Pandemija COVID-19 nam je dala i čitav novi žanr filmova, pandemijski film, obično sporu, statičnu, klaustrofobičnu dramu o izolaciji i dosadi. Coma Bertranda Bonella iz 2022. godine je na neki način vrhunac ovog žanra prvo jer dosadu stavlja naspram veoma egzistencijalne anksioznosti koja nije produkt pandemije već je pandemija samo pomogla da ona priđe bliže površini i nametne se u kompoziciji konsenzualne realnosti, a drugo jer je ovo film kraći od sat i po, u kome dobar deo teksta odglume Barbi-lutke (ili njihova legalno distinktna imitacija), a jednu od poenti u kameri izgovara sam Gilles Deleuze. Dajte mi 3D-animiranu lutkarsku sapunsku operu sa scenama hardkor seksa i Žila Deleza na malom prostoru i gotovo je sigurno da ćete od mene dobiti makar solidan aplauz.
Bonello je ovaj film snimio praktično kao tajni pandemijski projekat pripremajući svoj u ovom trenutku najnoviji film, naučnofantastični, futuristički (romantični) košmar La Bête. Javnost za ovaj film nije znala pre nego što je, na gregorijansko Badnje veče 2021. godine objavljeno da je autor završio svoj treći film u trilogiji o mladosti, a čija su prva dva rada, Nocturama iz 2016. godine i Zombi Child iz 2019, vrlo organski povezana sa trećim delom. Radi se, da bude jasno o individualnim pričama, ali Coma zapravo počinje montažom zrnastih, konfuzinih scena iz Nocturame, preko kojih ide autorovo pismo svojoj ćerki Anni kojoj je i prvi film bio posvećen, uz objašnjenje da treći, evo, radi u godini kada će ona napuniti osamnaest. Nema ovde vulgarne sentimentalnosti, ali tekst je jasan a podetkst još jasniji u Comi, koja je u velikoj meri meditacija o tome u kakvom svetu mladi danas treba da opstanu, da ga naslede i da u njemu pronađu neki svoj smisao. Da bude još jasnije, film se završava još jednim pismom Anni u kome Bonello eksplicitno pokazuje da ne može ni da zamisli šta će njegova ćerka uraditi sa svetom koji joj sada pripada – dok na ekranu idu prikazi ogromnih prirodnih kataklizmi, delom sigurno izazvanih antropogenim klimatskim promenama – ali i optimističnim, ljubavi punim obećanjem da će je on gledati kako to radi pun ponosa.
Druga spona sa prethodnim filmovima je u glumici Louise Labèque koja je glumila i u Zombi Child i koja je u ovom filmu, sa svega osamnaest godina stavljena u ulogu tinejdžerke koja pokušava da se adaptira na mrveću jednoličnost pandemijske izolacije. Coma je snimana tokom 2021. godine, dok su lokdaun i izolacija još uvek bili delovi dnevne rutine – u flmu se nekoliko puta čuju i sirene kojima je u Francuskoj objavljivan početak policijskog časa – i kroz zatupljujuću rutinu života neimenovanog Louiseinog lika film prikazuje nešto mnogo opasnije od faksimila pandemijskog efekta zaustavljenog vremena, večnog vikenda, recikliranog sadržaja. Ako je La Bête stravu stavio u budućnost sa svetom kojim upravlja veštačka inteligencija, Coma je u sadašnjosti već pronašla dovoljno besmisla da se stariji zagrcnu i zamisle nad svojom krivicom a da mladi legitimno odustanu od bilo kakve ambicije i da zapravo svesno prigrle zaustavljenost pandemijske krize u kojoj ništa više nije bitno i time su i oni abolirani od krivice.
