U nedelji u kojoj ne samo da smo izgubili još jednu visokopozicioniranu versku figuru u regionu već i poslednje tragove poverenja u institucije, makar imamo novi živi album Iron Maiden i novi EP Disfiguring the Goddess, pa onda još neka otkrića vredna vrištanja od sreće. Tako to ide u životu, malo gubimo, malo dobijamo. Metal!
I to blek. Prezir je bend iz Milvokija koji nema slučajno ime na milom nam, jelte, jeziku dedova, pošto u nemu peva jedan Luka Đorđević, naše, što se kaže, gore list. Drugi album Prezira, Depredation donosi izuzetno dobro produciran blek metal koji se rado i bez stida češe sa melodičnim death metalom, na obostrano, rekao bih uživanje. Ovo je vrlo tehnički zrela svirka ali su pesme i lepo napisane, sa distinktnim temama i zanimljivim aranžmanima i, a što je meni inajvažnije, solidnim tempom. Odličan album:
https://prezir.bandcamp.com/album/depredation
Potkraj prošle nedelje, dva mlada Rusa iz Republike Karelije, a pod imenom Hexen Blood izdala su debi album. Unholy Blessing uopšte nije tipično „ruska“ ploča, ovo je sirov, primitivan i prijatan, testerišući blek metal više po finskom receptu, što, kad malo pogledamo na mapu i nije neko iznenađenje. Meni ovo savršeno leži sa svojim agresivnim ali odmerenim pristupom:
https://hexenblood.bandcamp.com/releases
Londonski Disfago omotom svog živog albuma Disfago… Live! omažiraju dizajn omota Judas Priestovog duplog živog albuma Priest Live od pre trideset i kusur godina i to je odmah simpatično. A muzika je, oh, pa odlična. Disfago su ovo snimili uživo proletos i njihov blackened thrash metal zvuči jako dobro i zabavno u lajv kontekstu. Ovo je bend koji dobro spaja pank i metal u muzici koja ima komunikativnost iako je i prljava i ekstremna baš koliko treba, i mada produkcija ovog izdanja deluje dovoljno sirovo, zvuk je i dovoljno dobar da se sluša sa uživanjem i utone u kvalitetan metalni san:
https://disfago.bandcamp.com/album/disfago-live-unleashed-in-the-enfield
Dopadljiv blackened thrash metal od Francuza Archvile King na EP-ju Vile. Ovo je sve radio jedan čovek pa ima određene hermetičnosti i self-jelte-indulgentnosti primerene takvoj postavci ali je zapravo produkcijski solidno i sa nekoliko odličnih rifova. Ponekada me je vrlo lako zadovoljiti:
https://archvileking.bandcamp.com/album/vile
Poljaci Aryman imaju malo naporan zvuk za mene na svom trećem albumu, …i nienazwanych Dyjabłów, ali valja prhvatiti da je taj relativno nedinamičan zvuk gitara praktično standard za određenu poodvrstu blek metala i da nije do njih nego da je od mene. Aryman, zato, imaju dobre ideje i pamtljive teme pa je ovo ploča koju vredi trošiti čak i ako na prvi pogled deluje zamorni za uho. Dobra je:
Grci Sad imaju gomilu izdanja za poslednjih petnaest godina i njihov sedmi album, Misty Breath of Ancient Forests dolazi nakon serije split-izdanja sa masom bendova, kao podsećanje da ova dva mladića itekako imaju svoj identitet i određeni, jelte, brend. Misty Breath of Ancient Forests je meni bolja ploča nego što sam iz imena očekivao. A očekivao sam pomalo dosadan, patetičan, atmosferični blek metal. Ovo je, srećom, dinamičnija i produbljenija muzika od pukog ređanja shoegaze harmonija preko programiranih bubnjeva iako, da budem iskren, sa trajanjem od 54 minuta i prvom pesmom od čak osam, Sad svakako ne brinu za to da li će nam dosaditi ili ne. I to je pošteno, ovo jeste prilično monotona muzika sa mnogo ponavljanja melodičnih tema i zahteva određeno raspoloženje – i raspooženost – na strani slušaoca. Mene je, valjda, pronašla u pravom trenutku:
Ko voli post-blek metal sa američke istočne obale, ovog će se tjedna obradovati novom albumu bruklinskih Tombs. Ovaj bend je početkom decenije uživao priličnu popularnost koja je na trenutak nadišla i granice metal geta, probijajući se u medije koji pričaju o generalnoj nezavisnoj muzici, utirući put za mnoge bendove koji sebe ne vide u tradicionalnim metal tropima ali usvajaju metalske tehnike i teme. Tombs sada imaju peti album, Under Sullen Skies i ovo je zapravo prilično dobro. Ne baš toliko eksperimentalno kako ja volim, ali svakako interesantno sklopljeno od malo šugejza, malo blek metala a malo i klasičnih metal fora (solaže pre svega) da zazvuči sveže i dopadne se različitim slušaocima. Ponešto se od toga meni ni malo ne dopada a album je podugačak sa svojih dvanaest pesama i oko sat vremena trajanja, ali Tombs svakako niko ne može da optuži za nedostatak ambicije ili igranje stalno na istu kartu. Vredi čuti:
https://tombscult.bandcamp.com/album/under-sullen-skies
King ov Wyrms je još jedan od milijuna jednočlanih blek metal bendova kakvi niču na svim meridijanima. Ovaj partikularni dolazi iz Tusona u Arizoni i debi album, Lord ov Thornes (primećujete orbazac?), iako ima sve očekivane karakteristike ovakve muzike (blagu self-indulgenciju, nedinamičan bubanj) zapravo mi je vrlo prijao. Michael Sanchez piše vrlo pristojan black-death metal sa povremeno odličnim rifovima i mada muzika na momente utone i zaturi se u tipičnom hromatskom muljanju gde kombinacija mašinskog blastbita i brzog pikinga skoro identičnih nota zvuči kao da slušate ventilator kako se okreće, pesme uglavnom odmah spasavaju stvar sa nekim dobrim, memorabilnim rifom, refrenom… momentom. Ovo čak nije uopšte rđavo producirano u odnosu na primitivnu estetiku koju vozi i moram da priznam da sam proveo prijatno vreme uz prvi album King ov Wyrms.
https://kingovwyrms.bandcamp.com/album/lord-ov-thornes
Finski jednočlani Odiosior se na Metal Archivesu vodi kao „eksperimentalni blek metal“ ali moram reći da na prvom albumu, Syvyyksistä nema da se čuje BAŠ mnogo eksperimenta, ali ima da se čuje mnogo kvalitetnog skandinavskog blek metala. A. Vexd aka Joni Saalamo piše atmosferične, prijatne pesme i ima odličnu produkciju, nudeći muziku koja je i melodična i žestoka, bez, da ja mogu da čujem, mnogo odlazaka iz nekih uobičajenih skandinavskih tropa, ali mu to uopšte i ne treba, ovo je autoritativno i uverljivo:
https://odiosior.bandcamp.com/album/syvyyksist
Još jednočlanosti stiže nam iz Vladivostoka u formi projekta Hvorost i njegovog EP-ja Hexagon. Dmitrij Fokin u ovom bendu kreira interesantan blek metal koji ima elemente folka i epike, ali uopšte ne podseća na tipične ruske interpretacije ovakvih modela. Ovo je sirovo, prilično svedeno i fokusirano na gruv koji proizvode zanimljivi rifovi i dobro pevanje (slušajte Metallic Hydrogen, recimo), a onda, kad se krene u klasičan pijanistički resital (Polar Vortex), to nije samo nekakva setna tema, već razigrana, kompleksna kompozicija. Kućna produkcija svemu ovome daje dozu autentičnosti koja mi se dopada, mada se nadam da će Fokin za naredna izdanja imati para za malo bolji studijski rad.
