Kada su miniserijali u pitanju, obično se trudim da demonstriram strpljenje i odgovoran stav i sačekam da stignu do kraja kako bih čitaocu prikaza obezbedio pun, kompletan obim svojih impresija, nastao na osnovu zaokruženog umetničkog rada. No, kršenje ovog pravila u nekim slučajevima deluje kao sveta dužnost, e ne bi li publika što pre saznala da postoji strip koji se MORA čitati, te kako bismo zajednički uživali u finalu priče. Immortal Sergeant Image Comicsa je baš takav slučaj, jedan, jelte, tobogan emocija i inteligentno invertiranih žanrovskih tropa u uvek urnebesnom crtežu Kena Niimure koji daje neslućenu emotivnu dubinu nečemu što počinje kao omaž ili parodija policijskim filmovima iz sedamdesetih a izmeće se u do nervnog sloma napetu priču o, pa, sudaru stvarnosti i mašte. Ili barem stvarnosti i do bola tvrdokornih, nepromenljivih zastarelih stavova i mišljenja.
Immortal Sergeant je pored Niimure na crtežu napisao Joe Kelly, jedan od osnovača kolektiva Man of Action a koji je, kako to uvek treba navesti, kreirao uspešni dečiji properti Ben 10. Kelly je, kao i Man of Action kolege Joe Casey, Steven T. Seagle i Duncan Rouleau najveći deo svoje karijere radio „normalne“ stripove za, recimo, odrasliju publiku i Ben 10 je i dan danas jedan od primera kako nekolicina „malih“ ljudi ali autentičnih kreativaca može da stvori nešto što će imati i srce i dušu a istovremeno biti pogodno za mass market eksploataciju.
Kellyja, naravno, superherojska publika zna i kao čoveka sa uticajnim i značajnim radovima za DC i Marvel, prevashodno na Deadpool i Spider-man stripovima, a o nekima od kojih sam i ja srazmerno nedavno pisao, ali za ovu priliku značajno je da se setimo miniserijala I Kill Giants, izašlog takođe za Image Comics pre dobrih petnaest godina.
I Kill Giants je bio neka vrsta preokreta kako za Kellyja tako i za Niimuru koji mu je takođe bio partner na ovom stripu. Sa jedne strane ovo je drastično odskakalo od Image Comics profila, čak i u poznim godinama prve decenije ovog veka, ne samo bežeći od post-superherojskog grafičkog stila koji je dominirao u Imageu u ovo vreme već u suštini napuštajući mejnstrim estetiku u potpunosti. I Kill Giants je bio crno-beli strip, izrazito stilizovane, pa i na neki način snolike estetike, spajajući indie senzibilitet sa hardcore fantazijskim tropima u priči gde je glavna junakinja, adolescentkinja, svoj prilično turobni suburbani život menja za vrlo vividne fantazije o napadu divova na njen gradić i herojskoj misiji u kojoj će ih ona zaustaviti i spasti zajednicu koja ju je, i ne znajući, pretvorila u otpadnicu.
I Kill Giants je bio veoma uspešan strip, sa više nagrada i priznanja na kraju 2009, godine ali i sa prilično dobro primljenim indie filmom iz 2017. godine koji je Kelly napisao a danski režiser Andres Walter režirao. Kellyju je ovo bila vrlo dobrodošla potvrda autorskih kapaciteta a i Niimura je imao slobodu da radi stripove koje želi pa je jedan od njih bio i ekscentrični projekat Umami za Panel Syndicate o kome, i pored obećanja od pre nekoliko godina JOŠ nisam ništa napisao. Mea culpa maxima, drugarice moje.
No, ima vremena. Immortal Sergeant je povratak dinamičnog dua Image Comicsu u velikom stilu, sa dobrim razlogom i sa rezultatima koji možda neće biti jednako dalekosežni, ali ovo je najpre na ime činjenice da Immortal Sergeant ne pokušava da ponovi one stvari koje jepublika u I Kill Giants volela.
Nije da ovde nema sličnosti – Imageov marketing dosta gromoglasno objavljuje da su se Kelly i Niimura vratili da nam „potežu srčane strune“, ali tamo gde je I Kill Giants bio umešno spojen narativ o herojskoj fantaziji umotan u depresivnu slice of life pripovest i imao svu silu gorkoslatkih udica da se na njih upecate, Immortal Sergeant je iskovan od sasvim drugačijeg materijala.
