Malo sam se opustio uz jeftinu a dopadljivu hongkonšku kung-fu akciju u formi filma Angel Enforcers iz 1989. godine a koji ni slučajno ne spada u neke važnije naslove tog doba – pa čak ni u važnije naslove koju u, jelte, naslovu, imaju reč „angel“ – ali jeste na neki način sažetak dobrog dela trendova, ideja i tropa koje je hongkonški akcioni film krajem osamdesetih baštinio. Plus, ko može odoleti ponudi gde hongkonške policajke sa legendarnim ’80s frizurama većinu prepreka u svojoj istrazi rešavaju spektakularnim tučama? Možda neki bolji čovek od mene, ali da li taj čovek uopšte uživa u životu?
Angel Enforcers, u originalu nazvan Huang jia fei feng (a što mi Gugl veli da znači „Žuti pečat potaše“????), samo je jedan od trinaest filmova koje je režiser Godfrey Ho (pod nekim od svojih pseudonima) potpisao kao režiser u 1989. godini. Namerno ne kažem „režirao“ jer je Ho, kao neke svoje druge kolege, svoju profesionalnu prolifičnost dugovao između ostalog kreativnom montiranju snimljenog materijala. Poznat po svojim filmovima o nindžama iz osamdesetih godina (Night of the Ninja, Ninja of the Magnificence, The Power of Ninjitsu, Ninja Strikeforce, Ninja Powerforce, The Ninja Showdown itd.) koje je štancovao kao na traci, doslovno po 3-4 komada godišnje (uz još 5-6 filmova koji ne bi imali u naslovu reć „nindža“), Ho na dobrom delu ovih produkcija nije bio ni potpisan kao režiser jer se radilo prosto o sklapanju materijala koji je sniman u više nepovezanih sesija, i umetanju scena između koje bi trebalo da akciji daju nekakav narativni okvir.
Naravno, sa nindžama je to još i bilo lako uraditi jer su u akcionim scenama glumci i kaskaderi svi u identičnim crnim kostimima, maskirani i anonimni pa se jedan isti futidž mogao koristiti u nekoliko filmova. No, sa Angel Enforcers je Ho, verovatno jer je neumorni rad Jackiea Chana učinio „policijske“ akcione filmove vrlo popularnim u Hong Kongu ali i izvan njega, radio u žanru, dakle, policijskog akcijaša, nudeći urbanu akciju, kriminalce u pastelnim odelima, sačmare-pumparice i žene sa hladnim trajnama koje mogu nogom da vam polome nos a da im se savršeno naneseni karmin na usnama ni malo ne poremeti.
Svakako, Ho, je ovom filmu prišao sa kakvom-takvom ambicijom da se napravi memorabilnija tvorevina, radeći sa nekim bitnim glumcima hongkonškog akcionog filma i bazirajući narativ na iznenađujuće velikom ansamblu likova. Pored četiri policajke u glavnim ulogama tu je i njihov šef koji samo sedi za svojim stolom i pokušava da mu krvni sudovi na licu ne eksplodiraju od nerviranja, tu je otac najmanje dve od njih, a koji je penzionisani policajac ponosan što njegove ćerke nastavljaju porodični zanat (od ostale dve najmanje jedna ovog čoveka naziva stricom pa je u pitanju policijski odred žena koje su ne samo, jelte, žene, nego i rodbina), tu je policajac ubačen u redove kriminalaca koji posle godinu dana, da bi spasao život koleginice mora da se autuje pa je sad na nišanu tih istih kriminalaca, tu su neimenovani ali stalno prisutni muški saradnici naših heroina, tu je ljigavi biznismen koji misli da se zakoni na njega ne odnose, plus je, naravno, pervertit i svinja*, tu je šefica opasne hongkonške bande koju policija nikako ni da identifikuje a kamoli uhapsi, tu su dvojica kriminalaca čije sudbine pratimo da bismo videli kako prolaze jajare na ulicama (i kamenolomima) Hong Konga, tu su JOŠ dvojica kriminalaca, ali ovog puta malo namazanije face, sa nadimcima „Lethal Weapon“ 1 i 2, koje izvršavaju naručena ubistva, a koje se pokazuju bitne za zaplet, ili ako ne za zaplet ono makar za akcione scene u završnici filma i, mislim, Angel Enforcers je jedan haotičan film koji krene u jednu stranu ali mu onda pažnju privuče nešto drugo, pa nešto treće i tako dalje. Ho je potpisan i kao scenarista ove produkcije ali nije nezamislivo da je čitav scenario Angel Enforcersa imao svega 3-4 strane teksta a da je na kraju istinski nastao tek na montažerskom stolu.