Protagonistkinja, koja krivicu i eksplicitno više puta prijavljuje kroz mejlove koje piše a ne šalje, dane provodi fizički sama, a što je, nevezano za pandemiju, za dobar deo mladih danas default stanje. Već je desetak godina praktično kliše moderne kulture da mladi umesto da izlaze i traže svoje autonomne prostore negde izvan fizičkog domašaja svojij staratelja, radije sede u svojim sobama i dopisuju se/ četuju sa vršnjacima, gledaju influensere na internetu, možda igraju igre. Glavna junakinja ovog filma ima nekoliko drugarica sa kojima ima Zoom sesije na kojima se debatuje o tome koji je serijski ubica najbolji od svih i mada kriterijumi nisu sasvim transparentni, rasprava jeste živa. Dok se ne dogodi incident za koji nećemo dobiti objapnjenje. Drugi veliki deo „sadržaja“ u životu protagonistkinje je JuTjub kanal influenserke po imenu Patricia Coma koja kombinuje self-help „lajfhakove“, besmislenu vremensku prognozu („svejedno je jer ionako ne možete da izađete iz kuće“) i egzistencijalnu filozofiju. Ovu jutjuberku igra Julia Faure (koja takođe igra manju ulogu u La Bête) i njen performans je jedan od hajlajta filma, prefinjeno satiričan a opet misteriozan, zavodljiv, tako da vam se čini da ste uvek na korak od toga da dotaknete neku duboku istinu ispod površnih trivijalnosti.
Patricia Coma putem svog kanala prodaje neku vrstu jednostavne električne igračke, slične Simon Says prototipu, gde igrač treba da ponavlja tačne, i sve složenije, sekvence svetlosnih signala koje mu sprava zadaje. Coma ovu napravu naziva „revelator“ jer je njena ultimativna funkcija da otkrije igraču kako slobodna volja ne postoji i ono što je u početku naizgled jednostavna igra memorije, namenjena prekraćivanuu dugih sati izolacije brzo postaje simbol zarobljenosti, nemoći, determinisanosti koja parališe još više od zvuka sirene kojim se objavljuje obaveza ostanka između četiri zida.
Bonello nema ambiciju da se previše bavi nekakvim konkretnim sociopolitičkim pitanjima – film je vidno usmeren ka egzistencijalističkim promišljanjima i na više se načina dotiče ideje determinisanosti, odsustva slobode, zarobljenosti u „limbu“ – ali nije iznad toga da ne iskoristi dobar volej kada mu se sam namesti. Kako je i sniman u vreme, rekosmo, i dalje aktivnih lokdauna, tako i nekoliko scena u kojima se glavna junakinja vidi kako ide ulicama svoga grada zapravo dolaze kroz CCTV futidž nepomičnih kamera razmeštenih po gradskim lokacijama uz dijalog dve osobe, muške i ženske, na Engleskom, a koje su, reklo bi se zadužene za praćenje kretanja mlade žene. Ovaj „CIA, snajka, CIA“ geg nije nametljiv niti je tu da razgori nekakav ustanički žar kod gledaoca, ali film se vraća Americi kao neksusu, proizvođaču čak, brojnih savremenih anksioznosti kroz direktne citate Donalda Trumpa, tadašnjeg američkog predsednika, a koji stižu iz usta muške (ne)barbike što vara svoju partnerku i skreće temu na globalnu politiku i sopstveni status „stabilnog genija“ kada ova pokuša da ga suoči sa njegovom prevarom.
Coma je bizaran koloplet ideja, imaginarnih prostora i ponavljajućih rutina, ali Bonello postiže da film ne izgubi nit, britkom montažom i jednom propulzivnom energijom u kojoj se spajaju vrlo statične scene Labèqueine mrveće dosade (snimane tokom dvanaest dana u autorovom stanu), isprva statične a onda sve dinamičnije scene razgovora između (ne)Barbi lutaka koje glume u četvorodecenijskoj sapunskoj operi punoj recikliranih tajni i laži, scene dvodimenzionalne animacije u kojima glavna junakinja imeđu ostalog vodi razgovor sa serijskim ubicom koji je direktno pita šta je njoj je prosvetljenost dvadesetprvog veka donela a onda se završnim rečima razotkriva kao neka vrsta inkarnacije Petera Kürtena. Možda vizuelno najteskobnije su scene snimane u šumi gde glavna junakinja, u crno beloj tehnici i noćnom mizanscenu, dezorijentisana i uplašena kricima koji dopiru odnekud izvan vidnog polja, ima priliku da „lično“ susretne Patriciu Comu i postavlja joj pitanja. Iako se ove scene *očigledno* dešavaju u snu, film postiže jednu od svojih poenti time da su one (snimane iz ruke, sa dinamičnim švenkovanjem) bliže onome što priželjkujemo da bude naša stvarnost od svega drugog snimljenog u enterijerima, sa statičnim kamerama i jakim ali stalno istim bojama.
