Kao neko ko je imao tu nesreću da mu se ne dopadne gotovo univerzalno voljeni i relativno rani rad uglednog autora, uvek imam tremu kada se pojavi novi grafički roman Daniela Clowesa. „Da li ću i ovog puta ispasti sa koloseka i biti na sasvim drugoj frekvenciji od ostatka sveta“, zapitam se. „Hoće li Clowesova magija i ovog puta da me promaši?“
Možda je taj strah i neosnovan. Ghost World, Clowesov veliki hit iz 1997. godine, treći po redu za autora, a prvi koji je probio granice stripovskog geta i putem Miramaxovog filma napravio od Clowesa neku vrstu mejnstrim ikone makar za određenu generaciju, je mene u tehničkom smislu impresionirao ali njegov melanholični realizam i odsustvo neke jače drame koja bi pravdala sav taj jad protagonista su me žuljali. Fakat je i da sam ja bio značajno mlađi kada sam ga čitao, možda nenaštimovan na Clowesov nesumnjivo majstorski prikazan, suptilni suburbani ennui, da sam u stripu tražio radikalniji socijalni komentar koji mu nikada nije bio ambicija pa sam zato bio razočaran. No, stoji da je sve što je Clowes uradio nakon Ghost World, a što sam imao prilike da čitam, kod mene naišlo na izrazito pozitivan respons i da njegova pozicija kao jednog od najvažnijih severnoameričkih autora nezavisnih grafičkih romana poslednjih dvadeset godina nije ugrožena u nekom mom ličnom panteonu.
Sigurno je pomoglo i što je dobar deo onog što je Clowes radio kasnije bio stilski i tonalo drugačiji – i od Ghost World i međusobno – i da se ovaj talentovani čovek nikada nije dao uhvatiti u zamku manirizma i ponavljanja jednih te istih ideja, zapleta, ali ni atmosfera i senzibiliteta. Ako kod, na primer, Jeffa Lemirea manje-više uvek znate šta da očekujete makar u ravni atmosfere i emocije koje će njegovi creator owned radovi prenositi, kod Clowes uvek znate da ćete biti iznenađeni i da će svaki naredni rad biti – možda i radikalno – drugačiji od prethodnog.
Clowes je naprosto, čini se, uspeo da sebe postavi u poziciju gde mu proizvodnja stripa nije nasušna egzistencijalna potreba gde bi on gladovao u slučaju da ne objavi ništa jedno vreme, pa je kadar da svaki sledeći strip bazira na autentičnoj inspiraciji i, a što je valjda jednako važno, potrebi da nešto KAŽE.
Otud je i grafički roman o kome danas pričamo, Monica, neka vrsta Clowesovog povratka na scenu, s obzirom na to da sedam godina nije ništa objavljivao, ali i strip koji se razlikuje od najveće većine onog što se trenutno objavljuje na severnoameričkom kotinentu time što umesto da žanr koristi da govori umesto njega, koristi žanr da nešto KAŽE. To što Monica govori nije ni jednoznačno pa čak ni lako za tumačenje i sažimanje, ali energija ove priče doslovno ima ukus, miris i vrelinu „velikog američkog romana“ i predstavlja, barem u očima ovog blago okasnelog ljubitelja Daniela Clowesa, jedan od njegovih najfinijih radova. Ako ne i najbolji.
