Negde početkom godine završio se najnoviji serijal Marvelovog Guardians of the Galaxy. Pokrenut, pretpostavka je, da bi se strip nekako očešao o marketing i generalni buzz vezan za treći deo filma, ovo je bio kratak, prilično kompaktan narativ sa jednim centralnim motivom i oko njega konstruisanim zapletom (iraspletom), usredsređen na karaktere članova kosmičkog tima otpadnika i antiheroja i njihove međusobne odnose, stavljene na kušnju strašnom tajnom u središtu priče. Uz natprosečno interesantan crtež, ovaj je serijal – koji ćemo zvati Grootfall/ Grootrise jer su tako naslovljene dve kolekcije u koje je spakovan – pobrao, reklo bi se, zaslužene, skoro uniformne pohvale od kritike i morao sam samog sebe da preispitujem zašto se meni zapravo nije baš tako mnogo dopao.
Delom je svakako u pitanju to da je Grootfall/ Grootrise došao nakon dva veoma jaka serijala sa ovim timom, onog koji je pisao Donny Cates i onog koji je za njim uradio Al Ewing. O oba sam pisao ovde, ali ukratko vredi reći da je Cates krenuo od najniže tačke u istoriji Guardiansa, programski analizirajući njihovo gubitništvo, sklonost depresiji, malodušnosti i odustajanju od pretenzija na heroizam, da bi ih do kraja doveo do katarzičnog ponovnog prepoznavanja porodice-koju-su-sami-izabrali kao pribežišta i izvora snage, dok je Ewing radio izvan uobičajenih formata za ovaj strip, umešno proširujući ansambl i koketirajući sa semiotikom, izvlačeći neke od motiva ovog stripa daleko izvan njihove zone komfora i dopuštajući im da evoluiraju.
Grootfall/ Grootrise su pisali „The Hivemind“, odnosno dinamični kalifornijski duo koji čine Jackson Lanzing i Collin Kelly, ljudi u Marvelu već etablirani na ime serijala o Kapetanu Americi i Thunderboltsima, a sada već i sa solidnim statusom u DC-ju gde su posle Batman Beyond: Neo Gothic i Neo Year, te Aquaman and the Flash: Voidsong trenutno zaposleni pišući Outsiders (o kome ćemo nešto više ovih dana). Tim koji se u profesionalnom smislu tesao pišući Star Trek i Tomb Raider (ali i Harbinger za Valiant Comics) se čini kao logičan izbor za kosmičku, naučnofantastičnu avanturu koja je više old school pustolovina sa pucanjem i kul antiherojima nego klasičan superherojski strip, a kako je na crtačkim dužnostima ovde bio Britanac Kev Walker, i zablistao, Grootfall/ Grootrise je strip sa dosta aduta na svojoj strani i pre nego što otvorite prvu epizodu.
Lanzingu i Kellyju svakako ne manjka amibicije u konceptima i svaki od njihovih stripova koje sam pročitao – a gde su radili sa etabliranim korporacijskim likovima – trudio se da bude i neka vrsta blage dekonstrukcije ili makar propitivanja nekih od temeljnih koncepata tog stripa. Sa Grootfall/ Grootrise je ovo definitivno slučaj i ovo je ponovo jedan od onih stripova gde se analizira čitava ta ideja “herojstva“, imanentna za superherojski strip i u vrlo partikularnom slučaju propituje šta i koga to Guardiansi štite u galaksiji i zaslužuju li oni uopšte to svoje ime.
Jasno je, naravno, da u modernim verzijama ovaj tim to svoje ime i nosi uz određenu dozu ironije. Čak i kada su Guardiansi spasavali ne samo galaksiju već praktično čitav svemir, tamo u vreme Annihilation i Annihilation: Conquest, oni su bili tretirani ne kao heroji već kao pre svega nužno zlo, proverbijalni lopov koga šaljete da uhvati drugog lopova, profesionalci najgore profesije koje ćete poslati na samoubilačku misiju i smrknuto notirati da su se sa nje (neki od njih) ipak vratili.
