Sretnem pre neki dan Daču, pevača cenjenog domaćeg treš metal benda Nadimač pa mi je čovek poklonio knjigu „Strah i kultura“ Ivana Kovačevića, Bojana Žikića i Ivana Đorđevića. Dača je pred odbranom doktorske disertacije iz antropologije a videti da se čovek i dalje strastveno i posvećeno bavi metalom je podsećanje i nama ostalima na naše dužnosti. Pa, eto, moja dužnost je danas da ukažem na notabilna izdanja iz prethodne nedelje.
Kako red to već nalaže, prvo ide blek metal. Tuluski Black March servira jednu prekopotrebnu porciju black/ thrash metala na svom novom EP-ju, Gloria in Ruinam. Pričamo o ploči od oko 23 minuta sa pet pesama poštene, znojave svirke gde se brz tempo i trešerski rifovi lepo uklapaju sa blekmetalskom izdržljivošću u forsiranju energičnog izraza. Black March imaju dobar, nabijen zvuk sa gitarama koje ukusno premošćuju razdaljinu između blek metalu primerenijeg, prirodnijeg zvuka i nabasovanijih trešerskih distorzija, bubanj je tvrd i dinamičan a pevanje je jedino „klasično“ blekersko. Bend ima odlično napisane pesme i ovo je zaista uspeo žanrovski koktel:
https://blackmarch.bandcamp.com/album/gloria-in-ruinam
Poljaci Gruzja koji su bili vrlo zanimljivi na svom prvom albumu prošle godine sada imaju split sa ruskim Neon Scaffold i Konnflikt je ploča na kojoj Gruzja odlazi podaleko od blek metala, ulazeći u različite rukavce avangardnog roka i popa koji i dalje zadržava elemente blek metala. Njihove četiri pesme ovde su raznovrstan i zanimljiv program, prilično i teatralan čime me i malo podseća na Rock in Opposition bendove (u nekakvoj alternativnoj realnosti u kojoj bi RIO došao na svet POSLE blek metala). Neon Scaffold je, neiznenađujuće, još avangardniji i na ovom, svom prvom, izdanju ima četiri pesme intenzivno teatralnog i klaustrofobičnog zvuka. Ovo nije metal u nekom preuskom smislu ali jeste žestoka, glasna muzika čija mračna dimenzija ima jednu veoma zaraznu srž i i sama podseća na ROI i slične radove. Vrlo dobro.
https://gruzja.bandcamp.com/album/konflikt
https://neonscaffold.bandcamp.com/releases
Kineski jednočlani Vitriolic Sage mi je svojim debi EP-jem, naslovljenim prosto Enlightenment bio prilično simpatičan uz sve moguće napomene o tome da je ovo u određenoj meri primitivno i jednostavno itd. itd. itd. I jeste, ali ima dušu što bi rekli naši stari. Dvadesetogodišnji Liu Zhenyang piše relativno jednostavne ali prirodne, udobne pesme koje su ekonomično aranžirane i drže se jedne centralne teme i sentimenta i meni to bude značajno upečatljivije i zanimljivije od mnogih ambicioznih blek metal simfoničara i progresivaša koji ne znaju koliko i kad je dosta. Ovo su pesme koje imaju identitet i temu i komuniciraju ih iskreno i pošteno. Volim.
https://vitriolicsage.bandcamp.com/album/enlightenment
Za melanholične dušice, tu je šesti album ruskog rodno mješovitog trojca Eptimia, nazvan Allusion. Bend objašnjava da se svakom pesmom zapravo aludira na neki od postojećih motiva sa njihovih prethodnih albuma i da su nove pesme zapravo prerada starih ideja u nekom novom kontekstu i mada se kroz karijeru Eptimije svakako da primetiti određeno napredovanje u tehničkom smislu, mislim da je fer reći da je bend u estetskom pogledu ostao na manje-više doslednim pozicijama. Tako je i Allusion pun melodičnih, tužnih tema, ekspresivnog, „emo“ blek metal pevanja, očajničkih stihova na Ruskom (i pored engleskih naziva pesama)… Eptimia su se blago pomerili u post blek metal smeru, ali ovo je i dalje zapravo prilično sveden tužni blek metal kome bubnjarska fokusiranost i neposrednost Marije Kačalove daje jedan siguran temelj što pomaže da se stvari ne rasplinu u emo-izmaglici. Lepo.
