Internet je, sa svojim prodorom u živote normalnih ljudi u poslednjih četvrt veka otkrio i mnoge stvari o ljudskoj rasi koje smo naslućivali ali nismo znali kako da ih dokažemo. Na primer: kolektivna opsesija mačkama. Mačke su uvek bile prisutne u ljudskim životima, makar u poslednjih nekoliko milenijuma otkad su se „pripitomile“, ali nam je internet potvrdio da one i danas uživaju gotovo božanski status u svim društvima na planeti i da postoji vrlo partikularan način na koji ljudi interpretiraju mačije ponašanje i upisuju ljudske osobine, motivacije i emocije u ono što mačke rade. U tom smislu, da ste mi polovinom devedesetih rekli da pravite mangu kojoj je u glavnoj ulozi vrlo slatko malo mače staro svega nekoliko nedelja, pomislio bih da pravite strip za decu i da „ozbiljna“ publika glavnog toka (a što bi u tom periodu, makar na zapadu, bili maltene isključivo adolescenti i tinejdžeri) to neće nikad uzeti u ruke. No, 2023. godina je a američki Seven Seas Entertainment uspešno publikuje kolekcije serijala Ex-Yakuza and Stray Kitten (aka Hiroware Koneko to Moto Yakuza) na Engleskom jeziku. Do sada su izašle tri, a četvrta i finalna je najavljena za Decembar. Upravo sam pročitao prve dve kolekcije, prvo se samo dementno cerekajući, onda svaki čas ustajući da pokažem drugima kako to izgleda i koliko je slatko, opširno usput prepričavajući scene iz stripa. Na kraju sam zaključio da je ovo manga koja tako uspešno pogađa zeitgeist – u Japanu ali i izvan njega – da je pravo čudo kako se niko ranije ovako nečeg nije setio.
Naravno da su mačke u japanskoj popularnoj kulturi sveprisutne i čak ni ne morate biti mlada osoba koja igra igre poput Persona 5 ili gleda anime serije poput Fairy Tail (a koja je adaptacija vrlo uspešne mange); mačke su naprosto tu već decenijama. My Neighbor Totoro je, uostalom, film star 35 godina u momentu dok ovo pišem, ali Doraemon, jedna od ikona japanske ne samo popularne kulture, već kulture glavnog toka generalno, je nastao još 1969. godine. Što se japanske popularne kulture tiče, ovo je mačiji svet, mi u njemu samo živimo.
Ex-Yakuza and Stray Kitten je jedan od onih stripova koji su toliko iskreni, neposredni i rađeni iz srca da celokupan svoj koncept nose već u svom imenu. Ovo je doslovno priča o tome kako bivši pripadnik kriminalnog klana, plavokosi Jin, jedne večeri nalazi promrzlo i pokislo mače na mokrom gradskom pločniku i malu, drhturavu životinju odnosi kući da je osuši, utopli i nahrani. Kao čoveku koji je, jelte, desetine mačića u sličnim nepovoljnim životnim okolnostima pokupio sa ulice i pomogao da se izvedu na pravi put, ova situacija kojom strip počinje mi je odmah bila intimno poznata. I strip, ako ste mačkar, a statistika kaže da postoji nezanemarljiva verovatnoća da jeste, nudi pravo bogatstvo sličnih poznatih situacija, servirajući ih jednu za drugu u ugodno komičnom ključu i ne lutajući gotovo ni jednog trenutka od jedne vrlo svakodnevne, možemo reći i banalne postavke. No, veština sa kojom autor radi ovaj strip demonstrira se baš u tom pronalaženju magičnog i veličanstvenog u običnim pa i banalnim svakodnevnim stadržajima.
Doduše, ne znam je li u pitanju autor ili autorka, a Riddle Kimamura se očigledno trudi da tako i ostane sa pseudonimom koji, jelte, već i sam sadrži reč „zagonetka“. Iako ne znamo identitet ove osobe, niti koji su joj prethodni radovi, znamo da je ovo njena prva autorska manga, da je serijalizovana u japanskom magazinu MAGxiv, a koji publikuje MAG Garden Corporation iz Tokija i da su originalna poglavlja išla od Avgusta 2020. godine pa do Septembra prošle. Seven Seas Entertainment je, dakle, kolekcije počeo da na Engleskom izbacuje od prošlog Novembra i mada ovo nije manga koja je napravila nekakav nezapamćen uspeh, niti se najavljue anime adaptacija, njen uspeh i na zapadnom tržištu (postoji i francuska publikacija) je maltene zagarantovan već tim svojim sadržajem koji se fokusira na avanture preslatkog mačeta u rukama bivšeg gangstera. Jer, da se razumemo, u Japanu su stripovi koji se bave odnosom ljubimaca i ljudi sa kojima ovi žive relativno popularna kategorija, ali na zapadu danas takvih radova ima srazmerno malo. Autentičnost sa kojom je Ex-Yakuza and Stray Kitten pripovedan je ono što ovaj strip čini atraktivnim, pa i adiktivnim, samo ako niste jedna od onih terminalno mrzovoljnih osoba koje, čak i kada ih niko ništa ne pita, moraju da oglase kako „mrze mačke“.
