Cele nedelje sam imao utisak da uopšte nema dobrih metal albuma i paničio da neću imati o čemu da pišem a na kraju je ispalo da nije bilo tako loše. Eto, u istom danu se Kesić vraća na male ekrane a mi slavimo metal. Nije život TAKO loš.
Poljaci Martwa Aura na drugom albumu, Morbus Animus koji stiže pola decenije nakon prvenca, zvuče raspoloženo i – tipično poljski. Ovo je agresivan blek metal slovenske provinijencije, dakle sa očekivanim omjerom topline i hladnoće, emotivan ali dostojanstven. Pesme su dugačke i teatralne i mada ja načelno volim fokusiraniji, manje rasplinut pristup, Martwa Aura su vrlo dobri u ovome što rade:
https://martwa-aura.bandcamp.com/album/morbus-animus
Ilinojski Ängelust su mi doneli dosta uživanja svojim trećim albumom, Carnal Rites, sa čak četrnaest pesama zaraznog lo-fi black ’n’ rolla. Za razliku od nekih drugih (pogotovo poznatijih) bendova koji mešaju klasičniji rokenrol izraz sa back metal oštrinom, Ängelust su sirovi, garažni i pesme su im jednostavne, pankerske, a zapaljive i zabavne. Konsekventno, ovo nije muzika za „sofisticiraniju“ publiku koja je navikla na viši koncept kod ovakvih albuma, Ängelust su savršeno zadovoljni da valjaju dobre stonerske i pankerske rifčine preko kojih se gadno deru i sve to zvuči kao da je snimljeno za par stotina dolara sa 5-6 mikrofona za jednu noć, ali odiše autentičnošću. A pesme su uglavnom dobre! Ja zadovoljan:
https://angelust1.bandcamp.com/album/carnal-rites
Kad smo već kod lo-fi blek metala, slovački jednočlani projekat Grium ima i četvrti demo za redom, Smrti vánok i ovo su tri pesme lepog, sirovog ali dobro sklopljenog blek metala koji ima tu ličnu, kontemplativnu dimenziju ali u prvom redu drži agresiju i sirovost. Sasvim je u redu da G.MorHell, jedini član ovog benda, i dalje snima demo snimke iako druge kolege odmah kreću sa albumima, jer je ovo muzika koje još uvek traži svoju formu. Ali ona to, sudeći po Smrti vánok radi na veličanstven način:
https://grium.bandcamp.com/album/smrti-v-nok
Bendova sa imenom Tormentor ima sumanuto mnogo – samo u Nemačkoj ih ima najmanje pet. Najnoviji Tormentor je nemačko-britanski dvočlani projekat koji na albumu Black Citadel svira agresivan, udarački black-death metal sa death metal disciplinom i produkcijom ali sa blek metal ekspresivnošću i grandioznošću. Lepa je to kombinacija dobrih rifova, dinamičnih aranžmana i generalno upečatljive svirke. Mene, naravno, svaki bend koji ovako solidno svira brze pesme odmah uspe da kupi ali su Tormentor odlični i u tom nekom teatru, atmosferi, kinematičnosti i bukvalno jedina zamerčica ide na to da je bubanj – bez obzira što je programiran – (a programiran je vrlo dobro) mogao da bude mrvicu dinamičniji. No, to je sitnica i ovo je odličan album agresivnog a maštovitog blek-ded metala:
https://tormentor2.bandcamp.com/album/black-citadel
Mavorim i Totenwache ne žele da više budu svrstavani u lo-fi blek metal pa su svoj EP iz 2018. godine, opisan ovde, snimili ponovo. Niti je ono bilo neslušlljivo, naprotiv, niti je ovo sada ne znam kakav kvantni skok ali Verbrannte Erde (Re-Recorded) je ploča prijatnog, melodičnog i osećajnog njemačkog blek metala koju vredi čuti i ovako malko ušminkanu ako naginjete:
https://mavorim.bandcamp.com/album/verbrannte-erde-re-recorded
Gott ist tot je tako prirodno ime za blek metal bend da sam iznenađen da je prvi takav bend za koji sam ja čuo (i koga je Metal Archives svestan) svoj debi album snimio tek ove godine. Pričamo o italijansko-nemačkoj ekipi (verovatno dvojcu) čiji je album, Flamme für die Heiligen jedan lep, glasan iskaz sa muzikom koja je jednostavna ali hvata za dušu i odsvirana je srčano. Bend ima solidnu produkciju pa i njihove relativno proste pesme zvuče ubedljivo i ovo je simpatičan blek metal novije škole koji ima sve te modernije atmosferične elemente ali ume i da lepo zakuca kad treba. Meni se dopada:
https://gottisttot.bandcamp.com/album/flamme-f-r-die-heiligen
Ruski izdavač ГИМНЫ АПОКАЛИПСИСА ima novu kasetu u pripremi, a u pitanju je demo ruskog sastava IIIXK koji zvuči primereno apokaliptično. Ovo je mračan i uzbudljiv blek metal koji je taman toliko muljav u zvuku da ne deluje amaterski i neslušljivo a da se sav umota u pokrov misterije i intrige. Bend ima i melodičnije momente ali ovo nije tipično ruski emotivni blek zvuk već mračnija, sotonskija inačica bliža skandinavskim predlošcima. Dobro sve to zvuči i pesme su odlične i jedini problem je što kaseta izlazi tek u Oktobru pa do tada digitalna verzija košta 88 Evra. Ali vrtećemo. Ovaj izdavač ima izuzetnih stvari u ponudi:
https://hymnsofapocalypse.bandcamp.com/album/iiixk
