U nastavku sporog ali (ne mnogo) metodičnog predstavljanja radova kompanije Mad Cave Studios vaskolikom Srpstvu, danas imamo kratak i sladak osvrt na kratak i sladak strip naslovljen Don’t Spit in the Wind. Ovo je uvek, inače, dobar savet, metaforički i bukvalno, pa možete biti sigurni da pomenuti četvorodelni miniserijal nema nameru da vam troši vreme nekakvim nesuvislim tezama i bizarnim idejama. Naprotiv, ovo je vitka, za konzumaciju više nego spremna priča koja se najlakše proguta i svari u jednom cugu i koja u ustima ostavlja dobar ukus iako se, naravno, bavi mračnim temama iz jedne sasvim pesimističke pozicije.
O Mad Cave Studios sam već pisao ali pošto se radi o srazmerno mladom ali srazmerno vrednom preduzeću na američkom strip-nebu onda vredi da ponovimo da je u pitanju izdavač koji ove godine proslavlja deceniju postojanja i rada, koji nije osnovan od strane nekakvih izbegica iz velikih kompanija (kao što su, na primer, takođe srazmerno novi izdavači Ahoy!, AWA ili DSTLRY), niti je napravljen sa nekakvim agresivnim investitorskim kapitalom koji je u šemu uleteo sa dolarskim znacima u očima i fantazijama o kros-medijskoj kros-polinaciji gde će skromni strip-izdavač biti samo seme iz kog će izrasti uspešne televizijske serije, video igre ili već neki treći lukrativni produkt koji za nekoliko redova veličine prevazilazi tržišnu sposobnost starog papirnog medija. Osnivač firme (i autor nekolicine njenih serijala, pogotovo u ranoj fazi), Mark London, je pre svega zaljubljenik u strip koji eksplicitno kaže da je sve što je postigao sa ovom firmom rezultat obećanja koje je dao svojoj ženi da će se u životu posvetiti svojoj pasiji, a to su stripovi. A što se nekako vidi i iz trajektorije koju je studio imao tokom ove prethodne decenije sa prvo opreznim, korak-po-korak probijanjem na tržište prvo sa jednim serijalom, pa sa drugim, ulaženjem u nacionalnu distribuciju, učestvovanjem na konvencijama, a sa onda postepenim, organskim širenjem biznisa. Mad Cave od 2018. godine u centar svoje filozofije stavlja rad sa novim kreatorima, ne trudeći se da privuče uobičajene frilensere koji rade za sve viđenije američke izdavače (mada naravno Cullena Bunna nisu mogli da eskiviraju), već gradeći sopstvenu ergelu crtača, scenarista, kolorista i leterera koji će baš radom sa Mad Cave napraviti svoje prve značajne stavke u kreativnom siviju.
Mad Cave im, verovatno, ne može obećati promociju i slavu koje bi imali sa Imageom i Dark Horseom ali im, očigledno, MOŽE ponuditi puno podrške, strasti i dovoljno slobode u radu da stripovi koje firma izdaje istovemeno imaju i naglašen žanrovski miris, ali i individualne, lične dimenzije. Utoliko, meni je Mad Cave beskrajno simpatična kompanija jer se drže nekakvog old school strip-izraza, gde se zna da stripovi moraju da budu i spektakl, a da opet ne beži od savremene autorske ekspresije. Plus, naravno, dodatno je simpatičan taj njihov pozitivni žanrovski agnosticizam gde imamo sve od avanturističkih stripova, preko horora do naučne fantastike, fantazije, borilačkih veština i vesterna. Mad Cave za sada ne radi klasične superheroje ali mislim da im za sada tako nešto nije ni potrebno i da su London i saradnici mudro odlučili da prezasićenu malu baru prepuste drugim krokodilima a da oni svoje uspehe traže obraćajući se brojnim drugim mnogo manje usluženim segmentima tržišta. I, čini mi se, dok god se od ove firme ne očekuje da zgrne MNOGO para za MALO vremena, da su stvari postavljene na zdrave osnove i da se može govoriti o prirodnom, organskom rastu.
