Ako čovek ne obraća pažnju može da mu se desi da neoprezno zaokrene iza ćoška i *PAF* sudari se sa još jednim grafičkim romanom koji se bavi alternativnom verzijom Supermenove mladosti, adolescencije i zamomčivanja. „Zar nisam jedan isti ovakav strip sa ruralnom pastoralom i novomilenijumskim verzijama starih likova čitao prošle nedelje“, zapitaćete se možda naglas podižući se sa zemlje i otresajući prašinu sa šešira, a DC će podići kažiprst visoko u vazduh i zadovoljno vam reći „A, ne, ne, ne, u OVOM stripu Supermen JEBE“.
OK, vulgaran sam. Moja žena često zbog toga očajava i savetuje mi da posetim psihijatra jer je ubeđena da imam neku formu Turetovog sindroma. Pritom, da budemo fer, Supermen u stripu o kome danas govorimo nema vidljiv snošaj. Čak zapravo ni impliciran. Intiman je sa ženom, to da. Ali ovo su maloletnici pa je tako žena zapravo devojka a i on nije Supermen, čak ni Superboj već samo Clark Kent, mladi i dobro vaspitani usvojeni sin časnog farmerskog para Kent koji, uprkos svesti o tome koliku moć krije njegovo nadljudsko telo, ima sasvim ljudske emocije, dileme i kapacitet da pravi greške. Hoću da kažem, intimnosti o kojima pričamo se MOŽDA svode na koji poljubac i privatavanje u mraku, na kraju krajeva ovo je strip u kome glavni junak eksplicitno reaguje na prizor svog vršnjaka koji srkne gutljaj skupog vina iz čaše. „Underage drinking“ njega trigeruje u tolikoj meri da je pomisao na „underage sex“ najdalje što je moguće od svetonazora ovog stripa. Iako se on u dobroj meri vrti i oko mladalačkih seksualnih tenzija i toskičnih postupaka koji mogu da izrone iz tih tenzija ako se one ne kanališu zdravo.
Superman: The Harvests of Youth je, dakle, još jedan od onih DC-jevih časnih napora da stare, u ovom slučaju osamdesetpet godina stare, moliću lepo, likove približi mladoj publici. Ovo je ko zna koji po redu njihov grafički roman namenjen young adult čitaocima – u koje danas legitimno spada generacija Z rođena u ovom stoleću – sa reimaginacijom Supermenove mladosti i njenim prilagođavanjem senzibilitetu današnje omladine. To, NARAVNO znači ne samo da je ova priča o Supermenu „woke“ – već sam mnogo puta naglašavao da je, uz par notabilnih izuzetaka, superherojski strip skoro po definiciji „woke“ i namenjen publici koja sebe smatra progresivniijom – već da se ona konkretno (možda i suviše konkretno) bavi partikularnim temama koje pogađaju današnju omladinu. Ili, da budemo precizniji, temama za koje tridesetsedmogodišnji scenarista misli da muče današnje šesnaestogodišnjake.
Puno je žuči već prosuto na temu toga da stripove koji treba da se bave mladim osobama, budu usredsređene na teme važne mladim osobama, i ovaplote se kao štivo koje će čitati mlade osobe (uvek važna demografija koja obezbeđuje izdavačima budućnost) – pišu sredovečne osobe koje nemaju zapravo direktnog uvida u život današnje omladine. Dva velika superherojska izdavača su u međuvremenu svaki na svoj način obnarodovali da im je bitna „reprezentacija“ pa poslednjih godina zaista dobijamo više novih glasova koji pišu njihove stripove tako da se u njima predstave perspektive raznih subpopulacija u generalnom stanovništvu i to je, mislim prava stvar, bez obzira da li su ti stripovi uvek dobri. Ali nije da imaju šesnaestogodišnjake među scenaristima…
Pošto je gej i biseksualni identitet danas relativno dobro prihvaćen u kulturi glavnog toka, tako imamo i nekoliko prominentnih gej i biseksualnih scenarista u današnjem superherojskom stripu, a među njima je jedan od najistaknutijih Sina Grace, kalifornijski scenarista i crtač koji je pre nekoliko godina uspostavio neku vrstu za dosezanje visokog standarda pisanjem serijala Iceman za Marvel u kome se titularni superheroj, član originalne X-Men postave iz šezdesetih, bavi, između ostalog, svojom seksualnošću i naporima da makar njegovi roditelji prihvate da im je sin gej muškarac i da je to okej. Iceman je bio vrlo solidan superherojski strip u kome je ta identitetska tema obrađena organski, paralelno uz standardni superherojski program ali je Grace kasnije imao dosta javan i neprijatan razlaz sa Marvelom gde je on na svom Tumblru napisao da mu firma nije dala nikakvu podršku kada je trpeo napade onlajn i da je njihova podrška manjinskim seksualnim i rodnim orijentacijama najpre bila simboličkog tipa.