Coma nije nužno film koji gledate da biste se zabavili, toliko je jasno, ali on ima svoje zabavne delove, pogotovo sa tom sapunicom i melodramom koja se razvija između lutaka. Glasove lutkama pozajmljuju neki poznati glumci, uključujući Laetitiu Castu, ali i Gasparda Ulliela koji je, nažalost, poginuo na skijanju dok je film još bio u montaži. Sam Bonello kaže da je vest o smrti Ulliela čuo dok je montirao film i da je njegov glas u tom trenutku zazvučao kao da duh poginulog glumca pohodi sobu za montažu, a što ga je podsetilo na neke od rečenica iz pisma ćerki u kojima se govori o onima koje smo izgubili.
Coma nije ni horor film ali uspeva da osećaj teskobe, zarobljenosti, nemoći, uklete determinisanosti prenese veoma ubedljivo. Sama Patricia Coma nije nužno preteća figura – ona ne čini niti sugeriše išta zaista negativno – ali jeste manifestacije nečeg većeg od sebe, neimenovanog, a što jeste preteće u svojoj bezličnosti, inerciji koja mu ne da da stane, u nametljivosti kojom „influenserski“ sadržaj zamenjuje sve druge forme angažovanja (mlade) osobe sa bilo kojim materijalom. Poverenje koje influenseri imaju pogotovo kod mlade publike je odavno prešlo granicu zloupotrebe ali Bonello ovaj uvid prepušta nama da ga napravimo, baveći se umesto toga uznemirujućim sitnicama i detaljima, kao što je na primer izjava ove influenserke da električna mašina za usitnjavanje povrća koju koristi za supe što ih sprema pred kamerom „možda može da isecka i ljudsku šaku ali to niko ne zna jer ljudska šaka ne može da prođe kroz otvor na vrhu mašine“. Teško je ne pomisliti na poslednji „challenge“ koji ste videli na JuTjubu ili Tiktoku nakon što glumica savršeno profesionalnom dikcijom izgovori ovu naizgled banalnu opservaciju, pogotovo u sceni nekoliko minuta kasnije kada se kamera usredsređuje na njeno lice dok se izvan kadra događa nešto što možete samo da zamislite… ako se usuđujete.
Coma jeste film konstantne pretnje i pritiska, meditacija muškarca u šestoj deceniji života koji gleda tinejdžere kako pokušavaju da se snađu u činjenici da je fizički svet za njih sada i ediktom sveden na kućni pritvor a da se onlajn svet iz pribežišta i mesta za razbibrigu pretvorio u lavirint koji je sve teže razlikovati od snova i košmara koji nastupaju uz radikalnu promenu njihovih životnih rutina. Nema ovde neke u kamen upisane artikulacije tog istorijskog trenutka za generaciju Z i svakako je i dobro da Bonello ne pokušava da govori u njeno ime, trudeći se da makar kinematski uhvati melanž konfuzije, pretnje i tračaka slobodnog horizonta koji se naziru u trenutku preloma naše zajedničke stvarnosti. Deleuzeov citat sa početka se ponavlja na još mesta u filmu ali ono što na počeku deluje kao preteća opservacija o tome da ne smete da dopustite sebi da budete uhvaćeni u tuđem snu jer ste tada gotovi, do kraja je samo, pa, zdrav savet mladima da se sete da nisu ni dužni ni osuđeni da žive snove koje drugi sanjaju i da svet, pa makar i taj, ranjen i namučen kakav nam Bonello prikazuje kroz scene drugih filmova u finalu, pripada pre svega njima. Kada sama Paticia Coma na jednom ranijem mestu citira Ciorana, ovo je takođe sjajno podsećanje na to koliko je samoproglašeni cinik i pesimista zapravo bio duhovit i, ako ste umeli da ga čitate, nudio osnažujuću, svežu energiju: „Samoubistvo nije vredno truda jer kad god da ste to učinili, učinili ste ga prekasno“. Coma, dakle, mali film koji podseća da je život uvek ispred vas jer ste vi sami uvek korak ispred smrti.