U mnogo navrata sam već ukazivao kako crtači i scenaristi koji inače pružaju korektne, zanatski zadovoljavajuće radove unutar mesečnih serijala, umeju da se prosto drsko levelapuju jednom kada se izvuku iz žrvnja mesečne serijalizacije. Odjednom dobijamo promišljene višelojne priče sa kompleksnim narativima i dubokim simbolikama, ali i crteže, lejaut i kolore koji su na kreativno sasvim desetom nivou u odnosu na mesečni produkt. Clowes je, možda, ekstreman primer za ovo jer je između njegovog prethodnog grafičkog romana, Patience i Monice prošlo sedam godina (mada je sam strip rađen tokom pet godina), ali je istovremeno i izvrstan primer jer je Monica strip čiji je grafički identitet istovremeno toliko intenzivan a toliko minuciozan da je samo prelistavanje ovog Fantagraphicsovog rada neka vrsta kratkog kursa iz nove američke istorije i istorije (makar dela) američkog stripa iz druge polovine dvadesetog veka. Clowes je svoje ranije grafičke romane prvo objavljivao u serijalizovanom formatu u magazinu Eightball i mada Monica nije u tehničkom smislu tako nastajala, ona je svakako podeljena na jasno odvojene celine (njih devet) a ovo su istovremeno i poglavlja u biografskoj priči o ženi po imenu Monica, ali i zasebni stripovi rađeni u različitim žanrovskim formatima, povremeno sa iznenađujuće velikim razlikama u tonu i motivima. Na wikipediji se u nekom momentu pominje kako su Clowesa umeli da porede sa Davidom Lynchom na ime specifične kombinacije „kiča i groteske“, ali je Clowesov stil uvek bio specifičan za njega i nikada nisam video, sem tehničke, nikakvu sličnost u tonu ili namerama između dva autora. No, stoji da je i dobar deo Lynchovog opusa bio neka vrsta pokušaja da se Amerika opiše i sažme kroz njene ekscentričnosti, bljeskove u podsvesti koje je teško verbalizovati ali koji predstavljaju značajan a neizgovoren deo deljene kulture i ovoga sam se setio čitajući Monicu koja se bavi sličnim stvarima.
Monica tako počinje kratkim poglavljem koje se celo sastoji od razgovora što ga vode dva pripadnika američke vojske na službi u Vijetnamskom ratu i Clowes kroz ekstremno sočan dijalog pretresa čitav onaj generacijski strah o tome da dok oni krvare za demokratiju u jugoističnoj Aziji, njihove devojke kod kuće daju pičke hipicima i na neki način izdaju čitav američki san. Već drugo poglavlje će pokazati situaciju iz drugog ugla i Ameriku sa kraja šezdesetih u kovitlacu seksualne revolucije, pop-art mode, psihodeličnih droga i Monica, koja se rađa u ovom poglavlju postaje narator ovog stripa, šetajući se slobodno uz i niz vremensku liniju i pokušavajući da pronađe neki smisao u svom životu sastavljenom iz niza bizarnih epizoda.
Retki su stripovi koji se uopšte usuđuju da imaju protagonistkinju koja se ni ne pojavljuje u prvom poglavlju, u drugom je beba što je majka gura u kolicima gunđajući što kontraceptivna sredstva koja je koristila nisu dala rezultat, a u poslednjem je stara, sedokosa žena koja pokušava da misteriju iz svoje mladosti reši na jedan dirljivo očajnički način, i da nekako čitav raspon njenog života bude prikazan u narativu koji decidno odbija da bude žanrovski ali i motivski određen. Hoću da kažem, Monica je mogla da bude samo niska nepovezanih pripovesti, sa različitim protagonistima koji upadaju u bizarne situacije i da bude objavljena kao antologija koju bi ljudi hvalili na ime ideja, motiva, duha, energije, ali Clowes je sasvim namerno – i metodično – sve ove priče povezao u biografiju žene koja, iako očigledno nije „stvarna“, uspeva vrlo intenzivno da trasira put američke kulture kroz mnoge skrivene rukavce.
Teško je, da odmah kažemo, reći ima li Monica jednu i jednoznačnu „poruku“, centralni motiv kojim strip treba da se bavi i pančlajn kojim poentira. Magično realistično finale – a koje se naslanja na element magičnog realizma iz jednog od prethodnih poglavlja – sugeriše da nije tako i da se autor odlučuje da samo svojoj heroini da snoliku završnicu koju bismo mogli da čitamo kao gorkoslatki hepiend, samo da nije tog poslednjeg panela koji na fantastično perverzan način preokreće čitav narativ i sasvim namerno ruši sve što smo mislili da smo nekako razumeli u ovoj halucinantnoj priči. Skoro da ne mogu da se setim ni jednog stripa koji sa takvim autoritetom i spretnošću vodi čitaoca do finala nizom stranputica i namerno izuvijanih stazica i u trenutku kada ovaj misli da je konačno počeo da povezuje niti motiva i zapelta u nešto iole koherentno, ima hrabrosti da mu izvuče tepih ispod nogu, a da to ne deluje kao jeftin anti-pančlajn već kao izazov da strip ponovo čitate iz početka i u njemu tražite druga značenja za stvari koje ste već pročitali ali koje možda sada imaju sasvim novi kontekst da ih odredi.
