Filmom Aquaman and the Lost Kingdom zaključena je Warnerova velika avantura naslovljena DC Extended Universe, ciklus (ili makar labavo povezani serijal od petnaest (ili šesnaest, zavisi kako brojite)) filmova superherojske tematike zasnovanih na DC-jevim stripovima, a koja je započeta nakon Warnerovog velikog uspeha sa Nolanovom Dark Knight trilogijom, u prepoznavanju da Marvelova taktika „deljenog univerzuma“, odnosno tretiranja filmova kao pojedinačnih epizoda u dužem narativu daje neočekivano sjajne rezultate. Aquaman and the Lost Kingdom, sa premijerom krajem prošlog Decembra i mojim gledanjem-po-dužnosti na HBO Maxu pre neki dan je na neki način onakav pančlajn na DCEU kakav ova franšiza i zaslužuje – film u kome se zanatska ekspertiza i tragovi vizije sudaraju sa mašinskim, generičkim proizvođenjem „superherojštine“, u kome opštija poruka, što treba da bude poveznica sa publikom glavnog toka koja nije decenijama zadajana superherojskim stripovima i ne zna komplikovane odnose između likova od kojih su mnogi nastali još u četrdesetim godinama prošlog veka, u kome dakle ta poruka dobija jedan uzgredni, površni tretman, dok film očajnički pokušava da replicira osećaj vrtoglave avanture na koju upućuje međusobno nekompatibilne glavne likove što do kraja priče sazrevaju i individualno i kolektivno i postaju dostojni titule (super)heroja.
Ima tu dobrih vesti, na primer to da je u ovom krugu reciklaže zapravo taj centralni deo o nekompatibilnim likovima na zajedničkoj misiji oslonjen na likove koji, za promenu, funkcionišu kao tandem. A ima i loših – Aquaman and the Lost Kingdom je pravljen sa svešću da je ovo kraj DCEU preduzeća i mada je režiser James Wan u nekim scenama demonstrirao ozbiljan trud da nam ponudi vizuelni sadržaj koji će nas angažovati, zabaviti, pa u nekim momentima i zadiviti, druge su smandrljane na brzinu uz utisak da su prihvaćeni prvi pokušaji glumaca da izgovore tekst, sa jednom opipljivom željom svih umešanih da se ovo samo završi i da mogu da se sklone od kamere, povade telefone i skroluju mejlove svojih agenata u potrazi za nečim manje turobnim na čemu mogu da rade.
Što… nije ispraćaj kakav je publika uvučena u DCEU pustolovinu filmom Man of Steel Zacka Snydera 2013. godine ikada priželjkivala. Fer je reći da se Warner kasno „upalio“, gledajući kako Marvel sa svakim novim filmom osvaja sve više pohvala (i novca), konstatujući da je kulminacija u Whedonovim prvim Avengersima isplatila sva ulaganja u deljeni univerzum i pričanje jedne iste priče kroz više razdvojenih epizoda, ali DCEU u startu nije trebalo da bude puka kopija Marvelove formule, naprotiv. U Warneru su dugo insistirali da njihovi filmovi neće deliti ni senzibilitet niti se uplitati u metapriču, da je svaki od njih jedinstvena autorska vizija režisera koji ga potpisuje i, možda ključno, da su ovo „ozbiljni“ umetnički radovi. Christopher Nolan je publiku po isteku prve decenije veka ostavio sa uverenjem da superherojski filmovi JESU medijum u kome se govori o ljudskom stanju i aktuelnim socijalnim neuralgijama i njegovo podpupiranje Snydera kroz producentsko angažovanje je obećavalo da će DCEU nuditi zrelije, umetničkije filmove od Marelovog rada po formuli.
Naravno, ovo se raspalo negde na polovini staze i nakon što je Marvelova Infinity saga dosegla vrhunac superherojskog izraza (a koji ni sam Marvel posle toga nije uspeo da replicira, rasplinjavajući se kroz previše televizijskih projekata i kopipejstovanih filmova), Warnerovi šefovi su možda malo i panično pojurili da prepišu „formulu“ i, pored i dalje ozbiljnih i „gritty“ filmova (kao što su bili Joker ili najnoviji The Batman), isprobavali razne „laganije“ pristupe sa (prvim) Suicide Squad, sa Birds of Prey, Shazam filmovima, sa zlosrećnom Ligom pravde i, notabilno sa prvim Akvamenom koji je jedini postigao nešto što bi se moglo nazvati blokbaster uspehom.