Opet, naravno, mačke nisu igračke već svoja sopstvena bića sa svojim agendama i svojim pogledom na svet i, da budemo iskreni, kada bismo na pola sata mogli da uđemo u um mačke možda bismo bili i prepadnuti onim što bismo videli. Stoji da je u pitanju jedan krvoločan predator koji često ubija iz puke zabave a da je imidž mačaka kao lenjih kućnih ukrasa koji se samo premeštaju s mesta na mesto i prelaze iz dremanja u dremanje, praveći pauze samo da nešto pojedu, naprosto posledica domestifikacije u kojoj smo mi, ljudi, mačkama obezbedili neku vrstu permanentnog detinjstva, odnsno života u kome nikada neće morati da love, i uvek će tu biti neko da ih počeška ispod brade i po stomaku (ako ovo drugo uopšte dopuštaju).
No, ovaj strip je uspešan na ime toga da ljudsku percepciju mačaka stavlja u dobronamerno komičan kontekst i onda iz, rekosmo, svakodnevnih, pa i banalnih situacija, ekstrahuje soldnu količinu ne samo kikotanja već i potvrdnog klimanja glavom uz jedno promrmljano „jeste, jeste, BAŠ SU TAkVE“.
Glavni junak ovog stripa je Sabu, mali belo-sivi mačak koga je pomenuti bivši jakuza Jin našao na ulici jedne kišne večeri, odneo kući, obrisao, osušio, očešljao, nahranio, utoplio ga da ovaj lepo prespava. Sabu se, ostavljen nasred trotoara, bez sumnje od strane nekih nesavesnih ljudi koji nisu pomišljali da tako malo mače ne može da se samo stara o sebi, i nadao da će ga neko od ljudi što prolaze primetiti, na njega se sažaliti i usvojiti, pa se i, nemoćan da se sam skloni od kiše ili nađe nešto za jelo, oslonio na ono jedino što ima – svoj neodoljivi mačeći šarm. Sabu se, da kažemo direktno, upirao da izgleda što slađe i bespomoćnije, ali kada je shvatio da ga je usvojio tetovirani gangster sa ožiljcima na licu, pomisao da je upravo skočio iz tiganja u vatru raspalila je maštu mladog mačora na najgore načine.
Osnova komike u ovom stripu je Sabuova karakterizacija. Čitav narativ prikazan nam je iz njegove perspektive a on, iako je životinja, i star je svega nekoliko nedelja, za potrebe te komike, ima dosta razvijen kognitivni aparat. Životinje u ovom stripu nisu sasvim antropomorfizovane i Sabu ne ume da govori, koristi alate, niti hoda na dve noge, ali on razume najveći deo reči kojima mu se Jin obraća i zna šta su jakuze i kakva je njihova reputacija. Ovo je ispisano vrlo organski i bez nekakvih preteranih objašnjavanja pa je otud njegov strah da ga je Jin spasao sa ulice samo da bi ga iskoristio za neke svoje zastrašujuće ciljeve, zapravo sasvim razumljiv.
Naravno, potpuno neutemeljen. Jin je zaista bivši gangster, a koji je ostao u dobrim odnosima sa jakuza familijom iz koje je izašao i ona je zapravo i investirala u njegov legitimni biznis. Taj biznis je mačiji kafe, Fluffy, a u kome „rade“ druge mačke spasene sa ulice ali i nekoliko, takođe spasenih, često i lečenih pasa. Jin je, ispostavlja se ozbiljan mačiji i kučeći zaštitar i kafe takođe služi i kao mesto na kome gosti mogu odlučiti da li žele da udome neku od spasenih životinja i odvedu je kući. Posle se pokazuje da je čak i patrijarh gangsterske porodice iz koje je Jin izašao da bi se bavio ovim poslom, zapravo ozbiljan mačkar.