*i ne baš neočekivano, pri kraju filma će biti – u zajedljivo humoristički intniranoj sceni – izložen (impliciranom) muškom silovanju a što je, nećete se iznenaditi, bio humoristički specijalitet osamdesetih, ne samo u Hong Kongu već i u Holivudu pa i u Jugoslaviji…
I, da damo kredit tamo gde smo dužni, montaža ovog filma je nešto što primetite. Vincent Leung (aka Wing Chan Leung) je sa Hoom sarađivao na mnogo filmova i vidi se ovde jedan uhodan, uigran tim koji film od devedeset minuta pravi tako da sve bude brzo, efikasno i bez šlajfovanja. Za razliku od onog na šta će nas kasnije navići direct to video produkcije, Angel Enforcers se drži hongkonške akcione etike i ovde nema „mood“ scena, nema momenata u kojima protagonisti meditiraju, nema gubljenja ičijeg vremena. Ovo je film čija je glavna ambicija da gledaoca što pre dovede do naredne akcione scene i on tu ambiciju dosta časno ispunjava.
O čemu se u priči radi? To je sada dosta teško reći jer Angel Enforcers legitimno deluje kao da je sklopljen od 3-4 scenarija koji su možda bili namenjeni drugim filmovima. Uostalom, filmova sa „Angel“ u naslovu je bilo koliko hoćete u ono vreme (sam Ho je režirao još i Angel Connection prethodne godine pa Angel Force kasnije 1989. godine) i oni su u prelascima na strana tržišta dobijali i nove identitete, onako kako su distributeri kreirali lažne serijale, držeći se pre svega „teme“ (a to je da su pred nama žene koje umeju da se biju) a ne hajući previše za povezanost pričom ili likovima.
No, u nekakvom globalnom zapletu Angel Enforcers se bavi policijskim odredom koji pokušava da razbije bandu pljačkaša dijamanata dobro naoružanu i spremnu na sve, a koju predvodi stereotipno lepa i opasna žena. Ako ovo deluje kao isuviše highbrow postavka za film u kome se lome kosti i pada sa kamiona u pokretu – samo da bi se nastavilo sa tučom – ne brinite, i Ho je isto mislio pa negde od polovine film biva potpuno kidnapovan od strane podzapleta a koji se tiče jednog od dva pomenuta „ozbiljnija“ kriminalca koji želi da osveti svog kolegu tako što će pobiti policajke krive za njegovu smrt.
Ovo je režirano dosta bizarno jer likovi koji u najboljem slučaju treba da budu minibossovi dobijaju više minutaže ali i karakterizacije od čak i nekih glavnih junakinja filma. Jedno objašnjenje za to je svakako da njih dvojicu igraju Phillip Ko i Dick Wei, popularni glumci akcionih produkcija onog vremena i da posebno Wei svojom harizmom ali i borilačkom ekspertizom čini jednu od glavnih atrakcija ovog filma.
Naravno, PRVA glavna atrakcija su četiri žene u glavnim ulogama a među njima najprvija Pan Pan Yeung aka Sharon Yeung, žena čija karijera i dalje traje (ili je makar trajala do pandemije) a koju su početkom osamdesetih nazivali „ženskim Jackiejem Chanom“ na ime poznavanja velikog broja borilačkih veština i atraktivne, filmične tehnike koju je donosila na setove.
Ni ostale žene nisu za bacanje u domenu borilačkih kvaliteta, uključujući policajke ali i pomenutu šeficu bande koja doduše najveći deo filma provodi za stolom, izdajući besna naređenja svojim minionima, ali kada jedno jutro krene u džoging – naravno bez telohranitelja jer ko bi udario na usamljenu džogerku za koju se ne zna da je kriminalni mastermajnd – završi u atraktivnom kung-fu obračunu sa dve policajke u trenerkama. Jer, da bude jasno, OVAJ policijski odred ne bavi se previše istražnim radnjama i radije će iz osumnjičenih batinama izvući priznanja.
