji je, naravno, po mom ukusu. Nije da Scorched Earth sad donosi neke čudesno napisane pesme, ali ima ovde dobrih ideja i rifova a produkcija je iako skromna, sasvim funkcionalna:
Italijani Hop Hop Riot HC sa albumom Hop Hop Riot donose vrlo klasičan crossover, sa osam pesama od kojih ni jedna ne dobacuje do tri minuta, dobrom produkcijom, ubedljivom svirkom. Hop Hop Riot HC su očigledno odškolovani na najboljim primercima ovog podžanra osamdesetih i ranih devedesetih godina pa je njihova muzika okretna, čvrsta a melodična, jednom rečju zrela, i tačno zna šta radi. Odlična ploča:
https://hophopriothc1.bandcamp.com/album/hop-hop-riot
Švedski Eagles Empire je vrlo klasičan d-beat bend, pogotovo za Švedsku. Into The Vortex Of Blood (Promo tape 2023) ima četiri pesme i intro, i ovo je lepo produciran, pravolinijski crustcore sa blagim motorhedovskim mirisom i generalno lepom atmosferom. Mislim, ako ste ikada čuli Dischange, Menawhile i Disfear, čuli ste i ovo al opet, uvek prija:
https://eaglesempire.bandcamp.com/album/into-the-vortex-of-blood-promo-tape-2023
Force su novi „metal-pank“ bend iz Milvokija i Demo 2023. ih prikazuje u solidnom svetlu. Force sviraju melodičnije, razrađene rifove kojima bi DNK analizom moglo da se identifikuje i očinstvo od strane Iron Maiden a to ide preko pankerske D-beat svirke. Pesme su razrađenije i kompleksnije od najprostijeg D-beat minimalizma, ali to je manje-više to, sa malo više old school metala na gitarama i ja sam vrlo zadovoljan:
https://forcemilwaukee.bandcamp.com/album/demo-2023-pre-order
Never Ending Game su metalizirani hardkor bend iz Detroita i album Outcry se opisuje i ovim rečima: „like if RANCID wrote the hooks for an old As I Lay Dying song and that song was performed by a Detroit beatdown band“. A što je iznenađujuće tačna deskripcija. I sad, ja ne volim posebno ni Rancid ni AILD, ali ovo je svakako lepo spravljen i nadahnuto napisan album pa, ko voli metalizirani hardkor sa više melodije nego što je normalno između svog tog siledžijskog nabadanja, nek proba:
https://bbbrecords.bandcamp.com/album/outcry
Da sad malo plaknemo uši od sve te melodije, Maležani Perpetual imaju drugi album, What a Cruel World, deset godina nakon prvog i njihov izdavač kaže: „TOTAL 21 TRACKS OF AN OLD FASHIONED GRINDCORE. EXPECT BRUTALITY. YOU HAVE BEEN WARNED!“ E, sad, ima staromodnog grajndkora i staromodnog grajndkora i mada Perpetual na momente zazvuče i kao Patareni, album prevashodno zvuči kao da je izgubljena ploča sa sredine devedesetih. A što je adekvatno jer su Perpetual tada osnovani. Dakle, ako volite ne čak ni Agahtocles, nego, ono, Rot, Denak, Entrails Massacre, Violent Headache i takve bendove, Perpetual isporučuju!!!!!!!
