Danas se bavimo reinkarnacijom jednog od najuticajnijih francuskih stripova u istoriji ne samo stripa već popularne kulture uopšte. The Incal: Dying Star je drugi u nizu grafičkih romana najavljenih za ovu godinu kojim se univerzum Inkala ambiciozno (i agresivno) proširuje, mada ćemo još videti i da li se produbljuje. Sasvim neiznenađujuće, imajući u vidu napor industrije da kreira još jednu multimedijalnu megafranšizu, ovog puta su na zadatku britanski i američki autori. The Incal: Dying Star je prošle nedelje izdao Humanoids, kao drugi od tri najavljena albuma za ovu godinu. O ovim projektima se priča još od kraja 2021. godine sa vrlo jasnim i neprikrivenim željama da se put Inkala od stripa za koji su svi (u anglofonom svetu) čuli ali ga je malo njih i čitalo do megauspešnog holivudskog filma pređe postepeno ali žustrim korakom. Otud je i izbor autora za ova tri albuma demonstracija potrage za kvalitetom ali i maštovitošću koji treba da budu dostojni francuskih originalnih predložaka. The Incal: Dying Star je produkt britanskog tandema, mada i Dan Watters i Jon Davis-Hunt danas rade prevashodno u američkom stripu, dok su ostala dva albuma radili Amerikanci i Kanađani: Kill Wofhead je napisao Brandon Thomas a nacrtao Pete Woods, dok su Psychoverse, izašao pre nekoliko meseci, radili Mark Russell i Yanick Paquette. Mark Waid, urednik američkog Humanoids je ovde vrlo pažljivo birao autore i, siguran sam, imao mogućnost da im ponudi ne samo solidne honorare već i dovoljno vremena da finalni produkti budu dostojni legata Inkala ali i budu prepoznati od strane – pre svega američke – publike kao luksuzne, visokokvalitetne vizije futurističkog naučnofantastičnog univerzuma što ima kapacitet i dubinu za beskrajne priče i avanture.
Hoću da kažem, ovde se ne pravi nikakva mistifikacija oko toga da novi Inkal stripovi treba da budu prevashodno individualne priče i vizije svojih autora. Sam film koji je trenutno u pripremi, a koji će režirati Taika Waititi sasvim očigledno neće biti verna adaptacija originalnih strip-avantura Johna Difoola. U izjavi koji je Alejandro Jodorowsky dao povodom The Incal: Dying Star doslovno se kaže: „Da danas imam 40 godina poludeo bih na predlog da iko sem mene radi filmsku adaptaciju Inkala. Ali nemam četrdeset godina nego devedesettri. Ovo će biti Waititijev Inkal a ne Inkal Jodorowskog“. Jodorowsky je, naravno, i zainteresovan da vidi šta će Waititi uraditi sa njegovim predloškom a slično, vele, važi i za stripove koji praktično relansiraju ceo univerzum.
Sasvim je, naravno, jasno da Holivud ovde prevashodno stoji na čelu napora da se od Inkala napravi nešto veliko. Superherojski filmski talas tokom poslednjih petnaest godina je u tolikoj meri uzdrmao investicione i kreativne prakse da je zanimljivo gledati industriju kako na sve strane poseže za predlošcima koji bi mogli imati kapaciteta za multimedijalnu eksploataciju i građenje ogromnih franšiza. Star Wars je ovde svakako imao malu prednost na ime, jelte, minulog rada, ali Igra prestola, The Walking Dead, Dina, pa i Blade Runner su propertiji koji svi u različitoj meri demonstriraju taj napor da se ulaganjem velikih sredstava i angažovanjem dokazanih figura iz kreativne industrije razvije univerzum što će smisleno spajati različite medije i u svakom od njih nuditi smislen, jelte, sadržaj.
Naravno da nisu svi univerzumi kreirani jednaki – neki, poput Avatara uspevaju da budu neizbežni deo zeitgeista uprkos tome što James Cameron dosta pažljivo dozira kreacije u ovoj franšizi, dok drugi, poput Assassin’s Creed, uprkos ogromnom investicionom naporu u medijima video igara, stripa i filma i dalje, čini se, bivaju percipirani kao drugorazredni pokušaj. U tom svetlu svakako može da se i promisli koliko je zapravo Inkal pogodna osnova da se na njoj gradi novo holivudsko multimedijalno carstvo.
