Pravi je trenutak da po prvi put napišem nešto o nekom stripu koji je izdao Mad Cave Studios. A taj pravi trenutak je činjenica da ovaj nezavisni izdavač ove godine puni deceniju postojanja a da je u pitanju interesantna poslovna (i kreativnq) avantura koja kao daje tek nedavno počela da na sebe skreće pažnju kvalitetom. Grafički roman Hound koji je izašao pre nekoliko nedelja je odličan primer za ono što Mad Cave Studios rade dobro i filozofiju koja ih je dovela na to mesto. A pritom je u pitanju jedan više nego korektan horor strip, sa sve PORUKOM ali i sa crtežom koji na pravi način prenosi atmosferu jeze i strave potrebne da priču progutamo u jednom zalogaju, onako kako je zamišljeno.
Nije da danas u SAD nema novih strip-izdavača – uprkos činjenici da prodaja stripova kao da postaje sve manje isplativa rabota – ali najčešće su firme o kojima pričamo kao o novima (Ahoy ili AWA, DSTLRY pa u manjoj meri i Ablaze) osnovane od strane ljudi sa velikim iskustvom i reputacijom u industriji jer je to jedini način da se privuku a) dovoljno poznati autori da njihova imena služe kao garancija prodaje i b) investitori koji će zapravo obezbediti solventnost firme i kada prodaja ne bude dovoljna da se glava drži iznad vode. Mad Cave Studios, osnovan u Majamiju 2014. godine ne spada u ovu kategoriju i ova je firma znatno naglašenije orijentisana na nove talente u industriji koji će raditi nove, originalne stripove. Štaviše, 2018. godine je Mad Cave pravio veliki konkurs za nove autore i to se pokazalo kao dobra ideja koju su zatim ponavljali svake naredne godine. Naravno ovo je i ekonomski promišljen nastup jer obezbeđuje kreativce koji će pristati da radi za neke niže naknade od ljudi sa velikim reputacijama, ali ovaj izdavač ne ide na drastične uštede koje bi značile i nizak kvalitet stripova (a što viđamo kod… nekih drugih firmi) i njihovi autori nisu puka najamna radna snaga. Utoliko, mnoge njihove stripove danas rade ljudi za koje niste nužno čuli čitajući radove što ih izbacuju drugi izdavači ali oni nisu po kvalitetu – ni u produkcijskom, ni u sadržajnom smislu – slabi. Ovo, za sada, kao da dosta dobro funkcioniše za firmu koja ima vrlo pristojan i raznovrstan portfolio autorskih stripova i počela je da privlači i neka poznata imena (neizbežni, jelte, Cullen Bunn pre svih).
Ključno je da se Mad Cave bavi pre svega žanrovskim stripom. Dakle, ne pričamo o jednim od onih nezavisnih „boutique“ izdavača koji rade ispovedne grafičke romane, memoare i autobiografije i koji su često povezani sa nekom galerijom ili prodavnicom knjiga i stripova. Mad Cave je izdavač u istoj ravni sa firmama kao što su Image, IDW, BOOM! ili Dark Horse (Ahoy, AWA, Oni/ Vault, Summerian itd.), s tom distinkcijom da za razliku od njih za sada nema nikakav licencirani properti u svom katalogu. Drugim rečima, ovo je firma koja gradi svoju kuću od temelja, radeći strpljivo sa novim autorima, dajući im da kreiraju sopstvene stripove i trudeći se da rade unutar „žanrovskog“ miljea, baveći se fantastikom, naučnom fantastikom, cyberpunkom (i raznim drugim stvarima koje danas mogu da se spakuju pod „young adult“ baner) a u poslednje vreme i vesternom, alternativnom istorijom, hororom…
Dakle, interesantna i časna inicijativa za koju ćemo videti koliko dugo može da funkcioniše ali koja je do sada pokazala i žilavost i jednu zdravu prilagodljivost ćudima tržišta, izdržavši na nogama i COVID-19 krizu koja je, videli smo, napravila veliki džumbus u američkom stripu pa neke izdavače (poput, recimo zlosrećnog AfterShocka) pogurala i u stečaj.
Hound, strip o kome danas pričamo je jedan od novijih naslova u portfoliju firme, izašao krajem Februara kao grafički roman, bez prethodne serijalizacije. Ovo mi se čini kao idealan format za strip koji ionako nema mnogo strana (devedesetak) i zapravo priča jednu kontonuiranu priču što profitira od čitanja u jednom dahu. Naravno da je ovaj narativ mogao da bude i razdeljen na „prirodne“ celine, ali Hound je strip u kome nema mnogo „preokreta“ i dovitljivih poigravanja sa dinamikom, on je mnogo više jedna old school horor-drama u kojoj stvari idu od jezovitog do ZASTRAŠUJUĆEG jednom doslednom putanjom i dobar deo stranica u drugoj polovini je urađen sa jako malo ili uopšte bez ikakvog teksta, a što bi se smatralo problematičnim u nekakvoj varijanti serijalizacije ove priče.
Dakle, Hound. Scenaristi su ovde bili Sam Romesburg i Sam Freeman, obojica ljudi sa već izvesnim iskustvom i nekoliko stripova iza sebe prevashodno za Sumerian Comics, firmu koja se trudi da poveže muziku i strip i pronađe tu nekakve sinergije. Freemanov Basic Instinct je već bio horor-intonirana priča o slikaru koji se inspiriše poznatim istorijskim ubistvima, a Romesburg je za Scout Comics (još jedna indie firma o kojoj se pripremam da nešto napišem već izvesno vreme) radio i Children of the Grave, jednu mračnu futurističku priču sa takođe horor-prelivima. No, Hound je za mene prijatno iznenađenje jer je u pitanju sasvim klasičan horor-narativ koji bi se mogao nazvati i pastišem, ali je u najmanju ruku jedna spretno izvedena stilska vežba.