https://onismproductions.bandcamp.com/album/allusion
https://epitimia.bandcamp.com/album/allusion
Još dobrog ruskog blek metala dobijamo na (još uvek neizašlom) split (mini)albumu Aberration Of The Abyss. Sastavi Logos i Wardra dolaze iz Moskve i dele fascinaciju okultnim no razlika je u tome da su Logos znatno oštriji, posvećeniji klasičnijem blek metal izrazu. Ne i nekakvom konzervativnom prisutpu, Logosove dve pesme su sasvim savremene ali sa jasnom duhovnom vertikalom do ranih devedesetih i jako prijaju. Wardra su, u kontrastu, značajno meditativniji. Njihova muzika je spora, naklonjenija atmosferi do mere da se može pričati i o blackened doom elementima i ovo je dobro uklopljeno split izdanje dva benda koji daju različite a komplementarne i autentične poglede na savremeni blek metal. Odlično i izvrstan omot.
https://groundmediagroup.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss-2
https://logosbm.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss
https://wardra.bandcamp.com/album/aberration-of-the-abyss
Za JOŠ ruskog blek metala, tu su i Путь sa novim EP-jem, Юдоль скорби (Dolina tuge, jelte). Путь su meni VEOMA „ruski“ u izrazu, sa dakle naglašenom melanholičnom komponentom i insistiranjem na tužnim melodijama, ali ovaj bend ima u postavi i harmoniku a koja simpatično farba i modulira inače prilično stereotipne atmosferične blek metal deonice. EP je i dugačak onoliko koliko je slovenska duša široka pa se ovde dobija više od pola sata umiljatog ruskog atmobleka:
https://depthsofvoid.bandcamp.com/album/vale-of-sorrow
Da presečemo malo sa Nijemcima. Death Comes in Waves kombinuju melodični black metal i melodični death metal na svom debi albumu Circle of Certainty i mada ovo nikako nije žanrovski koktel prema kome bih ja pohrlio iz niskog starta i raširenih ruku, mora se priznati da ljudi pišu dobre pesme i sviraju ubedljivo. Od blek metala ovde je, pametno, sačuvana ta neka jednostavna, neposredna ekspresivnost, a death metal donosi harmonski kompleksnije rifove i teme pa je ovo album koji meni ipak drži pažnju:
https://deathcomesinwaves.bandcamp.com/album/circle-of-certainty
Atraktivan, progresivan i generalno impresivan blek metal dobijamo na trećem albumu francuskih Void Paradigm. Ultime Pulsation | Demain Brûle ima samo dve pesme (baš te iz naslova) ali one traju svaka više od devetnaest minuta i mada ovo nije „običan“ blek metal, dakle, pričamo o puno interesantnih ideja kojima se formula „progresivizuje“ i proširuje, album je pošteno metalski i žestok sa konfrontativnim stavom i mnogo energije.
https://voidparadigm.bandcamp.com/album/ultime-pulsation-demain-br-le
Tu je i drugi album Parižana, Griffon, a koji se zove ὸ θεὀς ὸ βασιλεὐς što bismo mi preveli kao „Bog, kralj“, recimo i bavi se odnosom između spiritualne i „temporalne“ moći, šta god to njima značilo, a kroz istoriju Hrišćanstva. Ambiciozno. A i svirka je ambiciozna sa skoro pa simfonijskim aranžmanima punim neoklasičarskih harmonija i orkestracija. Meni je ovo za nijansu preširoko u zahvatu ali ne mogu da ne cenim trud i kvalitet kompozicija. Mislim da će se dopasti svakome ko voli kada blek metal malo koketira sa power metal tropima.
https://ladlo.bandcamp.com/album/–2
Whoa, Mörk Gryning imaju novi album? Ovaj švedski sastav osnovan početkom devedesetih raspao se 2005. godine uz dogovor da je eponimni šesti album poslednje što će uraditi. Kažu da je basista Goth Gorgon izgubio interesovanje za ekstrmeni metal, ali izgleda da mu se ono tokom poslednjih petnaest godina ipak vratilo jer je album, Hinsides vrede jedna komadeška klasične švedske prebijačke blek metalčine. Nije ovo puka tuča i razbijanje, da bude jasno, Mörk Gryning ovde pišu dobre pesme sa distinktnim temama i melodičnošću koja je karakteristična i za najekstremnije švedske blek metalce. Ipak, brzina koja karakteriše ovu ploču, kombinovana sa mejdnovskim gitarskim intervalima daje svemu jedan poletan, energičan identitet koji izuzetno dobro legne u ovoj nedelji punoj meditativnog i melanholičnog blek metala. Mörk Gryning uspelo premošćuju prostor između tradicionalnog blek metal zvuka i nekog, hajde da kažemo, „običnog“ metala, dajući nam kolekciju brzih, melodičnih pesama koje veoma prijaju:
https://morkgryningofficial.bandcamp.com/album/hinsides-vrede