U ono vreme hipoteza je bila da će Akvamen preko reda biti apgrejdovan u tentpole serijal i da će nastavak biti napravljen možda i u okviru osamnaest meseci, sa jasnom vizijom da su kombinacija harizmatičnog glavnog glumca i na Star Wars nalik akcione avanture dobitna kombinacija. Naravno, gledajući Aquaman and the Lost Kingdom još je jasnije koliko je odsustvo vizije pratilo DCEU tokom čitavog njegovog trajanja, pa je ovo, umesto da bude makar snažan, možda malo i svečan finalni iskaz unutar jedne neuspele ali ambiciozne inicijative o građenju deljenog univerzuma, jedan osrednji, umereno zabavni i umereno krindž superherojski rad koji je napustio ikakve pretenzije o „umetnosti“ i jedinstvenom izrazu i ni ne krije da je njegov krajnji domet imitiranje onog što je bilo dobro u prethodnim filmovima, pa makar ti filmovi bili i Marvelovi.
Jedna dobra stvar u vezi Aquaman and the Lost Kingdom, a koja je, možda blago ironično, rezultat propasti grandioznog projekta o deljenom univerzumu, je ta da ovde nema nikakvih pokušaja da se film uplete u širi DCEU kontekst. Supermen, Betmen, Wonder Woman, niko se ovde od njih ne pominje, niti globalna drama koja se odvija pred gledaočevim očima na bilo koji način zahteva da se poznaje išta više od materijala iz prvog Aquaman filma da bi se pravilno kontekstualizovala. No, naličje ove jedne dobre stvari je to da Aquaman and the Lost Kingdom, napisan od stane scenariste koji je radio i prvi film, Davida Leslieja Johnson-McGoldricka, ne uspeva da bude skoro ništa više od ponavljanja priče iz prvog dela na bis, sa samo neznatno promešanim kartama. „Formula“ je u ovom slučaju shvaćena maltene doslovno i kako Aquaman and the Lost Kingdom ne može u svom narativu da ponovi „origin story“ mladog Arthura Curryja pre nego što se baci u ludu avanturu i time film utemelji u karakteru i njegovoj ljudskosti, tako je i prvih pola sata nastavka prilično zamorna procesija scena u kojima se likovi raspoređuju po šahovskoj tabli, deklamuju ekspoziciju i svoje motivacije i gledaocu objašnjavaju kako će da se dođe do toga da glavni junak, danas inače kralj Atlantide i otac maloletnog Arthura Juniora, umesto da sedi na prestolu i komanduje vojskom, sam krene na opasnu misiju koja će ga odvesti na neka egzotična mesta i suočiti sa velikom količinom krvožedne CGI flore i faune.
Nije da ovde nema simboličnih pokušaja da se NEŠTO promeni i sam lik Arthura je uhvaćen u osetljivom momentu tranzicije između lakomislene „bro“ persone koja stvari rešava jakom desnicom i provodi slobodno vreme vozeći motor i cugajući pivo u oca porodice koji bebi menja pelene* i, ma koliko mu dosadno bilo, sedi po ceo dan na tronu, diskutuje sa savetnicima i pokušava da konzervativnim Atlantiđanima objasni da je krajnje vreme da se pokažu svetu i da suvozemna i podvodna civilizacija moraju da zajednički rade na preokretanju devastirajućih efekata klimatskih promena inače ih neće biti.
*i dvaput u isto toliko minuta dobija mlaz mokraće u lice, pošto je James Wan odlučio da je Akvamen, kad se već firma zatvara i neće biti više nastavaka, sada između ostalog i gross out komedija
Klimatske promene ovde i jesu taj „ozbiljni“ sloj priče, za šta film ima utemeljenje u Akvamen stripovima, i tom tenzijom između zagađivača sa kopna koje nije briga za svet pod morem (koga nisu ni svesni), te resantimanom što Atlantiđani zauzvrat osećaju, ali scenario ovome posvećuje minimalnu i površnu pažnju, hitajući da ovaj motiv uplete direktno u priču. Ispostavlja se, naime, da iza ubrzanog zagrevanja planete stoji niko drugi do Black Manta, stari Akvamenov smrtni neprijatelj, kome nije mrsko ni da celu planetu spali do temelja samo ako će time moći Arthuru da se osveti za to što mu je (indirektno, doduše) ubio oca. Pa je tako ovde Black Manta ne samo pronašao staro atlantiđansko gorivo koje je drevna civilizacija napustila jer je bilo previše štetno za okruženje, već ga koristi upravo da bi podigao temperaturu na Zemlji i iz vječnog leda otopio, uh, takođe drevnu frakciju drevne civilizacije koja je bila toliko militantna da je stari kralj Atlantide upotrebio krvnu magiju, koristeći sopstvenu krv da lidera sa ekstremno imperijalističkim ambicijama, zajedno sa celom nacijom već transformisanom u agresivne monstrume zaledi u zabitom delu okeanskog dna. Manta će, da bi sebi pribaivo ove moćne saveznike, morati ne smo da fizički otopi led veći da nekako dođe do Akvamenove krvi jer jedino krv naslednika starog kralja Atlana može da razdesi stare magije. Naravno, perceptivni gledalac već razume da Akvamen ne mora da bude primarna meta…