Grace verovatno neće ponovo raditi za Marvel u skorije vreme, ali mu je DC zato dao šansu da ne samo napiše već i nacrta Superman: The Harvests of Youth, jednu modernu reimaginaciju Supermenovih tinejdž godina u kojoj je, čini se, ovaj imao solidnu kreativnu slobodu i odrešene ruke. No, da odmah bude jasno, ovo NIJE strip o gej Supermenu ili o gej bilo čemu. Superman: The Harvests of Youth se bavi modernom omladinom i ima obrise „identitetske politike“ u svom narativu ali ovo je vrlo mejnstrim priča u kojoj se, između ostalog Supermen zaljubljuje u školsku drugaricu i sa njom jedno vreme, jelte, izlazi. Ako ste od one konzervativnije publike čiji stav prema Supermenu sažima onaj skromno viralni tvit od pre dve godine nastao kao reakcija na serijal Superman Son of Kal-El (znate ono „THIS is NOT MY SUPERMAN! My Superman eats PUSSY and fucks GIRLS. He doesn’t SUCK COCK. This is Joe Biden’s fault“), budite sigurni da Superman: The Harvests of Youth ne sadrži nikakve indikacije da je OVAJ Supermen biseksualan.
Superman: The Harvests of Youth je, rekoh, nalik na neke stripove koje smo već čitali, utoliko da ovde nema kostima, nema superherojskih imena, nema nikakve naznake da se strip dešava u univerzumu koji se razlikuje od našeg. Jedina, jelte, anomalija je to da je Clark Kent dete sa zvezda koje ima velike moći ali čije ga vaspitanje, što ga je dobio od časne seljačke kanzaške porodice, čini onim proverbijalnim „boy scout“ momkom koji ima razumevanja za sve oko sebe, svakom želi i pokušava da pomogne, nepravda ga boli a pravda mu je svetinja. Sina Grace se zapravo dosta smelo poigrava ovom idejom i pokazuje da samo to što mladi Clark ima želju, volju i snagu da ljudima pomaže ne znači da razume kakva im je pomoć potrebna. Jedan od centralnih delova zapleta je to da njegva devojka u ovom stripu, Amy, a čiji brat na početku stripa izvrši samoubistvo, ima utisak da nju Clark tretira kao problem koji treba rešiti, oštećenu osobu koju treba popraviti, radije nego kao ravnopravnog partnera kome samo treba dati prostora. Ovo je jedna solidno nijansirana epizoda u kojoj scenarista uspešno pokazuje nedostatke „muškog“ proaktivnog pogleda na svet čak i kada taj pogled dolazi iz perspektive najčistije duše i najbolje namere.
Nije sve drugo ovde hendlovano tako spretno a Superman: The Harvests of Youth je natrpan političkim pitanjima do mere kada postaje jasno koliko je Grace duboko razmišljao o paradigmatičnom ruralnom setingu Smolvila koji pamtimo iz starih stripova o Superboju i kako bi on izgledao danas, ne samo u post-Riverdale eri, već i u eri pametnih telefona, društvenih mreža, robotike i veštačke inteligencije koje zadiru i u život zajednica na selu. Ovde, dakle, imamo i veliku koroporaciju koja otvara novi R&D kampus u Smolvilu, a gde će se dizajnirati i testirati roboti, uz dovođenje svojih radnika čime firma transformiše zajednicu po svojim zamislima, a gde starosedeoci imaju utisak da su izguravani iz sopstvenog zavičaja. Imamo sina šefa te korporacije – naravno Lexa Luthora – tinejdžera koji učestvuje na školskoj debati sa tezom da afirmativna akcija u školstvu nije poželjna i da ona slabi društvo. Imamo, konačno, momka koji pripada krugu najbiližih Clarkovih prijatelja koga putem interneta radikalizuju pripadnici ekstremističkih grupa sa incel kodifikacijom i koji će prema kraju stripa iz besa, očaja, osećaja da ni od koga nema podršku, počiniti i delo koje bi se moglo opisati kao terorističko.