Još dobrog ruskog blek metala stiže nam ovog puta posredstvom izdavača Brutal Cave Productions iz Portugalije. Renunciation je bend iz Moskve a njihov EP The Terminal Archetype je zapravo vrlo fensi meavina blek metala, thrash metala i death metala. Rusi sviraju virtuozno (čak razmetljivo) i imaju vrlo modernu metalkorašku produkciju tako da ovde nema trunke od te neke sirove blek metal estetike, ali ljudi pišu pesme tako dobro da je teško ostati ravnodušan. Ovo je odličan moderni metal koji blek metal uzima za osnovu i pošteno je koristi ali se ne zamara razmišljanjima o pravovernosti i umesto toga samo kida. Sjajno:
https://brutalcaveproductions.bandcamp.com/album/the-terminal-archetype
Praški Voluptas za sebe kažu da su inspirisani norveškim avangardnim bendovima iz devedesetih i njihov blek metal svakako u sebi ima tu iskru nemira i eksperimentalne ambicije, pa makar u stvarnosti bend ne zvučao kao ijedan norveški bend kog mogu da se setim. Towards the Great White Nothing je drugi EP benda za, evo, četrnaest godina postojanja i greota je da Česi ne snimaju više jer je ovo odlična muzika, sa jakim metal utemeljenjem ali i mnogo sjajnih ideja koje dolaze od izvana, kombinujući razne tradicionalne i folklorne motive sa klasičnim čukanjem, razne disonantne momente, ritmičke ekscentričnosti i, na poslednjoj pesmi, trinaestominutnoj free Jazz ekstravaganci koja susreće power electronics – i saksofon. Voluptas nisu nešto neopisivo inovativni, ali njihov spoj blek metala sa pop-avangardom je potentan i meni izuzetno prijatan za slušanje:
https://voluptas.bandcamp.com/album/towards-the-great-white-nothing
Bečki Theotoxin sa trećim albumom, Fragment : Erhabenheit donose epski, ali agresivan blek metal koji ima u sebi malo death metla čvrstine i mošerskog pristupa ali je uglavnom na strani tog širokog, ekspresivnog blek metal izraza koji ljudi vole. Nije ovo ploča velikih ideja i pesme koje Theotoxin pišu su prilično predvidive ali kvalitet svirke i produkcije su na visokom nivou pa ovo ne smeta preterano.
https://artofpropaganda.bandcamp.com/album/fragment-erhabenheit
Bury Them And Keep Quiet je antirasistički, antifašistički itd. jednočlani sastav iz Njujorka i mada ovakva postavka ne obećava nužno nekakvu sjajnu muziku, debi album, Failure Of The Guardians zapravo nije loš. Ovo je pankerski, ali solidno sklopljen blek metal koji se ne zamara nekakvim grandioznim kompozicijama ali ima taj neki „panache“ blek metala, uz melodične rifove i atmosferične pasaže koji nadograđuju jednu vrlo bazičnu koncepciju. Lepo to zapravo zvuči i primer je kako stav i ideologija ne moraju da zasene samu umetnost.
https://burythemandkeepquiet.bandcamp.com/album/failure-of-the-guardians
Takođe originalno jednočlani (danas tročlani) ali mnogo manje antifašistički a više posvećen nihilizmu i mržnji je mađarski Narkvlt čiji novi, drugi ako se ne varam, album, Built by Hatred donosi izvanredno oštar, agresivan, belo usijan blek metal prostačkih, grajnderskih rifova i divljih solaža. Ovo je album ceo u blastbitovima, bez smaranja sa atmosferama i čak i kada se malo uspori, ne gubi se inercija te neke jurišničke mržnje i besa. Blek metal originalno nije bio muzika pozitivnosti i Narkvlt umešno oživljavaju njegovu nepoćudnu agresiju i nihilizam, pakujući ih u seksi, zabavne pesme koje, naravno, treba izdržati. Spretno, korektno i ubedljivo:
https://narkvlt.bandcamp.com/album/built-by-hatred
Apollyon iz Portlanda imaju prvi album, posle nekoliko EP-jeva i singlova i Built for Sin je odlična ploča rokerskog blek metala ili zablekovanog rokenrola koja uspešno spaja blek metalsku sirovost i agresiju sa distorziranim bluzom kakav su nam u amanet ostavili Lemmy i Motorhead. Ovo je potentna, skoro pa letalna smeša odličnih rifova, visokog tempa i bezobraznog etitjuda, onoliko pank koliko i metal, sve napisano iz srca i odsviranog na jedan organski, neprskan način. Metal za staro i mlado, muzika za ljude kojima je većina muzike koju drugi slušaju nedovoljno neposredna i iskrena. Odlično:
https://apollyonme.bandcamp.com/album/built-for-sin
Italijani Morwinyon svoj album Pristine nude na prodaju za samo jedan evro pa ako imalo volite raskošni blackgaze zvuk sa raspevanim klavijaturama i dugačkim pesmama koje, da ne bude zabune, imaju u sebi i dovoljno blek metal čukanja da ovo meni bude prijatno, ali i sasvim prihvatljivu produkciju, onda ne časite ni časa:
https://morwinyon.bandcamp.com/album/pristine-2
Francuski Novae Militiae na svom drugom albumu Topheth razbija. Ovo je vrlo satanistički, vrlo apokaliptični blek metal koji, kako se to kaže, ne uzima taoce i puca iz svih oružja. Kako pričamo o ploči od preko pedeset minuta, sa iznurujućim tempom i izuzetno mračnom atmosferom, jasno je da ovo nije album za turiste i publiku koja od blek metala traži nešto gizdavije, prijatnije, pa pristupite ako sebe smatrate hardkor ljubiteljem ovog zvuka. Novae Militiae nigde ne navode postavu jer žele da sačuvaju anonimnost i usmere pažnju slušalaca na samu muzku što je sasvim u skladu sa estetikom koja je htonska, mračna, skurilna, u najboljem smislu te reči bolesna. Iako bend izvrsno vlada visokim tempom i nudi pesme koje se odlično osećaju u velikim brzinama, ovo je ploča koja jednako sigurno radi i spore delove pa joj onda dobro leže i dve ambijentalne kompozicije sa ritualnim prizvukom koje su se umešale međ prebijački blek metal. Izvanredna atmosfera mraka i savršena svirka na ploči koja izlazi naredne nedelje:
