Imageov serijal Little Monsters završio se prošlog meseca trinaestim brojem i mada gledajući ga kao celinu nisam siguran da li je ovom stripu bilo potrebno čitavih trinaest epizoda i nekih četrnaest meseci izlaženja, ne mogu da poričem da je u pitanju majstorski izveden mali narativ koji uprkos razvučenosti na tristotinak strana uspeva da ispriča jednu intimnu, ličnu priču sa emocijama koje deluju uverljivo, a koristeći vrlo klasične žanrovske trope na vrlo dobro odmeren način.
Naravno, manje nisam zaista ni očekivao uzimajući da je ovo novi projekat Jeffa Lemirea i Dustina Nguyena, dva severnoamerička majstora koji su odvojeno već dosegli legendarni status u američkom stripu i između sebe imaju rad na gomili prestižnih propertija dva najveća američka izdavača. No, u creator-owned vodama su Lemire i Nguyen zajednički krerali i dva vrlo uspešna naučnofantastična serijala, Descender i Ascender, dajući Image Comicsu sigurne hitove pa verujem da niko tamo nije imao nikakav problem kada su došli sa pičom za srazmerno kraći ali emocijama nabijeni vampirski serijal. Little Monsters možda deli ime sa australijskom zombi-komedijom iz 2019. godine ali je, u skladu sa onim što očekujete od Lemirea i Nguyena zapravo u pitanju srceparajuća skaska o deci-vampirima što žive u postapokaliptičnom svetu u kojem ne samo da ljudske, jelte, topline, više nema ni za lek nego su se i sami ljudi, dakle, izvor hrane za vampire proredili gotovo do istrebljenja.
Sa Jeffom Lemireom skoro da uvek moete da računate na strip koji će vas rastužiti, pa možda i rasplakati. Njegov creator-owned rad je prepun priča koje govore o usamljenosti, starosti, u kojima protagonisti analiziraju svoje živote i pitaju se jesu li bili protraćeni dok nemo koračaju kroz još jedan dan. Ovo mu podjednako dobro ide i u žanrovskim okruženjima kao što je Black Hammer, ali i u srazmerno realističnijim kao što je, recimo, bio Mazebook, a na neki način Little Monsters je ultimativna realizacija ove koncepcije sa protagonistima kojima je maltene doslovno svaki dan isti kao onaj prethodni – naglašeno besciljan – a koji su i usamljeni i stari, što je sve učinjeno još tragičnijim činjenicom da su u pitanju deca.
Lemire je kombinaciju dece i postapokaliptičnog okruženja zapravo solidno razradio još na početku svoje mejnstrim karijere sa Vertigovim serijalom Sweet Tooth, a koji je, mada produkcijski vrlo solidan i, posle se pokazalo i Netflix-Ready, još imao izvesne tragove indie estetike i svetonazora, čime je osvojio mnoga srca. Lemireov crtež u kombinaciji sa njegovim scenarijima i danas predstavlja jedan od najfunkcionalnijih spojeva u severoameričkom stripu, ali hemija koji je Kanađanin ostvario sa Dustinom Nguyeom je u Little Monsters na vrhuncu. Nguyen radi vrlo ekspresivnim stilom u ovom naslovu, dajući nam prikaz sveta koji je siv – skoro i doslovno, s obzirom da strip jedva da ima kolor – sav u zapuštenom, ruševnom urbanom ambijentu u koji polako ali sigurno nadire priroda što se, jelte, obnavlja sad kad je njen glavni neprijatelj sišao sa scene i kako su protagonisti ove priče vampiri, većina scena se dešava po noći pa je ovde rad sa crnim, oštrim tušem za likove i glavne delove scenografije, i mekšim gradijentima sive za pozadine pun pogodak. Ngyuen je crtač koji, zapravo slično Lemireu, puno radi sa linijama i voli likove koji su stilizovani tako da taj stilizovanost podcrtava njihovu realističnost radije nego da prenaglašava ili karikira neke njihove karakteristike. S obzirom da ovde ima posla sa ansamblom adolescenata i tinejdžera koji su svi dezorijentisani, gladni, konstantno uplašeni i pitaju se kada će se odrasli vratiti, a da istovremeno u njima divlja žeđ koju može da utaži samo ljudska krv, Ngyuenove karakterizacije moraju da budu višeslojne i pokažu kompleksnost stanja u kome se nalaze likovi, a kada oni počnu da ispoljavaju „vampirske“ osobine, sa predatorskom energijom i strašću, on na njihovu vrlo pažljivo uspostavljanu ljudskost treba da doda i sloj bestijalnog. I naravno da mu to besprekorno polazi od ruke. Little Monsters ima i jednu grubu, „indie“ crtu u svom (uglavnom) crno-belom, oštrim linijama rađenom crtežu, ali je ovo prvoklasno rađen strip sa savršenim „filmskim“ pripovedanjem i vrlo opreznim korišćenjima boje za ojačanje efekta nekih scena.
