Neke nedelje kao da favorizuju određene podžanrove metala. Recimo, ove nedelje imamo sumnjivo malo stoner roka i thrash metala, ali je zato progresivni death metal EKSPLODIRAO. Ipak, titulu albuma nedelje odnosi jednodugoočekivano grindcore izdanje. Svakako vredi još jednom napomenuti da, pogotovo ako volite death metal i grindcore, ovo pozno leto i jesen donose APSURDNU količinu notabilnih albuma. Da će u sveka 3-4 meseca nove albume izbaciti Incantation, Dying Fetus, Cryptopsy, Tomb Mold pa, da na kraju, daćebog, dočekamo i Suffocation, izvinite, al to je više nego što smo zaslužili.
Al prvo blek metal! Indonežani imaju sve više zanimljivih bendova i u okviru blek metal podžanra, pa tako sada imamo novi EP sastava Choria, a koji iza sebe ima već dva albuma. Beyond the Veil, Swallowed Towards the Past je melodičan, atmosferičan materijal koji ima sve odlike atmoblek stila, sa forsiranjem atmosfere i harmonije radije nego rifova i zvukom koji je razmazan, uglavnom lišen nižih frekvencija, ali koji ipak ima nešto dinamike pa tako kada bend utiša svirku, pesme dobiju intimniju dimenziju, da bi ponovnim paljenjem distorzija i ubacivanjem u višu brzinu stvari opet poprimile epski senzibilitet. Ništa, mislim, revolucionarno, ali Choria su dobri i dobro pišu pesme pa vrede da se potroše ako volite atmosferični blek metal:
https://choria.bandcamp.com/album/beyond-the-veil-swallowed-towards-the-past
https://harshproductions.bandcamp.com/album/beyond-the-veil-swallowed-towards-the-past
Devouring Famine je jedan momak (ili, jelte, ne-momak, ne znamo tačan identitet) iz Kalifornije sa već drugim albumom ove godine. Hiperprodukcija je relativno uobičajena za kućne, jednočlane blek metal sastave no drugi album ovogh projekta, Merge in to Oblivion, devet meseci posle januarskog debija je, pa… prilično solidan. Ovo jeste kućna produkcija ali prilično kvalitetna a pesme su napisane sa dosta vizije da se blek metal nelagoda spoji sa malo atmosfere koju bih najpre mogao da trasiram unazad do industrial metal bendova poput Godflesh. Sve je to razumno dobro ukombinovano i, mada će valjati još sazrevanja, Devouring Famine već sada zvuči prilično interesantno i zabavno. Plaćate koliko hoćete, naravno:
https://devouringfamine.bandcamp.com/album/merge-in-to-oblivion
I Actum Inferni je samo jedan čovek, ali iz Poljske i sa prvim albumom koji je izašao još pre dvanaest godina. No, ovaj čovek nije sedeo skrštenih ruku, svirao je sa nekim drugim projektima u međuvremenu, i sada, sa drugim albumom ovog projekta, Uzurpator niebiańskiego tronu nudi šampionski, razbijački satanizam i kvalitet. Draconis, kako se čovek zove, je uspeo da na albumu postigne i sofisticiranost i kompleksnost kompozicija – stvari ovde traju i preko jedanaest minuta – ali i tu satanističku, bestijalnu agresivnost. Poljake obično hvalimo za visok nivo produkcije i kvaliteta kompozicija, ali Actum Inferni je upravo podigao letvicu par pedalja više. Sjajno:
https://actuminferni.bandcamp.com/album/uzurpator-niebia-skiego-tronu
Kad smo već kod jednoljudskih projekata, Brazilac Antonio Albuquerque svoj Thy Rites vozi od 2005. godine i snimio je masu albuma. Za ovu godinu spravio je EP The Beast of Prey (izlazak je zvanično u Decembru, na katolički, jelte, božić ali ga možete već sada kupiti na Bandcampu) i, mislim, ako volite nekomplikovan, pravoveran, da ne kažem krivoveran satanistički blek metal, ovo je to. Producirano korektno s obzirom na kućne, jelte, uslove, ovo je sastavljeno od superzlih, zujećih rifova i neumoljivih blastbitova, ali je sastavljeno spretno i zanatski zadovoljavajuće. Albuquerque ne ide preko crte ni na jednom mestu ali i ne mora, Thy Rites zvuči BAŠ kako treba i zadovoljava sve ljudske (i životinjske) potrebe koje možete imati u vezi sa ovom muzikom:
https://thyrites666.bandcamp.com/album/the-beast-of-prey
Exil su iz Francuske ali imaju i kazahstanskog člana, a njihova muzika je kombinacija (post)blek metala i hardkora. Dosta uobičajeno za današnje, jelte, standarde, ali Demo 2023 sa svoje dve pesme svakako nudi fin provod sa dve pesme koje idu od energičnog, melodičnog gruva do atmosferičnih pasaža oplemenjenih nežnim šapatom na Ruskom. Ugodno, a daunloud se plaća koliko hoćete.