U prijatna iznenađenja spada i crtač, Rodrigo Vázquez, Meksikanac koji već ima solidno internacionalno iskustvo sa radom za španski Plan B na serijalu Montemar. Za svoj severnoamerički debi, Vázquez je u horor sa distinktno „evropskim“ šmekom uleteo sa puno apetita, radeći crtež i kolor a kreativni tim zaokružuje Justin Birch, mlad ali iskusan leterer koji radi za AndWorld Design i čiji ste letering verovatno već videli u DC-jevim, IDW-ovim, Dynamiteovim i drugim stripovima.
Hound se, rekosmo, dešava u Evropi, i smešten je, najvećim delom u period Prvog svetskog rata a formatiran kao dugački flešbek u kome čovek, šetajući psa nalazi u zabitoj pećini dnevnik sa zapisima vojnika koji je svoje poslednje očajničke redove ispisao 1917. godine, prikazujući, u ovom slučaju doslovno kako rat „pretvara ljude u životinje“.
Ovako glasi i prva rečenica koju ćete pročitati u stripu, i Hound odmah uspostavlja taj ton kontemplativne proze koja se bavi promišljanjem rata kao jednog od najužasnijih fenomena koje je čovečanstvo iskusilo, oslanjajući se na predloške koje su radili autori „izgubljene generacije“ čija su pisanja o ratu često bila obojena tim rezigniranim prepoznavanjem kako rat nije samo ružna i mučna stvar već okruženje u kome se ispoljava nešto neljudsko u ljudima.
Vojnik čiju priču ovde čitamo je pripadnik britanske kraljevske armije, po imenu Barrow i njegovo nameštenje u južnoj Francuskoj drugom polovinom velikog rata suočava ga sa užasima o kakvima nije ni sanjao. Vázquez pravi vrlo uspešan prelaz između „sadašnjosti“ u kojoj neimenovani čovek čita Barowljev dnevnik i peridoa u kome se glavni deo priče događa, radeći odlično sa kolorom da sugeriše drugo, mučno vreme i atmosferu pretnje, ali bez direktnog upadanja u horor. Njegovo kombinovanje rada sa linijama različite debljine i kolora koji efektno oslikava detalje u okruženju daje stripu jednu opipljivu teksturu blata, ali i beznađa, a koje – i jedno i drugo – intuitivno vezujemo za Prvi svetski rat.
Barrow će u jednom trenutku biti dodeljen posebnoj jedinici koja kao da ima neki svoj način na koji ratuje a kada otkrije njenu strašnu tajnu, shvatiće da ta neljudskost što u ljudima izranja tokom ratova za njega ima vrlo doslovnu dimenziju. No, Barrow nije tek lavkraftovski narator koji će samo beležiti svoj silazak u ludilo, nemoćan da bude išta jače od svedoka sopstvene propasti, i on pokazuje zavidnu asertivnost i ambiciju da se usprotivi degradaciji ljudskosti, iako je svestan da u krajnjoj računici nema nikakvu šansu da preživi. No, njegova želja da makar umre kao čovek jer ne želi da umre kao zver je plemenita.
No, autori,iako je ovo srazmerno jednostavan, skoro pravolinijski old school narativ, uspevaju da u njega dodaju taman toliko malih preokreta da čitaoca drže na ivici sedišta. Epizoda u polusrušenoj kući sa nemačkom patrolom napolju i ženom koja želi da je dozove je izvrsno konstruisana i služi i kao simbolička potvrda da je i sam Barrow grešan i da je na njemu jedino da vidi hoće li se grehu prepustiti ili pokušati da ga okaje.
Dakle, ovo je u biti jedna stabdardna moralna skaska, onako kako je horor stare škole često umeo da bude, ali urađena sa mnogo stila i sigurnim korakom. To da scenaristi insistiraju na dosta literarnom izrazu na početku, sa dosta teksta, ali onda dobar deo ključnih scena prepuštaju Vázquezu da ih izvede grafički, bez nepotrebnog pričanja odozgo je em plemenito, em efektno, em podseća na to da kada govorimo o stripu „autor“ ni slučajno ne sme da se poistoveti sa „scenarista“. Vázquezov i Birchov rad u dobrom delu stripa je ono što Houndu daje karakter, ton i identitet.
U nekoj doglednoj budućnosti planiram da pišem o još stripova ovog izdavača, no, mnenja sam da je Hound odličan izbor za čitaoca koji se zanima da vidi šta to Mad Cave imaju u ponudi. Ovo je strip koji su radili ipak iskusni, samo ne PREVIŠE poznati autori, žanrovski veoma lepo definisan i u egzekuciji isporučen bez previše filozofiranja, sa odličnim tempom, jasnim poentama, upečatljivim grafičkim izrazom. Ni manje ni više od toga, i prosto je osvežavajuće čitati zaokružen, čvrst narativ koji se ne pravi sa ambicijom da bude televizijska serija ili deo deljenog univerzuma. Hound je, i pored sve svoje grafičke prljavštine, čist i neukaljan primerak STRIPA i to je predivno. Mad Cave ga na prodaju nudi ovde.
