Ako mislite da je puka slučajnost da se najveći ruski naučnofantastični horor film ove godine zove isto kao i vakcina protiv virusa koji je planetu bacio na kolena (da ne pominjem državnu mašinu za izveštavanje i propagandu) – pa, recimo da podcenjujete Putina. Спутник (aka Sputnik, aka Sputnjik, aka Saputnik, jelte) je novi film iz kuhinje Fjodora Bondarčuka o čijem sam naučnofantastičnom spektaklu prvog kontakta, Притяжение, nedavno pisao i mada Bondarčuk nije i režirao Sputnjika, već je „samo“ producent i tumač jedne od četiri glavne uloge, ne treba da se zavaravamo: ovo je u velikoj meri njegov film. Mladom režiseru Jegoru Abramenku je ovo prvi celovečernji uradak – nastao proširivanjem, pretpostaviću, njegovog desetominutnog krateža Пассажир iz 2017. godine – i on demonstrira impresivnu vizuelnu zrelost, ali radnja i naglašeni žanrovski ukus filma ukazuju na Bondarčukov rukopis koji stiže iz ne tako duboke pozadine.
Utoliko, Sputnjik je donekle problematičan predlog – film koji na kraju dana ima značajno više stila nego supstance pa se u neku ruku može čitati i kao srazmerno ciničan primerak „sovjetsploatacije“ – svakako napravljen da se mladima u Rusiji ali i zainteresovanim zapadnjacima proda još malo te sovjetske arome osamdesetih bez nekih ozbiljnijih ambicija da se zaista uđe u disekciju ičega što je Sovjetski savez možda zaista bio. Da me se ne shvati pogrešno: ovo ni slučajno nije po definiciji negativna ambicija. Onako kako Zapad prepakuje osamdesete kao ultimativni nostalgični koktel sa svim svojim mešanjima nacionalizma i mejnstrimovanja kvir kulture, holivudskog glamura i uspona manjina uz socijalnu lestvicu, kokaina i Koka-Kole, hladnog rata i pružanja ruku preko zidova – kroz sve te Darkove i Stranger Thingsove – tako i Rusi imaju ne samo pravo već i skoro pa i kreativnu dužnost da baštine nasleđe dekade koja je njihovu državu mnogo drastičnije promenile nego što su te promene shvaćene na zapadu. Ako je već prošle godine HBO-ov Černobilj pobrao sve lovorike i kod kritike i kod publike, podsećajući još jednom da prepakivanje stereotipa o Sovjetima dobro ide i skoro trideset godina posle nestanka SSSR – zašto ne bi sama ruska kinematografija mogla da se očeše o ove trendove i donese nešto sveže i vitalno na scenu?
No, Sputnik uprkos bogatim naslagama popularne kulture i mitologizovane istorije nije film koji će išta o svemu tome imati da kaže. Smešten u 1983. godinu ovo je film čiji je vizuelni imaginarijum potentan, besprekorno pogađajući i kolorit i ikoničke prizore drugova u šubarama koji dolaze da na kraju reše stvar, i Lada u kojima se voze, i žena koje rade na raznim recepcijama i tamo će dočekati penzije, nikada ni pomišljajući da bi u službi trebalo da napreduju, ali ovo je i film koji sve to što pokazuje jedva da se usuđuje da komentariše, pa i kada to čini, taj slabašni komentar pakuje u najšire, najplitkije stereotipe očišćene od ikakvog lokalnog mirisa i praktično doslovno prepisane iz zapadnih žanrovskih kuvara. Da ovo ipak može da funkcioniše, dokaz su i solidno blagonakloni prikazi koji su se poslednjih dana pojavili i u Njujork tajmsu i kod Eberta i drugde po američkim medijima. Što, opet da pojasnim, ne mislim da je negativno – dobar film ponekada biva dobar jer uspeva da gledaoca natera da ispita ono što je sa sobom na gledanje poneo. Ipak, Sputnjik je kao film-tema sav na površini, a kao žanrovski naučnofantastični horor u najboljem slučaju osrednji.
U Abramenkovom kratkom filmu Пассажир sovjetski kosmonaut se vraća iz misije u orbiti i leče ga od post-traumatskog stresnog poremećaja jer mu se, pretpostavka je, nešto pokvarilo pri sletanju. Onda se ispostavlja da nije bio u pitanju puki kvar. Sputnjik u potpunosti preuzima ovaj sasvim potentni SF/ horor pič i započinje maltene identično, dajući nam simpatično lo-fi „kosmonautsku“ fantastiku sa ubedljivim šmekom osamdesetih i blagim vajbom Carpenterovog Dark Star. Dark Star je film koji prethodi i Scottovom Alienu i, opet Carpenterovom, The Thing – ali ne i Hawksovom The Thing i predstavlja zapravo u izvesnom smislu postmoderno čitanje matrice o tuđinskom organizmu koji je zatvoren sa ljudima u omeđenom prostoru i ubija ih snagom, jelte, metafore. Kod Hawksa metafora je bila biloška, kod Carpentera pre svega klasna (nešto manje u The Thing), a Scott će je zatim preneti na teren seksualnog nasilja i telesne autonomije.