Pokušati da se dedukcijom pronađu Clowesovi „stvarni“ motivi i značenja ovog stripa su išli i u smeru skeniranja njegovog privatnog života i traženja paralela u ovoj biografiji – na kraju krajeva Clowes je slavu stekao pišući o ženama generacije iks koje se nelagodno osećaju u svojoj dodeljenoj društvenoj ulozi, pa kada vidimo još jednu takvu, teorije se same od sebe ispliću, pogotovo što je Monica i delom pripovest o devojčici koju majka ne želi da podiže i predaje je drugima na staranje, a što bi MOGAO biti eho Clowesovog ličnog životnog iskustva vezanog za to da je njegova sopstvena majka njega predala babi i dedi kada je napunio pet godina. No, autor je eksplicitno rekao da mu je i samom palo na pamet da će ljudi tako čitati ovaj deo Monice i naglasio da ne postoji ni jedan jedini detalj u ovom stripu koji se može povezati sa događajima u njegovom životu, iako je svakako posegao za sopstvenim emocijama kada je pisao o iskustvu odrastanja bez majke.
No, Clowes, to bi trebalo da do sada znamo, nije memoarski strip autor, a što je česta pojava kod klasičnih andergraund stripadžija u Severnoj Americi (Pekar, Crumb, Head itd. ali i Clowesov ispisnik Chester Brown sa svojim docnijim radovima) ali i velikog broja današnjih nezavisnih autora o nekima od kojih sam i ja pisao. Clowes ne piše o svojim doživljajima, pa čak ni o doživljajima ljudi koje poznaje, a koje bi pokušao da predstavi kao nekakav poopštavajući narativ. Clowes čak nije ni na talasnoj dužini jednog Charlesa Burnsa (nekoliko godina starijeg i zvanično priopadnika baby boomer generacije za razliku od Clowesa koji je rani džen ekser) iako zahvatanje u bizarno, podsvesno i onostrano svakako možete pronaći kod obojice. Burnsov Black Hole je i pored svog onostranog koje je sadržao, imao jasnu memoarsku dimenziju koja naprosto ne postoji u Monici.
Jer, Monica je, kao i većina Clowesovog rada, „postomdernije“ postavljena. Ona za svoju osnovu uzima literaturu a ne život i ovde je to i jasno sugerisano različitim žanrovskim aromama u različitim poglavljima, sa naklonima ratnom stripu, romansi, biografskom striipu, pa onda različitim žanrovskim formama horora i palpa. U jednom poglavlju imamo melanholičnu i dirljivu priču o duhovima, u drugom zastrašujću lavkraftovsku halucinaciju, u trećem neku vrstu detektivskog procedurala. Kultovi, tipično američkog mirisa, sa komplikovanim pravilima, naučnofantastičnim osnovama za svoja religijska verovanja, ispiranjem mozga i eksploatativnim praksama prema svojim članovima (pogotovo članicama) zapremaju jedan značajan deo narativa i sasvim je fer ako čitaocu ili kritičaru ovo bude jedan od pamtljivijih momenata, gde može da namiriše socijalnu kritiku koja bi bila usmerena prema sajentolozima ili nekim manjim, lokalnijim kultistima.
Ali naravno, to je ZAISTA samo jedan od elemenata američke kulture sa kojima se Clowes ovde igra. Drugi će Monicu prepoznati kao prevashdno narativ o ženi koja čitavog života pokušava da popuni prazninu koja je ostala iza odsutne majke i ovo je takođe sasvim legitimno čitanje sve dok ne mislimo da je to nužno i jedino čime se strip bavi. Ponovo, Clowes se bavi pre svega literaturom (odnosno fikcijom, gde možemo ubrojati i film i strip i poeziju itd.) radije nego stvarnim svetom i Monica je PRE SVEGA serija žanrovskih disekcija u kojima se žanrovski motivi prepoznaju, analiziraju, neretko duhovito obrađuju (ili ako hoćete, blagonaklono ismevaju) da bi na kraju „poruka“ ako je baš neophodna bila i to da su životne priče nesvodive na žanrovsku fikciju. Da će zbog svojih tropa i pravila, zbog očekivanja publike i radnih navika autora žanrovska fikcija uvek biti doslednija sebi nego životu, često šaljući poruku koji smo naučili da onda posmatramo kao životno pravilo iako ona to nije.