https://perpetualgc.bandcamp.com/album/what-a-cruel-world-2
Deathgrind trio iz Masačusetsa, Blast Shield kaže da je njihov novi EP Even Pain Counts „horor priča od pet pesama pripovedana kroz nasilničke ispade“, ali ovo je, i pored sve sirovosti sofisticiranija muzika nego što očekujete. Mislim, SIROVA JE, da, u nekim momentima doslovno ne razaznajete šta bend svira ali to je NAMERNO jer taj isti bend pokušava da vam mozak skrene sa pravog puta i pokaže užase koji postoje oko nas. Agresivno, jesam li rekao SIROVO, ali maštovito i vrlo časno odrađeno:
https://blastshield.bandcamp.com/album/even-pain-counts
Italijani Disciplina vele da im je novi EP (zapravo, prvi, posle dva singla), Chains of Time inspirisan klasičnim death metalom. I, mislim, jeste, čuju se ovde direktni uticaji Death i, recimo, Massacre, sa sve upadanjima u blastbit deonice. No, Disciplina su pre svega thrash metal bend pa je ova kombinacija trešerske oštrine i okretnosti, sa death metal rifovima i mošerskim deonicama prijatno potentna. Bend voli i melodične solaže a simpatično polomljen Engleski samo doprinosi šarmu. Dobro napisane pesme, dobra produkcija, odlično izdanje:
https://disciplinametalband.bandcamp.com/album/chains-of-time
Isto iz Italije dolaze Exitium i njihov prvi album, Imperitous March for Abysmal Glory i pored gromopucateljnog naslova zapravo nudi nekomplikovan, vrlo strejt black death metal. No, ovo mislim u najboljem mogućem smislu. Exitium krljaju sa puno energije i mada njihova muzika nije ni inventivna ni zagledana u budućnost i još neosvojena prostranstva izvan ucrtanih granica, ona je zabavna, mošerska, prijatna i idealna za vikend potrošnju:
https://exitium666.bandcamp.com/album/imperitous-march-for-abysmal-glory-2
Još pržačkog black death metala stiže iz suncem okupanog Brazila sa četvrtim albumom sastava iz Rija po imenu Grave Desecrator. Immundissime Spiritus je takođe jednostavna, osvežavajuće strejt ploča opakog krljanja, sa nešto više satanističke, malevolentne atmosfere, no sve to lepo curi i producirano je pristojno. Grave Desecrator imaju u svom zvuku dosta old school mirisa pa pesme poput Fuck the Dead skoro da zvuče kao nešto iz osamdesetih, samo sa modernom produkcijom i, mislim, to je idealna kombinacija. Nije uobičajeno da se u ovakvoj muzici priča o „hit pesmama“ ali mislim da su Grave Desecrator na ovom albumu napisali barem dve-tri. Žurka.
https://fromdeepestrecords.bandcamp.com/album/immundissime-spiritus
Nisam siguran zašto Česi Milligan svoj album Play me imaju samo na Jutjubu, dakle, zaobilazeći i Bandcamp i striming platforme poput Spotify. Razumem da je u pitanju debi mladog benda, ali Play Me je vrlo kvalitetna ploča energičnog, a pitkog death metala koji voli rifove i čvrste mošerske ritmove. Milligan su odlični kad sviraju brzo a razumeju i snagu gruva. Ovde nema preteranog komplikovanja i progresivnih stremljenja i dobijamo lepe rifove ubačene u mošerski gruv sa povremeno simpatičnim melodijskim linijama, moćnim vokalom i dobrom produkcijom. Poslastica:
Finski death metalci IGIGI snimili su prvi album, mada Victory with Vengeance ima samo osam pesama od kojih su dve obrade… Dakle, pričamo više o minialbumu, ali dobro – ovo je sirov death metal sa solidnom količinim crustpunka u svom zvuku i svetonazoru i to je sve vrlo prijatno. Ako, naravno, volite tu pankesku verziju death metala, naravno i ne smeta vam produkcija koja forsira teksturu i ima dinamiku. IGIGI ovde obrađuju zemljake i hardkor legende Terveet Kädet, ali i The Exploited i to baš Punk’s Not Dead, i to sa sve blastbitovima, pa eto, udrite:
https://igigi666.bandcamp.com/album/victory-with-vengeance
Iz Brazila stižu Unriht, kvartet pijanih satanista koji nekim ludim spletom okolnosti uspeva da svira vrlo prijemčiv death metal. Prvi EP, Satanic Black Goat ima sirov ali prijatan zvuk i mošerske, srednjetempaške pesme koje svojim moćnim gruvom slušaoca drže u neprestanom satanističkom ili već nekakvom drugom transu. Bend je zapravo svirački vrlo dobar, a pesme, sa svojim old school fokusom na rifove i gruv obavljaju posao bez greške. Odlično, dakle:
https://unriht.bandcamp.com/album/satanic-black-goat
Mančesterski Foot and Mouth postoje od 2007. godine ali posle jednog demoa snimljenog tada, nisu ništa novo napravili. Do sada! EP Abomination ima tri pesme brutalnog/ slamming death metala koje pored klasičnog slam gruva nude i malo atmosfere, melodične, evokativne gitare i sirovu a vrlo prijatnu produkciju. Slemovi su odlični, bend ima dobar zvuk a ta kinematska dimenzija na gitarama vrlo lepo osvežava osnovni mošerski program. Sve u svemu prijatno, a plaćate koliko god hoćete:
https://footandmouth.bandcamp.com/album/abomination
A kad smo već kod sirovine, ne možete biti MNOGO siroviji od onog što na svom debi EP-ju, Live Spirits radi meksički trio Spirits. Formiran prošlog Maja kao „nihilistički death metal sastav“ sklopljen od članova postojećih metal grupa, Spirits je ultra-sirovi, praktično garažni old school death metal koji na ovom snimku zvuči kao da je snimljen 1986. godine, solidnim kasetofonom. A što se sjajno uklapa uz muziku koja je rastrzana, besna, očajnički anksiozna. Četiri pesme pakla u prahu a plaćate koliko želite:
https://spiritsdeathmetal.bandcamp.com/album/live-spirits
Wounded Not Dead su i sami pomalo sirovi u zvuku a što zapravo prija uz njihov progresivni death metal. Ovaj londonski bend na svom drugom albumu, The Alchemist ima mnogo interesantnih proggy ideja ali NEMA onu upeglanu, beživotnu produkciju kakva je danas maltene standard. Otud The Alchemist zvuči prijemčivo i znojavo, sa svojim dobro napisanim pesamama i mnogo energije koju tri muškarca ulažu u svirku. Vrlo zabavan album hrskavog, raščupanog zvuka:
https://woundednotdeadband.bandcamp.com/album/the-alchemist
Gorrified su death metal četvorka iz Minesote osnovana 2019. godine a kojoj je već 2022. umro gitarista. Otud je i prvi propisan EP benda, Horrific Gore posvećen pokojniku i bend, svakako, svira sa primetnom strastvenošću kao da ne želi da obruka palog druga. Ovo je, naravno, gadan i prljav old school death metal sa masivnim, teškim rifovima, mrtvačkim gruvom i uprkos svoj toj boleštini vrlo zdravim zvukom i izvedbom. Gorrified nisu neki inovatori ali jesu vrlo inventivni unutar granica koje su prihvatili i ovo su odlično napisane, nimalo generičke pesme koje svoju poruku pronalaze kroz težak, naporan rad a ne usvajanjem readymade rešenja. Odličan materijal:
https://gorrified.bandcamp.com/album/horrific-gore
LAC je skraćenica za Lacerated and Carbonized a što je vrlo prijatan brazilski deaththrash sastav, direktno iz Rija. Četvrti album ove trojke, sa članovima Unnature i Tellus Terror se zove prosto Limbo i KRLJA. Mislim, ovde je svirka odlična a produkcija kvalitetna ali su u prvom planu pesme koje su brze, energične, lišene filozofije i kontempliranja. Ovde su u glavne valute oštar rif i besan tempo i LAC isporučuju ozbiljno bombardovanje tokom ploče nešto kraće od 40 minuta. Da ne bude monotono, bend ima uho i za lepe melodične motive (slušajte Hellfire) pa do kraja ploče čujemo tu i po koju neočekivanu emociju. Završetak sa obradom Misfitsa je posebno simpatičan tako da, beng jor hed tu dis, deco:
Ashes of Moments Perished deluje kao ime za nekakav screamo projekat ali u pitanju je zapravo brutalni tehnički death metal iz Milvokija. Ne znam koliko ljudi ima u ovoj ekipi, ali prilično je verovatno da imamo posla samo sa jednim čovekom po imenu Isaac koji studira muziku na Berkliju pa je prvi EP, Womb in Black Flame i neka vrsta domaćeg zadatka. Dobro je ovo, uz sve ograde o jednočlanosti i kućnoj produkciji – Isaac ume da napiše pesme koje su i „tech“ ali i prijemčive a producirao je snimak jeftino, mada efektno. Ne znam što još nije stavio EP na Bandcamp ali evo na JuTjubu:
Denverski Cronos Compulsion još nemaju album ali novi (i zapravo prvi) EP, Malicious Regression za Caligari Records obećava da će ovaj bend vrlo uskoro stasati za taj kamen-međaš u karijeri. Jer ako volite mastan, debeo old school death metal koji olično balansira gruv i gađenje, Cronos Compulsion su vaši ljudi. Ovde nema nekih modernih kerefeka, pa čak ni zaista brze svirke i death metal koji trojka isporučuje sav je u mrtvačkom gruvu koji je, paradoksalno, vrlo živ i kompulzivan. Odlični rifovi, i vrlo solidan miks i master pretvaraju ovo u jedno od must have izdanja ove nedelje:
https://caligarirecords.bandcamp.com/album/malicious-regression
https://cronoscompulsiondeath.bandcamp.com/album/malicious-regression
Montrealski Pronostic u svoj melodični death metal mešaju dovoljno tech death ambicija da meni njihov drugi album, Chaotic Upheaval bude simpatičan. Ovo je na momente kao da The Black Dahlia Murder i Brain Drill džemuju sa Blind Guardian a što je kombinacija koju do malopre nisam znao da priželjkujem u svom životu. Drsko kvalitetna svirka, maštovite pesme, jedan tipično metalski glamur, pa onda u sve to uleti saksofon, mislim, jebem mu – odlična ploča:
https://pronostic.bandcamp.com/album/chaotic-upheaval
Tu je i novi Impetuous Ritual. Tek četvrti za solidnih sedamnaest godina aktivnosti, Iniquitous Barbarik Synthesis je skoro pa, hm, komunikativna ploča u poređenju sa dosadašnjim opusom benda. Da ne bude zabune, ovo je i dalje skoro potpuno neprozirni, ekstremno hermetični, vrlo tipično australijski death metal/ blur core koga ne zanima komercijalni uspeh ali na ovom albumu Impetuous Ritual imaju samo za mrvu produciraniji zvuk i to se odmah primeti. No, stara garda fanova ne treba da se brine, svirka je i dalje APOKALIPTIČNA, pesme su i dalje UBILAČKI hermetične a to što se po neki rif čuje nije kraj sveta. Impetuous Ritual ne prave kompromise i ovo je album apsolutne tmine. Zajedno sa Portal i Grave Upheaval, Impetuous Ritual čine nesveto trojstvo australijske blur core scene i novi album vrlo sigurno podseća da drugi pevaju o paklu, a Impetuous Ritual ga kreiraju na Zemlji:
https://profoundlorerecords.bandcamp.com/album/iniquitous-barbarik-synthesis
A onda spektakl. Ascended Dead već dobro znamo a njihov drugi album, Evenfall of the Apocalypse izašao je za 20 Buck Spin i lepo demonstrira napredak benda i njegovo simboličko pomeranje iz klasičnije OSDM matrice koju su baštinili snimajući za Dark Descent ka nešto avangardnijem death metalu sada kada su aduti pitsburške etikete. Evenfall of the Apocalypse je, kako i očekujete od albuma izašlih za 20 Buck Spin, vrlo žustra ploča jakog tempa, snažnih, ekspresivnih izvedbi, nažalost i za nijansu prebudženog zvuka u masteringu. No, kada su pesme ovako dobre, voljan sam da zažmurim na jedno uho. Ascended Dead prže razarački i imaju JAKO izbrušenu tehniku ali muzika istovremeno zvuči i varvarski i sofisticirano, a što je zaštitni znak bendova koji rade sa 20 Buck Spin. Pesme su pune ideja ali cure prirodno, spontano i ne koče ni pred jednom preprekom. A tek solaže!!!!!! Da se čovek uplaši. Sve u svemu, na ivici remek-dela!
https://20buckspin.bandcamp.com/album/evenfall-of-the-apocalypse
U poslednjoj smo sekciji sa heavy metalom, power metalom i raznim krosžanrovskim stvarima i, da, da, album nedelje će na kraju biti baš ono to mislite da će biti. Ali do tada, ne možete da odlučite da li više volite metal ili narodnjake? Niste jedini! Grci War Dance od 2019. Godine mešaju heavy/ power metal i foklorne motive na način od koga bi i Dragani Mirković krenula neka suza. Drugi album, Sons of Thunder nije zaista po mom ukusu, ne mislim da War Dance pišu naročito interesantne pesme, ali upadi narodnjačkih foršpila i tema u metal pesme moraju da se čuju. Slušajte Rain of Arrows, na primer! Pa od ovoga bi se i Futa naježio!
https://wardancemetal.bandcamp.com/album/sons-of-thunder
Britanski Regressive State su zanimljivi na svom prvom demo snimku, nazvanom samo Demo, a kojim se trude da spoje neke nešto starije uticaje (recimo Helmet i Unsane, mada i Deftones) sa modernim posthardcore i sludge zvukom. I ide im. Ovih pet pesama zvuči dobro, sa kvalitetnom produkcijom ali i finim rasponom emocija u jednoj generalno mišićavoj, agresivnoj muzici.