Naravno, Waititi je maštovit i kreativan autor a scenario za film jeste radio i Jodorowsky, ali ne treba ni zaboraviti da su dosadašnji pokušaji transformisanja naučne fantastike sa korenima u francuskom stripu u holivudske filmove bili srazmerno neuspešni. Nije da su Bessonovi Peti Element i Valerijan prošli neprimećeno ali ovo ne samo da nisu bili sjajni filmovi* nego i iz njih naprosto nije iznikla ona vrsta sekundarne eksploatacije koja je danas neophodna da bi se nešto smatralo uspešnim radom. Primera radi, The Last of Us je svakako bila cenjena igra na Playstationu, ali tek sa njenom transformacijom u izuzetno dobro primljenu HBO seriju može se govoriti o tome da je Sony uspešno napravio tranziciju u mejnstrim kulturu.
*Besson je i bio tužen od strane urednika Metal Hurlanta za kršenje autorskih prava, upravo vezano za to da se Peti element oslanjao na Inkal, ali, kako kaže Jodorowsky, tužba je propala jer je sam Moebius sarađivao sa bessonom na ovom filmu.
Utoliko, Inkal je, strogo gledano, zapravo vrlo slab kandidat za mejnstrim franšizu. Kao što je bio slučaj i sa drugim serijalima koje su Jodorowsky i Moebius radili u stripu, Inkal je vrlo namerno formatiran da prati dinamiku i vratolomni tempo akcionog, pustolovnog stripa. Prva epizoda Inkala, uostalom, pokazuje nam Johna Difoola na naslovnoj strani kako besomučno juri udesno, a već druga tabla je spleš-strana na kojoj on pada sa neverovatne visine u grotlo vrlo „tehnološkog“, vrlo užurbanog grada, nakon što je premlaćen i bačen sa mosta od strane maskiranih ljudi u zelenoj odeći. Ovaj in-medias-res pristup je jedan od definišućih elemenata celog serijala – u nastavku Posle Inkala već prva tabla prikazuje Difoola kako pada, dok jedino prikvel, Pre Inkala, koji je crtao Zoran Janjetov ima za nijansu mirniji početak sa nešto ekspozicije – i Inkal na sebe intencionalno navlači masku akcione avanture, koristeći njene trope da čitaoca drži na vrhu talasa adrenalina, dok zaranja u vrlo kompleksnu filozofsku tematiku sasvim nestandardnu i za akcione naučnofantastične filmove čiju estetiku strip nominalno usvaja, ali i za većinu Metal Hurlant sabraće.
Inkal je sa izlaženjem krenuo u pomenutom francuskom magazinu 1981. godine i, ne zaboravimo, Moebius je tada imao više od četrdeset a Jodorowsky više od pedeset godina i obojica su iza sebe imali ekstremno uspešne i bogate kreativne karijere. Njihov rad, kako u stripu (Moebius) tako i na filmu, teatru i performansima (Jodo), bio je do vrha nabijen dubokom simbolikom i radikalnim, avangardnim prepakivanjem same prirode medija u kojima su radili. Inkal je utoliko bio maltene pokušaj da, nakon neuspešnog rada na filmskoj adaptaciji Dine koja nikada nije ugledala svetlo dana, dvojica autora uđu u mejnstrim i ponude maltene „normalnu“, brzu, energičnu naučnofantastičnu akciju.
I neke njihove kasnije kolaboracije su imale sličnu ambiciju (prevashodno Ludača svetog srca iz 1992. godine), oslanjajući se na vratolomni tempo, akciju i skatolšoki humor, a što je stajalo u opoziciji sa cerebralnijim radovima pput Anđeoskih kandži iz 1994. Utoliko, iako je pogotovo Moebius imao istoriju rada i na sasvim mejnstrim stripovima (Poručnik Bluberi, pre svega), Inkal jeste predstavljao na određeni način iskorak iz očekivanog. U neku ruku on je bio urednija verzija Moebiusove Hermetične garaže – stripa improvizovanog bez unapred pripremljenog scenarija, crtanog nakon večeri provedenih u izlascima u grad i konzumiranju alkohola i narkotika – i prijemčiviji format da u njega Jodorowsky upakuje svoje opsesije apstraktnom simbolikom koje su bile u središtu njegovih filmova poput El Topo ili Sveta gora.
No, uz sve to na umu – Inkal je bio DALEKO od „normalnog“ akcionog stripa, sa normalnim glavnim junakom ili čak antiherojem. John Difool je, za početak, bio baziran na liku Lude iz tarota, a njegove „avanture“ su bile delom kompleksna socijalna satira a delom zaranjanje duboko u jungianske simbolike i istraživanje prirode ljudskosti i ljudskog društva.