Koncept koji su Lemire i Nguyen ovde postavili je srceparajuć već po definiciji – grupa dece koju pratimo je legitimno uplašena, besna, razočarana i zbunjena činjenicom da su ih odrasli jednog dana ostavili i rekli im da ne mrdaju iz (pustog) grada u kome su se do tada svi zajedno krili, te da čekaju na njihov povratak. Već i bez nekakve fantastične komponente ovo samo po sebi kao osnov zapleta ima uznemirujuću, rastužujuću suštinu. A kada postane jasno da se radi o deci-vampirima dobijamo i majstorske ekstrapolacije ovih osnovnih motiva tako da se priča transformiše u zaista vrhunsku tragediju, koja je tim tragičnija što u svom središtu ima osobe koje su bile čudovišta u „našem“ svetu, ali su u svom zapravo osuđena na praktično večite muke.
Lemire ovde postavlja nekoliko fundamentalnih teza koje određuju ton i težinu narativa. Jedna je ta da deca-vampiri, iako preživljavaju jedući pacove i druge sitne životinje koje uspevaju da uhvate, zapravo sve vreme osećaju strašnu, snažnu glad koju nemaju čime da utole. Odrasli su im, štaviše, pre odlaska i rekli da čak i da do nje mogu da dođu, ljudska krv treba da za njih ostane tabu. Druga je ta da deca ne rastu niti primetno menjaju svoje intelektualne i emotivne kapacitete. Ovo je, svakako, rizična spekulativna zamisao – to da će deca ostati u praktično večnom detinjstvu sem ako se nekako ne prejebu i izlože se sunčevoj svetlosti – ali ona zapravo čini ovaj narativ potentnim. Uz svo uvažavanje činjenice da dete i sa desetak godina čistim protokom vremena i sticanjem iskustva verovatno mora da unapredi svoje kapacitete na osetno viši nivo, ovde ta ideja da protagonisti žive u okruženju lišenom drugih osoba, ali i ikakvih stvarnih događanja, gde je svaki dan isti i provodi se u istim aktivnostima, zapravo radi u korist ideje da glavni junaci stripa ostaju isti ne godinama već decenijama.
Kada se, incidentom, ipak dogodi da neki od njih okuse ljudsku krv, ovo je prelomni trenutak za malu zajednicu u kome ne samo da će se stvoriti snažne linije podele između onih koji samo žele da žive u skladu sa svojom prirodom i onih koji smatraju da je ljudskost fundamentalni deo njihovih ličnosti, bez obzira na nominalno pripadanje „ne-ljudskoj“ biološkoj, jelte, klasi, već će i početi da se raspliće istorija ove grupe dece, sa sve tajnama koje su od njih krili odrasli ali i tužnim razlozima zašto su većina njih postali vampiri.
Zapravo, flešbekovi na prošlosti protagonista su maltene jedini razlog što ovaj strip ima trinaest epizoda i da nije njih, vrlo bi zamislivo bilo da se radnja koja se dešava ovde-i-sada zauzela ne više od 4-5 mesečnih svesaka. No, Lemireov pripovedni postupak je ovde prilično zadivljujući sa apsolutnim minimumom ekpozicije, spuštanjem čitaoca in medias res i onda vrlo organskim grananjem priče unapred i unazad. Ovde nema sveznajućih naratora, nema titlova sa pojašnjenjima, sve informacije se dobijaju kroz sliku i dijalog, a premeštanje radnje u flešbekove signalizira se samo maltene neprimetnim navođenjem godine u gornjem levom uglu table, uz oslanjaje na Ngyuenov crtež da „objasni“ gde i kada se koji deo priče dešava.
Lemire koristi mnogo tropa vampirske proze ovde, uključujući klasične gotske/ stokerovske ideje, ali ih onda savršeno uklapa uz jedan vrlo neposredan, pa i brutalan narativ o deci sa margina društva (ili sa margina svojih porodica) koja prolaze kroz traumatične epizode, uključujući seksualno zlostavljanje, a gde je njihov prelazak u tabor, jelte, vampira, jedini način da imaju bolji, ili uopšte ikakav život. Ovim priča vrlo jasno a bez nekakvih didaktičkih ispada pokazuje odgovornost društva za formiranje ličnosti dece, pa „mala čudovišta“ iz naslova zapravo treba tretirati kao opštiju opservaciju ali i kritiku porodica, zajednica i društava koja ne prepoznaju svoju odgovornost da bi kasnije decu koja krše društvene konvencije (ili zakone) tretirala kao pošast. Nažalost, u Srbiji se poslednjih nekoliko nedelja izvodi praktično pokazna vežba iz ovoga.
No, strip je, naravno, i trilerski uzbudljv, mada brutalan, sa perfektno izbalansiranim ukazivanjem da neka od dece koju gledamo na njegovim stranicama, zapravo legitimno nisu ljudska bića, jer to SAMA ne žele da budu – a što je opet krivica društva. Zaplet je jasan i centriran na vrlo razumljive konflikte u maloj grupi (a onda i izvan nje) a likovi isprofilisani i ovde na delu imamo vrhunski izvedenu varijaciju na Gospodara Muva, sa vampirskom dimenzijom. Nguyen i Lemire se ovde, uz odličnog leterera i dizajnera Stevea Wandsa još jednom dokazuju kao izuzetan tandem, sposoban za izuzetno mračne i teške narative koji i dalje ne pate od eksploatativnosti i koji, uprkos svemu, u prvom planu drže humanost i empatiju. Ja sam vrlo zadovoljan a preporučujem čitanje svih trinaest epizoda u jednom dahu jer je ovo strip sa malo reči a puno moćnih slika pa se prosto proguta brzo i lako. Amazon ceo serijal ima ovde.