https://regressivestate.bandcamp.com/album/demo
Na Jutjubu popularni duvački orkestar Brass Against izdao je ceo album obrada Rage Against the Machine nazvan isto kao i bend. I, mislim, ako ste ikada gledali ijedan njihov snimak, znate da vas čeka vrlo šarmantno prearanžiranje RATM pesama za jazz/ soul publiku. I odlično je:
https://brassagainst.bandcamp.com/album/brass-against
Svačiji omiljeni belgijski andergraund metalac, Déhà poznat je po tome da ima mnogo projekata ali oni se najčešće kreću negde između melanholičnoh, meditativnog blek metala, dooma i apstraktnije muzike. No, Impending Triumph je klasičan heavy metal i istoimeni EP ima četiri pesme i intro gde Déhà svira sve instrumente a François Blanc iz Angellore peva. I, mada ovo jeste vrlo epski, vrlo klasični heavy metal po formi, svakako se čuju i ti andergraund koreni, u zvuku, štimu, produkciji. Ako vam se sviđa ideja o klasičnom heavy albumu koji nije studijski preupeglan već uz njegovu cheesy epiku ide i sirova, tr00 produkcija, ovo vredi čuti:
https://jawbreakerrecords.bandcamp.com/album/impending-triumph
Grčki power-metalci Sacred Outcry postoje od kraja prošlog veka ali su tek pre par godina izdali prvi album. No, na drugom, upravo izašlom Towers of Gold, a koji TEHNIČKI izlazi tek za nedelju dana, oni zvuče jako sazrelo i prijatno. Ovo je raskošan, melodičan, energičan power metal u Helloween stilu, ali sa horskim refrenima a la Blind Guardian. Ima tu elemenata i Warlorda a bend voli da navede i Manowar kao uzor. Svakako ovde dobijate koncept-album kvalitetne svirke, ubedljivog visokog pevanja, standardno napucane produkcije. Power metal bendova danas ima kud god da se okrenete ali Sacred Outcry uspevaju da se izdvoje promišljenim pesmama gde ultranaglašena cheesy epika ipak nije jedino što se nudi:
https://sacredoutcry.bandcamp.com/album/towers-of-gold
Volite li simfonijski power metal sa operskim vokalima? Dark Shadow iz Kolumbije vole. Njihov debi album, Chapter One ima prilično bezvezan omot i produkcija je razumljivo nešto jeftinija od najelitnijih bendova u ovom podžanru, ali muzika je, pa, simpatična i ubedljiva. Dark Shadow uzimaju klasične heavy i power rifove, stavljaju ih u kinematske, evokativne aranžmane i prave dugačke pesme koje imaju puno uzbudljivih i melodičnih elemenata. Naravno, pevačica Dafna je u centru pažnje sa svojim operskim pevanjem i multitrekovanim horovima, ali je odlična i kada peva „normalno“, a tu je i klasični death metalski „growl“ da začini. Da ne bude zabune, i ostala tri muzičara su veoma dobra i ovo je jedan kvalitetan album:
https://greatoceanroad.bandcamp.com/album/chapter-one
Za klasičan, cheesy power metal ove nedelje su zaduženi Prosthetic Records i njihov aktuelni adut, sautemptonski Battle Born. Britanska momčad osnovana 2018. godine do sada nije imala album ali Blood, Fire, Magic and Steel je fin debi. Naravno, cheesy je DO NEBA, sa horskim pevanjem skoro u svakom drugom stihu, ali Jack Reynolds svakako zarađuje svoju platu na ovom albumu, nudeći blajndgardijanovski ugođaj i epski metal ljudima koji ovakve stvari vole. Bend svira moćno, produciran je, naravno, vrlo dobro i mada je sam zvuk svakako prenapucan za moj ukus, ovo je apsolutno zaokružen paket modernog, epskog power metala, sa energičnom izvedbom i pesmama koje gaze napred vrlo ubedljivo.