https://novaemilitiae.bandcamp.com/album/topheth
Finski dvojac Ordinance na svom drugom albumu, In Purge There Is No Remission uredno nastavlja putanjom posvećenog satanizma i klasične skandinavske blek metal svirke. In Purge There Is No Remission je ploča agresivne, sirove svirke urađene savršeno disciplinovano, sa mnogo himničnih momenata koji korene imaju u folku ali bez gubljenja te osnovne, satanističke sirove oštrine. Ordinance su veoma ubedljivi u ovome što rade, nudeći još jedno podsećanje da finska scena poslednjih godina skoro da ne zna da pogreši:
https://ordinancefinland.bandcamp.com/album/in-purge-there-is-no-remission
No, ni Šveđani se ne predaju bez borbe. Lifvsleda je švedska reč za depresiju/ melanholiju a prošlog smo Novembra hvalili njihov inauguralni EP, MMXIX. Tada sam primetio da je ovo vrlo sirov snimak, ali bend je u međuvremenu unapredio svoju produkcijsku igru pa je debi album, Det besegrade lifvet jedan korektan studijski rad blek metala koji i pored melanholičnih melodija ne spada striktno u depressive podžanr. Ovo je suviše sirovo i agresivno da bi bilo DSBM, uključujući zastrašujući vokal koji balansira čak i najnežnije od pesama sa dvim tim njihovim akustičnim razlaganjima. No, bend generalno ima mnogo dobrih ideja i savršeno se snalazi u toj kombinaciji melanholičnog i nepraštajuće grubog za debi album koji impresionira:
https://lifvsleda.bandcamp.com/album/det-besegrade-lifvet
Francuski peterac Mortis Mutilati su za svoj peti album izabrali prilično originalno ime – The Fate of Flight 800. Uzevši u obzir da im se prethodni zvao The Stench of Death, jasno je da je ovde na delu nekakav koncept. Elem, ovo je mračan ali veoma lepo struktuiran album sa puno atmosfere ali i promišljenog komponovanja. Bend svemu prilazi sa jednom narativnom ambicijom, sekvencirajući ploču tako da imate utisak da prisustvujete drami koja se odmotava pa otud i aranžmani mogu da budu „neobični“ a da se sve uklapa u jednu veću sliku i ostavlja povoljan utisak dubine. Album traje pedeset minuta ali ovo je raznovrsna i dobro producirana muzika pa se i to uklapa uz njegovu narativnu ambiciju. Impresivno:
Po stonerski fiks prvo idemo na drugu poluloptu. Indonežani Deathgang sviraju solidan stoner metal po uzoru na, recimo, Sleep na svom debi albumu ...An End To Ill Omens. Četiri su to pesme teških ritmova i debelo izfaziranih rifova, sa jasnim korenima u hašišarskom rokenrolu i tamnim ali prijatnim zvukom. Deathgang ne donose bogznašta novo ovoj formuli ali pesme izvode sa dovoljno veštine i autoriteta da one prijaju mome uhu:
https://deathgang.bandcamp.com/releases
The Howling West je dobro ime za bend, pogotovo kad taj bend svira dosta ozbiljan, zreo hard rok ili ono što smo nekada zvali AOR. Njihov prvi EP, The Howling West – Volume 1 donosi nam pet pesama vrlo lepe savremene a opet patinirane hard rok svirke sa jakim bluz osnovama i jednom himničnom, pokretačkom energijom koja bi mogla da se dopadne i slušaocu što nikada nije prežalio zlatno doba grandž roka. The Howling West imaju odličan zvuk, vrlo izgrađen i vrlo dobro snimljen, sa jakim gitarama i ubedljivom ritam sekcijom, te odličnim vokalima. Bend dolazi iz Sijetla i vrlo se uspelo nadovezuje na rok istoriju ovog grada a mada je njihova muzika za nijansu previše, jelte, „mejnstrim“ za moj ukus, bend je izvrstan i vredi ga poslušati:
https://thehowlingwest.bandcamp.com/album/the-howling-west-volume-1
Deadwood Tree zvuči kao nešto iz Dark Souls ali je u pitanju zapravo simpatičan (post) doom (post) metal kvintet sa Baleara čiji je album Mourn kolekcija šest nežnih, ali dostojanstvenih tužbalica. Ovo nije preterano HEAVY muzika ali nije ni sasvim izgubljena u post-rok izmaglicama i Deadwood Tree postižu vrlo fin balans između rokerštine i svog tog post-milenijumskog veltšmerca popularnog kod mlađih generacija ovih dana. Mourn bi se mogao dopasti i DSBM ekipi sa svojim lepim harmonijama i odvrištanim vokalima a meni je, na jedno slušanje barem, vrlo prijao:
https://deadwoodtree.bandcamp.com/album/mourn