OK, šta je onda Don’t Spit in the Wind? Izašao prošle godine negde između Maja i Jula meseca, ovo je klasičan američki naučnofantastični strip, u smislu da biste nešto slično mogli videti u nekom nasumično odabranom broju Heavy Metala iz sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog stoleća. Ironija je možda u tome da ni jedan od dvojice autora ovog stripa nije Amerikanac. Dan Lee, koji je radio kolore i letering je Velšanin ali stanuje u Japanu i trenutno radi na pripremi sopstvenog serijala Choo Bots koji finansira putem Kikstartera. Lee je sa još par kolega i jedan od vlasnika vrlo malog i vrlo nezavisnog (što bi se reklo DIY) izdavača, Tropico Comics, a gde je jedan od ortaka i Stefano Cardoselli, scenarista i crtač baš ovog stripa.
Cardoselli je, nagađate, Italijan, sa par nominacija za nagradu Bram Stoker u virtualnoj vitrini i istorijom saradnje sa uglednim izdavačima kao što su 2000AD (koji, još jednom se istorijski potvrđuje, naprosto NE MOGU bez italijanskih crtača), Heavy Metal i DC, pa onda i firmama poput Rolling Stonea, Time Magazinea itd. U američkom stripu je već dosta radio za Scout Comics, Caliber Comics i Second Sight, pored, naravno, pomenutog Heavy Metala.
Naravno da se Heavy Metal, koji je vrlo prominentno zastupljen u Cardosellijevoj biografiji može prepoznati kao značajna komponenta njegovog kreativnog bića. U svojoj biografiji Cardoselli uostalom naglašava da je njegov kreativni rad „bio prvenstveno inspirisan 1980-ima. Osamdesete su bile doba rastućeg globalnog kapitalizma, političkih prevrata, globalnih masovnih medija, neravnomerne raspodele bogatstva i karakteristične muzike i mode, koju karakteriše hip hop i elektronska pop muzika. Ovo je imalo snažan uticaj na generaciju umetnika koja je odrastala tokom ove ere. Pad Berlinskog zida na kraju decenije označio je kraj Hladnog rata, ali je to doba bilo obeleženo i glađu u Africi.“ Cardoselli sa Don’t Spit in the Wind apsolutno kanališe taj duh razočaranja u zapadni kapitalistički san, ruku pod ruku sa tehnološkim pesimizmom, i nudi nam jednu neveselu fantaziju o ekološkoj katastrofi koja je rezultat ne nesrećnog spleta okolnosti već svesne, namerne, kriminalne aktivnosti malog broja moćnih osoba kojima na kraju krajeva nije važno da li će svet izgoreti ako oni izgore među poslednjima.
Don’t Spit in the Wind nije, dakle, strip komplikovanog zapleta niti nekakve velike slojevitosti. Cardoselli (i Brian S. Long koji mu je asistirao na scenariju) pišu ovo pre svega kao jednu upozoravajuću bajku sa nesrećnim krajem, prikazujući nam planetu Zemlju prekrivenu đubretom, zagađenu do mere da ljudski život na njoj više nije zaista moguć, a protagonisti stripa su pripadnici poštene, ogorčene radničke klase kojima je, kako to već biva, zapao u dužnost najgori posao, iako su oni ponajmanje krivi za devastaciju.
Glavni junak, Travis koji nam priču pripoveda iz prvog lica, radi za kompaniju Atomic Brothers iz Bruklina, iako Bruklina, videćemo to uskoro, odavno više nema u ikakvoj prepoznatljivoj formi. Atomic Brothers su firma specijalizovana za ono što danas zovemo „upravljanjem otpadom“, mada vidimo već na početku da Travis izražava vrlo ozbiljen sumnje da se ovde išta više može uraditi. Zemlja je prekrivena toskičnim đubretom, šume, reke i vazduh su uništeni ili zagađeni do mere da je pre dve decenije najveći deo preživele ljudske rase evakuisan na ogromnu stanicu u orbiti planete i Travis i njegove kolege upravljaju ogromnim humanoidnim mašinama – u Japanu bismo ih zvali mechovima – kojima se, kao, đubre nekako sakuplja i odnosi u ogromna automatizovana postrojenja na uništavanje. Nada je da će jednog dana površina planete biti dovoljno očišćena da ponovo može da podrži ljudski život, ali Travis TU svetlost na kraju tunela ne vidi i ima mnogo skromnije nade, da od bedne zarade ostavi dovoljno na stranu kako bi sa devojkom mogao da se preseli u malo bolji deo orbitalne stanice i dobije nekakav posao koji ne podrazumeva svakodnevno silaženje na Zemlju da bi tamo gacao kroz smrtonosni otpad.
