U nedelji prepunoj radnih obaveza do te mere da vam se čini da ste doslovno došli kući sdamo da prespavate a onda ujutro ustali da bi nastavili da radite, spas za namučenu ljudsku dušu je možda i neophodno naći u čini se sve kraćim procepima u vremenu. Srećom, MUBI ima vrlo solidnu selekciju kratkih filmova a od kojih je neke i sama ova firma producirala, pa smo se tako uspešno zalečili utapajući se u tople struje otmene ženstvenosti ofarbane gorkoslatkim jesenjim bojama, a onda spas potražili i u, čekajte da proverim u beleškama, u dakle javnom veceu tržnog centra transformisanom u plesnu pozornicu a onda, kad su tranformacije već krenule šteta je da stanu, u kvir-seksualnu revoluciju koja osvaja NAJMANJE celu Francusku a MOŽDA i ceo svet.
The Staggering Girl, prvi u ovom diptihu kratkih filmova na pomenutom striming servisu, je urađen nešto pre pandemije, 2019. godine, u zanimljivoj produkcijskoj postavci i sa više nego pitoresknim ansamblom pred kamerom, no ovo je jedan od onih filmova u kome holivudske zvezde – i to od solidne reputacije – moraju da se žestoko potrude da budu upamćene pored čudesa koje nam serviraju fotografija, scenografija, pogotovo kostimografija ove produkcije.
Italijanski režiser Luca Guadagnino je svoju reputaciju cementirao kompletiranjem trilogije o strasti 2017. godine hit-filmom Call Me by Your Name i postao poznat kao onaj autor koji za svoje filmove bira glumce upečatljivih fizionomija i stavlja ih u kompleksne emotivne lavirinte akcentovane erotizmom i promišljenim, evokativnim vizuelnim radom. Njegov ne-sasvim-rimejk Argentove Suspirije koji je režirao 2018. godine je slabo finansijski prošao ali jeste označio Guadagninov neustrašiv prelazak u horor iz njegove osobene perspektive. Guadagnino je, uostalom, vrlo vizuelan režiser, čija je ambicija, reklo bi se, da gledaoca opčini pre svega složenom geometrijom i bojom, a tek onda da mu iznese narativ. U Guadagninovom radu su vrlo očigledni uticaji velikog broja ključnih italijanskih autora, od Bertoluccija i Viscontija, preko Rossellinija i Argenta do Pasolinija i Fellinija mada je vrlo zanimljiv njegov navod da mu je prvi trajni utisak – kada je imao pet godina – ostavio izgled pustinje u Leanovom Lorensu od Arabije, hipnotišući ga i uvlačeći ga u ekran.
Naravno, Guadagninova majka je Alžirka a on je odrastao u Etiopiji i njegova najranija vizuelna sećanja su vezana za pustinjsko prostranstvo a što možda, nekom sumanutom logikom i objašnjava kako je u stanju da pronalazi toliko vizuelne začudnosti u naizgled najobičnijim stvarima kao što su pusti urbani prizori, žena koja na štiklama hoda ulicom gurajući kofer, stari plastični telefon sa kablom i brojčanikom koji ona u jednoj od ranih scena podigne sa poda i stavi na sto.
Julianne Moore je perfektna figura za The Staggering Girl već i time da je od statusa „devojke“ podosta udaljena, a da zrači istovremeno emancipovanošću, samouverenošću, ali i ranjivošću, osujećenošću, frustracijom, pre svega neutaženom, možda i malo nezdravom strašću. Njen lik, Francesca Moretti je evropska spisateljica u pokušaju – koja danas živi u Njujorku – a koja se vraća u rodni kraj da majku, uspešnu slikarku koju je nažalost vid skoro potpuno napustio, ubedi da se preseli kod nje u SAD. Majka smatra da je i dalje samostalna i da joj ne treba ćerka da je drži u kavezu, kad već ima Bruna, vernog, oh, pa… slugu, i možda i nešto više, uz koga vodi sasvim ugodan život i od njega zahteva da joj opisuje prizore koje vidi na jezeru u parku kako bih ih ona zatim slikala, kreirajući sasvim apstraktne interpretacije tuđih verbalizacija mundanih slika.