Zapadna publika koja gleda Sputnjik sasvim verovatno će pokušavati u još jednoj varijaciji na temu organizma koji koristi ljudsko telo kao sredinu za rast i razvoj da pronađe sponu sa kritikom Sovjetskog saveza, njegovog jednoumlja, otuđenog birokratskog aparata, pa scenario i fotografija ovog filma svakako bacaju mnogo udica baš u ovim smerovima. Glavna junakinja, neuropsiholog Tatjana Klimova je, vidimo to u jednoj od uvodnih scena, naučnik i terapeut koji ne igra po pravilima, i upoznajemo je u kadru gde prezirno, sa podignuzom obrvom gleda na komisiju koja se sastala da raspravlja o njenom nestandardnom i opasnom tretmanu neurološkog pacijenta. No, veoma jasan signal da ovde ne gledamo film koji se zaista bavi seciranjem sovjetskih slabosti – koje je Rusija svakako u dobroj meri nasledila – je da je ovo brza, efikasna, kratka scena u kojoj komisija odmah prelazi na stvar. Ovde nema uvodnih govorancija, predsednica komisije ne provodi nekoliko minuta objašnjavajući zašto su procedure važne uz čankolizačko terciranje ostalih članova – scena je mnogo sličnija holivudskim shvatanjima totalitarizma – mračno, bezosećajno, efikasno – nego komunjarskom kafkijanstvu stalnog geslajtovanja i beskonačnih panegirika sistemu koje smo mi u socijalističkim zemljama zapravo živeli.
Kako god, Tatjanu odmah potom regrutuje pukovnik Crvene armije i moli je da mu pomogne oko kosmonauta koji se vratio iz orbite i nešto sa njim, kako već to mora da bude, nije u redu. Klimova je, imamo utisak, neko kome je pun kurac svega, i birokratije, i pravila, i autoriteta i govnara koji se iza svega toga zaklanjaju, ali pošto nema šta drugo da radi dok se na institutu ne odluče šta će s njom – ona pristaje i odlazi sa pukovnikom Semiradovim u Kazahstan. Tamo shvata da se našla usred bizarne komplikacije zavera ćutanja i sukobljenih interesa vojske i nauke što su smeštene jedna u drugu poput drvenih babuški. U centru je, dakako, kosmonaut, Konstantin Vešnjakov koji u sopstvenom telu ima nešto što nije odavde…
Kako već rekoh, Sputnjik je vizuelno izuzetno uspela produkcija. Ne u nekom smislenom nastavljanju najboljih uradaka sovjetske i ruske filmske tradicije, mnogo više u holivudskom ključu i Abramenko, verovatno odrastao na holivudskom filmu, izuzetno vešto barata „njihovim“ jezikom, dajući nam instant-efektne kadrove raspoloženja, moćne momente tenzije i nelagode, perfektno kadrirana nasilna razrešenja. Film nema originalan vizuelni jezik, naprotiv, Abramenko uzima bez kaucije odakle god stigne, ali je sve to režirano i montirano BESPREKORNO i kad nekome prvi film izgleda i kreće se ovako, ne možete a da se malo ne zapitate šta ste to VI radili u svom životu. Pritom, taj „sovjetski“ vajb koga film vrlo uspelo priziva, ma koliko bio žanrovski izlažiran, ispada izuzetno efektno. Jaka kolor-korekcija u ovom filmu, recimo, ima izuzetno opravdanje (a to vrlo retko govorim za filmove uopšte), analogna oprema deluje tačno kako treba a sovjetsku paranoju prismotre i panoptikona efektno prizivaju kadrovi sa mnogo monitora i kamera koje nadgledaju postrojenje u Kazahstanu. Kada do akcije dođe, ona je brizantna i elegantna – Abramenko ne pada u zamku direktnog imitiranja Aliena ili The Thing i ovde nema pornografskih kadriranja – animacije su efikasne i brutalne bez potrebe da se kamera zadržava na užasu, naprotiv, jedan od najvažnijih tonalnih detalja filma je upravo uzmicanje pred užasom koje rade i glavna junakinja i kamera.
Jer, za razliku od Aliena i The Thing, Sputnjik tuđina ne tretira kao pukog tuđina. Gore smo pomenuli metafore i kod američkog filma su one često izrazito fobične. Alien razmatra silovanje i trudnoću, Kaufmanov Body Snatchers je paranoidna fantazija o komunističkim spavačima u slobodnom zapadnom društvu (uostalom, rimejk originala nastalog u vreme najžešćeg Makartizma) itd. ali Sputnjik se usuđuje da postavi pitanje o suživotu – pomerajući rakurs taman toliko da se zapitamo da li umesto parazitiranja možemo da pričamo o simbiozi.
E, sad, problem je što onda ne zna kako bi na to pitanje odgovorio i nešto što ima potencijal da ne bude puki creature feature taj potencijal do kraja poprilično straći, donoseći nam neuverljive skokove u radnji, nezarađene promene u ponašanju aktera, finale koje uspeva da istovremeno bude i prilično mlitavo što se tiče akcije i izrazito patetično.
