Verovatno nije neko preterano iznenađenje ako kažem da mi se Blue in Green, novi grafički roman izašao za Image Comics pre nekoliko dana, izuzetno dopao. Ovaj strip izdao je izdavač koga već godinama unazad hvalim za postojano proširivanje granica svog delanja, tako da se Imageu sada može pripisati i to da je kreirao standard za kvalitetan mejnstrim američkog stripa krajem druge dekade dvadesetprvog veka, ali i da konstantno izbacuje radove koji su umetnički smeli i ambiciozni daleko preko granice glavnog toka. „Stripovi za odrasle“ je koncept star pola veka ali i pokretna meta koja se ne kreće uvek tamo kuda očekujemo: stripovi puni seksa i „odraslog“ nasilja su se pojavljivali u Heavy Metalu još sedamdesetih godina prošlog veka a ako danas nasumično izaberete nešto što izlazi za Image, nije isključeno da će to biti omladinski eskapizam čija je jedina razlika u odnosu na DC-jevu ili Marvelovu produkciju to da nema (klasičnih) superheroja. Sa druge strane, naglašeni artizam nije isto što i dobar strip, kao što nije ni imitiranje filmskog ili televizijskog jezika. Kod Imagea možemo naći primere za sve od nabrojanog, a Blue in Green je ono –praktično idealno – secište nesputanog artizma, zrelosti teme i pripovednog jezika i žanrovske sigurnosti koja sve drži na okupu, kakvo se pojavljuje samo ponekad i podseća nas šta stripovi sve mogu da budu.
Drugi razlog što je Blue in Green pravljen kao po nekakvoj mojoj porudžbini je svakako to da se tematski i kulturološki bavi jazz muzikom i kulturom, jazzom kao delom života pojedinaca i zajednica ali i muzikom kao (ne samo) socijalnim umetničkim medijumom već i kao čistom emanacijom duha. Još su Schopenhauer i njegov najbolji učenik, Nietzsche zaneseno pisali o muzici kao o najčistijem izrazu ljudskog duha, umetničkoj formi koja se ne smiruje u figurativnim reprezentacijama niti se da zarobiti u tekstu, već koja izlazi direktno iz i dela direktno na duh. Popularna muzika dvadesetog veka, jazz između ostalog, ovome su dodali element socijalnog, mentalitetskog utemeljenja i pomerili muziku iz domena visoke kulture namenjene samo elitama (i reprezentativne, možda, samo za duhovno stanje elita), utemeljivši je u narodu na način na koji tradicionalna folk kultura to nije do tada radila. Kombinacija tehnologije koja je omogućila beleženje, reprodukciju i široku distribuciju muzike, velikog kretanja stanovništva iz ruralnih u urbane sredine i pristupa edukaciji koji je sledio sa nekoliko godna/ decenija zakašnjenja, doneli su u zbiru muziku koja se nije bavila isključivo „večnim“ temama niti isključivo tradicijskim konceptima, naoko zamrznutim u vremenu, već i hic-et-nunc poentama, društvenim protivrečnostima i emotivnim burama, socijalnim fenomenima i položajem jedinke u odnosu na zajednicu. Jazz je bio jedan od prvih distinktno prepoznatljivih žanrova popularne muzike koji je predstavljao i kod, jezik za novu urbanu populaciju, sa izraženim klasnim dimenzijama i kodiranjem aktuelnog ličnog iskustva u nešto što će biti prepoznato kao kolektivni doživljaj i deljen fenomen.
Drugim rečima, to što Blue in Green tretira muziku načelno i jazz partikularno kao secište ličnog i neiskazivog sa jedne strane, a onda kolektivnog, klasnog, rasnog, kulturološkog i istorijskog sa druge je jako dobro mesto da na njemu budete kada stvarate strip, a pogotovo strip koji će čitati ovaj ovde naočarko opsednut spiritualnim i kolektivističkim elementima jazza već decenijama.
