Fer je reći da je krajnje vreme da se napiše nešto i o stripu Friday koji izlazi još od 2021. godine i nudi kvalitet što prevazilazi 90% mejnstrim produkcije u Severnoj Americi, a u aranžmanu koji je punk as fuck. Činjenica da je u trenutku dok ovo pišem – mada ne i u trenutku dok ovo čitate sem ako se slučajno nije tako pogodilo – baš Petak još samo pojačava osećaj ispravnosti onog što radimo.
„Misliš na pisanje reči ’Petak’ velikim početnim slovom, Mehmete“, kažete vi i pokazujete prstom na Pravopis Srpskog jezika koji se nekim čudnim spletom okolnosti zatekao na vašeoj polici. Well, ne, ne mislim, naprotiv, ja imena dana, meseci, pa čak i jezika, kao što se vidi iz priloženog, uvek pišem velikim početnim slovom jer smatram da su to lične imenice barem koliko i imena ljudi i životinja i da je krajnje vreme da aktuelni srpski pravopis malko napreduje. A onda će valjda lakše doći i taj rodno senzitivni jezik koji je tolika kost u grlu našem narodu da, evo već danima čitam ogorčena pisma čitalaca novinama* kako je sve to nasilje nad jezikom i ako se insistira da se kaže „policajka“ i „vozačica“, zašto onda reči kao što su mušterija i stranka nemaju muške verzije: mušter i stranak, PA DA BUDEMO RAVNOPRAVNI.
*prava pisma pravim novinama, pošto sam ja poslednja osoba koju poznajem a koja kupuje novine, jelte
Sad, nije da ja od našeg naroda, a u koji ubrajam i akademike i filologe očekujem neki veliki intelektualni napor kad se usijane glave uleće u diskusiju koja treba da sačuva posrćuće Srpstvo od genocida što ga nad njim sprovode nesrbi i nekvalitetni Srbi, ali bi valjda trebalo da je intuitivno jasno da su „policajka“ i „lovkinja“ i „borkinja“ nekakve oznake identiteta, aktivne uloge u kojima se neko nalazi i sa kojima se dublje (samo)idenitifukuje a da su „mušterija“ i „stranka“ pasivni, privremeni statusi sa kojima nas neko drugi u jednom trenutku poistovećuje i oni ne određuju naš identitet na duže staze. Otud bi trebalo da je jasno da su građanin-građanka, čitalac-čitateljka, ili pisac-spisateljka poželjni parovi koji uvećavaju osećaj ravnopravnosti kao što bi bio i sudija-sutkinja, a gde je, primetimo, i muška varijanta zanimanja u ženskom gramatičko rodu, a da su reči poput mušterija, stranka, osoba, zvezda itd. stvari za koje nikog sem privilegovanih namćora koji imaju potpuno apstraktan, od stvarnog sveta sasvim razveden osećaj pravde i ravnopravnosti ne boli, wait for it, KURČINA. Eto još jedne reči koja ima gramatički ženski rod i za koju bi, jelte pod hitno neko morao da smisli mušku varijantu DA SE NE UGROZI MUŠKI IDENTITET KOJI JE STALNO POD KONSTANTNIM NAPADIMA NACI-LEZBAČA, kako je jedan moj bivši kolega zvao svaku žensku osobu aktivnu u civilnom sektoru. Naravno, taj moj kolega je najveći deo svog života proveo u civilnom sektoru (i i dalje ga provodi) i sam je prilično izrazito queer, pa se njemu to lako praštalo.
Enivej, ako sam opteretio ovaj prikaz svojim dokonim opsesijama društvenom ravnopravnošću, to je donekle i jer je pošteno primetiti da i Friday, iako vrlo žanrovski strip, pisan u jednom prilično old school ključu, ima lepu meru „woke“ senzibiliteta koji nije nametljiv, naprotiv, vrlo je prirodno utkan u „mystery“ narativ i predstavlja za mene skoro idealan spoj klasičnog žanrovskog pripovedanja i progresivnog socijalnog razmišljanja kakav, uostalom, očekujem od jedne vedete strip-mejnstrima u SAD, kao što je Ed Brubaker.
Friday je prva creator-owned saradnja između Eda Brubakera i fenomenalnog španskog crtača Marcosa Martina. Štaviše, Martin je, iako vrlo prolifičan u Marvelu gde je počev od kraja prve decenije ovog milenijuma imao dosta zapaženih radova na Spajdermenu, u Kuću ideja stigao praktično pred sam vrhunac Brubakerovog burnout sindroma a koji je prethodio njegovom napuštanju superherojske mejnstrim vrteške u zamenu za mirnije, pa i zelenije pašnjake creator owned radova, pa se mogu setiti (a i wikipedija to potvrđuje) samo jedne njihove prethodne saradnje, na jednom specijalu vezanom za šezdesetpetu godišnjicu Kapetana Amerike iz 2006. godine. I, mislim, Friday je zbog toga strip koji je naprosto morao da se pojavi.