Štaviše, ako ste pročitali samo prvu epizodu, bilo bi vam oprošteno ako biste pomislili da je ovaj strip samo duhoviti omaž i uzdržana parodija na brutalne pandurske stereotipe iz Holivuda sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Jer glavni junak makar ove epizode je Jim Sargent, sa nadimkom, nagađate, Sarge, okoreli policijski inspektor pred penzijom a koji radi kao detektiv u policijskoj upravi Nassau u državi Njujork. Sarge ima stari, klasični automobil sav u oštrim uglovima i animalnim asocijacijama (kome je nadimak, razume se, Beast), kastomizovanu tablicu, brkove koji su ispali iz mode pre više od četrdeset godina i karakter toliko pogan da bi mu se Eddie Murphy iz svoje 48 sati faze verovatno posrao pored šoljice za kafu i ubeđivao ga da je u pitanju samo malo jače ispečeni donat.
Sarge je čovek mrzovoljne dispozocije, staromodnih shvatanja i što se tiče poštovanja policijskih procedura ali i što se tiče načina na koji svet generalno funkcioniše. On je, odaberite sa liste ili naprosto uzmite celu listu jer je on sve to: rasista, seksista, ejdžista, čovek koji uživa u zvuku svog glasa i pričanju priča koje sve oko njega čine da se osećaju neugodno, čovek koji stalno ispaljuje naglašeno neukusne šale na račun društvenih manjina, ne samo u prisustvu pripadnika tih manjina već DIREKTNO u lice pripadnika tih manjina, sa eksplicitnim zahtevom da se i oni smeju i prihvate da je politički nekorektan humor, hahaha, najzdravija forma humora.
Sarge je istovremeno i čovek koga trideset godina izjeda što nije uspeo da reši slučaj dilera droge koji je ubio sopstvenu jednogodišnju ćerku a na sudu je oslobođen, tvrdi on, jer je njegov zastupnik igrao na kartu rase a sudinica uhvaćena usred drugog skandala u tom trenutku nije želela da novine njom dalje ispiraju usta i nakače joj još i da je rasistkinja. Sarge drži cipelicu ubijenog deteta u pretincu za rukavice svojih kola i nada se da jednom makar slučajno naleti na čovka za koga je SIGURAN da je počinio zločin kako bi mu, ako bude potrebno, svojeručno presudio.
Kelly je ovde VRLO slojevit i suptilan, uzimajući prepoznatljive (desničarske) trope iz filmova o Prljavom Hariju i njihovih epigona i imitacija i pažljivo ih prenaglašavajući. Sarge nikada ne postaje potpuna „racist uncle“ karikatura ali ni čitalac se nikada neće sasvim prijatno osećati kada je ovaj u kadru.
No, Niimura i Kelly otvaraju karte tek sa drugom epizodom kada strip menja žanrovske tračnice i i sam uleće iz dekonstruktivnog, gritty policijskog procedurala u slice of life estetiku. Ispostavlja se da Sarge ima sina, Michaela, koji živi u drugoj državi sa ženom i dvoje dece, planski se odselivši što je mogao dalje od grubog, zlostavljačkog oca čim je imao prvu priliku. Michael je na polovini tridesetih godina, i vrlo je planski stereotipno prikazan milenijal koji jede zdravu hranu, redovno vežba, suprugu tretira kao ravnopravnu životnu partnerku a u odnošenju sa decom obraća pažnju na svaki detalj kako bi bio siguran da neće biti izložena nečemu što bi moglo da ih pretvori u nasilnike ili, generalno, džukele. Michael je i relativno neuspešni nezavisni autor videoigara za mobilne telefone koji je započeo masu projekata ali, kako i njegova žena primećuje, očigledno više voli da projekte započinje nego da ih dovršava.
Pokretač radnje je ovde family reunion vikend tokom kog Michael ide da sa porodicom vidi oca, jer mu je rođendan. Michael puni 35 godina i već je u blagom nervnom slomu znajući da će morati da provede dva dana sa ocem koji ga od najranije mladosti tretira kao luzera i svoju veliku grešku, koji uživa da ga ponižava pred ženom, da mu i samu ženu ponižava taman toliko da svima bude neprijatno a da niko ne izađe iz sobe, da unucima priča neprimerene doživljaje iz svoje policijske karijere koje će oni gutati razrogačenih očiju uprkos Michaelovim protestima… Tu je i Michaelova majka koja je Sargea napustila jer je bio naporan, psihološki nasilan supružnik ali i jer je shvatila da je zapravo privlače žene i koja samo svog bivšeg muža ne želi da pusti da potpuno sam istrune u svojoj zlobi.