Ne bih da pravim asumpcije o produkciji ovog filma, ali postoji izrazita razlika u vizuelnoj zrelosti i uverljivosti režije sa jedne strane i kvaliteta scenarija sa druge, kao da se u snimanje ušlo bez jasne ideje kako da se stvari doteraju do kraja, sve uz nadu da će se potrebne scene dopisati na samom setu. Utoliko, verovatno najveći problem Sputnjika biva to da likovi dobijaju neubedljive motivacije koje se onda pokušavaju „pokriti“ psihologiziranjem i retoričkom šmirom. Karakteri aktera su opisani tipičnim pičevima od po jedne rečenice i onda se ti likovi bukvalno svedu na te sažetke koje nam scenario za svaki slučaj ponavlja da ih ne bismo zaboravili. To naprosto nije sjajna tehnika građenja likova i „prodavanja“ njihovog ponašanja gledaocu, pogotovo jer Oleg Malovičko – Bondarčukov verni scenaristički saradnik – i Andrej Zolatarev idu skoro isključivo na prvu loptu, stavljajući likovima u usta najbukvalnija objašnjenja motivacija. Zašto kosmonaut prema tuđinu razvija jednu zaštitničku emociju? Pa zato što ima vanbračnog sina u sirotištu za kog ne sme da se zna pa mu žao. Zašto pukovnik želi da kontroliše opasno biće po svaku cenu? Pa, on je vojnik, a vojnici vole oružje. Zašto glavna junakinja koja nam se isprva pokazuje kao cinična, bezosećajna, samo zainteresovana za nauku na kraju rizikuje sve da spase ono što se spasti ne može? Pa… u stvari ovo nije čak ni do kraja razrešeno, i film na ovom mestu ima jednu sasvim nezarađenu romantičnu situaciju koju je nemoguće kupiti jer se ni jedan od likova odavno više ne ponaša kao normalno ljudsko biće. A što je sve prilično nesrećno promašivanje zicera u filmu koji se bukvalno vrti oko činjenice da hormoni proizvode emocije i da emocije proizvode hormone i gde vidimo „veponizovanje“ hormona da se upravlja nečijim ponašanjem.
Tu se negde gube i sovjetske metafore jer film svoje ubedljive kadrove društva prismotre i eksploatacije zatvorenika na kraju žrtvuje finalu koje mora da pokaže vojsku kao zblanutu (da ne pominjem tipično „američke“ gestove i poziranja) a procedure stražarenja i nadzora kao nimalo efikasne. Ovde, da bude jasno, nema metafore jer film u svojoj poslednjoj trećini sasvim napušta ikakve pretenzije da ima nešto da kaže o bilo ruskom, bilo sovjetskom društvu i njegovim arhetipovima i umesto toga se odlučuje za prepakivanje stereotipa iz američkih filmova koji, ovako iz treće ruke, ne znače skoro baš ništa.
Ponovo – ja nimalo nisam suprotstavljen ideji creature feature filma koji umesto visokog koncepta ide na visceru i eksploataciju – ali on mora da bude urađen žanrovski dosledno i spretno. Terminator je nastao baš kao takav film i znamo kako je promenio istoriju kinematografije, ali čak da ne idemo tako daleko, ljudi mojih godina se svakako sećaju Sholderovog šloksploatacijskog The Hidden iz 1987. godine sa dvojicom sertifikovanih trećepozivaca u glavnim ulogama (ubitačni kombo McLachlan/ Nouri) i stvorenjem napravljenim od jeftine gume. Sholder nikada pre i nikada kasnije nije napravio film koji je na tako perfektan način spojio puku žanrovsku eksploataciju i jednu višeslojnu prefinjenost režije i zapravo potvrdio da „nikada nije pokušavao da bude Wes Craven već Jean Renoir“, stvarajući B-tier klasik za sva vremena. Nada ostaje da je makar Rusija zemlja u kojoj se danas mogu praviti filmovi koji će biti hardcore žanr ali nositi autorski dodir u realizaciji – nisu li nam baš Rusi onomad dali Hardcore Henry, na kraju krajeva – ali Sputnjik naprosto nije to. Sputnjik nije ni Alien ni The Thing, a što nisam ni očekivao, ali, na moju veliku žalost, Sputnjik počinje kao Dark Star – možda pokazujući originalnu Abramenkovu viziju – ali se završava kao Venom: smušeno, zbrljano i patetično. Izvrstan rad kamere, sjajna montaža, dobra animacija stvorenja, odlični Bondarčuk, solidna Oksana Akinšina (sa svojim pola-pin-ap-pola-Tilda-Swinton pristupom), upečatljivi svemirski kauboj Pjotr Fjodorov, sve su ovo aduti Sputnjika koji kažu da film treba videti. Ali, za razliku od svega što su nam govorili o Terminatoru (ili o The Hidden, uostalom), Sputnjik jeste film kod koga je najbolje mozak ostaviti da se malo odmara. A to je šteta.