Trojka iz Kaira, Ethereal Credence radi već više od deset godina ali tek je sada izdala prvi album, The Dawn of the Arriving Age, no, kako to ponekada bude slučaj, ovo je nešto što se dobro iskrčkalo i vredelo ga je čekati. Inspirisana „starostavnom okultnom mudrošću“ ovo je ploča evokativnog, kinematskog blek metala koja se sa lakoćom šeta kroz bogate aranžmane što jednako ubedljivo serviraju harmonične meditacije, melodično pevanje i udobnu, profi odsviranu krljačinu sa zakucavajućim blastbitovima, tremolo rifčinama i vrištanjem. Egipćani, iako sviraju u sasvim prepoznatljivoj formi savremenog blek metala, imaju dovoljno osobenih harmonskih rešenja da zvuče sasvim originalno i trebalo bi da budu zanimljivi svakome ko od ovakve muzike očekuje istraživački duh i jednu kulturološku glad. Vrlo impresivno, takoreći za nepropustiti:
https://vianocturna.bandcamp.com/album/the-dawn-of-the-arriving-age
Dva nizozemska benda koja pripadaju Haeresis Noviomagi ekipi (i izdavaču) nastupala su u Atini pre par godina i Live in Athens Split je lep i skroman EP na kome Lubbert Das i Turia nude četiri pesme nešto tamnijeg zvuka ali fine muzike. I jedan i drugi bend sviraju savremeni blek metal na tragu atmosferičnih i post metal formula, ali ih karakteriše kvalitet ideja i jedna planska monotonija koja ima hipnotički efekat. Meni ovo vrlo lepo prija:
https://lubbertdas.bandcamp.com/album/lubbert-das-turia-live-in-athens-split
https://montturia.bandcamp.com/album/lubbert-das-turia-live-in-athens-split
Poljski jednočlani atmosferični projekat Erebos sa svojim šestim albumom, Upon the Northern Shores nudi uglavnom ono što se očekuje: skromnu, ali lepo zaokruženu produkciju i aranžiranje koje se naslanja na simfonijske pristupe ali se ne proteže dalje nego što mu je guber dugačak, melanholičnu atmosferu ali i svirku dovoljno energičnu da meni to ne bude dosadno. Sintisajzerske „simfo“ deonice su zapravo meni najsimpatičnije jer su tako jednostavne a muzici dodaju sloj jednog dobrohotnog kiča koji je lepo uokviruje i izdvaja od velikog dela onog što rade kolege.
https://erebos1349.bandcamp.com/album/upon-the-northern-shores
Australijski bend (pojedinac?) ECHIDNA na svom prvom albumu, All Dead zvuči kao da svakog dana bar sat vremena provede inhalirajući Anaal Nathrakh i da je to onda povuklo i na mozak malko. Ovo mislim u najpozitivnijem smislu jer je All Dead spektakl low-cost progresivnog blek metala izmešanog sa elektronskim ritmovima, bez direktne imitacije formule Anaal Nathrakh ali sa prilično jasnim kretanjem stazama koje su oni prokrčili. Ovo se meni dosta dopada, muljaviji zvuk na stranu, jer ECHIDNA zapravo pišu dobre, ambiciozne pesme i imaju taj napadački, energičan agresivan nastup koji volim. Vredi čuti:
https://echidna666.bandcamp.com/album/all-dead
I, Voidhanger uvek imaju nešto vredno degustiranja pa tako i sada: drugi album grčkih Prometheus, bombastično nazvan Resonant Echoes from Cosmos of Old. Naslov je, dodaću, sasvim u skladu sa muzikom jer ovde ima dosta rezonance i ehoa – miks je prilično kavernozan – a taj neki šmek starog kosmosa se čuje kroz tekstove koji spajaju Lovecrafta i naučnu fantastiku. Mislim, prva pesma se zove Gravitons Passing through Yog-Sothoth. \m/\m/\m/\m/ braćo! Muzički, Prometheus zapravo operišu na nekakvoj teritoriji između kosmičkog blek metala i death metala, pa su ovo pesme sa dosta death metalskih rifova starije škole, onako pretećih, sporih, hipnotičnih (slušajte šta se dešava na polovini Azatotha), a koje imaju i klasičan blek metalski pržeći program. Prometheus ovo odlično pakuju zajedno i album je pravo uživanje da se čuje ne jednom već da se zavrti više puta u krug.
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/resonant-echoes-from-cosmos-of-old
Drugo ovonedeljno izdanje za I, Voidhanger je impresivni debi EP grčko-njemakog sastava Kosmovorus. Osnovan 2013. godine, ovaj je dvojac dosta vremena utrošio da pripremi Glorification Sermons ali, kako reputacija izdavača uostalom obećava, ovo je apsolutno vredelo čekati. Pričamo o dve razaračke, kompleksne kompozicije od po jedanaest minuta u kojima se blek metal divljačnost prelepo kroti tako da se sačuvaju vatra i pretnja a da se sve utera u jedan viši red gde su bes i agresija artikulisani a usred rafalne paljbe ima prostora za umetničke i spiritualne meditacije. Zaista cenim blek metal koji ne gubi svoju agresivnu oštricu iako se iz sve snage trudi da granice žanrovske forme pogura što dalje može od srži koju tako pažljivo neguje. Kosmovorus su otkrovenje ove nedelje i još jedno podsećanje na to koliko se I, Voidhanger trudi da krči nove puteve u ekstremnom metalu.