Ali nije se desio sam od sebe. Marcos Martin je, štaviše, morao da malo i pogura Brubakera pitajući ga leta te već sada daleke, predpandemijske 2019. godine kad već jednom misli da napiše neki scenario da ga on nacrta. Martin je 2013. godine osnovao malu, samoupravljačku , takoreći DIY izdavačku inicijativu Panel Syndicate, kao način direktne, preko interneta, distribucije (fenomenalnog) naučnofantastičnog stripa Private Eye koji su u to vreme radili on i Brian K. Vaughan i ovaj je potez, potez prodavanja DRM-free stripova, po ceni koju kupac sam odredi, bio jedno veliko osveženje. Nije da do tog momenta već nismo imali masu online-only ili online-first stripova da ih čitamo u brauzerima, a neki od njih su bili i rađeni od strane velikih autora (na primer FreakAngels Warrena Ellisa i Paula Duffielda koji je išao u nedeljnim nastavcima na sopstvenom sajtu od 2008. godine), ali Martin je vrlo ispravno shvatio da gomila ljudi koji čitaju piratske stripove to radi zbog udobnosti a ne nužno zbog uštede novca, pa je ponudio identičan format onome što su nudili pirati, bez ikakvog ograničavanja čitaoca nekakvim zaštitama od kopiranja, uz mogućnost plaćanja one sume koju sami odredite. Što je bilo vrlo fer.
Mislim, naravno, nije odmoglo što je Private Eye bio tako dobar strip a koji su radila dva velika imena iz američke industrije, ali Panel Syndicate je sasvim solidno zaživeo i posle toga i mada nikome od autora koji su u međuvremenu objavljivali za ovu „firmu“ to nije prevashodni način zarade za život, fakat je da smo tu dobili neke vrlo lepe stripove sa kvalitetom koji je, ponoviću, često IZNAD onog što dobijamo od mejnstrima, a neopterećene vezivanjima za nekakve kapitalističke distributivne sisteme. RIP Comixology, spavaš li mirno Džeze Bezose itd.
Enivej, Brubaker više od decenije radi creator owned stripove, praktično samo za Image Comics – pa i Friday kolekcije u štampanoj formi objavljuje upravo ovaj izdavač – i avantura sa Martinom je verovatno došla kao prirodan eksperiment, pogotovo što scenarista kaže da su koncept i zaplet skoro spontano izleteli iz njega čim ga je Španac kontaktirao. Naravno, dodaje onda, nije to bilo BAŠ spontano, imajući u vidu da je zametke zapleta ali, važnije, žanrovskog tona stripa Friday on u sebi držao duže od pola života. U tipično ispovednom maniru na kraju prve epizode Friday Ed Brubaker se priseća jednog leta iz 1980-ih koje je dobrim delom proveo u lokalnoj biblioteci šamarajući ono što on naziva Young Adult knjigama, navodeći Johna Bellairsa, Roalda Dahla i insistirajući da je Harijeta Uhoda aka Harriet the Spy, čuveni roman Louise Fitzhugh iz 1964. godine „najbolja Young Adult knjiga“ svih vremena i da je negde od svoje 25. godine sanjario o tome da ima karijeru kao pisac upravo ovakve proze, dok ga je život odvlačio u sasvim drugom smeru i pretvorio u profesionalnog autora stripova.
E, sad, ako ste i vi kao i ja malo trepnuli na karakterisanje pomenutih autora i njihovih dela kao „Young Adult“ – a i Image Comics kolekcije ovog stripa reklamira kao „post-YA radove“ – jer ih vi pamtite kao nešto što ste čitali kao dete, niste u krivu: jedan od čitalaca, inače bibliotekar po profesiji se javio da Brubakeru objasni da se u njihovoj klasifikaciji ove knjige vode kao „middle grade“, odnosno kao literatura namenjena deci od 12-13 godina, dok su Young Adult radovi generalno namenjeni (nešto starijim) tinejdžerima. No, Friday je strip koji, iako se jasno oslanja na ove predloške, namenjen, jelte, „odrasloj“ publici i uspeva da duh i senzibilitet „middle grade“ proze iz šezdesetih i sedamdesetih besprekorno umeša sa modernijim, nešto odraslijim snezibilitetom.