Sve ovo zvuči vrlo dramatično, ali The Staggering Girl nije nužno drama, koliko poetska oda erotičnom kao prerogativu žene – bez obzira na uzrast – jednoj slobodi koju ona nosi i koja može da bude i opasna, ali koja donosi trenutke olakšanja, čak smisla u životu koji je, kako već to zna da bude u tom 21. veku, često ispunjen preispitivanjem gde smo to pogrešili pa imamo i u se i na se i poda se, ali kao da smo izgubili svrhu.
Da bude jasno, film je rađen u tesnoj saradnji sa kreativnim direktorom modne kuće Valentino, Pierpaoloom Picciolijem i veliki deo njegove vizuelne estetike tiče se upravo isticanja ženstvenosti houte couture kreacija ove kuće, njihvih živih boja, evokativnih slika, transformativnih kontura. Guadagnino režira priču sa dosta efektnih rezova i prelaza – uostalom film traje svega 37 minuta i nema vremena za gubljenje – povezujući scene pokretima kamere, gestovima glumaca, replikama koje pronalaze značenja u različitim vremenskim periodima koje film obuhvata dok protagonistkinja skokovito prolazi kroz svoj život i odnos sa majkom tokom njega. Razigranost se možda i ne očekuje od filma koji isprva zrači veoma snažnim arthouse mirisima, sa sporim kadrovima i namerno uzdržanom glumom, ali The Staggerig Girl se završava plesnom tačkom koju izvode žene – mnoge od njih manekenke – u jednoj ljupkoj, pa i naivnoj ambiciji da se DNK visoke mode očisti od zaprljanosti ikakvim biznis-konotacijama, i da joj se vrati njena izvorna artistička dimenzija, ona koja telo, kožu, kosu, lice, udove ne sakriva odećom već ih čini integralnim elementima umetničkog dela koje se kreće i biva više od tela, izdižući ženu na nivo likovne kreacije.
Ako je to previše „srednjeklasno“ u tematici, vredi dodati da i Kyle McLahlan – koji nikada nije bio nešto VELIKI glumac – ni ovde nije nužno neka glumčina ali ima da odradi tri uloge i u najmanje dve se snalazi sasvim dobro. Mooreova je upečatjivija, ali njena uloga i jeste da bude nositeljka nikada utažene strasti, nikada dosegnutog ideala ljubavi koji možda i ne može da postoji izvan domena ideja i ideacija, pa su njene vlažne oči, enigmatični izrazi lica i frustriranost zapravo efektni i funkcionalni u narativu u kome se majka i ćerka spajaju u više momenata tokom svojih života i pronalaze jedna u drugoj najbolju prijateljicu, i da to deluje prirodno i oslobađajuće.
Sve to možda ne bi proradilo da The Staggering Girl nije tako sumanuto dobro snimljen. Tajlanđanin Sayombhu Mukdeeprom je posle Call Me by Your Name i Suspirije i ovde stao iza kamere i ono kako Valentinove haljine ovde plešu jeste magično, posebno kada se setimo da se u dobu u kome danas, pet godina kasnije, živimo, Razne Kylie Jenner i Hailey Beiber smatraju uspešnim modnim kreatorkama, kreirajući gotovo isključivo za Instagram i TikTok. U kontrastu sa tim, The Staggering Girl nudi filmsku traku od 35 milimetara od čije širine zastaje dah a čija je toplina i dinamičnost boja pravi melem za čulo vida. Pred Mukdeepromovim sočivom ženski likovi iz ovog filma plešu i pre nego što doslovno zaplešu u finalu jer su haljine koje nose kreirane da one nose njih. I to vredi videti. A ako vam dodam i da je muziku radio pokojni Ryuchi Sakamoto i da postoji veliki broj sitnih detalja koji su jasni omaži Woodyju Allenu, mislim da i na neviđeno možete da verujete da je Guadagnino ipak snimio nešto više od polusatne reklame za Valentino, a što je, čini se, najčešća kritika koju upućuju ovom filmu.