https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/glorification-sermons
Stoner! Swamp Thief su iz Swanseaja i u pitanju je duo koji svira lepljiv, zabavan sludge stoner metal, masivnih rifčina i lepih, pevljivih strofa i refrena. Dobra je to kombinacija i bend svakako ume da zaprži dobar gruv. Izdanje pod nazivom „I“ ima četiri pesme i lepo bi se slušalo samo da nije APSURDNO prekomprimovano u masteringu. Od ovog otpadaju uši na najstrašnije načine, ali vredi da se čuje zbog te lepe močvarne metalske mućkalice:
https://swampthief.bandcamp.com/album/i
Novi Frozen Planet….1969 je pred nama i ovo je uobičajeno izvrsno. Kako sam proletos hvalio njihov osmi album, tako ću i sada reći da tri pesme na EP-ju Hydroculture predstavljaju vrh instrumentalnog stonerskog džemovanja. Frozen Planet….1969 su utemeljeni duboko u bluzu i njihova power-trio svirka zvuči bezvremeno – ovakve stvari sam slušao još kada sam bio klinac a kasnije i sam pokušavao da sviram sa odabranim saborcima (uglavnom bezuspešno), a kod ovog benda sve zvuči prirodno, lako, spontano a da se opet ne potežu izlizane fore i klišeizirani džem-sešn fazoni. Fenomenalno:
https://peppershakerrecords.bandcamp.com/album/hydroculture
Lionski Occult Hand Order na svom prvom (mini-)albumu, The Chained The Burned The Wounded imaju pet pesama meditativnog, teškog ali zapravo vrlo mirnog doom zvuka. Sve to, razume se, treba da ima dimenziju sakralnog ili makar spiritualnog i meni se to dopada mada bend ima preglasan master za muziku koja je zapravo dinamična i ima i jako distorzirane, masne fuzz gitare ali i mnogo kontemplativnijih momenata.
https://occulthandorder.bandcamp.com/album/the-chained-the-burned-the-wounded
Lucifer Lives! su duo iz Štutgarta koji, primereno imenu, svira okultni doom-rock i njihov debi album, Love, Music, Lucifer je prilično simpatičan koktel mračnih, lepljivih faziranih rifova, sporog, hipnotičnog tempa i melodičnog pevanja na Engleskom sa nemačkim naglaskom. Sve to ima jednu vrlo goofy, vrlo low-key dimenziju i mada bend ne zvuči amaterski, deluje kao da im je bitnija ritualna komponenta muzike od toga da se ovo percipira kako nekakav ozbiljan rokenrol. Meni se to zapravo prilično dopada jer zaista zvuči okultno i satanistički na jedan svež način, rušeći malo uobičajene trendove na sceni. Imaju i obradu Husker Duove Standing by the Sea! Zanimljivo:
https://luciferlives.bandcamp.com/releases
Outer Head iz Leedsa su vrlo kul na mini-albumu Cult Of Chaos svirajući četiri pesme napušenog, kinematskog stoner metala. Ovo je prilično lo-fi izdanje, ali ima atmosferu i taj nepogrešivi ukus britanskog stoner/ doom podzemlja u kome se mešaju narkotici, B-horor, okultizam, veštičarenje i bluz. Bend svira odlično, sa sjajnim gruvom i samo mutan zvuk – kao da grupa svira u garaži do vas – možda malo kvari devojačku sreću ali kapiram da je njima i to kul. Meni su odlični:
https://outerhead.bandcamp.com/album/cult-of-chaos
Heavenscape iz Sankt Petersburga nude mastan, u svojoj ružnoći vrlo lep sludge doom metal na svom prvom albumu, Some Sort of Mental Disorder. Ovo je spora ali dinamična muzika koja počiva na „bolesnom“ gruvu i mrvećim gitarskim rifovima, a bez ambicije da se ide samo na snagu. Hoću reći, ovde je pre svega kvalitet a ne volumen rifova ono što privuče pažnju uha. Pevač koristi uglavnom prljavi mid-range lavež (mada ima i klin delove) pa je ovo muzika za podzemlje i njegove pripadnike radije nego za radijsko emitovanje i stadione. A tako baš i treba da bude. Lepo:
https://heavenscape.bandcamp.com/album/some-sort-of-mental-disorder
Australijski Fumarole na albumu Valley of Ten Thousand Smokes svira simpatičan stoner/ desert rock koji zapravo ima dosta bleksabatovskih elemenata u zvuku iako je tvrđi i, jelte, „metalniji“. Album je neka vrsta konceptualne naučnofantastične priče i pun mrvećih rifova, solidnog tempa i, mada mu je master glasan, sa dovoljno prostora u miksu da se lepo sluša:
https://fumarole.bandcamp.com/album/valley-of-ten-thousand-smokes
Vagina Witchcraft već imenom (i benda i debi albuma – a koja su ista) sugeriše da pričamo o nekoj vrsti feminističkog doom metala i ako ste alergični na feminizam, transrodnost itd. nije vam lako ali svakako zaobiđite ovo izdanje. Mi ostali prilično možemo da uživamo u žestokom sludge-doom zvuku koji je primitivan, ali energičan, iskren i iveoma glasan. Vagina Witchcraft sviraju časno i moćno, ako već ne nešto žanrovski inventivno a Kayla Fernandes, ne-binarna front-persona benda tako vrišti da je to milina za čuti.