Treći i valjda najjednostavniji razlog što sam znao da ću Blue in Green voleti i pre nego što sam ga uzeo u ruke* je da su njegovi autori ljudi kojima se sada već veruje na neviđeno i a priori. Ram V, izvrsni scenarista već jako hvaljenih These Savage Shores i Grafity’s Wall je, za razliku od selektora srpske fudbalske reprezentacije svestan da pobedničku ekipu ne treba menjati, pa je Blue in Green nastajao kroz novu njegovu saradnju sa fantastičnim mumbajskim ilustratorom po imenu Anand Radhakrishnan aka Anand Rk koga smo toliko hvalili za Grafity’s Wall, a letering je ponovo radio neponovljivi Aditya Bidikar. Za kolor je ovom prilikom bio zadužen Britanac John L. Pearson (poznat i po radu za Netflix ali i Nuclear Blast Records) a izdanje ima i posebnog dizajnera – u pitanju je Tom Mueller koji je ove godine pobrao mnoge pohvale za to kako je Marvelov relaunch X-Men dobio poseban izgled u inicijativi Dawn of X.
*metaforički rečeno, pošto sam i ovaj strip, kao i mnoge druge u ova krizna vremena kupio u digitalnoj formi putem Comixology servisa.
Dakle, imamo izvrsne autore, intrigantan koncept i izdavača koji je produkcijski u stanju da podrži snažnu kreativnu ambiciju iza ovog stripa: ovo je recept kojim nastaje magija. Ali, naravno, magija nije besplatna i za nju valja krvariti. Srećom, ove ljude nikada niko nije mogao da optuži da za svoju umetnost ne krvare i Blue in Green postiže tu finu i, možda, idealnu ravnotežu između toga da je u pitanju visoki koncept koji se bavi filozofskim promišljanjem prirode muzike i njenog mesta u našoj kulturi i životima, i toga da je ovo uverljiva priča o uverljivim ljudima koja zaseca duboko u lične istorije svojih likova i vivisecira njihove uspomene – stvarne i izmišljene – traume iz mladosti, zaljubljivanja i razlaze, rađanja i umiranja, sve na pozadini jedne impresivno ubedljive životne priče.
Glavni junak, Erik Dieter je saksofonista čiji je talenat za stvaranje muzike primetio komšija trubač – zapravo podstanar u kući njegove majke – još u ranom mu detinjstvu, ali koji, zahvaljujući komplikovanoj porodičnoj situaciji na kraju nije postao veliki i poštovani jazz-muzičar već za život decenijama kasnije zarađuje dajući časove studentima i povremeno pišući o velikim jazz stvaraocima. Dieter nije naročito srećan čovek ali jeste pomiren sa idejom da postoji tehnički korektno sviranje a da onda postoji i božanski talenat koji vodi u onostrani zanos iz koga nastaje muzika što definiše živote i oblikuje kulture – i da on sam ovo drugo nema.
Ovo je vrlo zrelo mesto da se na njemu bude na početku priče, a smrt majke koja se dugo borila sa kancerom i odlazak u Njujork na njen pogreb, gde ga čeka resantimana puna sestra ali i stara srednjoškolska simpatija, sada sa svoje dece i pogledom u kome i dalje ima nečeg neizrecivog, pomera nešto u Dieteru. Uspomene koje naviru u staroj porodičnoj kući, ikonička slika crnog saksofoniste koju nalazi među majčinim stvarima – a čije je lice nepoznato i nekome ko je posvećeni povesničar lokalne jazz scene – najviše od svega sablasna prikaza, zastrašujuća halucinacija (or is it?) koju Erik vidi u prizemlju kuće tokom prve noći dok ga muči nesanica, sve ovo protagonistu šalje na neplaniranu i haotičnu potragu za delićem porodične ali i jazz istorije kroz sada već jako ofucane, jedva preživele jazz klubove i zatarabljene barove u kojima se nekada stvarala magija. I crna nacija, takođe.