Što, neće vas MNOGO iznenaditi, nije naročito prisutno u The Incal: Dying Star. Da odmah kažem, mislim da su Watters i Davis-Hunt idealni autori za ovakav strip, ali da ovaj strip ništa ne dobija time što je nominalno vezan za „Žodoverzum“. Watters je sa svojim serijalom za Image Comics, Coffin Bound veoma snažno demonstrirao da jeste autor koji ume da kreira neverovatne a i dalje razumljive, simbolikom nabijene svetove u kojima su socijalna satira, akcioni i horor tropi i bizarna komedija sklopljeni na neočekivano funkcionalne načine. Sa svoje strane Davis-Hunt je crtač izuzetne čistote linije – a što je praktično neophodno kada radite strip čiji je originator bio Moebius – ali i snažne mašte u kompozicijama i rakursima. Dodatno, njegovo bogato iskustvo u industriji video-igara možda nije na odmet kada pravite strip koji treba da potpiri vatru multimedijalnosti…
Dakle, The Incal: Dying Star je strip koji, da budemo banalno jasni, nema nikakve stvarne veze sa Inkalom. Naravno, Jodorowsky je nakon Inkala uradio masu drugih serijala (Metabaroni, Tehnopape itd.) koji ni sami nisu bili „nastavci“ Inkala, ali jesu na neki način sa njim bili povezani, no The Incal: Dying Star nema nikakvu eksplicitnu potrebu da bude prepoznat kao deo Žodoverzuma ili užeg Inkal-univerzuma. Ovo je naučnofatastični strip nešto bliži podžanru spejs-opere nego što su bili originalni Inkali, ispunjen začudnošću i maštovitim konceptima i decidno namenjen odraslima na ime grafičkog nasilja ali i koncepata koji se u njemu pominju i diskutuju. Ali on nije i zaista okrenut simboličkom na način na koji su to bili Inkal ili raniji Moebiusovi i Jodovi radovi i zapravo je u pitanju bizarna, tužna a opet snažna ljubavna priča o nemogućem, neverovatnom paru sa različitih krajeva univerzuma, razdvojenom milenijumima koji, uprkos postojanju u dva vrlo izopačena istorijska i socijalna konteksta pronađe jedno u drugom onaj najčistiji molekul ljubavi kao humanizujućeg agensa, a koji, nećemo to poricati, čini i značajan deo „poruke“ Inkala.
No, ako The Incal: Dying Star stiže na isto mesto na koje su stizale i avanture Johna Difoola, on to čini drastično različitim putem. Ovaj strip prati dvoje protagonista. Jedno je sveštenica kulta sa kraja univerzuma, gde su zvezde uglavnom pogašene a kult slavi smrt i propadanje, propovedajući imperativ apsolutnog nedelanja čak i kada je nečiji život ugrožen, jer su život i smrt lažne distinkcije, a „propadanje i crvi“ su jedina vrednost. Drugo je dekadentni kosmički pirat koji je živo hiljadama godina ranije a koji, pogođen retkom mutacijom što njegov organizam transformiše u guštera, traži retke lekove za koje se tvrdi da mu mogu pomoći da se izleči.
Watters i Davis-Hunt su ovde imali prostora da vrlo pažljivo postave svoje likove i njihov odnos, započet neverovatnom slučajnošću (i, dobro, neobičnim tehnomagijskim instrumentom čija muzika transcendira vreme i prostor) deluje ubedljivo. Dvoje ljudi koji ne bi trebalo da imaju ni jednu jedinu dodirnu tačku – on narcisoidan, tašt, navikao da uzima sve što poželi, uz solidan prezir za ljudski život, ona smerna, posvećena propadanju, asketski ustrojena – vrlo prirodno pronalaze zajednički jezik i njihov kratki susret DRAMATIČNO menja način na koji oboje posmatraju život, smrt i njihovo mesto u univerzumu. Veliki deo stripa onda će otpasti na očajničke napore da se njih dvoje ponovo spoje, i njegov strah da će ona, bez njegove „muške“ intervencije, biti ubijena.
Taj strah, da bude jasno, ne da nije neosnovan, nego strip ima izrazitu trilersku tenziju dok posmatramo dešavanja razdvojena sa ko zna koliko hiljada godina, a čitalac je vrlo uspelo zaverenički uvučen u prezirne emocije koje oba protagonista imaju spram svojih društava i žustro navija da „naši“ pobede iako je svestan da se ovde u ime ljubavi čine i, pa, teška zverstva.