Supermena nema MNOGO u ovom stripu. Rekosmo već da se reč Supermen nikada ne izgovara jer još nije izmišljena, ali i Clark većinu stvari rešava razgovorom i momenti kada koristi svoje supermoći su tu, zapravo, više da bi se ovaj strip jasnije vezao za mitos o Supermenu nego što one zaista pasuju uz Down-to-Earth dramu koju Grace piše. Spetktakla svakako nema, Grace je eksplicitno išao na nostalgični ruralni osećaj (inspirisan albumom Folklore Taylor Swift) pa je tako i kulminacija narativa sa borbom protiv agresivnih robota vidno apartna u odnosu na ton i ambicije ovog romana. No, ovo je verovatno bilo neophodno da se strip poveže sa tradicionalnijom publikom Supermena.
No, to je i razlog što ovaj strip ni u jednom trenutku ne pronalazi svoju pravu radnu temperaturu i često deluje pomalo razapeto između Graceove želje da se detaljno pozabavi egzistencijalnim izazovima savremene omladine i potrebe da sve to do kraja bude priča o, jelte, Supermenu koga kolektivno znamo i volimo duže od osam decenija. No, za čitaoca koji očekuje da vidi stare likove u novim verzijama, tu je još i gomila novih likova koji su, eto, Supermenovi najbolji prijatelji (i romantični partneri) i očekuje se da u njih imamo emotivnu investiciju a što ne ide baš tako lako. Jedan od njih čak i zna da Clark ima supermoći, što znači da mu je posebno blizak ali naravno da on za čitaoca stare škole ne može da ima istu težinu kao Lana Lang ili Lex Luthor.
S druge strane, Grace te neke političke i egzistencijalne teme ne obrađuje uvek sa dovoljnom posvećenošću. Primera radi, Lexova argumentacija protiv afirmativne akcije nije nikada prikazana čitaocu i umesto toga dobijamo Clarkovu opservaciju da su argumenti slabi i da ih je lako pobiti, a što deluje kao prilično kukavičko izvlačenje. No, centralni motiv, sa pomenutim Clarkovim prijateljem, bivšim skejterom koji posle povrede mora da promeni stil života i zatičemo ga kako sve jače tone u dubine “incel interneta“, je pogotovo smušeno odrađen. Grace ovde pokušava da nam pokaže konfuznog mladog čoveka čije razočaranje u životne okolnosti poprima formu besa prema ženama, a podsticanog od strane zloćudnih internet-likova, ali ono što dobijamo je pre opšta konfuzija, sa liberalnim korišćenjem reči „slut“ i kada to ima i kada nema smisla, ali i sa potpuno zbunjujućim narativom o „pick up artistima“ koji me navodi da pomislim da Grace ne razume šta su PUA zaista i kojoj, jelte sferi interneta pripadaju.
Dobro, dakle, ovo nije savršen strip, ali je emotivan i svakako pogađa taj nostalgični, ruralni ton kome je Grace težio. Njegovo grafičko pripovedanje nije uvek savršeno – i neke scene su time manje jasne nego što bi bilo idealno – ali likovi i njihove karakterizacije jesu jako dobro pogođeni a kolori Crisa Petera svemu daju zlataste i purpurne prelive koji jako dobro komuniciraju atmosferu što ju je Grace tražio.
Nisam „young adult“ osoba, nisam rođen u ovom milenijumu i ne pripadam generaciji Z, ali čitam supermena duže od četrdeset godina i zapravo sam jako zainteresovan za teme – političke i egzistencijalne – kojima se Grace bavi u ovom stripu. Mislim da je on posao odradio delimično uspešno, pre svega u domenu prikazivanja glavnog lika kao humanog upravo zato što ima kapacitet da greši, sumnja u sebe i da ga more nedoumice kao i sve nas, dok je baratanje političkim materijalom nešto manje spretno i možda je zahtevalo više uredničke podrške. No, ja sam star čovek sa izvitoperenim ukusom i izopačenim svetonazorom pa je sasvim moguće da će vama, ako ste bliži ciljnoj grupi ovog stripa Superman: The Harvests of Youth biti mnogo uspeliji rad. Amazon vam kolekciju, izašlu početkom Oktobra, nudi ovde.