Ovo je vrlo dobro kreiran ansambl za jednu indie dramu, ali Kelly i Niimura prave sledeći preokret kada Sarge i Michael neplanirano a svakako za obojicu neugodno, sebe zateknu na drumu, prateći brata ubice koga Sarge traži već trideset godina. Michael je ovde žrtva okolnosti i opsesije svog oca, ali njihova on the road avantura ima potencijal da za njega bude inicijantsko putovanje u svet odraslih dok za Sargea može biti poslednja prilika da se istinski poveže sa sinom koga je lošim odnosom od sebe oterao pre toliko godina…
Kelly ovde radi apsolutno briljantno, izbegavajući crno-bele podle uloga i puštajući i Michaela i Sargea da nam kroz vrlo prirodne situacije prikažu dubine svoje ljudskosti. One često nisu lepe – Michael je odrastao muškarac koji odbija da napusti adolescentski mentalitet i prilična je kukavica bez obzira na česta konfrontiranja sa ocem, dok je Sarge uprkos inteligenciji i iskstvu autentično narcisoidni zlostavljač i diskriminator – ali su izrazito realistične. Ko u ovim likovima ne prepozna sebe i ljude iz svoje neposredne blizine je u većoj zabludi nego što sam mislio.
Situacije u koje scenario smešta likove su prirodne, uverljive i vrlo pažljivo postavljene na sredinu između prepoznatljivih situacija policijskog procedurala i srceparajućih momenata pomeranja odnosa između oca i sina na novi nivo koji, bez obzira što je obeležen većom iskrenošću, može da bude izrazito bolniji od prethodnog. Kelly je ovaj strip počeo da piše deset godina nakon smrti svog oca, policajca koji je otišao u penziju brzo nakon Joeovog rođenja ali čija su karijera u policiji i kroz nju izgrađen „rugged“ mentalitet dosta presudno obeležili odrastanje ovog scenariste. Kelly kaže da mu je dugo trebalo da pronađe put natrag do svog oca posle dosta godina u kojima je bio ogorčen na njega i ovaj stip je neka vrsta kondenzata ovog procesa.
Naravno, ne znamo kako će tačno da se sve završi jer ovo kucam nakon izlaska sedme epizode od predviđenih devet, ali imajući u vidu koliko Kelly uspešno eskalira tenziju i uloge sa svakim novim brojem, verujem da će finale biti za pamćenje. Ono u šta nemam nikakv sumnje je da je Niimura ovde odradio posao života. Nakon srazmerno više fantazijskih I Kill Giants i Umami, Immortal Sergeant je demonstracija Niimure koji svoj sirovi, naglašeno „indie“ stil stavlja u estetiku pandurskog filma koja onda i sama bude smeštena u estetiku indie on the road narativa. Niimura tako ovde ide od gritty karikature Prljavog Harija do provincijskih pumpi i njihovih restorana, prodavnica sa etničkim suvenirima koje drže meksički doseljenici u SAD i uspeva da spoji staromodni, vrlo tradicionalni cop-drama senzibilitet sa naglašeno „običnom“, suburbanom estetikom. Naravno, kako u stripu tenzija i akcija eskaliraju prema kraju, tako i Niimura pokazuje da nije samo masjtor atmosfere i vizuelnog humora već da mu i dinamične, katarzične akcione scene itekako idu do ruke. Ovo je strip rađen gotovo lapidarnim pokretima pera, sa samo onoliko detalja koliko je potrebno da oko prepozna i razume scenu i bez boje, vrlo siguran u svom toniranju i korišćenju svetla, i vrlo disciplinovan u linijama bez obzira na sveukupnu sirovost izraza. Niimura je radio i letering i veoma pazi na intenzitet izražavanja svojih likova, praveći idealnu sinergiju teksta i crteža.
Immortal Sergeant je, hajde da ne okolišim mnogo, skoro pa remek-delo modernog stripa i priča koja svojim formatom od devet epizoda (verovatno) daje jedan zaokružen pogled na tešku ali važnu temu, uspevajući usput da dokači MNOGO drugih tema aktuelnih za savremenu Ameriku i – u nešto manjoj meri – ostatak sveta. Sukob „bumerskih“ i „milenijalskih“ svetonazora jeste nešto što obeležava današnji trenutak a Kelly je upravo onaj prodorni, na idealno mesto postavljeni dženekser koji od njega može da napravi literaturu što će je Niimura briljantno oživeti pred našim očima. Čitajte!