Monica je zato narativ koji pravila prepoznaje, identifikuje, čini vidljivim a onda uživa u tome da ih ne samo prekrši već naprosto napusti. Način na koji se život protagonistkinje razvija „nemoguć“ je ne samo u stvarnom svetu već i u literaturi, ovde nema očekivanog žanrovskog ređanja motiva, postavki i razrešenja i Clowes u svakom poglavlju prevazilazi žanr, ne zato što ga ne voli – pa pogledajte kako on ovo crta!!!! – već zato što ne želi da čitaoca po zaklapanju stripa ostavi sa nečim poznatim u glavi, što bi ovaj lako smestio u već pripremljenu mentalnu fioku i bio zadovoljan što je sve „razumeo“. Naprotiv, Monica je jedan od najfinijih primera „rada nerazumevanja“, korišćenja poznatog da nam se ukaže na nepoznato i kreiranja konfuzije u čitaocu koja će biti podsticaj za kognitivni napor kako bi konačna forma ovog stripa bila rezultat združenog delanja autora i čitaoca.
I ako to sad zvuči kao da pokušavam da kažem da bi Monica mogla da znači bilo šta što vi poželite, fer, ali ne pokušavam to da kažem. Monica ima vrlo STVARNE elemente. Bol i agonija koje likovi osećaju – ovo je na kraju krajeva strip Daniela Clowesa, znate da likovi moraju da pate iznutra – su vrlo opipljivi, nimalo umanjeni time što su likovi, sa Monicom na čelu, očigledni žanrovski konstrukti. Sama Monica, vrlo brzo to prepoznajemo, uprkos sigurnom memoarskom zapisu kojim nas iz prvog lica vodi kroz decenije narativa i deluje kao da govori sa pozicije iskustva, znanja, stečene mudrosti, nije samo nepouzdani narator, ona je vozilo potrebno čitaocu da prođe kroz ovu istoriju ali ne i neko ko zaista uči i uverljivo sazreva onako kako bi literatura želela da verujemo da ljudi sazrevaju. Štaviše, činjenica da Monica sa godinama ostaje naivna ali i da ima sasvim razlilčita interesovanja i motivacije je čini stvarnijom od prosečnog lika iz fikcije i prikazuje ogoljenu ljudskost u mnogo ranjivijem svetlu nego što je prosek.
Ali Monica uprkos svojoj fiksaciji na majku i spoznaju da nikada nije uspela da je se oslobodi, možda i najstrašnije od svega, nije čak ni protagonistkinja ovog narativa. Ili makar nije VAŽAN lik. A što je poslednji, bolni preokret koga postajete svesni tek na kraju. Monica je neko kome se stvari događaju, ko pred kraj svog života shvata da nije posebna a onda se i čitalac priseća da se ni početno a ni druga poglavlja ne vrte nužno oko nje već oko ljudi koji su povezani sa širim narativom čiji pančlajn dobijamo tek na poslednjem panelu u stripu. Monica je time jedan od najtragičnijih likova koje je Clowes do sada stvorio – uprkos tome što je dobar deo njenog biografskog stripa duhovit, satiričan, na momente sasvm razigran – jer ako po inerciji nju prihvatimo kao neku vrstu duhovnog dvojnika čitaoca u svetu stripa onda njena konfuzija, njen celoživotni osećaj nedostajanja, njeno lutanje i, ključno, njene transformacije u sasvim druge osobe tokom godina i decenija, pa onda na kraju i to odsustvo protagonizma, postaju metafora za naš život. A to je zastrašujuće teško progutati. No baš zbog toga je dragoceno da imamo ovakve stripove koji će nas opčiniti začudnim, nasmejati bizarnim, uplašiti grotesknim i naterati da mislimo. Fantagraphics ovaj strip, verovatno najbolji koji je izašao tokom 2023. godine, prodaje ovde.