Strp je pun maštovitog imaginarijuma, i u svojim koncepcijama – mač koji putem prolivene krvi daje onom ko ga koristi mgučnost da oseti misli onog čija je krv – i u grafičkoj ikonografiji. Muški protagonist je okružen holografskim reimaginacijama njegove odavno poginule posade, a koje, te reimaginacije, funkcionišu oslonjene na veštačku inteligenciju što emulira ličnosti mrtvih gusara ali tako da su i one same svesne da su mašinske rekonstrukcije koje svaki put kada budu prizvane iz ništavila iznova moraju da proživljavaju šok saznanja da su zapravo ne-žive, veštačke kreacije što uprkos tome imaju i karakter i žudnje i kajanja. Susret sa političkim vođom planetoida Petro, na koji je centriran veliki deo narativa, daje nam košmarnu ali fascinantnu tehnološko-biološku konstrukciju u kojoj čovek više nije čovek ali ni mašina nije puki alat i ne može se sa sigurnošći reći gde jedno prestaje a drugo počinje, a kada Davis-Hunt crta akcione scene mačevanja i iskakanja kroz prozore vrtoglavo visokih tornjeva ovo su izuzetno kadrirani prizori, izuzetno pažljivo zamrznuti trenuci u vremenu koji sažimaju i akcente u pripovedanju ali i samu estetiku stripa. Davis-Hunt ovde radi na sasvim novoj razinu u odnosu na svoje prethodne stripove, dopuštajući sebi dekomprimovane table jednostavnih a moćnih kompozicija i rad sa detaljima koji savršeno balansira sa srazmerno praznim pozadinama. Kolori su mu ovde, to je sigurno, bolji nego ikada, a letering Troya Peterija je istovremeno i sam maštovit ali i estetski veoma uredan.
Hoću da kažem, ovo je ODLIČAN strip.
Ali ne i naročito ubedljiv Inkal.
Što, da se razumemo, može da bude njegova prednost u pogledu privlačenja čitalaca koji nemaju prethodnih iskustava sa Jodorowskym i njegovim opusom. Posmatran individualno, The Incal: Dying Star nudi zaokruženu i jasnu priču čije smeštanje u ekscentrični univerzum u kome je, čini se, sve moguće, ne smeta u praćenju priče i razumevanju njenog emotivnog jezgra. Ovde nema semantičkog šuma i gomilanja imena lokaliteta, tehnoloških konstrukata ili važnih istorijskih ili mitoloških ličnosti. Watters dobro pazi da sve što se pomene ima jasnu funkciju u narativu i ništa što je on ovde napisao nije puki ukras ili world building šire franšize. Dobr deo stripa otpada i na satirilni humor i ovo je vrlo pažljivo plasirano, tako da se stvari ne odvedu u smeru puke komedije a da se opet čitaocu obešenjački namigne i podseti ga se da će sve na kraju biti dobro.
Slično tome, Davis-Hunt sebi nije dopustio da ga maštovitost povuče u smeru kreiranja puke egzotike. Ovde, naravno, ima dece sa rogovima i bizarnih robota i ljudi obučenih u moderne reimaginacije odeće iz 17. veka, ali univerzum na kraju svega ima jednu zaokrućenost i uverljivost koje su neophodne da bismo ga kupili kao pravo mesto sa pravim ljudima koji imaju prave emocije, a koje su u centru ove priče.
Naravno, u centru priča koje su radili Jodorowsky i Moebius nikada nije bila puka emocija, ma koliko je veličanstvenom Watters i Davis-Hunt učinili. Inkali su u osamdesetima bili stripovi koji su, uprkos svom naginjanju ka žanrovskom mejnstrimu, bili zapravo silovite dekonstrukcije žanra i kada su se bavili emocijama, to je bilo unutar jedne opštije, apstraktnije diskusije o tome šta sve podrazumeva ljudsko iskustvo, ne dopuštajući svojim likovima da budu tek, jelte, zaljubljeni, ma koliko to lepo bilo.
Utoliko, The Incal: Dying Star jeste odličan strip da nekoga ko nikada nije čitao Inkal zaintrigira, ali ga ne može, ponavljam, ne može pripremiti za ono što Inkal jeste. Je li to važno? Slutim da nije jer nekako ne mogu da zamislim da će Waititijev film biti jednako dekonstruktivan u donosu na žanr kao što su bili originalni stripovi. Tako da će The Incal: Dying Star možda biti sasvim adekvatna priprema. Priznajem da Russellov i Paquetteov Psychoverse, izašao pre nekoliko meseci još nisam pročitao, plašeći sa da ova dvojica naprosto nisu tandem koji može da adekvatno prilagodi Inkal novom vremenu. Ni sada nisam siguran u to, ali nakon kvaliteta koji je The Incal: Dying Star ponudio, spreman sam da probam. A vi ovaj strip možete kupiti na ovom mestu.