https://exildsbm.bandcamp.com/album/demo-2023
Grčki Θλίψις odnosno Thlipsis se ni malo ne stide mešanja blek metala i revolucionarnih političkih parola, pa je i debi album, nakon par EP-jeva, nazvan Dawn Of Defiance jedna osvežavajuća kombninacija sirovog, energičnog blek metala i levičarskih sentimenata. Svirka je pošteno krljačka i žustra ali ne bez atmosfere i ne bez melodije, taman toliko sofisticirana da ovo bude blisko i široj publici od baš najtvrđeg blek metal jezgra a da ipak zvuči andergraund pa i opasno. Podržavam a i daunloud se naravno plaća koliko vi hoćete:
https://thlipsis.bandcamp.com/album/dawn-of-defiance
Rusi Падь su mi baš prijali sa svojim debi (mini)albumom, В черных руках озарения. Ovo jeste onaj za Ruse i Slovene generalno emotivni, atmosferični, melodični blek metal, ali Падь zvuče energično i ne rasplinjavaju se previše u aranžmanima, krljajući dovoljno znojavo za moje potrebe. Da se razumemo, pesme su podugačke i nisu baš koncizne, ali svaka ima dobru osnovnu temu, bend to pristojno ispita tokom kompozicije, a produkcija je, iako relativno jeftina, zapravo i sama pristojna sa fino izraženom bas-gitarom koja nosi ovu mašinu napred. Naplaćuje se po želji a vrlo je vredno overavanja:
https://padmetal.bandcamp.com/album/-
Ukrajinski DEF/LIGHT postoji još od polovine devedesetih pa nije ni čudo što muzika na novom albumu, Terror/ Erebus zvuli zrelo, sigurno, lišena viškova a sa svakom pesmom od 14 komada koja ima razlog da postoji. Nije da mislim kako je ovo savršeno, produkcija je definitivno „kućnijeg“ tipa nego što bi bilo idealno, ali muzika koju piše Михаил Араратян, jeftini simfonijski aranžmani i pevanje Pavla Chinenkova zvuče sasvim ubedljivo i autentično na ovom albumu:
https://deflightmetal.bandcamp.com/album/terror-erebus
Grčki Infernal Throne mi je bio simpatičan te davne 2020. godine sa svojim prvim EP-jem a u međuvremenu je Panos Hliopoulos vredno radio na pripremanju prvog albuma pa je sada Caelum et Infernum pred nama i… simpatičan je. Thrash komponenta je sada manje naglašena u zvuku projekta i Infernal Throne je bliži čistom blek metalu, sa dopadljivim thrash ispadima. Gomila gostiju na vokalima ploči doduše daje malo rastzran karakter i ona nikako nije onako zaokružena kako to neke znaju da budu, ali ima ovde dosta grčke vatre i vredi se malo opeći:
https://infernalthrone.bandcamp.com/album/caelum-et-infernum-album
Zanimljivi su Italijani Gotland sa svojim mešanjem disciplinovanog, čvrstog blek metala i folk muzike koja nije nužno uvek iz mediteranskog kraja. Drugi album, Rise, je jedan masivan opus sa čak sedamnaest pesama koje se bave rimskom istorijom i prelamaju je kroz razne atmosfere i dinamike, držeći uvek tvrdu liniju epskog, ali se ne gubeći u ispraznom spektaklu. Od prvog albuma je proteklo devet godina i nije se tu nakupilo samo materijala, već i iskustva i razumevanja kako se kompleksne teme svode na prirodne aranžmane pa ovo na kraju zvuči jako dobro:
https://gotlandmetal.bandcamp.com/album/rise
Bend Nattfärd, što se tiče interneta, ne postoji jer ga nema ni u jednoj enciklopediji niti izlazi ni u jednoj pretrazi, uključujući na samom Bandcampu a gde sam i naleteo na njihov prvi album. Ali to što nešto ne postoji ne znači da ne KRLJA. Ovo je izdao nemački Amor Fati Productions pa slutim da je i bend odande a album, The Abyss je atmosferična ali RAZBIJAČKA kolekcija ledenih, beskompromisnih blek metal komada čija relativna melodičnost biva snažno kompenzovana neumoljivim tempom i konstantnim udaranjem. Hipnotički, prelepo i mada izdavač ne prodaje daunloud odvojeno, ovo apsolutno vredi poslušati:
https://amorfatiproductions.bandcamp.com/album/nattf-rd-the-abyss
Hajmo sad na stoner rok, doom metal, sludge metal, psihodeliju i hard rok. I, evo, Fishy Tunes je butleg King Gizzard and the Lizard Wizard sa snimkom sa koncerata iz 2019. godine kada su svirali materijal sa albuma Fishing For Fishies a koji u trenutku dok ovo pišem pored mene na Bandcampu u kolekciji ima samo jedna sooba. A što je BIZARNO jer Gizzardi su, kao i uvek UBITAČNI. Snimci su iz UK, Australije i SAD i kvalitet je odličan pa ovo spada u „dozvoljena“ butleg izdanja koja Gizzardi podržavaju i dobar deo istih i prodaju putem svog sajta (ovaj ne, bar u trenutku dok kucam). Muzika je izvrsna jer je ovaj album jedan sjajan egzemplar Gizzarda kada rade otvorenije psihodelični (hard) rok pa sa ovim, pogotovo po ceni koju sami određujete, ne možete da pogrešite.
https://deafenedrecords.bandcamp.com/album/fishy-tunes
Britanci Howling Black Soul sebe vide kao rivajvl hard rok zvuka iz 1972. godine, citirajući Free i Black Sabbath kao reference. I, dobro, album The Otherside – ako stavimo apsolutno preglasan master na stranu – zvuči kako treba. Ovo je rokerski, energično, rifaški i gruverski pravoverno. Pesme su definitivno prekratke bilo za Free, bilo za Black Sabbath ali je svirka unutar njih kako treba, a hemija zvuči autentično. Tiši mastering bi bio neophodan da ja ovo uzmem da ozbiljno slušam, ali muzički, ovo je vrlo lepa ploča:
https://howlingblacksoul.bandcamp.com/album/the-otherside
Za nešto moderniji ali ne MNOGO moderniji format hard roka tu su Šveđani Electric Boys sa svojim novim albumom, Grand Explosivos. Ovo je ozbiljniji album, u smislu tema, od prethodnog jer je bend, zbog pandemije, malo, kao stavio prst na čelo, ali muzički ovo je nonstop žurka. Electric Boys odvaljuju vrlo veseo, energičan hard rok sa korenima u glam roku sedamdesetih i finim, ne isuviše naglašenim zanošenjem ka sleaze metalu osamdesetih. Odlično producirano, vrlo dobro napisano, puno ložačkih refrena i gitarskih vratolomija, ovo se sluša sa osmehom oko cele glave:
https://targetgroup.bandcamp.com/album/grand-explosivos
Fireball Sunset iz Oregona prže ugodnu old school hard rokčinu i njihov album, Blistering Sun ima dosta toga čime može da se preporuči slušaocu: dobar tempo, energičnu svirku, kombinaciju rifčina i melodičnih, zavodljivih vokala. E, sad, produkcija je… zanimljiva, pa možda neće biti za svakoga s obzirom na svoj dosta „živi“ zvuk koji dopušta da se čuje svako ljuljanje u dinamici i tempu, ali za album koji je, koliko mogu dakažem, snimljen uživo u studiju, ovo je prilično slušljivo:
https://fireballsunset.bandcamp.com/album/blistering-sun
Kvebečani Gros Soleil su šarmantni na svom albumu 2038 a koji je negde između psihodeličnog roka, stoner roka, čak i malo grandža… Ovo je prijatno produciran album, sa prozračnim zvukom koji dopušta da se čuju suptilnosti u aranžmanima (dodatne udaraljke, recimo, ali i najsitniji gestovi na gitarama), što doprinosi građenju tog lepog psihodeličnog efekta kome pesme streme, pevanje je na Francuskom a povremene disonance su planski ubacivane da vas protresu. Svidelo mi se:
https://grossoleil.bandcamp.com/album/2038
Meksički Hirkum na istoimenom abumu nudi tvrd, dosta hermetičan psihodelični stoner rok. Ali dobar. Kad se jednom naviknete na vema tvrd zvuk, ovaj bend svira poletno i nudi neke masne psihodelične solaže i gruv. Vredi potruditi se:
https://hirkum.bandcamp.com/album/hirkum
Tu su onda i losanđeleski Formation Ritual sa albumom Doors to the Dead, jednom finom, urednom stilskom vežbom iz doom metala. Ne mislim ovo u lošem smislu, samo hoću da naglasim da bend ima rafiniran zvuk, bez lutanja, improvizacije ili traženja, nudeći precizno ofarbane atmosfere, idealno otmen tempo, melodičan a energičan vokal. Kvalitetno:
https://formationritual.bandcamp.com/album/doors-to-the-dead
Dosta smo deficitarni ove nedelje po pitanju baš nekog strejt stoner rok zvuka, pa u pomoć pritiču čileanski Sótano sa albumom El Semimuerto punim velikih, bluziranih rifova, teškog a poletnog ritma i himničnih vokala. Sótano skoro nimalo ne izlaze izvan fabričkih podešavanja ali njihov drusni, energični stoner rok sa prelivom lepe melodije je baš ono što bi nam doktor prepisao da nismo izvezli skoro čitav naš sistem javnog zdravstva u Nemačku. Jebiga, ostaje da se lečimo rokenrolom, a Sótano zaista deluju lekovito. Moćan album, sladak omot, obavezno slušanje:
https://sotanorock.bandcamp.com/album/el-semimuerto
Piece iz Berlina na svom debi albumu uspevaju da kombinaciju sludge i stoner zvuka učine vrlo originalnom i par puta sam se tokom slušanja trgao i pomislio kako sve ovo zvuči sveže i nepotrošeno. Ancient Greed dolazi posle nekoliko kraćih izdanja i nudi zaista sazrelu formu teškog, ekspresivnog i emotivnog metala koji se drži vokabulara sludge metala ali uspeva da udene mnogo zanimljivih melodija i aranžmanskih rešenja u pesme i da sve to bude originalno, novo, zanimljivo. Odlična atmosfera na albumu koju čak ni dosta muljav master nije preterano pokvario, a onda i nekoliko odličnih rifova, i sve to za samo evro!