Friday se na Engleskom jeziku piše velikim slovom kad god da se napiše, ali ovde je to i dvostruko bitno jer je u pitaju i ime glavne junakinje, mlade devojke koja je pre nekoliko meseci napustila svoj rodni grad, Kings Hill u, pogađate, Novoj Engleskoj i odselila se u veliki grad na koledž. Prva epizoda počinje njenim povratkom kući za Božićne praznike i osećajem da, ma koliko da se njen život u međuvremenu promenio, od prvog koraka koji je napravila izlazeći iz voza, stvari kao da su se nastavile od sekunde kada je grad napustila. Ovo podrazumeva i njenog najboljeg prijatelja, Lancelota Jonesa, nešto mlađeg klinca od nje, jednog socijalno prilično povučenog momka, a koji je najveći deo svojih tinejdž godina posvetio opsesivnom amaterskom detektivskom radu i razrešavanju misterija u rodnom gradiću. Utoliko, Friday se od stupanja nogom na železničku stanicu Kings Hilla, po kojoj obilno pada sneg, zatiče uvučena u novi „slučaj“ u kome Jones i lokalni šerif po obližnjoj šumi tragaju za klincem što je pobegao od kuće ali i ukrao vredan areheološki artefakt. Friday je i sama provela dobar deo svoje srednje škole kao flasterom zalepljena za Lancelota, pomažući mu u rešavanju silnih lokalnih slučajeva – a što je došlo kao prirodno udruživanje frikova u maloj lokalnoj zajednici u koju se Friday doselila sa svoje dve majke i bila inicijalno dosta izolovana – pa je uprkos osećaju da je posle preseljenja na koledž-kampus okrenula novi list i započela novi život, nekako prirodno, možda i protiv svoje volje ponovo uletela u ulogu tinejdž-detektivke.
Brubaker i Martin, naravno, perfektno rade i sa likovima i sa mizanscenom. Martinov prikaz gradića u Novoj Engleskoj je opojan a karakternost likova je izuzetna i ovo je samo još jedno od podsećanja na to koliko neki crtači procvetaju kada nisu uterani u brutalni mesečni tempo. Friday, naravno, ima jedan prefinjen gotski šmek sa starim drvenim zgradama, ulicama grada na kojima nikada nema previše ljudi i svi se uglavnom poznaju, bogatom šumom koja grad okružuje, snegom i hladnoćom, te atmosferom na koju utiču i lokalne legende o ženama koje su žrtvovale prvorođenu decu nekakvim božanstvima u zamenu za dobar prinos letine. Brubaker, sa svoje strane strip pripoveda koristeći za njega uobičajeni pristup sveznajućeg pripovedača koji nije neophodan da bi čitalac ispratio radnju – Martinova grafička naracija je izuzetna i dovoljna za ovo – ali jeste presudan za davanje stripu karaktera i tona. Ovo omogućava pažljiv, dubok ulazak u ličnost protagonistkinje i oživljavanje jednog klasičnog „mystery“ narativa finim „coming of age“ slojem.
Da se razumemo, i proza za mlade na koju Brubaker referira, pisana šezdesetih i sedamdesetih već je uzela predloške žanrovskih narativa o „malim detektivima“ iz predratnog perioda (Amerikancima su tu bliski naslovi poput The Hardy Boys i Nancy Drew, a nama, recimo, klasik Ericha Kästnera, Emil i Detektivi), pa joj je dodala taj moderniji element karakterizacije odrastanja i unutarnjeg života protagonista. Pominjana Harijeta uhoda je svakako jedan od paradigmatičnih žanrovskih primera pa onda i nije neko čudo da se i Friday ovde, u jednom simpatičnom omažu autorki Harijetinih avantura, preziva Fitzhugh.
No, Brubaker nije zainteresovan za puki pastiš i njegov „coming of age“ narativ ovde ima jedan fin, „modernizovan“ sloj u kome se odnos između Friday i Lancelota, dvoje, jelte, dece, koja prestaju da budu deca, istražuje na jedan kompleksniji način. Trop dvoje dece-detektiva što sarađuju međusobno i sa odraslima na rešavanju „ozbiljnih“ slučajeva potiče još iz dvadesetih godian prošlog veka (možda i od ranije, ali je tada ostao popularan, NIJE DA SAM JA SAD NEKI STRUČNJAK DON’T @ ME) i tamo je uziman zdravo za gotovo, bez dublje psihološke analize likova, dok je Brubaker, naravno, gradeći na već postojećoj nadgradnji iz šezdesetih i sedamdesetih uspeo da napravi prirodan zasek u odnos starije devojčice i mlađeg dečaka, sa sve umešnim prolaskom kroz njihovo seksualno i emotivno buđenje i sazrevanje.