https://battlebornuk.bandcamp.com/album/blood-fire-magic-and-steel
Nepal Napalm je neobičan, pomalo eksperimentalni trio iz Španije, koji na albumu A Hate Supreme ima i folk motive i elektronske efekte, ali i tvrd, rifaški gruv. Ovo je zanimljiva kominacija sa bendom koji pesme pravi tako da dobiju mnogo psihodelične, ekscentrične atmosfere, vokalima proteranim kroz pičšifter i inventivnim ritmičkim i harmonskim radom. Ključno, Nepal Napalm ne zvuče kao da pokušavaju po svaku cenu da polome kalup i izađu iz njega na silu, i pesme im imaju logične narative i sled događaja. Fino je:
https://nepalnapalm.bandcamp.com/album/a-hate-supreme-2
Nemački The Hellboys proslavljaju četvrt veka rada EP-jem Still Horny After All These Years. Ako se na stranu stavi pomalo neukusan imaginarijum, ovo je tehnički i produkcijski kvalitetan i sasvim solidno napisan hard rok starije škole. The Hellboys su nesumnjivo izrasli na muzici ranih osamdesetih i kasnih sedamdesetih i pristojno rekonstruišu kombinaciju tvrdih rifova i slizi melodija a sve je odsvirano žestoko i u solidnom tempu, bez mnogo filozofije, sa rokenrol energijom na zavidnom nivou:
https://thehellboys.bandcamp.com/album/still-horny-after-all-these-years-ep
Italijanski bend šarmantnog imena Torba objavio je album Inferno i ovo je ozbiljno krljačka muzika između posthardkora, hardkora i nekakvog sludge metala, recimo. Ali je pametna, napisana tako da lepljivi rifovi i razuzdan, energičan ritam ne oduzmu muzici težinu, naprotiv. Ovde su zvuk i svirka u idealnom savezništvu, nudeći muziku koja je u rezultanti agresivna, ali šarmira maštovitošću, oštra ali emotivna itd. Osam pesama od kojih je poslednja neka vrsta sludge-doom epopeje od sedamnaest minuta i vrlo dobar album. Za download plaćate koliko hoćete.
https://torbadiy.bandcamp.com/album/inferno
https://shoverec.bandcamp.com/album/inferno-2
Wisdom Without Worship su „ekstremni metal duo iz Kornvola“ a koji ništa nije snimio od 2016. godine. Kada čujete album The Only Law Is Opposition možda pomislite da bi bilo najbolje da je tako i ostalo, ali zapravo je dobro znati da još uvek ima stvari koje mogu da vas šokiraju. Wisdom Without Worship su kao Steve Albini koji je odrastao slušajući Beherit, ekstreman, oštar, uglast „rok“ zvuk koji prati vrlo malo pravila i fetišistički se usredsređuje na ružnoću, ali tako da u svemu možete da prepoznate dosledan estetski iskaz. Treba izdržati:
https://wisdomwithoutworship.bandcamp.com/album/the-only-law-is-opposition
Soulkeeper iz Mineapolisa su toliko agresivni u zvuku i svirci da mi zapravo ne smeta previše što je njihova muzika u osnovi metalcore. Štaviše nu-metalcore kako je i bend taguje. No, album, Holy Design je, rekosmo, ekstremno agresivan i nudi kombinaciju najekstremnijeg metalcore nabadanja, disonanci, elektronskih upada i glitchcore ukrasa pa se sve to na kraju pretvara u takvu lavinu metala da čovek ne može da odoli:
https://soulkeepercult.bandcamp.com/album/holy-design
Atinjani Last Rizla uprkos imenu nisu stoner rok bend niti je njihova muzika, tagovana i kao sludge punk laka za klasifikaciju. Ali je gruverska, atmosferična i zabavna. Album Noise Without Decay nudi tvrd, snažan zvuk i veoma promišljeno napisane pesme koje sludge metal gruv spajaju sa posthardkor i noise rock nervozom u rifovima i gitarskim temama. Na sve to dolazi raspoložen, napaljen vokal i ovo je bend koji, što se mene tiče može da pokorava bine na svim najvećim rok festivalima u Evropi. Odlični su:
https://lastrizla.bandcamp.com/album/noise-without-decay