Brazilski Jupiterian su mi bili simpatični još pre tri godine sa albumom terraforming, pa sam novi album, Protosapien dočekao sa dosta pozitivnog raspoloženja. I Jupiterian nisu razočarali. Njihov sludge-doom metal je sa vremenom postao nešto šireg stilskog zahvata, elegantniji, i sada ima ume da ostvari i lepe kinematske kvalitete (slušajte Mere Humans), nudeći odličnu atmosferu ali i veoma dobru kolekciju harmonija i raspoloženja. Album je kratak i sladak i vrlo pošteno prodaje svoj propisno teški a opet duševni metal. Nema ovde ničeg specijalno inovativnog ali Jupiterian pokazuju da žanrovski sazrevaju i sve su bolji:
https://jupiterian.bandcamp.com/album/protosapien
Ispostavlja se da su Španjolci Xagonia koje sam koliko prošle nedelje pohvalio za dobar prvi album, Volumen One, taj album zapravo uradili prošle godine ali su u međuvremenu izbacili i“pravi“ novi album, kosmos (tako, sa malim „k“). kosmos je ploča organske, spontane instrumentalne svirke koja je sva u gruvu, bez značajnih dinamičkih varijacija ali sa prijatnim, mada pomalo lo fi distorziranim zvukom i umiljatom psihodelijom, Lepo:
https://xagonia.bandcamp.com/album/kosmos
OVNIII iz Montreala su odličan bend! Njihov album, pretpostaviću prvi jer se takođe zove OVNIII je izuzetno prijatna, neagresivna i prijateljska ploča hard roka sa jednim širokim pristupom žanru, bez ropske lojalnosti tradicionalnim formulama. OVNIII su negde na lepoj tromeđi psihodelije, progresive i „normalnog“ hard roka sa odličnim gitarama, stalno maštovitim temama i ukusno korišćenim orguljama. Zvuk benda je prozračan i prijatan, a pesme su sve do jedne pune svežih ideja i iznenađenja. Vrlo, vrlo dobro:
https://ovniii.bandcamp.com/releases
Kind iz Bostona sebe nazivaju stonerskom supergrupom jer okupljaju članove različitih lokalnih bendova za koje mi uglavnom nismo čuli. No, dobro, album Mental Nudge je solidna ponuda psihodeličnog stonera koji ima jednu sirovu, spontanu energiju a da opet može da se čuje kilometraža i ekspertiza muzičara koji ovo stvaraju. Za moj groš Kind su najjači kada upadnu u produžene psihodelične džemove gde gitare mogu da se zaista opuste na toj postelji basa i bubnja i povedu nas u kosmos, mada bendu ni „normalniji“ delovi nisu rđavi. Još jedan siguran hit za izvrsnog izdavača Ripple Music:
https://kindrocks.bandcamp.com/album/mental-nudge
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/mental-nudge
Deaf Swan iz Brazila imaju debi EP, Farewell, Planet Earth i ovo je prilično prijatan mada sasvim srednjaški psihodelični stoner zvuk sa puno fuzza i jakih rifova. Bend ima dobar zvuk i gruv i ume da pristavi vrlo napaljive pesme iako se one ne odlikuju bogznakakvom maštovitošću u komponovanju. Ova ekipa za sada stvari očigledno radi na osećaj i to muzici svakako dodaje i finu dimenziju spontanosti ali se vidi da joj treba i sazrevanja.
Prošli album kijevskog jednočlanog doom projekta Raventale sam pre nekih godinu dana sasvim zdušno pohvalio, a Astaroth Merc je za jedanaesti album, Planetarium II, nastavak prvog Planetarium albuma iz 2017. godine ponovo ponudio vrhunski doom program. Ovaj album je nešto više „pop“ ili „komercijalan“ nego što je bio Morphine Dead Gardens, pesme su kraće (najduža je svega sedam minuta i sedam sekundi) sa i dalje sporim i dostojanstvenim ali osetno dinamičnijim tempom. Možda je najupadljivije da je ovo album značajno melodičniji od prethodnika sa nimalo stidljivim mešanjima doom metala sa black metal formulama za finalni proizvod koji je setan i razigran blackened doom za decu i omladinu. Iako mi se Morphine Dead Gardens više dopada i Planetarium II je preslađen za moj ukus, ovo je svakako dobra, strastvena muzika za publiku koja ovakve stvari ište:
https://raventale.bandcamp.com/album/planetarium-ii
I još malo prijatnog stonera dobijamo na EP-ju Seidr italijanskog dvojca Mani. Ovo je prijatan, faziran i blago psihodeličan instrumentalni stoner metal sa lepom, živom dinamikom i spontanošću koja svedoči da je ovo snimano uživo, ali sa dovoljno produkcijskog kvaliteta ali i aranžmanske dubine da bude jasno da ovo nisu samo dva ortaka koji džemuju u garaži. Seidr je lepa, za uho izuzetno umiljata ploča i mislim da je vreme da ova dva momka (?) snime album:
Tu je i treći album kanađana Dead Quiet i Truth & Ruin je album koji svoj osnovni, teški stonerski zvuk oplemenjuje dovoljnom količinom teatralnijeg, klasičnijeg heavy metal materijala da zvuči vrlo sveže i inspirisano. Ovo je, dakle, melodičniji program nego što je stonerski prosek ali je i dalje veoma heavy, veoma moćno u pogledu samog zvuka pa je ta kombinacija težine, strastvenosti i melodičnosti izuzetno prijatna. Svaki bend koji u 2020. godini ovako sigurno koristi Hammond orgulje između tvrdih, teških gitara ima od mene palac na gore:
https://deadquiet.bandcamp.com/album/truth-and-ruin
Finci Kairon; IRSE! Nisu baš metal ali njihova fazirana, psihodelična kombinacija krautroka i šugejza za potrebe albuma Polysomn bi trebalo da prija svakom metalcu od pedigrea. Ovo je sanjalačka, ali ritmički nadarena (dobro, i navarena) muzika koja ima moćnu bas-srž da vodi razigrane gitare i pevušeće vokale kroz dubine (unutarnjeg) svemira, te nestašne, raspojasane udaraljke da ih dinamizuju. Veoma prijatna, veoma psihodelična ploča:
https://kaironirse.bandcamp.com/album/polysomn-2
Najveća zamerka koju imam na EP The Great Journey To Outer Space austrijskih space rockera Another Home je da je ovo samo petnaest minuta muzike pa pričamo u najboljem slučaju o umereno kratkom putovanju u kosmos. Inače je sve prilično na mestu, ovo je dinamična, epska rok muzika koja se umotava u udobni pokrivač fuzza, sintisajzera i raznih drugih efekata za jednu intenzivno psihodeličnu, svemirsku avanturu. Šteta je da nema više jer kada stignemo do poslednje od tri pesme, osmominutnog naslovnog komada, utisak je da je bend tek dostigao radnu temperaturu. No, biće valjda još:
https://anotherhome.bandcamp.com/releases
Kvebečani The Death Wheelers su svoj drugi album, Divine Filth zamislili kao saundtrak za eksploatacijski, akcioni film B-produkcije, moguće italijanski, snimljen u ranim osamdesetima, sa tematikom urbane paranoje i nastupajuće apokalipse koju izaziva zloupotreba nove droge, DTA što hara ulicama kojima voze ubice na motorima. Drugim rečima, ako ste voleli Escape from New York ili 1990: The Bronx Warriors, ovo je album za vas. Muzički, ovo je razobadan stonerski psihodelični rok koji se, pošto je instrumentalan, veoma trudi oko aranžmana i svirke, dobacujući skoro i do progresivnih granica. Nije to rđavo za slušanje, sa svojom kinematskom i vrlo dinamičnom svirkom:
https://thedeathwheelers.bandcamp.com/album/divine-filth
Doom metal publika ove nedelje može da se poraduje i prvom albumu izraelskih Tomorrow’s Rain koji je vrlo teatralan, vrlo melodičan album gotskog, romantičnog dooma po uzoru na My Dying Bride, Paradise Lost, Moonspell itd. itd. itd. Ovo je vrlo ubedljiv prvi album sa gostovanjem muzičara iz sva tri nabrojana benda pa i iz Septicflesh, Rotting Christ, Arch Enemy itd. itd., produciran kvalitetno i sa velikim potencijalom za osvajanje srca publike koja svoj metal voli kad je grandiozan, tužan i dovoljno „pop“ da može da se podeli sa prijateljima. Za moj ukus preslađeno, naravno, ali ko pa mene pita:
https://tomorrowsrain.bandcamp.com/album/hollow
Srećom, za nas siledžije, frajburški Lone Wanderer je izbacio svoj drugi album, The Faustian Winter posredstvom pouzdanog Fucking Kill Records i ovo je lepa funeral doom metal ploča što počinje supersporom, svečanom pesmom od petnaest minuta. I nastavlja se drugom, još sporijom pesmom od petnaest minuta. Lone Wanderer ne donose ništa novo ovom žanru ali njihova interpretacija njegovih osnova je sigurna i prijatna za uho:
https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/lone-wanderer-the-faustian-winter
Cartoon Violence! (sa sve uzvičnikom) su duhovit (mada sarkastičan) grindcore/ powerviolence (oni to zovu dourviolenbce) sastav iz Nju Džersija i na splitu sa Hoggod nude tri solidne pesme dobre, energične svirke i lepe kombinacije nasilne svirke i emotivnijih harmonija. Fino! Hoggod su Poljaci (Poljak?) i njihova strane je šest pesama nerazaznatljive muljavine instrumenata koji sviraju grindcore ali se izrazito trude da se ništa ne razume. Poštujemo!
https://cartoonviolence.bandcamp.com/album/cartoon-violence-hoggod-split
Još solidnog grindcorea stiže od Šveđana Grid čiji album, Livsleda ima svega devet pesama tipično skandinavski utegnutog, tvrdog i teškog grindcorea sa dobrim rifovima, visokim tempom i agresivnim vokalom koji je ipak razgovetan i prenosi tu neku, jelte, poruku. Bend svira jako dobro i ako ste ikada voleli Nasum, Gadget, Rotten Sound i slične majstore, ovo je ekipa koja svira u istoj klasi i nudi isti, izvrstan fiks dobre tehnike, emocije i visoke brzine:
https://gridumea.bandcamp.com/album/livsleda-2020
Kul prvi demo sa tri pesme primitivnog ali ne i glupog death metala donosi nam duo Serration negde iz SAD. Serration sviraju vrlo fanki, vrlo seksi death metal uglavnom srednjeg tempa i izvrsnog gruva, sa blastbitovima od sporije vrste koji treba samo malo da zamešaju čorbu, ne i da budu neki veliki uzleti u energičnosti svirke. Demo se gotovo čitav vozi u istom gruvu i nudi hipnotički privlačan program dobrog rifa, dubokog vokala i čvrtsog bubnja. Odlično otvaranje:
https://caustichymnproductions.bandcamp.com/album/serration-demo-2020
Francuzi Of The Same Kind imaju odličan debi EP, Dinner is Ready koji tim trivijalnim naslovom zapravo ne sugeriše da je u pitanju jedna drusna death metal ploča. Of The Same Kind zapravo i ne sviraju sasvim tradicionalan death metal, mešajući klasične duboke vokale, agresivan ritam i hromatsku seču sa nešto modernijim, čak možda donekle post-metal harmonijama i aranžmanima. Lepa je to kombinacija i bend zvuči napaljeno i žestoko ali svirka je disciplinovana i kvalitetna uz odličan, čist miks. Lepo!