https://pieceismetal.bandcamp.com/album/ancient-greed
Tar Pond su švajcarska (anti)supergrupa osnovana od strane članova Celtic Frost i Coroner i namerna da bude saradnja između muzičara i umetnika iz drugih medija. Drugi album ove postave, Petrol, nudi vrlo težak a vrlo dostojanstven doom metal sagrađen na post metal osnovi, otmeno valjajući svoje jednostavne, monumentalne rifove sa mnogo strpljenja i elegancije. Ritam je težak, vokal autoritativan, pesme jako dugačke, sa mnogo spretnih promena dinamike i atmosfere i u celini ovo je izvrstan album hermetične ali zarazne, teške muzike:
https://tarpond.bandcamp.com/album/petrol
OK, idemo na thrash metal, speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Brazilski trio Phantom Menace je dosta drzak u uzimaju imena od, jelte, jednog od najkontroverznijih filmova Georgea Lucasa, ali dobro, debi album, Night Galleries je dovoljno drzak sam po sebi da opravda TU dskost. Naime, ovo je, pa, energičan, drčan, samo malo „blackened“ speed metal koji, za razliku od većine speed metal izdanja u današnje vreme, ima nešto kvalitetniju produkciju i svirački fokus koji podseća i na death metal disciplinu. Sad ja tu komplikujem sa detaljima, a Phantom Menace prosto lepo krljaju i ne komplikuju sa pesmama nego postojano jurišaju unapred sa dosta lepih rifova (od kojih neki zaista vuku na black a neki na death metal) i kvalitetne svirke. Poslušajte:
https://phantommenace666.bandcamp.com/album/night-galleries
Bogami su mi prijali Gross Reality, bend iz Raleja u Severnoj Karolini a koji je osnovan još 1990. godine pa sa pauzama radi do danas i, pa, impresionira. Treći album (za devet godina izdavačke delatnosti), Return to Ruin, nudi IZUZETNO zreo thrash metal koji je okej nazvati i progresivnim, mada bend sve kompleksne aranžmane i ambiciozan harmonski rad uspeva da prišije na šasiju vrlo energičnog, krljačkog, brzog muziciranja. To je idealna kombinacija i priznajem da sam na momente sa slašću pomišljao kako je PREMALO bendova koji nastavljaju legat ranog Voivod i Holy Terror iz osamdesetih a da su Gross Reality ne samo jedan od njih nego i jedni od NAJBOLJIH. Ozbiljno, ovo je u klasi Hammers of Misfortune i Strapping Young Lad, ali sa sopstvenim zvukom i šmekom i ko ne posluša, veoma će mnogo propustiti:
https://tribunalrecords.bandcamp.com/album/return-to-ruin
Ovo je definitivno nedelja za progresivne bendove pa tako Rising Sun iz Kanade imaju album impresivnog prog-thrasha. Kako sam ja stariji čovek tako ću i Quest for Absolution uporediti za ’80s predlošcima u rasponu od Deathrow pa sve do Atheist, sa pristupom koji fino odmerava udele hermetičnog i komunikativnog u zvuku. Sa tehničke strane, Rising Sun su besprekorni i imaju i odličan miks a ovo je definitivno metal za sladokusce i ljude koji jednako cene pošteno, znjoavo krljanje i kompleksne, definitivno radio-unfriendly aranžmane:
https://risingsunthrash.bandcamp.com/album/quest-for-absolution
Pank i hardkor su u dobrom zdravlju na EP-ju Eaten by Dogs benda Pay No Mind iz Montane. Ovo je onako, andergraund i zabavno, sa dosta truda da se ne svede sve samo na rifove, sa dosta soliranja i prilično kul pankerskog gruva, old school zvukom i pevanjem i zapravo zvuči vrlo prijatno, i retro, kao da je 1988. godina:
https://paynomind69.bandcamp.com/album/eaten-by-dogs-ep
Nemački GorillaPhoenix sviraju energičan metalizirani hardkor ali koji je melodičan i razigran i podseća na melodični hardcore sa etiketa poput Epitaph i Fat Wreck Chords iz devedesetih više nego na moshcore sa kojim najčešće vezujemo ovu kombinaciju. EP Rise of the Monkeys EP (Pt.3) – treći u seriji za poslednjih desetak meseci – impresionira raznovrsnošću muzike koja se ugodno šeta od melodičnog, himničnog hardroka, preko nabadajućeg panka pa do zaista tvrdog metala. Bend sa odličnim zvukom i mnogo karaktera:
https://gorillaphoenix.bandcamp.com/album/rise-of-the-monkeys-ep-pt-3
Recimo da i Forever’s Horizon iz Tampe svira nekakav thrashcore. Demo 2023 ima šest pesama metalizirane svirke koja nije ni komplikovana ni naročito inovativna, ali bend (čovek?) zvuči vrlo kompetentno i ima dosta karaktera, posebno sa psihotičnim vokalom i jako komprimovanim gitarama koje svemu daju osećaj tenzije i urgentnosti. Fino:
https://forevershorizon.bandcamp.com/album/demo-2023
Hellpit iz Jekaterinburga imaju odličan EP kvalitetno produciranog thrashcore zvuka naslovljen Все бесы здесь, što je, ako me služi moj zarđali Ruski, deo teksta iz Šekspirove Bure koji ukazuje da su „svi đavoli ovde“ pa da je zbog toga pakao prazan. Elem, Hellpit OPASNO zakucavaju, ložeći me pankerskom lepršavošću ali metalskom disciplinom u svirci koja je gruverska, ali brza, pa onda JOŠ brža sa uletanjima u ukusne blastbitove, dobrim rifovima i generalno odličnom kombinacijom energičnosti i raznovrsnosti. Izuzetno lep materijal a plaćate koliko hoćete:
https://hellpit.bandcamp.com/album/–2
Spirit of Vengance iz Toronta su ime uzeli od Marvelovog Ghost Ridera a muziku, pa, od njujorških moshcore bendova. Šalim se, ali, da, ovo jeste metalizirani moškor, sa solidnim rifovima, povremenim slemerskim pasažima i generalno prijatnim srednjetempaškim gruvom da se uz njega udara nogama o pod, maše pesnicama i trese glava. Dve pesme na demo snimku 2023 Promo su snimljene u studiju dok je treća uživo i sve je to super osim što je deset (kanadskih) dolara možda malo mnogo za ovaj materijal. Ali je materijal pristojan:
https://spiritofvengeancehc.bandcamp.com/album/2023-promo
Ahhh, skate core, izraz koji bogami nisam čuo izvesno vreme. Since We Were Kids su iz Kalifornije a njihov album Rehashed Roadrash ima šesnaest kratkih, energičnih pesama u tradiciji brzog, ekspresivnog hardkor zvuka utemeljenoj osamdesetih godina prošlog veka. Ovo je kvalitetno odsvirano, solidno producirano, dobro napisano, sa pesmama koje u trajanjima idu od pola do tri minuta, odličnim pevačem i – a što je meni najvažnije – pretežno brzim tempom. Nostalgično a opet ne sad nešto otužno retro, nego baš smisleno rekonstruisan i unapređen zvuk iz osamdesetih i pravi užitak za moje uši:
https://irishvoodoorecords.bandcamp.com/album/rehashed-roadrash
the burden su iz Teksasa a Canonized je album energičnog metaliziranog crustcore zvuka sa dosta ambicije da ne bude puko kloniranje muzike D-beat uzora. Otud pesme ovde imaju zapravo dosta promena tempa i atmosfere, ali je u osnovi težak, prljav hardcore i puno loše emocije. Energično, na momente i brutalno, ali uvek ambiciozno:
https://theburdenhtx.bandcamp.com/album/canonized-2
Party Rice sviraju „Chicago Jock Violence“ ili barem imaju taj teglajn ispod slike na Bandcampu. EP Random Act of Violence je, pa, napaljen, brz, nervozan powerviolence, kako i dolikuje, sa niskim štimom i zapravo vrlo debelim, moćnim zvukom gitara, te odličnim dualnim vokalima. Party Rice zvuče kao da je i dalje 1995. godina i to je u ovom slučaju kompliment:
https://partyrice.bandcamp.com/album/random-act-of-violence
Trashworld su iz Orlanda, sa Floride a debi EP, Doomed, ima pet pesama hardkorpanka samo malo začinjenog metalom. Bend je rodno mešovit (i to u korist žena) i BRUTALNO tetoviran, a muzika je ložačka, napaljena, himnična i mada pankerski neobavezna, zapravo odlično napisana i producirana. Kvalitet!
https://trashworld.bandcamp.com/album/doomed
Kicked in the Head by a Horse iz Pitsburga vrlo insistiraju da ne zvuče nimalo kao Dillinger Escape Plan i, evo, da ih umirim, ne zvuče. Ovo je vrištav, tenzičan, prilično brutalan haotični hardkor sa komplikovanim pesmama koje su disciplinovano naučene i odsvirane bez greške, pevačem koji silazi sa uma i jeftinom produkcijom. S jedne strane, bend je AUTENTIČNIJI od nečeg što bi imitiralo DEP, sa druge, muzika im je hermetičnija od većine onog što bi DEP publika ZAISTA želela da čuje. No, album Sporadic Dystrophy mi se zbog toga i dopada:
https://kickedintheheadbyahorse.bandcamp.com/album/sporadic-dystrophy
Album nedelje će ove nedelje biti iz domena grindcorea, ali i pre njega imamo jedno vrlo dobro grindcore izdanje a to je konačno debi album Kanađana Fâché, izašao za Horror Pain Gore Death Productions. Fâché sam vrlo rado slušao poslednjih par sezona jer se radi o ekipi koja ne filozofira nego svira ESKTREMNO brzo, sa kraktim, jednostavnim ali efektnim pesmama, time destilujući grindcore na jednu od njegovih suština. Neke sam njihove pesme uvrstio i u mikseve koje sam radio poslednjih godinu dana pa ću rado svedočiti da je eponimni debi album sa tridesettri pesme jedna paklena kolekcija superbrzih rifova i apsurdno prebrzih bubnjeva, sa klasičim grindcore vokalima i po nekim strateški ubačenim semplom. Fâché su podsećanje da grindcore ne mora da ima nikakvu dodatnu šminku i trikove da bude aktuelan – dovoljno je svirati brzo i iz sve snage i rezultati će doći. Nezaobilazno, a bend na svojoj bendkemp stranici daunloud daje po ceni koju sami odredite:
https://hpgd.bandcamp.com/album/f-ch
https://fache.bandcamp.com/album/f-ch
Još grindcorea dolazi iz, pa, isto Kanade. Serration, doduše na albumu Simulations of Hell grindcore shvataju samo kao polaznu osnovu za muziku koja je delom haotični hardkor, delom metalizirani, teški hardcore, delom melodični alternativni rok, delom elektronski, hm, breakcore? Eklektično je to, ali je eksplozivn, brzo, u skladu sa grindcore etosom i apsolutno vredno trošenja vremena i para. Pokolj, ali maštovit:
https://dazestyle.bandcamp.com/album/simulations-of-hell
I evo još malo grindcorea, ali izmešanog sa… meksičkim trubama? Brujeria je, ruku na srce, većinu svoje karijere hvatala više na humor nego na sad neku maštovitu muziku pa i novi album, Esto es Brujeria solidnih sedam godina posle prethodnog, sa svoja čak 53 minuta ne uspeva da ponudi MNOGO memorabilnih kompozicija, ali… Shane Embury ih je makar uterao u disciplinu što se tiče svirke i mada sada Brujeria više zvuči kao njegovi drugi projekti tipa Venomous Concept, ili Lock Up, samo sa pevanjem na Španskom, to ipak na kraju ima izvesnu snagu i pokretačku energiju. Ako volite Shanea, ovde stiže grindcore vrlo prepoznaltjivo iz njegove kuhinje a meksički elementi svemu dodaju malo šarma, pa ako imate skoro sat vremena na raspolaganju…
Karpathian Relict su se nekada zvali Orthodox i živeli u Ukrajini. Od 2017. godine rade pod novim imenom a sada su u Poljskoj jer, jelte… Orthodox je imao jedan album a za Karpathian Relict je Never be After već treći i ovo je dopadljiv death metal sa dosta atmosfere i truda oko aranžmana. Bend sebe vodi kao technical death metal postavu, ali ovo zapravo više vuče na nekakvu simpatičnu progresivu, sa gudačkim instrumentima i dosta melodičnog rada. Produkcija prilično suva i organska, što mi se takođe dopada pa mislim da Karpathian Relict zavređuju pažnju:
https://karpathianrelict.bandcamp.com/album/never-be-after-2