Filadelfijski Heavens Egde imaju bizarnu i pomalo strašnu istoriju. Bend je osamdesetih godina prošlog veka od strane mnogih poznavalaca opisivan kao sledeća velika stvar koja će doći sa poteza Nju Džersi-Filadelfija, posle uspeha Bon Jovi, Cinderelle, Britny Fox, Skid Row itd. ali je usred jednog od tadašnjih koncerata – nakon potpisivanja za veliku etiketu – neko iz publike otvorio vatru na sve strane i teško ranio basistu G.G. Guidottija. Iako se ovaj oporavio, odloženo snimanje debi albuma i njegov izlazak 1990. godine znače da je bend uleteo pravo u epohu grandža pokušavajući da proda svoj ’80s sleaze metal publici i novinarima koji su se okrenuli na sasvim drugu stranu, bežeći od kokaina, šminke i natapiranih frizura u flanel, heroin i fazirani gruv. Devedesete nisu bile pogodne za ovu vrstu muzike pa je bend posle izvesnog vremena smanjio aktivnosti skoro na nulu. Avaj, nakon hvatanja zaleta za novi album, 2019. godine je pomenuti basista umro od raka, tako da novi album, Get it Right, poosle 25 godina nesnimanja, ima opipljivu melanholičnu dimenziju. I, ispostavlja se da melanholični sleaze metal može da zazvuči pristojno i dostojanstveno. Bend u četrdesetak minuta vrlo jasno pokazuje da se ne stidi osamdesetih i ako vam je srce i dalje negde između prva 2-3 albuma Bon Jovi i Cinderelle, ovo je bez ikakvih rezervi BAŠ za vas:
Za još sleaze zvuka, tu su finski Circus of Rock. Ovo je više projekat a manje pravi bend, sa članovima koji dolaze iz raznih popularnih bendova (ne samo iz Finske, mada, da, i iz Finske) a sve u koordinaciji Mirke Rantanena, bubnjara King Company (i nekada u Thunderstone). Drugi album, Lost Behind The Mask je ploča vrlo ubedljivog top 40 metala snimljena od strane članova bendova kao što su Lordi, Pink Cream 69, Uriah Heep, Girish And The Chronicles, Sons Of Apollo, Ring Of Fire… Ako volite klasičan a radio-friendly metal, Mirka i njegovi ortaci su ovde spravili više od šezdeset minuta dobrog raspoloženja.
Isti izdavač, italijanski Frontiers ima i drugi album takođe italijanskih ScreaMachine, nazvan Church of the Scream i ovo je tvrđi, mošerskiji ali ne manje cheesy heavy metal. ScreaMachine vole jake rifove ali i himnične refrene i njihove pesme su napravljene da se uz njih treska nogama, mlati glavom i privatava najbliže meso koje imate kako biste zajednički izvikivali cheesy stihove i osećali se manje očajno i usamljeno. Prelep album:
https://screamachine.bandcamp.com/album/church-of-the-scream
I onda album nedelje! Mislim, Cattle Decapitation su jedna od retkih uteha koje imamo u ovim usranim vremenima – bend koji je toliko agresivan i toliko nežan u isto vreme da mi se čini da može da pomiri sve suprotnosti koje na svetu postoje. Početkom veka ova je kalifornijska ekipa bila, pa, recimo zanimljiva sa svojim veganskim deathgrind radom, ali pre jedno deset godina, sa albumom Monolith of Inhumanity CatDecap su postali jedan od najboljih death metal bendova na savremenoj sceni sa perfektnim odnosom tehničke perfekcije i muzičke inventivnosti, brutalnosti i komunikativnosti. Prošli album, Death Atlas, izašao uoči COVID-19 pandemije pokazao je bend u vrlo sigurnoj kombinaciji ekstremno agresivnog brutal death metala i melodičnijeg, melanholičnijeg, pa, isto death metala. Deseti album, Terrasite nastavlja tamo gde se stalo ali je sada kombinacija melodije i agresije organskija, produkcija bolja i mislim da će i oni koji su Death Atlas kritikovali da je „pojednostavljen“ u odnosu na default poodešavanja benda morati da se ujedu za jezik, pojedu, jelte, govno, i priznaju da Travis, Josh i kolege znaju šta rade. Kad smo već kod Travisa, njegov vokal je ovde baš onako kako očekujete, MOĆAN, prodoran, a opet siptilno nijansiran, sa velikim delom drame u pesmama koji počiva baš na njegovom pevanju. Naravno da se povremeni melodični, veoma pamtljivi refreni podrazumevaju a kontrast između Travisovog vrlo neposrednog uletanja u klin tehnike i apsolutno paklenog zakucavanja koje se vozi na rafalnim bubnjevima Davida McGrawa je jednako potentan kao i uvek. Terrasite je još jedan od onih albuma koje ovaj bend sada redovno snima, očajan nad ljudskom glupošću i sebičnošću ali u krajnjoj liniji pozitivan i, ako ne baš optimističan, a onda svakako osnažujući. Moćno, moćno, moćno. I zrelo i ozbiljno. I MOĆNO. Ne propustiti.
https://cattledecapitation.bandcamp.com/album/terrasite