Scenario stripa kreira sve očekivane drame na samoj površini Zemlje, od problema sa komunikacijama i potrebe da se ostane na poslu duže nego što je bezbedno, preko opreme koja počinje da se kvari u najneoportunijim momentima, do činjenice da iako ljudi – u standardnom smislu – više nema na planeti, to ne znači da je ona pusta. Cardoselli nam pokazuje posledice zagađenja kroz fantazmagorično mutirane životinje sa kojima će se Travis i kolege sretati ali i sa ostacima čovečanstva koje se prilagodilo novim uslovima života ali po cenu gubljenja velikog dela svoje ljudskosti, građenja kultova itd.
Ovo je, naravo standardni ’70 palp bez nekakvih prevelikih odstupanja od poznatih predložaka ali Cardoselli ionako koristi poznate trope da naglasi dve dimenzije svog stripa. Prva je ta da se STVARNA drama, i ako hoćete stvarna tragedija dešava upravo na orbitalnoj stanici gde ljudsko društvo, umesto da bude podučeno time kako je Zemlja, zajednička majka, uništena, i nešto promeni, zapravo nastavlja sa inercijom klasne podele i eksploatacije do momenta kada postane jasno da oni koji čovečanstvo vode – ovde personifikovani u liku JEDNE moćne osobe – zapravo nemaju viziju značajno širu od zadovoljenja sopstvenih instinkta i interesa.
Druga je Cardosellijev crež koji je mogao biti samo quick ’n’dirty sprint kroz scene kakve smo već viđali u nebrojenim 2000AD i Heavy Metal stripovima, a zapravo je serija veličanstvenih scena dostojnih kakvog futurističkog mita. Cardoselli je moćan u detaljima i njegove table imaju mnogo rada sa linijama, ali pritom njegovi crteži nisu natrpane kompozicije u kojima se ne zna šta je bitno a šta nebitno. Naprotiv, one ostavljaju utisak teksturiranosti, mase i energije ali su kompozicijski svedene, i nikada čitaočevo oko ne zbunjuju u pogledu toga kuda se prvo gleda i kojom putanjom se ide kroz kompoziciju. To stripu daje jedan kinematski, „widescreen“ kvalitet.
U nekim najavama se videlo da autor veli kako je prvi strip koji je pročitao bio Ditkov Spajdermen, a da se posle napajao radovima iz Metal Hurlant i Heavy Metal magazina, pa kasnije Frankom Millerom, Moebiusom i Geoffom Darrowom i sve se to jako dobro primećuje u Don’t Spit in the Wind koji je sinteza svih pvih poduka, ali ne urađena mehanički ili sikofantski. Tako, mada se i Moebius i Darrow vide u pozadini Cardosellijevog rada, on ima jedan izraženo SVOJ stil i kreira priču ogromne kinetičke energije, velikih masa i veličanstvenih, maštovito urađenih mutacija koje prepoznajemo kao osvetu prirode za ono što smo joj uradili. Na sve to Leejevi snažni kolori i ekstremno karakteran letering dolaze praktično idealno.
Don’t Spit in the Wind je, dakle, strip-upozorenje. Koje verovatno dolazi prekasno, baš kao što je već na samom početku stripa prekasno za sve protagoniste da se nadaju bilo čemu sem časnoj, spektakularnoj smrti. Ovo je pesimistička ekološka skaska kakvu bi Ćuta Jovanović izmaštao u momentima najveće malodušnosti i naletima najvećeg nihilizma, i mislim, možda se nećete LEPO osećati nakon što je pročitate ali osećaćete se ŽIVO. A i to je nešto. Mad Cave strip prodaje ovde.