Naravno, film i počinje scenom u kojoj policajke pucaju na kriminalce koji beže od njih (i ne ugrožavaju ih) pre nego što skinu službene kape i puste da im se raspu ruse kose, pa je jasno da su one sve završile istu, „’80s action movie“ policijsku akademiju, zajedno sa režiserom, rekviziterom i montažerom ovog filma. Krimosi su ovde likovi u sakoima sa naramenicama ispod kojih štekuju sačmare, svi nose tamne naočari i gel na kosi a čisto radi dojma, produkcija ne u jednu nego u dve scene filma ubacuje Carpenterovu legendarnu muzičku temu iz Halloweena. S obzirom da je Carpenter u ono vreme već bio pomalo ostrakizovan u Holivudu, nije isključeno da je on autorizovao ovakvo koršćenje svog starog saundtraka u zamenu za šaku dolara…
Dakle, da bude jasno, Angel Enforcers je loš film ako u njemu tražite priču, likove, najbazičniju logiku. On je serija akcionih scena i set pisova jedva povezanih narativom, u kome lik kodifikovan kao endboss biva pospremljen praktično usput, bez mnogo spektakla, a dok lik kodifikovan kao midboss izrasta u ultimativnu pretnju koja se ozbiljno userava u život našim heroinama, između ostalog kreirajući nepotrebno komplikovan set pis sa komadom leda, grejalicom, i ženom koja stoji na otapajućem komadu leda okićena ručnim bombma čije su sigurnosne igle vezane zategnutim najlon-koncem…
Da je Ho samo malo ambicioznije ovo režirao, Angel Enforcers je mogao biti i neka vrsta genre-bending stilske vežbe sa žrtvovanjem likova za koje smo mislili da su nedodirljivi i orkutnom igrom sudbine što prkosi žanrovskim tropima. No, naravno, Ho nije imao mnogo ambicije ovde jer je jurio da pređe na sledeći film pa Angel Enforcers najpre izvlače lepi glumci, dobra kamera i, da, ta solidna akcija. Naravno, ne treba ovde očekivati džekičenovski nivo genijalnosti, Ho nije imao ni vremena ni volje da pravi kompleksne koreografije gde samo jedan pogrešan potez znači da sve vraćate na početak i upravo ste u đubre bacili pola sata rada, pa su akcione scene napravljene sa puno rezova, tako da neki potezi dolaze potpuno iznebuha, ali sve to izgleda vrlo atraktivno. Ove žene ne samo da umeju da se biju nego su i kaskaderi poslovično požrtvovani i posle blagog zagrevanja na početku filma gde ljudi padaju u vodu nakon brutalnih udaraca nogom, dobijamo masu scena od kojih legitimno malo stisnete zube i pomislite kako se nadate da je sa ovom ženom (ili čovekom) na kraju bilo sve u redu. Tu se pada kroz prozore, visi sa kombija u pokretu, pada sa nadvožnjaka na kamion, pa na njegovu prikolicu, pa sa nje na drum, upada se kroz šoferšajbne sa obe noge i generalno se ne štede ni bubrezi ni leđa ni ekstremiteti. Kaskaderke i kaskaderi su ovde zaradili svoj novac doslovno krvavo, a borilački potezi su često ludački atraktivni i u potpunosti će zadovoljiti gledaoca koji je do filma došao privučen „kung fu babes“ šmekom što iz njega ekstenzivno emanira.
Naravno morate biti baš ljubitelj hongkonškog akcionog filma da biste ovome posvetili devedeset minuta svog života. Kako rekosmo, film je skrpljen iz delova koji nisu nužno originalno bili zamišljeni kao deo iste celine, mnogi elementi zapleta na koje nam se skreće pažnja posle bivaju zaboravljeni, glavni likovi nemaju mnogo vremena pred kamerom dok ga sporedni dobijaju iznenađujuće previše itd. ali s druge strane, ovo zaista nudi atraktivnu akciju na ulicama, dokovima i kamenolomima Hong Konga, i završni obračun je prilično brutalan i krvav. Ako volite, pogledajte.
