Mislio sam da današnju sesiju obožavanja naslovnih strana nekih starih stripova tematski omeđimo i odaberemo nešto što svi vole i što deluje terapeutski i optimistično. Dakle, u današnjem pregledu, a u skladu sa mojim današnjim gledanjem filma Jojo Rabbit, bavićemo se naslovnim stranama magazina iz tridesetih i četredesetih godina prošlog veka na kojima superheroji mlate naciste. Prikladno!
Uz očiglednu napomenu da se ovako nešto verovatno neće svideti makar samim nacistima*, zanimljivo je razmišljati kako je uopšte došlo do toga da mnogi strip-magazini, značajno pre nego što će Amerika zapravo ući u Evropski, jelte, teatar, dobiju ovako jasno profilisanu političku poziciju.
*ali kako i kaže njihov idol Ben Šapiro, činjenice baš briga za vaša osećanja – a činjenica je da ih niko ne voli
Činjenica je da je u velikoj meri zlatno doba superheroja imali izraženu nacionalističku komponentu. Ovo je u nekoj meri nasleđeno od palp-heroja na koje su se po senzibilitetu naslanjali mada i tu treba imati na umu da, dok su Tarzan ili John Carter svakako bili belci koji su se uzdigli na nivo maltene božanstva u tuđoj kulturi, klasična radijska i palp produkcija iz ranijeg perioda je imala karaktere koji su naglašeno branili manjine i suprotstavljali se represiji kapitala – Zoro kao najočigledniji među njima. Tridesetih godina, praktično paralelno sa usponom superherojstva su i radijski/ palp likovi postajali bliži establišmentu, poput Usamljenog rendžera koji je radio za državu (i to Teksas, koji je i sada simbol „pravog“ američkog nacionalizma za mnoge „ekstremnije“ Amerikance kojima je običan nacionalizam što uzdiže federalne vrednosti već izdajnički), ili Zelenog stršljena koji je, uprkos svojoj viđilante ulozi, dosta usko sarađivao sa policijom i imao – tipično – manjinnskog asistenta u Katou (koga će mnogo kasnije na televiziji igrati Bruce Lee).
Prvi talas superherojštine je, dakle, u dobroj meri spajao dve naizgled suprotstavljene ideje – viđilantizam, odnosno rad izvan okvira zakona, ali i jak nacionalizam koji uključuje i stalni rad u korist institucija, establišmenta i države kao „kuće“ nacije. Supermenov radijski slogan je dugo nabrajao pravdu, istinu i „američki put“, na kraju krajeva, a neprebrojni manje poznati superheroji su se neretko oblačili u boje i simbole američke zastave i uzimali imena koja su asocirala na državu, ili makar na vojsku, kako bi postigli cilj.
Činjenica je da su tridesete godine bile decenija u kojoj se miris rata jako osećao u vazduhu, sa evropskim fašistima koji su vrlo ozbiljno i vidljivo radili protiv Jevreja, ali i sa japanskim fašistima sa druge strane globusa a koji su sa Amerikom imali vrlo nezgodan odnos. Znamo dobro da su mnogi ratni stripovi velikih, danas postojećih izdavača, poput, recimo DC-ja, imali izrazito rasističke prikaze Japanaca u sasvim jasnom naporu da se čitaocima neprijatelj prikaže na uprošćen, propagandni i dehumanizovan način ne bi li pobede naših junaka time izgledale veće. Ovo je, da bude jasno, bila prevalentna strategija u popularnoj kulturi tog vremena i inače – ne samo u Americi koja je jednako dehumanizujuće stripove i karikature pravila i na temu komunizma ili Afroamerikanaca čiji je pokret za osvajanje građanskih prava u tim predratnim godinama bio u povojima, već i svugde drugde, uključujući i delove Evrope pod komunistima i fašistima.