Blue in Green ima elemente istorijske literature i više iz drugog plana, ali savršeno odmereno, prikazuje dimenzije klasnih i kulturoloških promena u američkom društvu koje su jazzu dale značajno mesto u američkoj istoriji, a na koje je, povratno, jazz onda uticao svojim funkcijama kulturne integracije i komunikacije. Imena Johna Coltranea i Milesa Davisa se bukvalno vide u pozadini, kao imena kakvih modernih svetaca koja stoje, poluizbrisana na starim plakatima, zalepljenim za oronule zidove smešom lepka, maltera, prljavštine, dima i samog ogromnog proteklog vremena. Strip majstorski povezuje nekoliko generacija crnih muzičara i njima bliskih osoba (članova porodica, vlasnica lokala, organizatora svirki) da sasvim elegantno, bez ikakvog nametljivog „istoricističkog“ pristupa podvuče na koji način su lične i klasne/ rasne istorije isprepletane u usponu jazza kao kolektivnog izraza značajnog dela Crne Amerike, velikim delom samo kroz slike koje imaju ikoniču snagu prikazujući nam ljude sa instrumentima u rukama, ljude u plesnim barovima, ljude za šankovima, ljude koji dobijaju batine od policije. Anand Rk ovde koristi mnogo foto-referenci koje zatim pažljivo uvodi u generalni vizuelni kod ovog stripa a koji, dominantno, ima senzibilitet sna. Utoliko, zanimljivo je igrati se igre pogađanja i prepoznavati fotografije po kojima su nastajali neki od kadrova u ovom stripu, ali za razliku od onog što radi, recimo, Greg Land, ovde je korišćenje foto-referenci mnogo više nalik semplovanju kao jednoj od tehnika kreiranja savremene muzike, ili, da ostanemo u temi, skrečovanju hip-hop didžejeva*, gde se postojeća referenca istovremeno koristi kao direktan citat što povlači istorijsku vertikalu kroz decenije, ali i kao neraskidivo integralni estetski element savremene muzike i kulture. Onako kako su u muzici Public Enemy bili semplovani ritam i bluz, soul, džez i fank muzičari od Shirley Bassie, preko Alberta Kinga, Syla Johnsona, Jamesa Browna, Arethe Franklin, Melvina Blissa, Donalda Byrda, Slya Stonea, Ala Greena i Bobbyja Franklina, tako i Radhakrishnan kroz ovaj strip provlači slike i delove imena Charlesa Mingusa, Rahsaana Rolanda Kirka, Charlieja Parkera i nebrojenih drugih muzičara.
*setimo se da Radhakrishnan ima solidno utemeljenje u indijskoj hip-hop kulturi
Ali ovo nije u prvom planu istorijski strip, on je, u prvom planu, jedna introspektivna analiza životnog puta talentovanog muzičara ali i asocijalnog čoveka koji je životni vek proveo u frustraciji bez obzira na to što je sebe istrenirao da ne traži više od onog što mu je na dohvat ruke, analiza koja se ne koristi naučnim, racionalnim metodama već koja stvarima prilazi mnogo energičnije, grčevitije, koristeći logiku i simboličko sažimanje karakteristično za snove.
Utoliko, Blue in Green je, iako sa jedne strane realističan, „odrastao“ strip, sa druge strane i izrazito fantazmagoričan. Ovo je analiza sopstvenog života od strane čoveka čije se godine frustracije i potisnutih žudnji ispoljavaju kroz intenzivnu emociju koja u potpunosti boji percepciju sveta oko njega. Za muzičare – i umetnike uopšte – ovo nije neobičan fenomen* i Blue in Green iako pažljivo utemeljen u „stvarnom“ i naturalističkom, istovremeno orgija u fantazmagoričnom.