Ovo je MOGAO da bude uzbudljiv ratni triler o porodici koja ratom komanduje ali ne sme u njega da strupi direktno i izloži se mogućnosti ozlede jer doslovno jedna kap njene prolivene krvi može da neprijatelju obezbedi dmoninantnu prednost, ali Johnson-McGoldrick i Wan nisu sebi zadali ovako komplikovan zadatak. Umesto toga, nakon ekspozitornog uvoda, Akvamen kreće na solo-misiju da oslobodi svog polubrata iz zatočeništva u koje ga je, da se razumemo, SAM poslao nakon prvog filma jer je ovaj bio imperijalistički despot spreman da zapodene rat sa čitavom planetom, i propita ga kako da nađe Black Mantu i zaustavi ga pre nego što ovaj, jelte, zapodene rat sa čitavom planetom. „We need a thief to catch a thief“ je sasvim legitiman zaplet za laku akcionu komediju, ali Aquaman and the Lost Kingdom ne može ovde tako lako da se izvuče, sa jedne strane jer nekim likovima ne daje ni trunku evolucije, dok druge na silu prilagođava preuzetom formatu prvog filma.
Tako je Black Manta, jedan od interesantnijih negativaca iz DCEU ergele ovde sveden na maltene oruđe. Njegova motivacija je identična onoj iz prvog filma, njegov lik nije ni na koji način „rastao“ ili menjao se, a to da je dobar deo ovog filma on ionako pod kontrolom sile jače od njega samog ga dodatno degradira. Lik kraljice Mere je prošao još gore i ako sam se u prvom filmu vajkao da Amber Heard naprosto nije imala dobro napisan lik da sa njim NEŠTO uradi, u ovom filmu je ona dobila dajbože deset rečenica da izgovori, svedena na pozadinsko statiranje tokom scena u kojima se nešto važno priča i na CGI kosplej u akcionim scenama. Znamo da je ova produkcija imala silne probleme i Momoina želja da ne radi sa Heardovom se, nažalost prelila i u finalnu verziju filma na najgori način.
Sa druge strane, lik Orma, Akvamenovog polubrata onda ovde zauzima mesto koje je Mera imala u prvom filmu i Orm je nevoljni pratilac starijeg ali neozbiljnijeg kraljevića na misiji koja treba da spase ceo svet a koja se sastoji i od odlazaka u sumnjive barove ispod mora koji su kao ispali sa kamiona što je prevozio Star Wars merčandajs, pa su im isturpijani serijski brojevi.
No, ovo je, zapravo najbolji element filma. Nakon usiljene komedije-sa-mokrenjem-u-usta sa početka filma i mrtvački izlagane ekspozicije, te prvog velikog akcionog set-pisa, film se pretvara u komični buddy akcijaš sa dva „guys on a mission“ lika a koji imaju iznenađujuće dobru hemiju. Naravno, očekivali smo da Jason Momoa bude vučna sila filma kada mu se dopusti da izađe iz uloge oca i kralja i podseti kako je dobro kada si „na terenu“ i svojim rukama rešavaš probleme, ali Orm Patricka Wilsona je zapravo mnogo bolji „straight man“ naspram spadalačkog Akvamena nego što je Heardina Mera bila u prvom filmu. Momoa ovde kredibilno plasira svoj dudebro šarm, prikazujući iritantno simpatičnog šmekera koji nikada nije ni želeo da bude tamo neki kralj i na poziciju na kojoj jeste je stigao skoro slučajno, „padajući unapred“, još i natrljavajući na nos svom rivalu da se nije ni spremao za fatalni duel sa njim a da ga je ipak odvalio do batina i postao kralj. Momoi ovo odlično ide, sa sve scenama gde naizgled kompleksne probleme rešava primenom grube fizičke sile, dok je Wilsonov Orm prefektno uštogljen, sav u tradiciji i kraljevskoj odgovornosti, isprva zgrožen i pun prezira za bratovljev relaksirani odnos ka istoriji Atlantide, simpatije ka suvozemnoj civilizaciji, neobraćanje pažnje na etiketu… Ovo funkcioniše toliko solidno da film uspeva da proda ne samo neke zaista upitne gross out momente (kao što je kada Arthur prevari svog brata da pojede bubašvabu, objašnjavajući mu da su one „suvozemni škampi“) već i da kada Arthur svog brata koji nešto zanoveta ućutka jednim „Dobro, dobro, čuli smo te, Loki“ to bude simpatičan čin predaje pred Marvelovom nikada dosegnutom dominacijom umesto nešto zbog čega biste prevrtali očima.