Naravno, Sabu ovo saznaje postupno i, gledano iz njegove perspektive, ovaj strip je procesija zastrašujućih, pretećih situacija iz kojih on izvlači živu glavu samo nekim neobjašnjivim spletom okolnosti. Iako ga Jin hrani, češlja, mazi i generalno se o njemu idealno stara, Sabu svejedno veruje da iza svega postoji neka mračna, preteća agenda i svaki put kada se Jin sagne da ga uzme sa poda, iako ovaj to radi pažljivo i nežno, Sabu oseća kako mu srce staje i veruje da je TO TO i da će sada biti odnesen nekud da ga seciraju ili pretvore u kobasice. Naravno, prvih nekoliko njegovih dana u Jinovom stanu ispunjeni su istraživanjem prostora i planiranjem bekstva, samo da bi, kada Jin dođe i počne s njim da se igra, mačeći instinkti preuzeli kontrolu i Sabu se pretvorio u bezumnu loptu endorfina i veselja.
I, mada je izvršena ta neophodna antropomorfizacija kako bi čitalac mogao da se stavi u Sabuovu perspektivu, strip zapravo vrlo dobro prikazuje tu psihologiju mladih mačaka, njihovu nepoverljivost, njihovu ubeđenost da su samostalne i nedodirljive, čak i opasne, ali i njihove napade panike, pa onda zaboravljanje na strah kada im pred nosem mahnete percetom prikačenim na prutić ili kada otvorite konzervu tunjevine.
Ova psihologija se samo multiplicira kada Sabu počne da „radi“ u kafeu, i upoznaje druge mačke i pse i autor ovde vrlo uspelo prikazuje spektar ličnosti koje možete susresti kod mačaka i pasa, njihovih individualnih odnosa prema ljudima ili drugim životinjama, njihovih stavova i ponašanja. I mada mačke i psi ovde jedni sa drugima razgovaraju jezikom koji čitalac razume, opšte uokvirivanje njihovih ličnosti i psihologija nije prejako iskarikirano ili prevedeno u ljudske mere i reklo bi se da je strip vrlo uspešan u tome kako pokazuje principe suživota ljudi i „ljubimaca“, kreirajući između ostalog jedan idealizovani, ali realistični mizanscen u kome ljudi ne samo da vole životinje jer su one slatke, već i poštuju njihve ličnosti i volju. Jin, recimo, gostima kafea napominje da se sa mačkama mogu igrati samo ako one to žele i ako im same priđu i da nije dopušteni uznemiravati one koje spavaju i ne pokazuju želju da se druže a što je, valjda, jedna od prvih lekcija koje će ljudi što dele život sa životinjama dati svakome ko uđe u njihov stan.
Naravno da je to jedan vrlo moderan, neki bi reki i dekadentan, način gledanja na svet, ali on je i human i primer je kako život u društvu životinja humanizuje same ljude.
Elem, dakle, Ex-Yakuza and Stray Kitten je duhovit strip jer je Sabu mali, blentav, sve shvata kao dramu (ili akcioni film) iako zapravo živi vrlo zaštićenim, udobnim životom i jer je Riddle Kamimura sjajan crtač i ume da stilizuje životinje tako da i dalje izgledaju „realistično“ iako prave decidno „neživotinjske“ izraze lica. Ovde je odnos između prirodne mačije (i kučeće) anatomije i ponašanja, i stilizovanih, antropomorfizovanih izraza lica, gestova itd. vrlo fino pogođen i strip naprosto deluje uverljivo i veoma je uspešan u vizuelnom humoru.
Je li on za svakoga? Ako ste jedan od onih koji „mrze“ mačke, koncept bi mogao da vas odbije, no ovo je jedan od onih japanskih slice-of-life stripova koji su uspešni pre svega na ime ljubavi koju njihov autor prikazuje za zaista male detalje svakodnevnice (na primer, kada Jin kupi „mazilicu“ za mačiće a koja po teksturi podseća na mačiji jezik) a onda i na ime nežnog, dobronamernog humora što se smešta u ugodni prostor zabune između onog kako Jin izgleda (iako su mu ožiljci na licu od mačijih kandži a ne od bavljenja kriminalom) i onoga kako se ponaša. Ex-Yakuza and Stray Kitten me je podsetio na jednu drugu popularnu slice-of-life manga komediju, Gokushufudou, o kome sam pisao ovde, i koji i sam nalazi lepotu u svakodnevnom i humor u smeštanju bivšeg gangstera u najobičniji, domaći život. Oba stripa vrlo naglašeno izbegavaju ulazak u „žanrovskije“ zaplete i ovde nema na Spy X Family nalik kombinovanja trilera i slice-of-life komedije. Ex-Yakuza and Stray Kitten je prosto umiljat i duhovit strip u kome prepoznajemo pre svega sebe i to mu je dovoljno. Seven Seas Entertainment vam kolekcije na prodaju nudi ovde.