Drugi film je novijeg datuma, izašao prošle godine i sa osvajanjem Kvir Palme na prošlogodišnjem Kanskom festivalu, a kako traje svega šesnaest minuta, sevap ga je videti. Posebno u godini u kojoj su nebinarni rodni identiteti konačno prodrli u mejnstrim, naravno PONOVO posredstvom jedne od najvećih muzičkih manifestacija na svetu, takmičenjem za pesmu Evrovizije.
Boléro,dakle film tesno uvezan sa muzikom, je napisao i režirao Nans Laborde-Jourdàa, prevashodno poznat kao glumac i najnoviji je u triptihu njegovih kratkih autorskih filmova. Ovo je jedna skromna, ali zapravo vrlo pristojna produkcija koja i sama koristi pokret i ples kao oslobađajući gest što treba da u svetu kojim dominiraju heteronormativna shvatanja identiteta, a često i dalje ona koja shvataju mušku perspektivu kao prirodnu, dok su sve ostale otkloni (u koje po definiciji moramo sumnjati), kreira slobodne, autonomne zone. Naravno, The Staggering Girl je ples prikazivao kao „prirodno“ ženski prerogativ, sa njegovom senzualnošću ali i po definiciji neprirodnim, možda na momente smešnim, mehaničkim podražavanjem ili sažimanjem prirodnih pokreta i poza, dok Boléro ide logičan korak dalje i daje nam „žensku“ senzualnost kroz telo muškarca. Ili bi barem većina nas odabrala da ga tako identifikuje bar pre nego što zapleše.
Da se odmah razumemo, Boléro nije muzički spot i Ravelovu kompoziciju čućemo samo u dva kratka segmenta u filmu koji počinje na plesnoj bini, odmah nam u lice bacajući provokativne kontraste između muških i ženskih vizuelnih označitelja i ponosnu, elegantnu figuru koja pleše uspevajući da ih iznese u jednoj očiglednoj harmoniji iako prkosi konvencionalnim shvatanjima lepote. U skladu sa samom kompozicijom, naravno, film je spora eskalacija koja doseže krešendo tek onda kada porazi očekivanja i pređe u apsurd, pa tako i kratka priča o nebinarno kodiranom „momku“ koji se vraća u rodni grad, ima napete susrete sa majkom i sestrom, sreće profesora iz srednje škole koji mu predlaže malo akcije u staničnom toaletu, kulminira na način koji prelazi u magički realizam, apsurdistički – uzdržani – humor, religiozni simbolizam i sugestiju globalne kvir revolucije u prostoru od nekoliko plesnih koraka izvedenih na svega nekoliko kvadratnih pedalja i vremenu koje se odbrojava sa samo nekoliko taktova poznate kompozicije.
Boléro je vrlo kvalitetno snimljen, sa pažnjom posvećenom i koloritu, i dizajnu kostima, uopšte, izgledu glumaca, erotičan u izrazito fetišističkom smeru i uprkos svojoj skoro suludoj finalnoj eskalaciji, zapravo uzdržano duhovit i apsurdistički smešan do svog kraja. Laborde-Jourdàa je vizuelno vrlo pažljiv i mada Boléro nema na svojoj strani magiju filmske trake, on izvlači iz svog glavnog glumca, Francoisa Chaignauda, veliku kilometražu sugestivnosti koja bez ekstenzivnog teksta vodi u promišljanje njegove svakodnevnice, prirode, na kraju krajeva simbolika koje on signalizira svojim izgledom, ponašanjem, odabirom kozmatičkih akcenata. Istovremeno i vrlo sveden i dinamičnim sadržajem nabijen kratki film.