*Setimo se kako je Julio Cortázar pisao o Charlieju Parkeu u pripovetki El perseguidor
Američki strip* ima solidan istorijat artizma i fantazmagoričnog, čak i u samom srcu mejnstrima, od Automatic Kafke kog su radili Joe Casey i Ashley Wood, preko evropskog, ekspresionističkog čitanja Betmena sa Arkham Asylum, pa do radova Davida Macka na Daredevilu, i crtež Ananda Radhakrishnana (zajedno sa dizajnom Toma Muellera) se može smestiti u ovu tradiciju, no mislim da je važno ukazati da odabir vizuelnog stila ovog grafičkog romana nema mnogo veze sa pokušajima da se „imitiraju“ navedeni prethodnici. Ram V i Adnan Rk su dva meseca diskutovali i jedan drugom slali skice pre nego što su se odlučili kako će strip izgledati, koji će biti njegov dominantan vizuelni identitet i ovaj se napor vidi.
*u koji Blue in Green, ustvrdiću, spada, iako su autori decidno ne-Amerikanci
Jer, Blue in Green, nisam slučajno pominjao (automatskog) Kafku gore, prevashodno svoju vizuelnu reprezentativnost crpi iz istog mesta sa kojeg je dolazilo predstavljanje sveta u kome je živeo (i umro) Jozef K. iz Kafkinog Procesa. Keith Fort u svom radu o Funkciji stila u Kafkinom procesu kaže da „značenje romana dolazi iz studije karaktera, Jozefa K, njegovih promenljivih stavova i nada, na kraju njegove smrti. Ali stvarnost sveta u kome je K. nismo razumeli“. Fortov rad pisan je pre više od pedeset godina i iako ćemo neke od njegovih primera – olako korišćenje reči „shizofrenik“ recimo – danas smatrati zastarelim i grubim, njegov uvid u to da stil kojim kafka piše definiše STVARNOST sveta za protagonistu romana je dragocen. Proces nije samo alegorija već „stvarno“ mesto, tim užasnije za čitanje što se njegov protagonist ponaša uverljivo ljudski, naturalistički u prostoru koji nije ni ljudski, ni naturalistički. Utoliko, kako Fort ukazuje da Dante u Božanskoj komediji opisuje predmete tako da pokaže njihov odnos prema Bogu, tako Kafkin odabir stila kojim opisuje svet daje tom svetu „konačno“ značenje, barem ekvivalentno količini značenja koju isporučuje narativ.
Blue in Green radi ovo isto, samo kroz crtež koji svet velikim delom predstavlja kao – crtež. Erik Dieter prolazi kroz katarzičan period u svom životu, nabijen emocijama i odlukama koje nisu stalno (ili skoro nikad) racionalne. Ovaj period, ono što Dieter radi i ono što mu se događa, sve to redefiniše ne samo njegov odnos prema svom detinjstvu i životu koji je decenijama vodio već i prema muzici kao ispoljavanju (i njegovog,između ostalog) duha i svet koji vidimo kroz njegove oči zato stalno pluta između naturalizma, dokumentarističkog oslanjanja na foto-reference i ikoničke istorijske prizore, i jednog art-ističkog, ali pre svega art-ificijelnog predstavljanja okruženja.
Prostori u Blue in Green nam stalno otkrivaju svoje latentne geometrije, sledeći neizbrisane olovke kojim je Radhakrishnan delio tablu za crtanje na pravilne geometrijske celine ostavljajući sebi uputstva za proporcije i perspektive. Ispod impresivnih arhitektura, urbanih prizora, ali i intimnih, emotivnih – pa i erotskih – scena u stripu, stalno prozire podsećanje da je ovo crtež, ne verna reprezentacija onoga što se događa oko Dietera i u samom Dieteru, već interpretacija onog što on misli da se događa, onog što on (misli da) oseća. Dieter je zatvoren, rekosmo asocijalan, lik koji retko i malo govori koji i samom sebi priznaje da oseća premalo emocija u situacijama koje emocije prirodno izazivaju i njegov odnos sa svetom je zaista često vezan pre za vektore i energije nego za konkretne ljude i njihove unutarnje živote. Dieter je neko ko svet gleda kao Schopenhauerovu predstavu, i svet u kome je premalo ispoljio svoju volju. Muziku.