https://ofthesamekind.bandcamp.com/album/dinner-is-ready
Vox Mortis iz Džakarte na svom promo singlu koji se zove Promo Single imaju dve pesme vrlo stadnardnog ali vrlo sigurno postavljenog i plasiranog brutal death metala. Vox Mortis ne izmišljaju neke nove forme u ovom žanru ali izuzetno dobro vladaju postojećim alternirajući između rafalnih blastbitova i teških brejkdaun momenata. Odlična svirka i produkcija, a pogotovo cenim da bend agituje protiv jedenja psećeg mesa. Divni ljudi:
https://voxmortisdeath.bandcamp.com/album/promo-single
Ne znam odakle, sem generalno iz SAD su Omen Invace ali njihov album Self Destruction je vrlo solidna stilska vežba iz death metala. Ovo je u dobroj meri zasnovano na old school formulama sa organskijim aranžmanima i ljubavlju i prema sporijim pasažima međ surovim nabadanjem ali istovremeno, pevač Dominik Landmann voli da koristi modernije pevačke trikove pa je ovo zanimljiva smeša. Bend impresionira dobrom svirkom, posebno se gitarista Tobias Ladol trudi oko solaža i ovo je jedan vrlo dobar debi benda koji obećava:
https://omeninvace.bandcamp.com/album/self-destruction
Za Demonolith ne znam ni iz koje su zemlje, znam samo da je njihov izdavač, Dark East Productions iz Rusije. Pa recimo da su i Demonolith negde odande. My Name is Destiny je prvi EP ovog sastava i nudi mračan, neposredan deaththrash zvuk koji ima u sebi dosta neke old school estetike. Sve što treba je tu: brzina, dobri rifovi, pesma koja počinje skoro fanki gruvom, sve producirano prilično garažno ali dovoljno dobro da prija uhu, uz mastering koji je dinamičan i ne boli. Izdavač za ovo kaže „Top Death Metal!!!“ i Demonolith svakako zvuče pristojno i obećavajuće:
https://darkeastproductions.bandcamp.com/album/demonolith-my-name-is-destiny
Banjalučki Zvijer su snimili singl sa obradom Bombardera i, pa, šta reći sem da je Pakao u ovoj verziji prijatan blackened speed metal za staru gardu ali i nove generacije. Odlična obrada i kapa dole za Zvijer:
https://insartrecords.bandcamp.com/album/pakao
Had iz Danske na svom prvom EP-ju, takođe nazvanom Had, imaju četiri pesme vrlo mračnog, vrlo htonskog death metala koji, pored niskog štima i dubokih vokala, ima i dosta blek metal elemenata. Gitare ovde vole da rade tradicionalno death metalsko denflovanje ali i da sviraju melodičnije blek metal rifove, sve u jednom iznurujućem tempu koji muzici daje dozu varvarske divljačnosti. Prijatno:
https://had666.bandcamp.com/album/had
Nizozemce Burial Remains sam već prošle godine i hvalio i kudio za njihovu apsolutnu, nepoljuljanu lojalnost zvuku švedskog death metala iz devedesetih i masteringu koji ume da pošteno namuči uši. Pa, imam dve dobre vesti. Novi album, Spawn of Chaos je i dalje veoma lojalan švedskom death metal predlošku koga Burial Remains sviraju sa puno razumevanja i ljubavi, bez obzira na promene u postavi tačno pogađajući odnos teških rifova, brutalnih vokala, napadačkog tempa i umereno jednostavnih aranžmana da nam se ponudi album koji ćemo slušati otirući maramicom suze što Dismember više ne rade. Istovremeno, bend je muziku spakovao u MNOGO dinamičniji master i mada ovo nije po prirodi stvari dinamična muzika (gitara potapa sve cunamijem svoje HM2 distorzije), ovo je MNOGO prijatnije da se sluša. Bend se izšlifovao i na druge načine pa su ovo sada još bolje pesme sa pamtljivim rifovima. Autor prikaza na Angrymetalguy primećuje da ovde ima i epskijih momenata po uzoru na Amon Amarth što se svakako čuje (Spear of Destiny, recimo, ima takvih elemenata), ali ovo je mahom i dalje težak, vrlo švedski-zvučeći death metal stare škole koji mom srce veoma prija.
https://rawskullrecordz.bandcamp.com/album/spawn-of-chaos
Još švedskog death metala, ali ovog puta zaista iz švedske donosi nam vredni Rogga Johansson. Za potrebe projekta Ghoulhouse udružio se sa Håkanom Stuvemarkom i album Rigor Mortis Intermezzo je juče izašao za Horror Pain Gore Death Productions. Ovo je vrlo jednostavna, primitivna metal muzika, inspirisana ranim/ proto grindcore zvukom Repulsion i Impetigo, ali snimljena na tipično švedski način sa superteškim gitarama i čvrstim D-beat ritmovima. Tematika je, dakako, uglavnom očekivani šloki horor sa zombijima i gulovima, a ovo je nepretenciozan, prijatan album za publiku koja voli staru školu:
https://hpgd.bandcamp.com/album/rigor-mortis-intermezzo
Za vrlo tradicionalan, čak pomalo generički death metal obratimo se na adresu kalifornijskih Skeletal Remains. The Entombment of Chaos je njihov četvrti album, prvi za velikog izdavača Century Media pa se na njemu malčice i oseća jedan skoro pa „best of“ pristup komponovanju. Da se razumemo, Skeletal Remains odlično sviraju a album je producirao Dan Swanö (a omot je radio Dan Seagrave) pa nema sumnje da ćete ovde čuti death metal svetske klase. Ali i death metal koji se toliko trudi da se drži prepoznatljive matrice u komponovanju, produkciji, imaginarijumu, da ćete imati utisak da ste ga već čuli. Ne da to meni sad nešto smeta, ovo je mošerski, kvalitetan album i to što nije originalan ili naročito revolucionaran nije sad neki strašan greh. Ne može svaka ploča da bude promena paradigme. Neke su tu samo da se uz njih prijatno osetite:
https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_lSpoEfNhbp6sygX-FITZ73A0OBdUJJwes
Technical death metal publika ove nedelje ima drugi album nizozemskih Spectrum of Delusion. Neoconception je simpatično produciran album koji tech death metalu daje sve ono što mu treba da bude zanimljiv. Od zvuka koji je prijatno „mekan“ (fretless bas gitara kao prominentni nosilac tema, umiljate gitare i pointilistički bubnjevi), pa do kompozicija koje su razigrane i pune lepih ideja, ovo je ploča koja osvaja maštovitošću. Spectrum of Delusion ne izmiču sasvim tech-death kletvi da im album zvuči više kao gomila vinjeta slepljenih jedne uz druge nego kao kolekcija kompozicija što imaju glavu i rep ali je na mikro nivou ovo uglavnom dovoljno maštovito i duhovito da to ne smeta mnogo:
https://spectrumofdelusion.bandcamp.com/album/neoconception
E, sad, u potpunom prebacivanju u drugu traku, nizozemski Cobra Spell na svom EP-ju Love Venom daju ekstremno ’80s viziju metala koji je i dovoljno drčan i prljav da bude dobar za surove muškarce, a i dovoljno melodičan da se dopadne i suptilnijim ženama. Ili obrnuto. Ovo je bend koji za sebe kaže da je „stuck in the ’80s“ pa je i Love Venom produciran i odsviran sa jasnim omažom ovoj deceniji, smeštajući se negde između WASP i Cinderelle sa svojim dobrim, autentičnim zvukom i dobrim pesmama. Za ljubitelje ovog partikularnog heavy zvuka – odlično:
https://cobraspell.bandcamp.com/album/love-venom
Šveđani Night su u svojoj koncepciji otišli još dalje u prošlost i njihov hard-rok se zasniva na pretečama koje smo imali u ranim osamdesetima pa i u sedamdesetima, smeštajući se negde između Wishbone Ash, UFO, Blue Oyster Cult i raznih manje poznatih bendova koji su izrastali iz bluz osnova i učili kako da spoje psihodeliju sa komercijalnijim, pop zvukom. Četvrti album Nighta zove se High Tides – Distant Skies i ovo je izvrsno. Vrlo staromodno, ali i vrlo vitalno, zasnovano na sjajnoj ritam sekciji gde bubnjevi daju čvrst temelj a bas-gitara moćan puls, Šveđani sviraju prijatnu, nostalgičnu ali ne zastarelu muziku koja ima energiju i živost a da nema gotovo ničeg od pretnje koju će metal kasnije sve više usvajati. Ovo je muzika za sladokusce koji vole da čuje lepu gitarsku temu i moćnu bas-liniju i obožavaju multitrekovane, melodične vokale. Od mene Night dobijaju najviše ocene:
https://nightband.bandcamp.com/album/high-tides-distant-skies
Žensko-muška momčad/ devojčad iz Sankt Petersburga, Svaskalver ima novi, treći album, Гром i ovo je prijatna, raspevana smeša folka i metala, distorziranih gitara i umilnih violina (i harmonika), melodičnih ženskih vokala i promuklog „death“ pevanja. Meni se kod Svaskalvera dopada što ovo nije preproducirana, turbo-grandiozna muzika koja svoju folk komponentu toliko prenaglašava da sve deluje namešteno i neiskreno. Svaskalver sviraju odlično ali su pesme producirane svedeno, sa jasnim naglašavanjem folk motiva ali i jednom radničkom i seljačkom iskrenošću u sviranju metala. Bude to svakako malo premelodično za moj brutalistički ukus ali ovo je zdrava ploča koja mi je mnogo puta donela osmeh na licem svojim nežnim melodijama i ljubavlju prema bajkovitim, mitološkim temama:
https://svaskalver.bandcamp.com/album/grom
Njujorški industrijski metalci Uniform imaju novi album, Shame i ovo je bučna i prilično maštovita ploča koja se ne zadovoljava pukim recikliranjem uobičajenih industrial trikova već smelo ide u nekoliko različitih strana. Generalno je ovo gruvi, glasna ponuda, album napisan kao neka vrsta noir romana (ili scenarija za film) o antiheroju za koga nema iskupljenja, a muzika svaki čas eksplodira u nekom novom smeru i uspeva da impresionira intenzitetom i snagom. Vrlo lepo:
https://unifuckingform.bandcamp.com/album/shame
Medium Rarities je duhovit naziv za kolekciju retkih i starih snimaka koje Mastodon nude na poklon (dobro, na prodaju), u ime obeležavanja svoje dvadesetogodišnjice. Ima ovde živih pesama, novih pesama (jedna album i otvara i nudi, pa, tačno ono što danas očekujete od Mastodona – dinamičan, mišićav, ubedljiv ali i prilično „komercijalan“ melodični prog metal), saradnji (sa Gibbyjem iz Butthole Surfers, na primer), obrada Metallice, Flaming Lips itd. tako da je ovo apsolutni mast baj za svakog ko baš voli Mastodon a i mi ostali imamo bogami šta da čujemo. Živa verzija Iron Tusk koja album zatvara je prilično dobro podsećanje na klasični Mastodon i zašto smo ih zavoleli, pa me je ovaj album donekle i raznežio:
https://www.youtube.com/watch?v=pSO6IuyGhXM&list=PLfiMjLyNWxebHLze-skrkev5q2MCBreCp
https://www.youtube.com/watch?v=LiXTJvnWA_4&list=PLad25tta6pKgMFmA2JSTAMSi6CMrkBmH9
https://www.youtube.com/watch?v=HrFN0htHxnw&list=PLMpG-PjHShWmer3ouJ_epUB0N2Prkt8T7
Nije baš da često slušam beatdown hardcore ali možda mi je baš zato EP kijevkih True Tough nazvan Кто, если не мы (a što znači „Ko, ako ne mi?“ i pokazuje da ni Ukrajinci nisu imuni na nestavljanje upitnika na kraj upitnih rečenica) bio sasvim okej. Ovo je dobro producirano, dovoljno kratko i, pored sveg svog insistiranja na sporijem tempu i horskom pevanju, ima dovoljno dinamike da me solidno ponese tih dvanaestak minuta koliko traje.