U Grootfall/ Grootrise Lanzing i Kelly izvode vrlo logičan preokret u ovoj postavci i postavljaju pitanje šta se onda dešava kada pretnja galaksiji dolazi ne od spolja, već iznutra, od strane jedog od njenih zaštitnika.
Sad, bilo bi sasvim prihvatljivo da pretpostavite kako je ta pretnja po galaksiju Drax – čovek na kraju ima reč „uništitelj“ umesto prezimena – ili Gamora, „najsmrtonosnija žena u galaksiji“ ili makar Rocket Raccoon, osoba sitnog stasa ali sa puno nakupljenog besa u tom malom pakovanju i daleko natprosečnim poznavanjem tehnologije za masovno i manje masovno uništenje, ali nećemo da se pretvaramo da niste videli čije je ime u naslovu kolekcija* pa ćemo potvrditi da je ovde upravo Groot, poslednji pripadnik rase inteligentog drveća, onaj proverbijalni „off the reservation“ lik koji više nije deo tima i ugrožava sve civilizovano i necivilizovano što živi u galaksiji.
*i posledično, dva tehnički odvojena narativna lika, ali u stvarnosti je u pitanju jedna celina ispričana u deset redovnih brojeva serijala i jedan godišnjak na kraju, sve tokom 2023. godine i prva dva meseca ove
Treba dati kredit tamo gde je zaslužen, Lanzing i Kelly su uzeli lik koji je – nakon filmova Jamesa Gunna – redukovan na maltene maskotu sposobnu da izgovori samo jednu rečenicu (I Am Groot, naravno, a koju članovi tima kontekstualno tumače da znači štagod je potrebno u tom trenutku) i dodatno infantilizovanu svođenjem njegovog gorostasnog fizikusa na drvce koje će Rocket dalje tretirati kao dete koje treba čuvati, i onda mu vratili dostojanstvo. Groot je originalno bio znatno kompleksniji lik (i tokom Annihilationa se izražavao složenim, visokoparnim jezikom kako i dolikuje pripadniku plemstva) a njegova neobična fiziologija bila je osnova za neke od najmaštovitijih preokreta u stripovima od pre dvadesetak godina. Utoliko, to da je on u ovom stripu postavljen kao pretnja po sav život u galaksiji je apgrejd-sa-osvetom kakav Groot ne samo zaslužuje već i koji je zaradio svojom istorijom.
Jedan od mojih ličnih problema sa ovim serijalom je svakako bio u tome da je on po definiciji utemeljen na preozbiljnom, melanholičnom tonu gubitništva i propasti. Guardiansi ovde nisu swachbuckling ekipa otpadnika i marginalaca koja očajnički improvizuje na terenu, suočavajući se sa neproporcionalno ogromnim pretnjama, ispaljujući pritom duhovite opaske, već smrknuta, ukleta gomila polomljenih ljudi koji znaju da vode neravopravnu bitku protiv svog bivšeg prijatelja (i praktično člana porodice) i gde bi čak i pobeda značila da će ubiti nekoga sa kim su se toliko dugo rame uz rame borili protiv „stvarnih“ pretnji po galaksiju, a da će poraz značiti brisanje svega živog iz galaksije. I koja, da, i dalje očajnički improvizuje na terenu, suočavajući se sa neproporcionalno ogromnim pretnjama, ispaljujući pritom duhovite opaske. Lanzing i Kelly ovde ne odlaze predaleko od „standardih“ karakterizacija ovog tima, pa su ovi Guardiansi i dalje ekipa koja jedna druge jednako podbada i zajebava koliko i podržava i voli, ali uz dodatnu dimenziju melanholije koja je još podcrtana naratorom stripa, nebitnim likom sa jedne od planeta koje su osuđene na smrt a koji prepričava ove događaje iz istorijske perspektive i svemu daje jedan epski ton.