https://vaginawitchcraft.bandcamp.com/album/vagina-witchcraft
Malesh iz Rima nisu BAŠ metal, ali i nije da nisu. Nazivajući sebe „ethnic fusion“ sastavom, Malesh na svom debi albumu, Hermitage, sebi daju slobodu da sviraju (uglavnom) levantski gruv koji je, onako, meditativan i ima imanentno spiritualni prizvuk, ali da to onda dođe upareno sa jakim distorzijama i metalskom težinom kada im odgovara. Rezultat je izvanredno dobar, hipnotičan i intiman a istovremeno dobijamo snažan i poletan album koji može da se sluša više puta sa apetitom:
https://malesh.bandcamp.com/album/hermitage
Pallbearer su sa svoja prva dva albuma urađena u prvoj polovini ove decenije bili jedan od najzanimljivijih bendova na toj nekoj „novoj“ doom metal sceni koju pored njih predstavljaju i Khemis i Spirit Adrift. Sva tri benda ove godine imaju nova izdanja i pokazuju kako jedan, teoretski hermetičan zvuk može da se učini dovoljno „prijateljskim“ da postane praktično mejnstrim. Pisao sam o ovogodišnjim izdanjima Khemis i Spirit Adrift a za Pallbearer sam se malo pribojavao jer su u međuvremenu krenuli u jednom progresivnom smeru koji mi nije baš naročito ležao na trećem albumu, Heartless od pre tri godine. Novi album, Forgotten Days ne odbacuje ovaj proggy razvoj ali se malčice trudi da pesme imaju više gruva i „starijeg“ šmeka. I dobro, ima ovde lepih pesama, ali ima i mnogo tog nekog nežnog, emotivnog izraza koji je meni prilično nezanimljiv. Pallbearer su na ovom albumu meni najbliži kada aludiraju na sabatovski gruv (naslovna pesma, recimo, koja je album i najavljivala i dosta me hrabrila) dok ono kad su bliži tom nekom pop-folk izrazu naprosto nije moja šolja čaja. Kad se doda da album traje preko 50 minuta i da ima besmisleno iskomprimovan master, postane jasno da je ovo ploča kojoj se neću mnogo vraćati…
https://pallbearer.bandcamp.com/album/forgotten-days
Prijao mi je zato treći album bostonskih Cortez koji su nešto „komercijalnijeg“ zvuka nego što smo navikli od izdavača Ripple Music, ali Sell the Future je zdrav, radijski metal/ hard rok/ dezert rok sa prijatnom doom komponentom, odličnom, bombastičnom produkcijom i ugodnim sabatovskim monentima (naslovna pesma, recimo). Bend je odličan za uvlačenje nove publike u tu neku stonersku priču sa svojim lepim, zvonkim saundom i melodičnim pesmama:
https://ripplemusic.bandcamp.com/album/sell-the-future
Nisam siguran ko ili šta su Terror Blind pošto o njima na internetu ne postoji nikakav trag na nekom jeziku koji ja donekle razumem, ali album, The Gate Of Grieving Souls odvaljuje. Ovaj japanski bend (barem toliko se da ukačiti) svira veoma brz i žestok deaththrash metal koji je možda za nijansu više nagnut ka thrash strani, na ime razgovetnosti i napaljivih treš rifova, ali koji se kreće veoma visokim tempom i udara ko peglom. Jedanaest pesama koje ovde čujemo imaju mahom dve brzine: brzo i još brže, sa pevačem koji se ekspresivno dere i opakim gitarama. Problem albuma je apsurdno preglasan mastering koji ozbiljno kvari uživanje u muzici ali muzika, pa muzika je odlična.
https://terrorblind.bandcamp.com/album/the-gate-of-grieving-souls
Mass Extinction is Nju Džersija su grindcore/ crust bend koji peva o ekploataciji i pravima životinja i lepo se uklapa u ovu tradiciju i zvučno, nalazeći se na tragu Extreme Noise Terror ili Disrupt. No, kako je ovo ipak 21. vek a u bendu su samo dva brata, Mike i Tom Maher, muzika je još rastrzanija i brutalnija nego kod preteča, sa elementima powerviolence tvičeraja i moćnom kućnom produkcijom koja zvuči kao da ste jedno šest HM-2 pedala vezali na red. Kaseta Never-Ending Holocaust je vrlo impresivna za jedan, praktično, porodični projekat, nudeći veoma ubedljiv, tvrd i zapaljiv grindcrust sa svim profi elementima koje bi čovek mogao da očekuje (D-beat ritmovi i rifčine, dualni vokali, eksplozije blastbitova) i iznenađujuće zdravim zvukom. Pritom, sve zarađene pare od prodaje daunlouda idu za pomoć životinjama. Ljudski. Podržimo:
https://ratmixrecords.bandcamp.com/album/rtmx049-mass-extinction-never-ending-holocaust
https://massextinction.bandcamp.com/releases
Kako su Mass Extinction i sami prvo izdali daunloud ranije ove godine tako i dortmundski grajnderi Symmetric Organ svoj drugi album sada imaju na kaseti, iako je Amazing Disgrace izašao kao daunloud i CD još letos. Dakle, služimo i podgrejano ovde, ali samo kad su u pitanju dobri albumi a čija nam dodatna fizička izdanja daju izgovor. Amazing Disgrace je, recimo, album tehnički vrlo naprednog deathgrinda, koji ima sve šmekerske elemente brutalnog death metala: veliku brzinu, razaračke blastbitove, sjajne rifove, a bez njegovih insistiranja na prekomplikovanim aranžmanima. Pesme na Amazing Disgrace nisu ni jednostavne ni primitivne ali su pre svega orijentisane na brzinu i kretanje napred pa bend vrlo retko pravi namerno neprirodne promene tempa i isforsirano složene delove. Dakle, ovo je sve tečno, glatko, sa skoro neosetnim ubacivanjem tehnički naprednih detalja. A ima ih koliko hoćete, gitare su vrhunski amiciozne, a bend, iako deluje da samo šiba napred, zapravo ume da prođe kroz zapanjujuće kompleksan program (slušajte finale Greeddriver za stalne promene ritma i istraživanje skala). Meni je ovo, uz odličan miks, izvanredno.
https://redtruthproduction.bandcamp.com/album/symmetric-organ-amazing-disgrace
https://symmetricorgan.bandcamp.com/album/amazing-disgrace
Finski Poisoner na svom prvom mini-albumu, Beasts of Eden zvuče zanimljivo, mešajući thrash metal, black metal i tako te neke ekstremne metal žanrove za muziku koja je upečatljiva i pamtljiva sa jednim epskim a opet prilično low-key pristupom pesmama. Hoću da kažem, ovde se poštuje rif i dobra tema i mada bend voli da ima raskošne aranžmane, ne gubi se u njima toliko da se zature rifovi i teme. Fino.
https://poisoner1.bandcamp.com/album/beasts-of-eden
Čileanski Martirio imaju užasno napucan zvuk na EP-ju Oscuros Días, sa zvonećim dobošem i preglasnim masteringom, ali su ovo tri dobre, agresivne metal pesme koje spajaju thrashcore i deaththrash na najlepše načine nudeći kao žilet oštre rifove, odlične moš-delove i ludački lavež pevača. Pretpostaviću da je ovo originalno izašlo 2012. Godine (jer tako nešto nemušto piše na Bandcamp stranici benda) ali kako ova grupa nema čak ni Metal Archives profil (ali postoje tri druga Martirija iz raznih latinoameričkih država) vredi ovaj biser – koji se prodaje i za besplatno – pomenuti i sačuvati od zaborava.
https://martirio666.bandcamp.com/album/oscuros-d-as
Australijski death metalci Syntropy na SVOM prvom mini-albumu Manufactured Degeneracy dobro sviraju i pružaju prilično kompleksne a opet energične i udaračke pesme tvrdog (malo i pretvrdog, kad smo već kod masteringa) progresivnog zvuka. Ovo je taman gde treba ako se ja pitam, sa aranžmanima koji su ljupko složeni, sa stalnim promenama ritma i rakursa, a da sve opet ide tečno i udobno, ne narušavajući opšti šarm. Vrlo dobro:
https://syntropyband.bandcamp.com/album/manufactured-degeneracy
Britanski UKEM Records ima osmu po redu kompilaciju u svojoj seriji Disciples of Extremity. Štaviše, ovo je Disciples of Extremity – Vol 8: Part 1, dakle, biće još, i sadrži 16 death metal, black metal i, recimo, viking metal bendova sa raznih strana sveta. Ovo se, nagađate, prodaje za cenu koju sami odredite i veoma je vredno vremena i to malo para što biste ih ionako potrošili na jeftina telesna zadovoljstva, jer ćete ovde čuti uglavnom odličan, dobro produciran metal ekstremne provinijencije a to je dobro za DUH:
https://ukemrecords.bandcamp.com/album/disciples-of-extremity-vol-8-part-1
Skirt su bend koji… pa, najbolje da ih pustim da sami pojasne: „Skirt hail from Brighton, UK and are composed of a Swede, a Brit, a Swiss and a Czech. They tend to stay in a large bedroom studio whence from they produce some of the world’s finest surfadelic grunge-pop postcore metal“. Njihov novi EP, Brighton, Adieu! je njihov način da se oproste sa britanskim obalskim gradom za koji mene lično vežu lepe uspomene i ovo su četiri manične i zabavne pesme koje imaju dosta metala da to nama bude blisko a opet su dovoljno daleko od bilo kog „sržnog“ žanra da deluju sveže i interesantno:
https://originalskirt.bandcamp.com/album/brighton-adieu
Sa kraja prošle nedelje dolazi brazilski Gravekeepers sa istoimenim debi EP-jem. Šest pesama kvalitetnog thrash metala koji ima i dobru produkciju ali i karakter, sa petljajućim hromatskim rifovima ali i pevačem koji ima upečatljiv, bolan vrisak. Lepo:
https://gravekeepers.bandcamp.com/album/gravekeepers
Iz istog perioda je i prvi album kopenhagenskih Quitters, nazvan Man. Quitters sebe opisuju eitketom „sludge punk“ i ovo je vrlo fer jer je Man ploča teških, lepljivih sludge metal rifova koja uspešno hipnotiše slušaoca ali i razoružavajuće jednostavnih, neposrednih koncepata. Simpatično je to:
https://virkelighedsfjern.bandcamp.com/album/vir055-man
Lankaširski trešeri Solitary postoje četvrt veka ali im je The Truth Behind the Lies tek četvrti album za svo to vreme. No, valjda zato ovo i zvuči zdravo i napaljeno. Solitary znaju šta vole i to što vole odlično izvode pružajući tvrd, disciplinovan thrash metal u kome čujete sve što volite iz istorije žanra (dobro, možda ne SVE, ali malo Metalike, malo Testamenta, malo Sacred Reicha itd.), napisano sa dosta inspiracije i snimljeno i izvedeno vrlo dobro.
https://solitary94.bandcamp.com/album/the-truth-behind-the-lies
Još thrasha? Može! Portugalski ThrashWall imaju bizarno ime ali oni ne misle tako jer su isto ime dali i svom prvom albumu. Ako kakav je to album! Ovo je thrash metal moćnih, kao žilet oštrih rifova, brzog tempa i teškog, primamljivog zvuka. Pesme su napisane da se maksimizuje šteta koji ti uzvitlani bubnjevi i moćne gitarčine prave na mekom tkivu slušaoca, ali imaju i nimalo prikriveni thrashcore šmek, pa je ovo sve uglavnom vrlo brzo, himnično i sa taman toliko panka u svom tom metalu da bude neodoljivo. Još kako bend suptilno menja tempo u nekim pesmama ubrzavajući već uzavrele pesme dok ne počnete da se šutirate sami sa sobom u praznom stanu. Zakivanje!
https://thrashwall.bandcamp.com/releases
Ahhh, izašao je novi Vice Squad. Bend koji je sa radom počeo 1977. godine i čija je ovo aktuelna (re)inkarnacija izdao je svoj trinaesti album, Battle of Britain i, mada su Vice Squad, razume se, esencija pank roka a ne formalno metal, Battle of Britain je album i za metalce. Ovo je, naprosto visokooktanski, tvrd, kvalitetan rok brzog tempa koji svoje muzičke kvalitete stavlja u prvi plan tek toliko da ne zakloni dobro napisane, zapaljive pesme. Sva svirka je odlična ali Becky Bondage na vokalu je svakako najupečatljiviji element. Bend je album pripremao šest godina i planirao da izađe proletos pa se desilo šta se desilo, ali ovo je svakako jedna od najboljih stvari koje sam čuo ove nedelje.
https://vicesquad.bandcamp.com/album/battle-of-britain-album
Još malo panka koji je istovremeno i metal: australijski Oratory imaju demo Dreamstate Supreme i ovo je za svakoga ko voli Amebix ili, već, moderniji sludge metal koji se drži za ruke sa D-beat pankom. Devet pesama, abrazivan zvuk, ali generalno solidno:
https://oratory666.bandcamp.com/album/dreamstate-supreme-demo
Raging Speedhorn je bend koji uglavnom znam da voli publika iz Ujedinjenog kraljevstva a što me je uvek zbunjivalo s obzirom da ova ekipa zvuči prilično američki u svojoj odabranoj nu-metal/ sludgecore žanrovskoj fiokici. Šesti album, Hard to Kill je korektan rad mada mene lično neće dodatno privući bendu koji mi nikada nije bio dovoljno zanimljiv. Raging Speedhorn je uredan u svojim rokerskim sludge rifovima i urlanju preko njih i ko ih je voleo ranije, verujem da se sada neće odljubiti. Meni sve to zvuči vrlo prvoloptaški i sračunato, bez mnogo neke, jelte, autentične emocije pa eto…
https://ragingspeedhorn.bandcamp.com/album/hard-to-kill
Glacier iz Portlanda u Oregonu su svom debi albumu dali vrlo ispravan naziv: „The Passing of Time“. Naime, ova ploča koja izlazi za par dana predstavlja prvi album benda osnovanog još 1979. godine. Zaista treba ceniti posvećenost ekipe koja je, makar u low-power modu, čekala četrdeset godina da izda prvu ploču, iako su njihovi demo snimci iz osamdesetih ali i singlovi iz ovog milenijuma nailazili na dosta dobre reakcije. Elem, The Passing of Time je iznenađujuće vitalan album tradicionalnog heavy metal zvuka koji je u sve dodao malo power metal začina. Glacier sviraju energično, venčavajući himničnost ’80s klasike sa žestinom modernijeg metala, uspevajući, naizgled bez mnogo napora, da pred nas donesu i taj neki pedigre i eleganciju doajena žanra, ali i drusnost i otresitost primereniju mnogo mlađim kolegama. Ja sam prilično impresioniran kako je ovo solidnog tempa i energično a da ima tu neku melodičnu višeslojnost klasičnog HM zvuka, koja se onda dopunjava upečatljivim refrenima. Ko voli staru školu, ovde će se prijatno osećati. Rispekt za Glacier:
https://glaciermetal.bandcamp.com/album/the-passing-of-time-3
Hoću reći, Glacier su stariji čak i od Armoured Saint koji su se ove nedelje prilično trijumfalno vratili svojim osmim albumom, Punching the Sky. Postojati 38 godina i izdati samo osam albuma obično sugeriše da nikada niste bili BAŠ najveće zvezde u svom odabranom podžanru, i Armored Saint su svakako više bend koji se ceni, poštuje i citira nego što su bend koji je mnogima najomiljenija grupa svih vremena. Tokom decenija prepoznati kao pouzdana mašina za proizvodnju stamenog kalifornijskog metala ali nažalost sakaćeni bolešću i lovokrađom članova, pre svega pevača Johna Busha koji je menjao Joeyja Belladonnu u Anthraxu, Armored Saint su zaista ostali više kultno ime nego velike zvezde. No, i to je časna pozicija i bend se svakako sa novim albumom neće obrukati. Moram da priznam da me je prvi singl, pesma koja album otvara, Standing on the Shoulders of Giants prilično odbio, nudeći jedan isuviše srednjaški heavy metal bez dovoljno krvi i energije za moj ukus. No, album je svakako bolji nego što ta pesma najavljuje i već je druga, End of the Attention Span jedan dobar, brz, rokerski komad sa lepim metalskim temama i kvalitetnim refrenom. Armored Saint su svakako suviše „komercijalni“ za moj ukus ali ovakve pesme ulaze pod kožu i pumpaju krv kroz vene. Ostatak albuma se kreće negde između ove dve granice i pruža i brže, skoro speed metal pesme, ali i nekakve power balade. John Bush pokazuje dobru formu kao i ostatak benda i mada Armored Saint ni u osamdesetima nisam mnogo voleo, pa me ni novi album neće konvertovati u ozbiljnog fana, ovo je, za nekog ko ih je voleo, razlog za prilično slavlje. Rispekt:
Album nedelje dolazi od jednog od najmlađih bendova koje danas pominjemo. Poslednjih par sezona taj neki rivajvl old school death metal zvuka doneo nam je neke od najlepših ploča koje smo slušali, a Undeath su bend iz Ročestera u Njujorku osnovan prošle godine koji se sada upisuje u birano društvo svojim debi albumom, Lesions of a Different Kind. Ovo je deset pesama koje u najboljem mogućem smislu služe kao dokazni materijal da su njihovi autori odrasli na pločama Cannibal Corpse, Autopsy, Immolation, Incantation itd., punih lepih rifova, dobrih, prilično svežih ideja kako da se uzme starinski žanr a onda unutar prilično strogih granica inovira i bude svež. Kod Undeath mi pre svega prija zvuk sa masterom koji je sutpilno dinamičan i ne teži brikvolu kao kod, na primer, poznatijih, a meni obožavanih kolega Tomb Mold, ali Undeath pišu pesme baš kako treba, čuvajući svu dubinu i prljavštinu OSDM-a ali ih onda uvrćući u neočekivanim pravcima. Odlično:
https://undeath.bandcamp.com/album/lesions-of-a-different-kind