https://truetough.bandcamp.com/album/-
Nešto mnogo sirovije stiže iz Kolumbije sa novim EP-jem benda Jitoma Safiama. Ova ekipa svoj deaththrash zasniva u dobroj meri na motivima nativnih južnoameričkih kultura, ali je muzika sirovi, brzi i srazmerno lo-fi metal koji, evo, i na EP-ju Yarokamena, posle više od pola decenije rada benda odiše jednim organskim mirisom. Bend svira odlično, posebno je bubnjar heroj ali taj pomalo „demo“ kvalitet produkcije svemu daje snažnu andergraund komponentu:
https://jitomasafiama.bandcamp.com/album/yarokamena
Hell’sTeeth iz Njujorka na EP-ju Detest nude „Dark. Heavy. Nihilistic. NY Metal. Your soundtrack for the modern world.“ Što je zaista previše reči da se kaže „sludgecore“ ali dobro. Bend sebe smešta u tu neku međužanrovsku poziciju koja traži nešto zreliji izraz ne odričući se atributa ekstremnog metala pa je ovo pomalo pretenciozan ali glasan i prijatno agresivan EP dobrog metala:
https://hellsteethny.bandcamp.com/album/detest-ep
Dephosphorus iz Atine svoju muziku nazivaju „astrogrind“ a što je fensi način da se kaže da je ovo spoj black i death metala koji ima elemente grindcorea. Novi album, njihov četvrti po redu, Sublimation je solidna demonstracija ovog stila a koji ima mnogo više blek metalskog meditiranja u oku uragana nego nekakve krvoločne death metal svirtke. Hoću da kažem, ovo su pesme koje, pored sve agresivnosti kojom odišu, napred idu jednom spontanom rušilačkom enerijom bez smaranja sa nekakvim isforsirano „kompleksnim“ aranžiranjem, spajajući tako blek metal i old school death metal pristupe za jednu zamamnu kombinaciju energije i očaja. Vrlo dobro:
https://selfmadegod.bandcamp.com/album/sublimation
Treba imati jaja pa bend nazvati FAÜST pored poznatih njemačkih preteča, ali trojica Čeha koji stoje iza ovog sastava (što je upravo izbacio istoimeni EP) za sebe zvanično tvrde da imaju male penise i da najviše na svetu vole da sviraju prljavi thrash metal. Pošteno. FAÜST je sirova i divljačka ploča koja je mogla izaći i 1987. godine, na kojoj bend ima jedan solidan intro, jednu dobru svoju pesmu i jednu obradu Pentagrama. Fino:
https://faustxthrashingdoom.bandcamp.com/album/fa-st
Nijemci Victim nisu izdali još ni prvi LP (imaju nekoliko EP-jeva) a već imaju živi album. Live, Rough and Untamed Fast je solidan, sirov ali vrlo dobro odsviran živi snimak klasičnog ’80s thrash metal zvuka koji će prijati svakome ko takve stvari voli. Da se ovo odnese u studio i snimi kako treba, vreme je:
https://victim666.bandcamp.com/album/live-rough-and-untamed-fast
Ihshan ima novi EP, Pharos i ovo je, za njega već tradicionalno, kompleksna, multižanrovska ali nepogrešivo prepoznatljiva smeša metala i svega ostalog sa jednom komunikativnom, pop dimenzijom koja će ga učiniti prijemčivom za mnogo širi krug publike nego što su blek metalci ili metalci uopšte:
https://www.youtube.com/watch?v=tkt_kJm5Z2E&list=PLfiMjLyNWxeb6UVvDDsxve3L3KPmMA2gM
Za thrash publiku ove nedelje imamo i poslasticu u vidu novog albuma švajcarskih Messiah. Iako bend postoji više od tri i po decenije, Fracmont je tek njihov šesti album ali je ovo zbog toga dobro spremljen i promišljen deaththrash metal (naj)starije škole koji beznaporno osvaja odličnim, zrelim nastupom. Donekle slično prošlogodišnjem izvanrednom albumu Possessed i Fracmont je ploča koja se ne upinje da tri i po decenije star format apdejtuje već samo unutar njega nudi veoma promišljene i proživljene pesme koja osvajaju karakterom i čistotom vizije. Messiah ni za korak ne odstupaju od klasičnog zvuka ali potvrđuju da unutar njega itekako još uvek imaju šta da kažu:
https://www.youtube.com/watch?v=u015H6yBQY4&list=OLAK5uy_k70HzLTpGzky-huo6LIZg4GdD8UHp060E
https://messiah1984.bandcamp.com/album/fracmont
Za kraj imamo – grindcore. Album nedelje dolazi od strane australijskog dvojca Meth Leppard i mada zvanično on izlazi tek 30. Oktobra Australijanci su ga već pustili na Bandcamp da se strimuje (i kupuje) i, pa, ovo je izvrsno. Meth Leppard su uvek bili duo utemeljen u klasičnom ’80s grindcore zvuku koji je bio spoj D-beat panka i ranog death metala pa je i novi album, Woke, vrlo čista, ortodoksna aplikacija formule sa pesmama od po minut koje smenjuju brzi D-beat sa superbrzim blastbitovima, sve sa rifovima koji su svi sklopljeni od istih 3-4 tona i bez skoro ikakve varijacije u tempu, intenzitetu, tonu… I to je, da bude jasno, BAŠ KAKO TREBA. Naravno da volim kada je grindcore inovativan i maštovit ali obožavam kad se neko drži samo najsržnijih formula i razume kako da napravi album od 16 pesama koje su skoro sve iste a da nije dosadan. Brzina, energija, savršena kontrola nad instrumentima i talenat da se i u vrlo svedenoj estetici pronađu odlični rifovi (Surplus or die, recimo) su na strani Meth Leppard i ovo je izuzetan album klasične grind svirke koji valja izučavati i ceniti:
https://psychocontrolrecords.bandcamp.com/album/psycho-076-meth-leppard-woke-lp