No, veliki deo antifašističkog sentimenta u američkom superherojskom stripu zlatnog doba ide svakako na to da je veliki deo ljudi koji su ga pravili bio jevrejskog porekla. Naslovna strana prvog broja magazina Captain America iz 1941. godine na kojoj titularni Kapetan polaže dobar desni kroše na Hitlerovu vilicu je svakako najpoznatija naslovna strana iz ovog „podžanra“ i u dobroj meri simbolizuje čitav sentiment koji je tada vladao. Joe Simon i Jack Kirby koji su je napravili su bili dvojica njujorških Jevreja i dva među najvažnijim imenima u američkom stripu uopšte i njihov je snažni antifašistički sentiment bio zasnovan na stvarnom hororu kroz koji su Jevreji u Evropi prolazili tokom tridesetih godina, a ovo je, sublimisano u stripu, izdavaču Timely Comics (koga danas znamo kao Marvel) donelo njihovog najpopularnijeg superheroja.
Ali šta je sa manje popularnim herojima? Jeste li ikada čuli za Shocka Gibsona ili Captain Freedoma? Speed Comics je bio jedan od magazina velikog izdavača Harvey Comics, zapravo publikacija sa kojom je Harvey započeo tako što je novoosnovana firma otkupila posrćući magazin od izdavača Brookwood Publications. Harvey su ovde uložili dosta napora da isprate trendove koji su bili popularni u ranim četrdesetima pa iako ovog izdavača danas više pamtimo po licenciranim novinskim stripovima kao što su bili Dick Tracy ili Blondie (a kasnije i Casper the Friendly Ghost, pa i originalni Harvey lik Richie Rich), Speed Comics je izlazio od 1941. do 1947. godine i u svoja 44 broja spakovao mnogo superheroja koji su pesnicama sređivali raznorazne zlotvore. Kao i drugi magazini onog vremena, i Speed Comics je objavljivalo i avanturističke i krimi/ detektivske stripove ali su naslovne strane gotovo po pravilu bile rezervisane za njihove superheroje, Shocka Gibsona, naučnika koji nalazi način da apsorbuje i oslobađa elektricitet (i usput postane vrlo razvijen i privlačan), te Captain Freedoma. Freedom je nastao par godina nakon Gibsona, 1941. godine kada je rat već zaozbiljno krenuo i u Evropi i na Pacifiku, pa je, prirodno, imao i mnogo naglašenije patriotski senzibilitet, ali oba junaka su vrlo ozbiljno stavljeni nasuprot nacista kad je za to došlo vreme. Iako autori ovih likova – barem oni za koje se zna – verovatno sami nisu bili Jevreji, osnivači Harvey Comics jesu. Harvey je bila samo „američko“ prezime za porodicu ruskih Jevreja iz Bruklina koji su se u originalu prezivali Wiernikoff.
Utoliko i naslovne strane mnogih brojeva Speed Comics su predstavljale američke superheroje kako se bore sa nacistima. Iako je Captain Freedom nastao kasnije, pa je često predstavljan kako se bori protiv Japanaca, i on je imao svoje momente borbe protiv nemačkih nacista, a koje je Shock Gibson rutinski tukao već dve godine. Oba superheroja su tokom vremena blago menjala dizajn kostima ali dok je Freedom već počeo sa patriotskim dizajnom i samo ga malo modernizovao, Gibson je u ranim epizodama imao kostim inspirisan rimskim oklopom, da bi se kasnije i on „upatriotio“ i dobio boje američke zastave. Nacisti su, primetiće se, prikazivani sve više dehumanizovano, pretvoreni vrlo brzo, praktično u demone:
Ace Magazines je bio još jedan izdavač sa dugačkom tradicijom i raznolikim portfolijom. Iako mu osnivači nisu bili Jevreji, u vreme kada je izdavao stripove, vlasnik je bio Aaron A. Wyn aka Aaron Weinstein, uspešni i veoma vredni izdavač koji je svoje mesto u publicističkoj industriji osvojio krvavim radom iako nije imao završenu školu. Wynn je sa Ace Magazines imao široku lepezu magazina (kasnije i knjiga) a od četrdesetih je izdavao i stripove pod imenom Ace Comics. Ovaj izdavač je imao različite strip-magazine, velikim delom orijentisane na „mystery“ stripove (magazini Super-Mystery Comics i Baffling Mysteries, recimo), ali kako su superheroji bili dobra investicija i popularan žanr početkom četrdesetih, tako su i Ace Comics imali magazin Four Favorites koji je, pored etabliranih Ace Comics likova, nisam siguran sa kakvim dogovorom/ ugovorom o licenciranju, imao i jednog od likova Quality Comics, dakle, drugog izdavača. Svakako je jasno da je cela ideja bila da inače etablirane heroje koji su se borili protiv zločina (korumpiranih bankara itd.) u Four Favorites udruže u borbi protiv nacista jer je naslovna strana prvog broja izgledala ovako:
I mada su mnoge kasnije avanture ovih likova bile protiv uobičajenih „natprirodnih“ i fantastičkih neprijatelja, tema borbe protiv nacista se ponavljala, recimo na ovoj naslovnoj strani jedanaestog broja a koja reklamira i „war bonds“:
Pa smo onda imali Standard Comics, jedan od magazina koji je izlazio u okviru izdavačke firme koju je osnovao Ned Pines. Pines, vrlo uspešni jevrejski izdavač koji je rođen u Masačusetsu ali je karijeru napravio u Njujorku, kreirajući izdavačku imperiju palp magazina, knjiga i stripova, nama je najpoznatiji po tome da je njegov Standard Comics objavljivao masu superheroja a među njima i Black Terrora, lika koji i danas povremeno ima po koje pojavljivanje. Startling Comics je bio superherojski magazin koji je izlazio od 1940. do 1948. godine i u njemu su se pojavljivali mnogi Standard Comicsovi superheroji kao što su bili Captain Future, American Crusader, kao i verovatno najpoznatiji Fighting Yank. Neki od ovih likova (American Crusader, recimo), kasnije će biti oživljeni kroz rad Alana Moorea za ABC, ali u četrdesetim godinama, mnogi od ovih heroja su dobrano izlizali pesnice mlateći naciste na naslovnim i ostalim stranicama Startling Comics:
Lev Gleason je još jedno poznato izdavačko ime, pogotovo u svetu stripa gde je ovaj njujorški izdavač sa svojom firmom Lev Gleason Publications napravio solidnu reputaciju za sebe, radeći uspešne magazine u različitim žanrovima. Crime and Punishment i Crime Does not Pay su poznati krimi-magazini, Lovers’ Lane je bio ljubić (a sledili su ga Boy Loves Girl i Boy Meets Girl), tu je bio i Black Diamond Western, a za superherojsku publiku Gleason je imao Silver Streak (lik koga je kreirao – Joe Simon) i Boy Comics. Naravno, jasno je da će sa ratom koji se kuvao u Evropi i jevrejskim izdavačem i autorima neki od superheroja imati zadatak da malo izmlate neprijatelja, pa je Boy Comics imao ovakve naslovne strane:
Za kraj, vratimo se ponovo na početak, Timely Comicsu, firmi koja će postati Marvel a koji je osnovao Martin (aka Moe) Goodman, sin litvanskih Jevreja koji su emigrirali u Ameriku. Jasno je da je Kapetan Amerika bio najprominentniji naci-razbijač Timely Comicsa, ali nije bio i jedini. Mystic Comics je notabilna publikacija po tome da ju je uređivao Joe Simon lično a da je Stan Lee u njoj napravio svoje prve uredničke korake nakon Simonovog odlaska. Mystic Comics je imao samo deset brojeva ali je izlazio u vreme kada je mistika bila manje zanimljiva od superherojštine koja se borila protiv nacizma. Leejev Destroyer će biti popularan lik iako je kratko igrao u ovoj publikaciji i nekoliko decenija, sve do kreacije Fantastične Četvorke, najpoznatije delo Leejevih ruku:
