Italijanski autori koji već decenijama rade na stripovima po predlošcima kompanije Walt Disney za italijansko tržište imaju dugu i plodnu tradiciju adaptacije postojećih književnih (kinematografskih, pozorišnih itd.) dela u strip sa Diznijevim junacima. Već smo pre izvesnog broja meseci pisali, sve peneći od slasti, o tome kako je Giovan Battista Carpi postao veoma popularan u Italiji na ime svojih „velikih parodija“ među kojima su bili i Šekspir i Igo i Tolstoj, a s obzirom na to koliko je Dizni veliki biznis u italijanskom stripu, danas imamo pred sobom i jednu kolekciju radova zasnovanih na delima velikog pisca dvadesetog stoleća, a nastalih (većinski) u okviru akademske obuke za mlade snage koje su bile predviđene da preuzmu na sebe budućnost Diznijevih stripova u ovoj državi.
Mickey and Donald: „For Whom the Doorbell Tolls“ and Other Tales Inspired by Hemingway je, dakle, Fantagraphicsova kolekcija kratkih stripova starih četvrt veka a koje su polaznici visoke škole Accademia Disney pravili kao neku vrstu vežbe u adaptaciji i transmutaciji postojećih narativnih predložaka kako bi razvili sopstvene narativne veštine i alate. Neki od ovih crtača danas su ugledni autori i supervizori u magazinu Topolino, a ustanovu koju su pohađali osnovao upravo gore pomenuti Giovan Battista Carpi još 1988. godine. Da pedigre ove kolekcije bude još jači, pomenuti je zadatak studentima zadao niko drugi do Giorgio Cavazzano, izvanredno ugledni Diznijev crtač o kolekciji čijih stripova što ju je, takođe, izdao Fantagraphics sam pisao ovde, a Cavazzano u predgovoru i objašnjava kako je do čitavog preduzeća došlo, ponosan što je ovaj obrazovni provces izrodio neke vrsne umetnike.
Da bude jasno, kvalitet stripova u For Whom the Doorbell Tolls je na tako visokom nivou da vredi još jednom podsetiti na to koliko je Accademia Disney bila ozbiljna institucija, posvećena ne samo crtanju već i kreativnom pisanju, kolorisanju, animaciji, trodimenzionalnom modelovanju itd. i da je u dve i po decenije svog rada (zatvorena je 2013. godine) izbacila više generacija sjajnih autora. Neki od njih i dan-danas rade za kompaniju Walt Disney i magazin Topolino u kome su početkom stoleća i izdavane ove priče.
Hemingway možda ne deluje kao najprirodniji predložak za stripove rađene unutar estetike kompanije Walta Disneyja, jer na kraju krajeva pričamo o piscu čiji narativi uglavnom nisu bili prosto herojski, naprotiv, često su bili utemeljeni upravo u istraživanju smislenosti koncepta herojstva, u njegovoj dekonstrukciji i prepoznavanju da iako svako sebe vidi kao heroja, život često servira mnogo komplikovanije priče od literarnih herojskih narativa pa je nagrada za heroja često samo u njegovoj glavi, a neretko i besmislena, mučna smrt. A što nije možda najkompatibilnije sa Diznijevim stripovima koji u humorističko-akcionom ključu prikazuju male ljude što u sebi nalaze herojske energije da prevaziđu, pobede i trijumfuju.
No, Hemingway je imao jedan veoma značajan element u svom pisanju a koji je zapravo dragocen za pisanje bilo koje vrste proze – proživljenost. Često opisivan kao autor „telegrafskog“ stila, bez mnogo umetničkih figura i ambiciozne poetike, Hemingway se ovaplotio kao jedan od najznačajnijih autora „izgubljene generacije“ ali onda i dvadesetog stoleća u celini time što je njegova proza bila u velikoj meri bazirana na njegovom životu, mešajući skoro dokumentarističku verodostojnost sa oslikavanjem unutrašnjeg života bez velikih deskripcija i mnogo reči. Vodeći se svojom teorijom ledenog brega Hemingway je postulirao da je dovoljno čitaocu eksplicitno dati svega deset posto tema, teza i ideja koje narativ obrađuje i da će ostalih devet desetina sakrivenih „ispod vode“ on moći da sam od sebe rekonstruiše, nalazeći tako u književnom delu značenja koja su implicirana a ne diskurzivno objašnjena i da će time doživljaj dela na neki način biti snažniji.
Da je radio nešto dobro, svedoči i ova kolekcija stripova. Iako su svi do jednog ovo „pravi“ Diznijevi stripovi, dakle, rađeni su unutar kompanijskog estetskog okvira – i uostalom objavljeni u njenom najuglednijem italijanskom magazinu – i kao takvi imaju akcione scene i humorističke pančlajne, mnogi od njih na iznenađujuće propulzivan način ulaze u dijalog sa originalnim predloškom i pronalaze sponu između Hemingveja i Diznija tako da, a što je uvek i jedan od ciljeva ovakvih napora, zainteresuju mladog čitaoca da se upozna sa originalnim materijalom.
Kolekcija je, u skladu sa Fantagraphicsovim standardima, urađena veoma luksuzno, sa predgovorom za svaki od stripova u kome se obrazlaže koja je od Hemingwayjevih priča (ili, u dva slučaja, njegovih romana) korišćena kao predložak, a onda i sami autori prikazuju na koji su način oni pristupili transformaciji tog predloška. I vrlo je interesantno videti kako su italijanski autori priče pisane svedenim, novinarskim stilom, sa vrlo malo verbalnog vatrometa transfrormisali u diznijevske gegove.
Tako je Hemingwayjeva The Undefeated – priča o ostarelom toreadoru koji se posle izlaska iz bolnice vraća u arenu i tamo ponovo pretrpi tešku ozledu – ovde pretvorena u narativ o teksaškom bluz gitaristi i pevaču – u ovom slučaju Šilji – koji shvata da u državi i gradu koje su pod svoje preuzeli Country & Western više neće moći da nađe posao. Njegovo pivotiranje na C&W stil je izvor komičnih scena gde muzičar za jednu noć pokušava da nauči čitavi jednu kulturu a njegovo završavanje u areni, na leđima bika je, nagađate, proizvod neočekivanih okolnosti. No, Hemingwayjeva tema o muškarcu koji pokušava da u svom poslu nađe dostojanstvo je, iznenađujuće, sasvim očuvana a Stefano Turconi u crtežu daje dinamičnu vizuelnu komediju.
Marco Forcelloni, dalje, Hemongwayjevu Capital of the World prenosi u srednji vek i daje nam Paju Patka koji je uobičajeno baksuzan ali ovog puta taj njegov baksuzluk za sobom povlači čitav arturijanski mit u ambis. Izuzetne scene akcije sa veličanstvenim dizajnom „lutke“ za obuku viteza kompletiraju ovu storiju.
Marco Pallazi, pak, nudi gotovo potpuno nemu priču The end of a Perfect Day obeleženu snažnom melanholijom, a inspirisanu Hemingwayjevom Big Two-Hearted River. Pecanje – kao jedna od Hemingwayjevih opsesija – je ovde stavljeno u sjajno odmeren spekulativni kontekst a Miki Maus kao setni, kontemplativni hemingvejevski muškarac posao odrađuje fantastično.
Bad Boys je napisao i nacrtao Alessandrop Perina inspirisan jednom od najpoznatijih Hemingwayjevih „gangsterskih“ priča, The Killers. Smeštena u urbani, noir ambijent, ovo je tonalno jedan od najtamnijih stripova u kolekciji, sa zapletom koji sledi Hemingwayjev predložak vrlo verno do samog finala u kome stiiže neočekivani, dobrodošli preokret. Perina pritom radi crtež i kolor sa mnogo više senke i kolornih gradijenata nego kolege i njegova se priča izdvaja jednim naglašeno zrelijim senzibilitetom.
Sahara je inspirisana pričom The Short Happy Life of Francis Macomber, ali je autor stripa, Nicola Tosolini, po prirodi stvari izmenio praktično sve vezano za zaplet i događaje jer se radi o jednom od mračnijih, ciničnijih Hemingwayjevih dela. Ono što je ostalo, halucinantna, vrela priča u pustinji i muškarcu opsednutim pronalaženjem nečeg vrednog u njoj je zapravo vrlo upečatljivo, pogotovo uz izuzetno „hemingvejevski“ erotski trougao koji se implicira između Mikija, Mini i Hromog Dabe koji im je vodič kroz pustinju.
Boiling Point je humoristički narativ o pogrešnom čitanju termometra, a zasnovan na priči A Day’s Wait i ovde autor Andrea Freccero transformiše kontemplativni Hemingwayjev predložak o strahu od bolesti i smrti u vodviljsku komediju sa mnogo briljantne grafičke akcije inspirisane, između ostalog, dinamičnim stilom Harveyja Kurtzmana i njegovih radova za Mad Magazine.
Giusepe Zironi se inspirisao pričom The Battler, tipičnim hemingvejevskim narativom o ljudima sa margine, da bi nam prikazao Mikija u tridesetim godinama prošlog veka kako, kao novinar u potrazi za pričom dolazi u kontakt sa beskućnicima i skitnicama, beži od razjarenih konduktera vozova ali na kraju završava bolestan, gladan i dezorijentisan nakon što upozna dva kuvara što već godinama žive praktično u divljini. Iako svakako ima i humorističku ambiciju, Mickey and the Two Chefs ima legitimno jezovitu radnju sa uvidom u život ljudi koji su ispali sa šahovske table društva, i njegove mračne izazove.
All Wet je, pak, transformacija After the Storm. Autorka, Michela Razzi ovde izvrsno crta priču o Paji Patku koji u rasponu od svega par strana nalazi i gubi sve što je moglo da mu promeni život.
The Older Man and the Sea je prva od dve priče koje nisu nastale u okviru obrazovnog procesa i u njoj Guido Scala uzima samo osnovne elemente Hemingwayjevog slavnog kratkog romana i od njih pravi komičnu, akcionu avanturu sa pecanjem, plivanjem i duhovima. Veći broj strana garantuje i kompleksniji narativ za priču u kojoj Baja Patak podseća da je jedina stvar koja ga interesuje pored novca jeste sopstveni ego.
Kolekciju zatvara naslovna priča, For Whom the Doorbell Tolls, napisana od strane Alessandra Sistija sa crtežom Graziana Barbara i ovo je veoma fino pogođen melanholični komad o muškarcu koji u životu ispunjenom stalnim pustolovinama staje da promisli svoje izbore. Miki Maus je ovde setni akcioni heroj, ali susret sa novinarem koji se zove Ernest i ima prepoznatljivu fizionomiju pomoći će mu da doživi prosvetljenje i o jednom trošku pokaže zašto su Hemingwayjeva pisanja o životu koji je proživeo i pustolovni stripovi o Mikiju Mausu podjednako važni za ljudsku kulturu.
Kolekcija ima i zanimljive Hemingwayjeve fotografije i podseća koliko je njegova spona sa Italijom bila snažna, pa je ovo izdanje koje je lako preporučiti svima, od starih ljubitelja Hemingwayjeve proze koji će se kikokati maštovitim transformacijama njegovih ideja, do njihove dece koja u bradatog autora tek treba da se zaljube. Fantagraphics će vam ljubazno kolekciju prodati na ovom mestu.