Naravno, Orm je bivši despot, tiranin i imperijalistički ratni vođa a što film iz sve snage nastoji da zaboravimo pa je promena njegove karakterizacije najviše rezultat potrebe da se ima jedan „vedriji“ lik naspram Momoe, nego nekakvog legitimnog rasta koji je on pretrpeo dok je bio utamničen. Šteta je, dakle, da scenario ovde ne napravi makar nekakav simbolički napor da pokaže Orma kao refleksiji sklonu osobu koja sopstvenim radom počinje da shvata kako ambicija njegovog brata o ujedinjenu suvozemne i podmorske civilizacije nije puka fantazija i da ima smisla u konstelaciji sveta-koji-se-menja. Umesto toga, Wan se ovde zadovoljava time da nam ponudi gegove i akciju i nada se da će to završiti posao…
I možda i hoće. Aquaman and the Lost Kingdom nije najbolji DCEU film, ali je ipak vidno energičniji i sigurniji u svom spektaklu nego što je zlosrećni Blue Beetle, a mada ja volim Dwaynea Johnsona,* Momoa je u ulozi Akvamena kudikamo udobnije smešten nego što je bila njegova interpetacija jednog ipak kompleksnog lika kao što je Teth Adam. S druge strane, Aquaman and the Lost Kingdom nema multiverzalnu ambiciju i metatekstualnu dimenziju koju je imao The Flash, ali makar može da se pohvali da nema ni katastrofalni CGI koji je ovaj film dosta osakatio u finalu.
*platonski, ali strastveno
Nije da je Aquaman and the Lost Kingdom vizuelno sad kao ELEGANTAN, ima ovde dovoljno Star-Wars-prequels-level CGI ekscesa da čovek malo počne i da podriguje, ali film ima i nekoliko nadahnutih scenografskih momenata – pogotovo sa starim atlantiđanskim mašinama, naročito onim u formi oktopoda i sličnih arhanida – pa i nekoliko momenata fine akcione koreografije. Ništa na nivou nezaboravne scene na Siciliji iz prvog filma, ali Wan i ekipa pokazuju da „first take and we’re done“ nije bio mentalitet tokom čitave produkcije pa ovde ima i zanimljivih poigravanja sa kranom (ili makar virtuelnim kranom) i perspektivom i mada film svakako ostavlja utisak da je ceo napravljen „u kompjuteru“, te da ništa nije stvarno i prema tome ni bitno, ne bi bilo fer reći da scenografi, 3D modeleri, direktor fotografije i ostali vizuelci nisu dali nekoliko časnih momenata. Aquaman and the Lost Kingdom videno naglašenije tretira svoj predložak kao „strip“, u smislu da se ne mora ići na kredibilan worldbuilding i da su ponekada sumanuto prekomplikovan dizajn „buba“ koje braća jašu po pesku, ili generalno prekomplikovan dizajn SVEGA ispod mora, sa džinovskim morskim konjima i humanoidnim rakom koji na sugestiju da „držimo oči otvorene“ kaže da će to biti lako jer se njegove ionako nikada ne zatvaraju, ono što je potrebno da se gledalac prosto opije neobičnim, duhovitim, začudnim, i da tu ne treba tražiti neke simboličke dubine već pre svega brza, jeftina zadovoljstva.
I kako se ovo ponekada vidi i u tekstu, ali i u glumi, sa farsičnim reakcijama likova na neke od momenata u zapletu, šteta je zapravo i što Aquaman and the Lost Kingdom nije ceo urađen u tom povišenom tonu filma-koji-zna-da-je-strip, gde bi Wanove gross out tendencije i everything-and-the-kitchen-sink pristup scenografa bili deo jedne konzistentnije produkcije koja zna da je poslednja u nizu, zna da od nje više ništa ne zavisi i da konačno svi možemo zajedno da se smejemo svim pogrešnim ili glupim odlukama koje su ljudi tokom godina pravili. Ovako, Aquaman and the Lost Kingdom ostaje na pola puta, ali je MAKAR pola puta ovog filma zabavno ako volite Jasona Momou i kičastu superherojsku akciju. A, mislim, ako ne volite, šta uopšte tražimo svi mi ovde?