Stupid jokes for brutal folks je treći album njemačkih In Demoni, brutalnog death metal benda koji voli da se šali. Ovo je retka kombinacija i In Demoni odmah skreću pažnju na sebe vrlo kvalitetnim, tehnički izvrsnim death metalom i velikom brzinom, a koji su izmešani sa povremenim duhovitim semplovima i imaju tekstove od satirične i humorističke sorte. Zanimljiva, retka, ali efektna kombinacija:
https://indemoni.bandcamp.com/album/stupid-jokes-for-brutal-folks
Le Morte su, uprkos imenu, iz Virdžinije a ne iz Francuske a njihov prvi album, Midnight in the Garden of Tragedy ugodno kombinuje death metal, doom metal i malo thrash elemenata što je ostalo bendu od početaka. Fina, atmosferična ploča koja uzima mid-90s doom metal i dodaje mu malo gasa i prljavštine. Nije za, dakle, čistunce, ali ima lepe rifove:
https://lemortedoom.bandcamp.com/album/midnight-in-the-garden-of-tragedy
Fessus su iz Beča a prvi demo im se zove Pilgrims of Morbidity. No, nije ovo PRETERANO morbidno i zapravo je vrlo umirujuće čuti ovako tradicionalan old school death metal. Tri pesme na ovom izdanju ne probijaju granice žanra na bilo koji značajan način ali nude ugodne rifove, dobar gruv, malo brze, malo spore svirke, pa i solidnu produkciju. Prijateljski, podrumski, prijatno:
https://fessus.bandcamp.com/album/pilgrims-of-morbidity
Experiment Specimen iz Toronta sviraju vrlo strejt death metal i meni to vrlo prija. Drugi album, Purity of Purpose sigurno neće skinuti Cryptopsy, Dying Fetus i Suffocation sa trona kada se budu pravile liste albuma godine za par meseci, ali ovo je nekomplikovana, energična ploča koja ide napred ne kalkulišući i podmećući proverbijalnu glavu gde drugi neće ni kopačku. Ne mogu to da ne cenim, a pesme nisu napisane ni malo loše i koketiraju i sa brutalnim death metalom i sa melodičnim death metalom taman koliko treba da sve ne ispadne suviše suvo i nemaštovito. Još je i mozak benda lik našeg porekla po imenu Nick Radlović i to čini Experiment Specimen praktično obaveznim slušanjem:
https://experimentspecimenmetal.bandcamp.com/album/purity-of-purpose
Zna se da se nešto ne primam preterano na melodični death metal, ali Ice Giant iz Masačusetsa sa svjim drugim albumom spravili su komplikovanu supu melodeatha, progresive, simfonijskog metala, thrasha, himničnih refrena, brze svirke… Jebiga, teško da se ne padne baš NI MALO na sve to. Ghost of Humanity je ploča sa MNOGO svirke i bend povremeno malo i preteruje sa progresivom, komplikujući na nekim mestima gde to možda nije bilo potrebno, ali ovo je ploča velike maštovitosti i ZABAVNIH tema, rifova, refrena i generalno dobrih rešenja. Apsolutno vredi čuti, pogotovo uz dinamičan mastering koji omogućasva odvrtanje svega na baš jak volumen i slušanje tog simfonijskog orkestra u punoj snazi:
https://icegiantband.bandcamp.com/album/ghost-of-humanity
Italijani Goat Vomit Noise prave dosta buke oko toga da su oni antisocijalna sila zgađena pravilima modernog sveta, bla bla bla, ali njihova muzika je solidan, disciplinovan death metal stare škole sa daškom blek metala. Novi album, Golgotha of the Underdogs nudi šest pesama (plus intro) poštene, znojave svirke, mračnih rifova, generalno krljačine u jeftinoj produkciji ali sa puno ubeđenja i zanatskog kvaliteta. Sve je to mračno namršteno, ali vrlo pošteno, radnički i seljaški odrađeno do poslednje kapi znoja i od mene dobija oba palca na gore:
https://goatvomitnoise1.bandcamp.com/album/golgotha-of-the-underdogs
Nammu Tammtu je debi album za meksički Castleumbra i ako vam naslov albuma izaziva asocijacije na Lavkrafta i Ktulu mitos – dobro ste naštimovali njuh. Castleumbra su baš u tom kulturnom, jelte, džepu i njihova muzika, kombinacija švedskog buzzsaw metala svog u hipeteškim gitarama ali i mestimično lepim melodijama, sa kavernoznim, mrtvačkim old school death zvukom zvuči IDEALNO. Album uspeva da istovremeno bude i hermetičan i prijemčiv, dajući jednak prostor i mošingu i kontemplaciji i ovo se mora jako poštovati:
The Crypt iz Viskonsina albumima daju naslove na Ruskom i vole da sviraju i death metal i heavy metal, zavisno od izdanja. Najnoviji opus, Истребитель je defiitivno death metal ploča, i to kvalitetna, sa osobenim zvukom koji bend ima i prilično originalnim idejama u samim pesmama. U osnovi je apsolutno težak, energičan, rokački death metal, bez previše filozofije i visokog moš faktora, ali The Crypt umeju da pišu pesme interesantnih tema i aranžmana i ovo je materijal sa puno finih detalja. Odlično:
https://thecryptdc.bandcamp.com/album/–3
Čileanci Blood Oath zvuče vrlo old school na svom debi albumu, Lost In An Eternal Silence. Ovo je death metal po meri kasnih osamdesetih i ranih devedesetih, ne primitivan već naprosto slobodan da ide u bilo koju stranu, jer se ne obazire na cementirane žanrovske granice i obavezne gestove. Produkcija je takođe prijatno „prirodna“, sa zvukom koji nije sad nešto EKSPANZIVAN ali jeste dovoljno dinamičan, sa finom separacijom instrumenata i lepim bojama. Bend svira vrlo tehnički, zapravo, iako na prvi pogled deluje da će ovo biti nekakav sirov, jednostavan album. Daleko od toga. Blood Oath pišu kompleksne pesme a onda ih izvode šampionski i nije nikakvo čudo da ih je Caligari Records stavio na svoj roster. Izvrstan debi a ako volie Atheist, Death i slične sastave ovo je obavezna lektira:
https://caligarirecords.bandcamp.com/album/lost-in-an-eternal-silence