No, Friday nije dekonstrukcija žanra dece-detektiva već više njegovo produbljivanje kroz uvođenje nekih savremenih interesovanja. Recimo, pomenuli smo da Friday živi sa dve majke, ali činjenica da su joj starateljke lezbijke je vrlo nenametljiv element narativa. Friday vrlo jasno svoju biološku majku naziva majkom a njenu partnerku, profesorku na lokalnom univerzitetu, zbog čijeg su se nameštenja originalno tu i preselili, tetkom, tako da čitalac tek sa dosta zakašnjenja shvata postojanje tih queer tema a koje su opet vrlo organski deo karakterizacije same protagonistkinje bez nekakvog nespretnog „programskog“ isticanja manjinske tematike – onako kako i očekujem od spisatelja kalibra jednog Eda Brubakera.
Ako ste Brubakerov lojalni čitalac, možda vas i malo brine da li Friday sa svojim, u teoriji mekšim, „omladinskijim“ senzibilitetom, može da se poredi sa tvrdo kuvanim krimićima po kojima je kalifornijski scenarista poslednjih godina poznat. Odmah da kažemo da 1) može i 2) da Friday ima vrlo intrigantan sloj natprirodne misterije u svom zapletu gde rasplitanje kriptičnih tragova i poruka vodi protagonistkinju kroz zastrašujuću zaveru u maloj zajednici a koja, ta zavera, ima sve one psihološke i sociološke elemente kakve biste očekivali od romana Stephena Kinga ili Joea Hilla.*
*za koje postoji, ako niste zapamtili, i simpatičan omaž u nazivu grada, mada Brubaker tvrdi da se to, šatro, omaklo samo od sebe
Dakle, tu se dobija propisan „mystery“ jelovnik, plus Brubaker ovde poseže i za natprirodnim elementima i plasira ih vrlo odmereno i ukusno. Njegovi prethodni radovi koji su se doticali natprirodnog – prevashodno dugački serijal Fatale sa Seanom Phillipsom – su imali izrazitije „šloki“ estetiku, dok Friday tretira ovaj sloj zapleta elegantno i uz punu svest daje ovo jedna „mala“ priča a čije su konotacije velike i značajne samo za najuži krug glavnih likova.
Naravno, sve i da vam se ne dopadnu jezik i ton teksta, crtež i pripovedanje Marcosa Martina su među najboljim njegovim radovima koje sam ikada čitao. Friday nema futuristički vizuelni dizajn koji pamtite iz Private Eye, ali ima savršenu atmosferu zime u Novoj Engleskoj sedamdesetih godina prošlog veka, i karakterne, izražajne likove koji pritom ne „glumataju“ i imaju eleganciju uprkos jakoj stilizovanosti. Martin nije crtač pozat po nekakvom ludačkom lejautu i njegove table su smeštene u vrlo pravilne panele, čija veličina i raspored vrlo pažljivo određuju tempo pripovedanja ali su sami crteži, kad treba, jako dinamični i i sami određuju tempo kojim će vaše oko ići po stranici. Opet, kada nisu potrebni detalji, Martin SAVRŠENO radi sa negativnim prostorom i pušta prazne pozadine i beline da rade svoj posao.
Kolore je ovde radila genijalna Muntsa Vicente i ovaj je element stripa apsolutno briljantan sa naizgled nemogućim mirenjem želje da se ima strip sa mračnijom, intimnijom atmosferom sa jedne strane i vrlo bogatom, vrlo vibrantnom kolornom paletom sa druge. Vicenteova uspeva da u scenama koje su smirene i po tonu vrlo svedene upotrebi neke izrazito snažne, čak drečave nijanse a da ništa ne pokvari, dajući crtežu živost i dubinu treće dimenzije. Letering je radio sam Martin i mada ovde nema previše egzibicija, ovo nije prosto formatiranje teksta. Povremeno korišćenje kolorisanih oblačića za tekst ili titlove i posebno sjajan momenat promene fonta u scenama koje prepričavaju neke događaje iz prošlosti daju stripu taj dodatni element karaktera koji ga razotkriva kao projekat iz strasti a ne puki, jelte, posao.
Friday je, dakle, sjajan serijal i njegov jedini problem je što izlazi relativno sporo. Do sada je izašlo samo šest epizoda – doduše značajno dužih od severnoameričkog standarda, pa neke imaju i po 40 strana – i priča tek ulazi u ozbiljan tempo a čitamo je više od dve godine. No, ovo je jedan od onih stripova koje čitate sa apsolutnim guštom kad god da se pojavi i slavite izlazak svakog sledećeg broja kao nekog malog sveca. Image je skupio do sada izašle epizode u dve kolekcije, pa ko voli štampano, može da ih kupi ovde i ovde, a digitalni strip direktno od Panel Syndicatea možete kupiti po ceni koju sami odredite na ovom mestu.