I taj epski ton je ono što mi nekako ne paše uz Guardianse i deluje mi kao čist višak u stripu koji je po definiciji monumentalan, sa čitavim planetama koje se moraju evakuisati pre nego što budu uništene i galaktičkim ratom koji besni na frontu širokom nekoliko svetlosnih godina čiji tok Guardiansi pokušavaju da izmene ukazujući da je titularni „Grootfall“ pretnja za sve što postoji. Takođe, stoji i da je prva polovina narativa (dakle, sadržaj prve kolekcije) možda i previše razuđena, sa previše likova, lokaliteta, političkih pozicija koje čitalac treba da pohvata, razume, posloži pravilnim redosledom, sve to pokušavajući da se izbori sa centralnom misterijom zapleta: šta se desilo sa Grootom i zašto on radi to što radi.
Druga polovina, dakle „Grootrise“ je u teoriji usredsređenija na narativ sa jasnijom strukturom, ali uz cenu da priča pravi dramatičan preokret koji dovodi u pitanje motivacije protagonista i zapravo čitaoca stavlja u poziciju da se pita da li uopšte navija za pravu stranu. Ovo je ozbiljan rizik, naročito ako priču čitate u mesečnim dozama umesto sakupljenu u kolekcijama, jer je na nekim mestima utisak da su Guardiansi odlutali predaleko od svojih osnovnih vrednosti i da pred sobom vidite likove koje ne poznajete.
To bi bile moje sumnje, zamerke i kritike na ovaj strip, dakle: previše likova, lokaliteta i ideja, te namerno držanje čitaoca u mraku da bi otkrića u minut do dvanaest bila efektnija. No, Grootfall/ Grootrise nije rđav strip i on apsolutno prepoznaje tu sržnu vrednost Guardiansa, gde imamo na okupu bandu otpadnika, u nekim slučajevima doslovno bivših kriminalaca a svakako likova koji ne haju previše za zakone i formalne autoritete, koja prepoznaje da je ona jedina u poziciji da učini nešto da se civilizacija spase i onda se nesebično i bez osvrtanja baca glavačke u akciju, ne hajući za to da li će u njoj izginuti. Epski ton je, rekoh, bio i nepotreban, jer ono što Guardiansi RADE u ovom stripu epsko je samo po sebi.
Naročito je efektna završnica sa planom koji je bizarno prekomplikovan ali veličanstven i u kome svi članovi tima igraju presudne uloge da se krive stvari isprave a spasavanje prijatelja deluje ne samo zarađeno već i fundamentalno ISPRAVNO.
U druge dobre stvari vezane za ovaj strip spada i to da, ako ste ljubitelj vesterna, on ima jaku vestern notu a ovo je pogotovo vidno u tome kako Walker crta Petera Quilla jako se inspirišući Clintom Eastwoodom iz the-man-with-no-name faze njegove špageti-vestern karijere.
I, uopšte, Walker je ovde izuzetan, sa maštovitošću neophodnom da se oživi kosmička avantura prepuna egzotičnih lokaliteta i tuđinskih rasa, ali i sa posvećenošću da strip pripoveda u kinematskim, upečatljivim kadrovima, odličnim tempom, sa nekim ikoničkim scenama koje zavređuju da budu ovekovečene na posterima. Na kolorima je ovde bio izvrsni Matt Hollingsworth i njegovo razumevanje Walkerovog crteža (i tuša a na kome je pomagao i Walden Wong u nekim epizodama) je besprekorno, dok su Cory Petit i Travis Lanham na leteringu obavili kao i obično sjajan posao. A jednu je epizodu nacrtao i Alex Lins i to je takođe bilo solidno.
Grootfall/ Grootrise nije Guardians of the Galaxy kakav bih ja odabrao da čitam ako bih imao izbor. Njegova melanholija i epika su razumljivi pokušaji proširivanja karakterne baze likova ali mislim da fundamentalno promašuju njihovu poentu i vraćaju stvari u rukavac glavnog toka superherojskih stripova. No, ovo je istovremeno i maštovit, spektakularan a i dalje u karakterima utemeljen narativ sa jasno komuniciranom ljubavlju i požrtvovanošću u svom centru, obdaren izvrsnim crtežom. Plus, a što je i njegova najveća vrlina, on je sklopljen oko jedne jasne ideje i elegantno se završio kada ju je istražio do kraja, iskupljujući usput neke od likova na plemenit način. To takođe moram poštovati. Izvolite na Amazon po kolekcije.