Kada scenario onda ubaci jednu od najtežih emotivnih dilema – da li je u muzičara neko zaljubljen zbog njega samog ili zbog muzike koja, sada kada je iz njega izašla, više nije deo njega – ovo je jedno od katarzičnih težišta pripovesti i savršena sinergija crteža, boje i scenarija u kome muziku jedino ne možemo da čujemo, ali snažno je osećamo kada se izvodi, bilo kada Dieter svoj tenor saksofon svira sam na prozoru sobe, opsesivno izvijajući note za koje razume da su deo njega iako ga plaše, bilo kada drhteći i znojeći se ima svoj veliki debi pred publikom umirućeg džez kluba i gde vidimo, ne, osećamo, grč na licu, maničan rad dijafragme, nervozne, skoro nevoljne pokrete prstiju koji sviraju skale kakve je Bill Evans verovatno sanjao kada je izvodio You and the Night and the Music* dok pogledom, zajedno sa njim prelazimo preko mora nerazaznatljivih lica u klubu pokušavajući da nađemo NJENE oči.
*protagonist u stripu ovu kompoziciju pripisuje samom Evansu iako su je napisali uspešni njujorški autori Arthur Schwartz i Howard Dietz. Nije isključeno da sam Ram V po inerciji vidi kompoziciju kao Evansovu jer je njegovo izvođenje nama, ljudima od ukusa, najpoznatije, sa modernističkom ekstrapolacijom barskog stila Julie London, a moguće je, naravno, da sam lik u stripu u glavi nije razdvojio autora od izvođača
Blue in Green je, dakle, jedna zaista perfektna sinteza stila i suštine, zapleta i crteža, teksta i dizajna. Ram V Dieterove unutarnje monologe piše sa svom gravidnošću klasičnog noir pristupa, sve u jakim metaforama i visceralnim slikama, opisujući krvavu fleku na zidu iza ubijene žene kao „krunu“, opisujući mrlju na zidu porodične kuće koja je tu od njegovog detinjstva i koju njegova sestra pokušava da ispere kao još jedan kancer za koji ona želi da nestane a on se ne predaje. Ovo je strip koji introspekciju prikazuje i kao nezdravu, patološku zamenu za socijalni kontakt, za tu, jelte, proverbijalnu ljudsku toplinu i koji u svom katarzičnom finalu kao da uspeva da pomiri svoje suprotstavljene ideje o tome šta je zaista ono najvrednije što ostavljamo iza sebe: umetnost koja živi, ali samo dok ima njenih poklonika ili ljudska bića koja su nesavršena, ali su ZAISTA živa i kadra da život kreiraju.
Neću vam otkriti kako se ovo završava ali Blue in Green, ako to do sada nije bilo jasno, ima moje najviše preporuke jer uspeva da postigne idealnu ravnotežu između ličnog i istorijskog, između fantazmagoričnog i naturalističkog, da se porve sa dubokim filozofskim nedoumicama oko „značenja“ i vrednosti muzike u životima pojedinaca i zajednica, a da opet bude i priča o zrelim ljudima kojima zrelost i životno iskustvo nisu pomogli da razreše pitanja što ih more od detinjstva. Ovo nije „slice of many lives“ narativ kao što je bio Grafity’s Wall već sažetak nekoliko života u nešto što je san, fantazmagoričan, na momente sasvim košmaran ali na kraju i potpuno human, sa podsećanjem da smo, i ovako nesavršeni, sposobni da se žrtvujemo za stvari u koje verujemo.
A kao i u Grafity’s Wall, i ovde je požrtvovanje autora veoma očigledno, sa scenarijom i monolozima koji su, sasvim očigledno došli iz nečeg proživljenog, što je ostavilo ožiljke, sa dizajnom i crtežom koji sažimaju istoriju, dokument, san i halucinacije, na kraju sa leteringom Aditye Bidikara koji je ponovo sav tekst upisao rukom, dajući stripu jednu nezamenljivo intimnu, neposrednu energiju. Ram V i njegovi saradnici u ovom trenutku prave možda najbolje stripove u američkoj produkciji. Nadam se da im neće skoro pasti na pamet da prestanu.