Još old school cepačine stiže na drugom albumu finskih Mortar. Extreme Measures For Violent Times je kao nešto nastalo 1991. godine sa svojim spajanjem thrasha i grinda pod ekstremnim pritiskom,sa rifovima koje bi i Entombed i Terrorizer voleli da su ih napisali, i jednim udaračkim, agresivnim tempom koji mene osvaja na keca. Sedam pesama bez filozofiranja, sa mnogo znojavog, kvalitetnog rada, dobar, podzemni zvuk, apsolutna lektira:
https://mortardeathmetal.bandcamp.com/album/extreme-measures-for-violent-times
Fabricant su iz Kalifornije i njihov debi album, Drudge to the Thicket, izašao deset godina nakon prethodnog izdanja, je prilično ambiciozna ploča. Produkcijski ne sad nešto preskupa, ona je, pak, puna iznenađujuće progresivnih skretanja nakalemljenih na zdravu, tvrdu death metal osnovu. Suštinski, Fabricant gledaju da isporuče sve potrebne death metal elemente, od blastbitova i mošerskih srednjetempaških momenata, preko grubih vokala, do divljeg soliranja ali onda na sve to dodaju dosta zanimljivog harmonskog rada, pa aranžiranja koje ide preko linije formata i završavamo sa deset pesama dobrog, zdravog, proggy death zvuka. Fino.
https://fabricant.bandcamp.com/album/drudge-to-the-thicket
Tu je onda i trio Flesher iz Indijane sa debi albumom Tales of Grotesque Demise jednom old school cepačinom sa devet pesama horora, mračnih rifova i mošerskog ritma. Ne suviše originalno, nedajbože inovativno, ali Flesher umeju da vam uhvate pažnju i drže vas na udici svojim sirovim zvukom i disciplinovanom skoro ritualnom svirkom. Vredi!
https://flesher1.bandcamp.com/album/tales-of-grotesque-demise
Rusi Dig me no grave nisu samo old school, njihov death metal je „ancient“ kako sami kažu. No, da, ovo je old school death metal, težak, mračan, bolestan, ali, jelte, prijatan za slušanje. EP Tales of Bloody Moon ne beži predaleko od predložaka ranih devedesetih, tih klasičnih Autopsy, Grave, Morgoth itd. formata, ali sve što radi, radi kako treba, nudeći jeftinu a efektnu produkciju, mnogo mošerskih rifova, čvrsto, sa razumevanjem napisane i aranžirane pesme. Bend je pritom, ovo snimio uživo u studiju i demonstrira izvrsno muziciranje pa, pogotovo po ceni od koliko date, podstičem da se ovo posluša pa i kupi. Da se ne lažemo, By Infinite Might of Haldi je jedna od boljih death metal pesama koje ćete čuti u nedelji NATRPANOJ jebeno dobrim death metalom.
https://digmenograve.bandcamp.com/album/tales-of-the-bloody-moon
Istina je da čekamo novi propisni album Blood Incantation, evo već četiri godine, ali ekipi iz Denvera se ne žuri. Nakon prošlogodišnjeg ambijentalnog EP-ja Timewave Zero, ovogodišnji singl je makar bliži njihovom progresivnom, naučnofantastičnom death metal zvuku koji ste zavoleli na Hidden History of the Human Race. Luminescent Bridge jeste izašao za Century Media ali nema se utisak da je bend zbog toga napravio nekakav kompromis. Naslovna pesma je devet minuta kvalitetne ambijentalne muzike ali je B strana propisan progresivni death metal i ovo daje mnogo dobrih obećanja za budućnost:
Postoji i ruski bend po imenu Tardigrad ali ovi o kojima danas pričamo su iz Belgije i imaju prvi album, Desiccation, nudeći dosta melodičan, dosta ekspresivan death metal. I mada Tardigrad nisu skroz po mom ukusu bilo bi licemerno da baš ove nedelje serem nešto protiv kombinacije melodičnih gitara i grubog pevanja, a preko pratnje koja je energična, na momente blago progresivna. Naravno, Tardigrad nisu baš na nivou koji ću malo niže toliko hvaliti, ali… nije ovo loša ploča, ima karaktera i dosta zanimljivih tema. A cena od „koliko date“ je VIŠE nego fer za jednu prilično dobro produciranu kolekciju melidčnih death metal pesama:
https://tardigrad.bandcamp.com/album/desiccation
Španci Altarage se ne bave nikakvom progresivom, molimlepo. Njihov death metal je već godinama prkosno hermetičan i na granici neslušljivosti sa zidom disonantne buke na mestu gitara i teškim bubnjevima koji sviraju iznurujuće, uskovitlane ritmove. Novi album (nakon EP-ja koji je izašao u Januaru) zove se Worst Case Scenario i zapravo je suptilniji od prethodnih izdanja po tome da ipak daje slušaocu malo predigre pre nego što mu ga zavuče. Naravno i spore pesme ovog benda su neizdrživo tenzične i opresivne a kada Altarage ovde krenu u polivanje blastbitovima, osećaj je kao da vam je neko sručio celu fabriku žileta u uši. Prelep, dakle, da pojasnim, osećaj je prelep. Altarage se nikada ne propuštaju a pogotovo sada kada im je zvuk sazreo i odvaljuje malter sa fasade na suptilnije, lukavije načine nego ikada pre:
https://altarage.bandcamp.com/album/worst-case-scenario
Nema mnogo progresive ni filozofije ni na novom albumu brazilskih Gestos odnosno Gestos Grosseiros. Ovo je kavernozan, mošerski death metal u kome se može naslutiti i malo melodije između mrvećih ritmova i prenapregnutih rifčina ali koji će zaista slušati samo najposvećeniji. No, ovo jeste hermetično, producirano ptilično jeftino i tvrdoglavo se drži samo jedne forme, ali u tome je skoro savršeno:
https://gestosdeathmetal.bandcamp.com/album/blasphemous-words
Ali progresiva definitivno rula ove nedelje i u hvatanju zaleta za najvažnije death metal izdanje u ovom periodu moramo prvo pomenuti i novi album nemačkih Alkaloid. Numen je treći album za osam godina i pokazuje bend kako postepeno proširuje death metal format, bez toga da napusti krjlačku svirku i duboke, grlene vokale. Ovde mošerski temelji nisu preozbiljno načeti i bend zna da sve bolje zvuči kada mlatite glavom pa onda preko njih sipaju gitarske solaže koje zvuče kao da se rahmetli Miles Davis povampirio i dohvatio gitare, voze klin (mada i dalje grube) vokale, i generalno se fino poigravaju sa formom i atmosferom ubacujući i kastanjete uz flamenko gitare kada je to najefektnije. Dosta ideja, ali pre svega dosta energije:
https://alkaloidsom.bandcamp.com/album/numen
No za death metalce je svakako ploča nedelje novi, četvrti album kanadskih gospodara novog talasa old school death metala, Tomb Mold. The Enduring Spirit je izašao posle možda i preduge pauze od četiri godine nakon što su momci iz Toronta u nešto više od dve godine ispalili čak tri albuma koji su maltene svojeručno dali identitet novom OSDM zvuku. Prošlogodišnji demo Aperture of Body najavio je zaokret, no i tako je moguće da će vas The Enduring Spirit zdravo iznenaditi svojim pa, vrlo otvorenim odlaskom u progresivne vode. I, mislim, nije da je za Tomb Mold ovo neprirodan smer – i prethodni albumi imali su intrigantne aranžmane, dosta ritmičkih promena, kompleksne gitarske teme, a sada je samo napravljen prirodan dalji iskorak ka čistijem zvuku, atmosferičnim pasažima bez distorzije, harmonijama koje su bliže progresivnom roku pa i džez roku nego ikakvoj vrsti metala. No, Tomb Mold u svemu tome ne gube ni trunku svog osobenog identiteta, nudeći vrlo organsko proširivanje zvuka i svetonazora. Još je Planetary Clairvoyance iz 2019. godine u svoj kavernozni death metal pustio izvesnu meru kontemplativnije, pa i melanholičnije atmosfere a The Enduring Spirit ovo radi daleko sigurnije i ubedljivije, venčavajući nikada smelije ritmičke bravure sa razuzdanim gitarskim eksperimentima koji uključuju i obilno korišćenje harmonajzera. Centralni komad albuma, Fate’s Tangled Thread dobro pokazuje koliko daleko bend može da ode od death metal osnove a da ne izgubi sa njom prirodnu sponu – gde je svakako presudno i to da bubnjar Max Klebanoff ni za mrvu ne uzmiče od klasičnog „pećinskog“ death vokala – a dok stignete do grandioznog jedanaestominutnog finala sa The Enduring Spirit Of Calamity odavno ćete biti kupljeni za sve pare. Tomb Mold drže mnoge lekcije ovim albumom, ne najmanje dinamičnim, prirodnijim zvukom koji čini da horde iskomprimovanih trigeraša deluju pomalo komično i nadam se da će i za njih i za izdavača 20 Buck Spin ovo biti veliki uspeh jer su to zaslužili i oni ali i death metal publika kolektivno:
https://20buckspin.bandcamp.com/album/the-enduring-spirit
Na kraju smo, i poslednja sekcija kao i uvek obilazi heavy metal (koga danas ima jako malo) i krosžanrovska izdanja. A kako ja to obično namrgođeno kažem, progresivni metal je danas često samo lozinka za ređanje djent rifova sa povremenom neparnom metrikom. No, Tempête iz Montreala su tu da nam malo razvedre dan. Ovaj power trio na svom albumu Table Tourmente zvuči kao novovekovna ekstrapolacija radova bendova poput Nomeansno, Victims Family ili, dakako, Lightning Bolt, sa vrlo kinetičkim, vrlo mišićavim spojem (post)hardkora, metala, džeza, fanka i noise rock eksperimentisanja. I sad, ne kažem da je ovo JEDINI način da se svira progresivni a istovremeno agresivni, jelte rok i metal, ali su Tempête vrlo zabavni i vrede da se poslušaju:
https://tempete-band.bandcamp.com/album/table-tourmente
Prosthetic Bung iz Kanade su duo čiji je izraz negde na tragu onog fantastičnog spoja (post)pank etitjuda i improvizatorske gladi kakav je karakterisao radove mnogih bendova sa početka osamdesetih (npr. Rip Rig & Panic, Pigbag, 23 Skidoo itd.) Album The Curse of Castle Bungenstein stoga zvuči istovremeno i prijatno familijarno i osvežavajuće novo. Ovo dvoje ljudi sviraju gomilu instrumenata i uspevaju da pretvore album u psihodeličnu, ritualnu proslavu slobode i improvizacije iako ne beže predaleko od rokenrol formata, sa sve jeftinom a efektnom produkcijom i opštom atmosferom dobrodošlice i umiljatosti. Prelepo a daunloud plaćate koliko želite:
https://prostheticbung.bandcamp.com/album/the-curse-of-castle-bungenstein
https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/prosthetic-bung-the-curse-of-castle-bungenstein
Za nešto „metalnije“ tu su Thumbscrew iz Ostina u Teksasu koji kažu da sviraju od 2001. godine, ali kolko vidim, EP Within Hearts Of Redemption im je tek drugo izdanje. Dobro, svirali su uživo, kako sami kažu a svakako se u muzici čuje jaka usviranost i rutina. Ovo je kompleksni, disonantni, tenzični mathcore sa mnogo škripe i mikrofonije i odličan je. Čak je i produkcija vrlo dobra, sa zvukom koji je isovremeno i drsko agresivan i pažljivo podešen da ne pretera sa pritiskanjem ušiju pa da izazove isključivanje. Odlično napisano, generalno odlično a plaća se koliko sami date:
https://thumbscrewtx.bandcamp.com/album/within-hearts-of-redeption-ep
Pre oko godinu dana sam već hvalio debi novosadskih Polywhy, a vredni kombo snimio je i novi album, Wanton Psalms i ovo je još odličnije. Kombinacija emotivnog, ekspresivnog posthardcorea i komplikatorskog mathcorea ovde i dalje radi izvrsno sa pesmama koje su napisane tako da se ne pogube u tehničkim egzibicijama, ali da ta tehnika iz sve snage podupre srž kompozicija. Sjajno odsvirano, dobro snimljeno, ubedljivo a i ovo plaćate koliko želite:
https://polywhyofficial.bandcamp.com/album/wanton-psalms
Damnation’s Hammer iz Lankašira u Engleksoj je osnovan, kako sami kažu, kao omaž avangardnim metal bendovima osamdesetih. Treći album, Into The Silent Nebula svakako ima elemente svemirskih eksploracija koje su osamdesetih godina provlačili Voivod, no, Damnation’s Hammer su skloniji sporijim formatima u onome što rade pa njihov metal stoji negde između prog-thrasha, doom metala i možda malo i groove metala… Nije to savršeno, ali album ima svog šarma i jakih strana:
https://damnationshammer.bandcamp.com/album/into-the-silent-nebula
Kragujevčani Forever Storm su naravili destogodišnju pauzu posle drugog albuma, ali treći, Od pepela do večnosti, svakako zvuči ubedljivo i kvalitetno. Ovo je power metal koji je malo i preslađen za moj ukus, da se mi razumemo, ali dobar, sa epskim zahvatom ali ne i gubljenjem u toj epici. Stefan Kovačević ume da odmeri odnos melodičnih, himničnih vokalnih tema i prijemčivih, čvrstih rifova, pesme su snimljene i producirane na nivou koji se danas očekuje od (pogotovo evropskog) power metala i ovo je izdanje koje stoji čvrsto kano klisurina, spremno da vas opčini i zavede:
https://foreverstorm.bandcamp.com/album/od-pepela-do-ve-nosti
Great Falls su iz Sijetla i članovi sviraju u gomili drugih bendova a album Objects Without Pain je jedna vrlo ubedljiva, apokaliptična mešavina sludge metala i noise rocka sa korenima u AmRep zvuku devedesetih. Mislim, nije ovo sasvim slučajno izdao Neurot i Great Falls ekstremno sigurno mešaju tenziju i represivnost zvuka sa mišićavim, brzim pesmama pa ovo preporučujem samo najizdržljivijima i najhrabrijima, znajući da će oni uživati:
https://greatfalls.bandcamp.com/album/objects-without-pain
Italijani Cani Sciorri su nešto bliži standardnom ’90s noise rock izrazu, pa je album Atletica ’75 (sa uistinu sjajnim retro omotom) vrlo lepa kombinacija mišićavog, mesnatog zvuka, znojave svirke i ipak donekle melodičnog rok formata. Ovakvih bendova je devedesetih bilo na svakom koraku, saplitali smo se o njih čim upalimo radio (pod uslovom da smo slušali Radio B92 koji je tad, jelte, bio nešto drugo) itd. ali danas me ovaj album pomiluje prijatnim nostalgičnim dodirom i uživam da čujem nešto ovako jednostavno, prirodno i toplo. Pevanje na Italijanskom pogotovo pomaže. Možete album kupiti direktno od benda, ali Forbidden Place daju daunloud za znatno manje para…
https://canisciorri.bandcamp.com/album/atletica-75
https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/cani-sciorri-atletica-75
Za ljubitelje klasičnijeg metala, Ronnie Romero je izbacio treći solo album, ali prvi koji nije kolekcija obrada tuđe muzike. Too Many Lies, Too Many Masters je album originalnog materijala spravljenog sa španskim kolegama u bendu i prikazuje nam jednog od najcenjenijih savremenih heavy metal pevača u vrlo dobro svetlu. Ako znate Ronnieja pre svega po njegovoj saradnji sa Ritchiejem Blackmoreom, vredi reći da Romero i u ovoj autorskoj varijanti ne beži predaleko od zvuka koji vi volite. Uostalom, on je nastupajući sa Rainbow vrlo jasno pokazao koiko mu je pokojni Dio veliki uzor pa je i ovaj album veoma blizak Diovim solo radovima. Epski, melodično, cheesy i energično, ovde je uglavnom sve na svom mestu i sluša se uz osmeh odobravanja:
Album nedelje? Bio sam skoro u suzama kada sam viudeo da će Gridlink snimiti još jedan album. U suzama. Pre skoro pune decenije je njihov treći album, Longhena stavio tačku na jednu od najsjajnijih ekstrapolacija ideje grindcorea u istoriji ekstremnog metala, nudeći tananu, humanu emociju izmešanu sa supersoničnim masakrom. Onda se Takafumi Matsubara šlogirao i delovalo je da je bend otišao u istoriju. Slavno. Sa jednim od najizvrsnijih opusa u grindcoreu (u ukupnom trajanju od oko 45 minuta, prtitom), ali zauvek. No, veliki gitarista se nije predao i posle mnogo napornog vežbanja vratio je pokretljivost svojoj levoj ruci, pa snimio neke zaprepašćujuće dobre stvari poslednjih par godina o kojima sam već pisao. Sa svoje strane je pevač Jon Chang prekinuo diskografski post odličnim albumom No One Knows What the Dead Think, pre eku godinu, zajedno sa gitaristom legenadrnih Discordance Axis sa kojim su njih dvojica (i takođe legendarni bubnjar Dave Witte) još devedesetih pogurali grindcore na potpuno novu razinu. No One Knows What the Dead Think je ponudio još kontemplativnog grindcorea koji smo voleli kod Gridlink, ali kada se Gridlink okupio ranije ove godine i u njujorškom Saint Vitusu održao urnebesan povratnički koncert, pa, da, i tada sam skoro zaplakao. Novi album, Coronet Juniper je još jedan dobar razlog za suze sa jedanaest novih pesama koje perfektno nastavljaju tamo gde je Longhena stala. Danas sam za mnogo albuma koristio epitet „progresivni“ ali kod Gridlink ovo je samo element kompleksne jednačine u kojoj se spajaju emo, prog, meodični hardcore i najoštriji, najbrži organski grindcore koji možete da zamislite. Za razliku od gore hvaljenih Kanađana Fâché, Gridlink se ne bave jednostavnim, klasičnim grindcore rifovima i Matsubara ovde plete složene laserske mreže melodije i solaže preko razaračkih ritmova koje isporučuje ritam sekcija nadljudskog bubnjara Bryana Fajarda i novog basiste, Maura Cordobe. Jon Chang je, naravno, onda demon koji stoji na sredini bine i spaljuje sve ispred sebe vriskom koji ni posle trideset godina nije izgubio ništa na maničnosti. Album je svakim svojim atomom onako brz, beskompromisan i UBITAČAN kao i svako Gridlink izdanje pre njega a opet nov, svež, nepotrošen. Iako su Chang, Matsubara i kolege pojedinačno i kolektivno uticali na MNOGO bendova u poslednjoj deceniji, još uvek ne postoji ništa što se zaista može porediti sa Gridlinkom pa ovaj album nije samo događaj već BLAGOSLOV.
https://gridlink.bandcamp.com/album/coronet-juniper