https://hvorost.bandcamp.com/album/hexagon
Tu je i novi EP italijanskog (jednočlanog?) sastava Totalitarian, a koji ima samo dve pesme ali traje 25 minuta. Ovo nije sve vreme onako razbijački kao što je bio prošlogodišnji album Bloodlands, ali samo zato što su ovo dugačke kompozicije, sa raznovrsnošću tema i raspoloženja. EP Kulturkampf / Los Von Rom i zamišljen je kao dopuna albumu i njegova dva komada demonstriraju izuzetnu zrelost i kreativnu ambiciju benda, sa mnogo sjajnih ideja te ih preporučujem iz sve snage:
https://totalitarian666.bandcamp.com/album/kulturkampf-los-von-rom
Za pariski End of Mankind imao sam lepe reči povodom poslednja dva njihova izdanja. Sada su snimili drugi album, Antérieur à la lumière i ovo je sasvim logičan nastavak njihovih post-blek metal strategija, sa i dalje dovoljnom dozom klasičlne, drugotalasne žestine da to meni zaprija i da poželim da ga zavrtim više puta. End of Mankind imaju tačno onaj osećaj da im muzika odaje utisak „ozbiljnosti“ i „zrelosti“, izbegavajući baš najtradicionalnije metal fore, a da istovremeno čuva metalsku oštrinu i energiju. Ovo je ploča sa dosta ideja i pametno odmerenim trajanjem, vredna overe i podrobnije analize:
https://endofmankind.bandcamp.com/album/ant-rieur-la-lumi-re
Moja jedina slabost – švedski blek metal – ove je nedelje uslužena JuTjub privjuom kompletnog debi albuma misterioznog trija Serpents koji izlazi tek naredne nedelje i zove se The Brimstone Clergy. Ovo je razarački, brz, utovarivački blek metal po oprobanom švedskom receptu takvih prethodnika kao što su Setherial ili Marduk, sa mračnim rifčinama i rafalnim blastbitovima. Ne kažem, naravno, da sav blek metal treba da zvuči ovako, ali u moru bendova koji preferiraju nežne, harmonične akorde i pevaju o tome kako im je teško u samoći, prelepo je povremeno čuti nešto ovako GNEVNO. Serpents imaju i odličan miks i mastering i generalno – kidaju:
https://serpents1.bandcamp.com/album/the-brimstone-clergy
https://war-anthem-records.bandcamp.com/album/the-brimstone-clergy
Liturgy uredno izbacuju peti album, skoro tačno godinu dana posle prethodnika, a koji se meni dosta dopao i, pa, ne znam drugari, meni je Hunter Hunt-Hendrix takoreći genije. Ne da je ovo muzika za svakoga, ali njegova kombinacija moderne kompozicije, filmske muzike i metala pali i radi za sve pare i na albumu Origin of the Alimonies. Otvarač, četiriipominutna The Separation of HAQQ from HAEL je briljantan manifest onog što ovaj bend radi sa svojim naizgled beznapornim putovanjem od minimalističke moderne kompozicije do progresivističkog saundtraka za nemi film sa violinama i harfama. Da bude jasno, ovaj album ima vrlo malo „klasičnog“ metala, i mnogo je bliži Charlesu Ivesu i Johnu Cageu nego, šta ja znam, Bathoryju, ali ovde nedvojbeno imamo spoj moderne kompozicije i BENDA koji svira ekstremni „pop“ zvuk pa je The Fall of SIHEYMN, recimo, sa svojim prelaskom od kejdžovsko-ajvsovskog kolaža u atonalnu ali metalsku koljačinu onoliko dobar koliko je meni potrebno da klimnem glavom sa odobravanjem i kažem da nemamo šta da se plašimo za nasleđe Johna Zorna dok je Hunt-Hendrixa i njegovih. Drugde (SIHEYMN’s Lament) imamo spoj low-key simfonijske kompozicije i prog roka i, pa, ovo je album prepun divnih iznenađenja i maštovitih kompozicija, produciran iznenađujuće uspelo i preporučljiv za svakog ko se ne trza kad se pomene avangarda. Izvrsno:
https://liturgy.bandcamp.com/album/origin-of-the-alimonies-2
E, idemo sad na stoner i srodne muzike. Ročesterski Tyranonaut na svom prvom albumu, Marble Eye nudi interesantan, pomalo lo-fi ali maštovit i zabavan pogled na doom metal. Bend kombinuje klasične doom elemente sa psihodeličnim stremljenjima, ali i sa malo naklona NWOBHM i speed metal strategijama i to nekako ispada sasvim konzistentno i prijatno za uho. Sabatovski vokali i dobar gruv su ovde u prvom planu pa iako se braća Greywitt ne mogu pohvaliti skupom produkcijom, ona je dovoljno dobra da iznese njihovu ambicioznu viziju u kojoj ima mesta i za pesme od 26 minuta. Intrigantno i nadahnuto:
https://tyranonaut.bandcamp.com/album/marble-eye
Rusi Neuropolis sviraju vrlo školski death doom na novom EP-ju, Golem. Ovo su četiri pesme mračnih i žalobnih raspoloženja, sporog tempa i demonskog vokala. Generalno, iako ovaj snimak ne donosi neke nove prodore u žanru, pesme su korektne i prijatne za slušanje, sa lepim tenzijama i razrešenjima. Malo me žulja previše „plastičan“ bubanj, ali preživi se i to:
https://neuropolis.bandcamp.com/album/golem
Dopao mi se debi album bruklinskih Lightmaker, koji se isto zove Lightmaker i nudi prefinjeni, spori, sanjivi zvuk koji je dobrim svojim delom doom metal ali se ne stidi i džezerskih harmonija i suptilnih psihodeličnih senzibiliteta. Lightmaker umeju da ispredu kvalitetan faziran rif i pesmu koja se na njemu bazira, no jednako umeju i da pogase distorzije i sviraju muziku koja je „suva“, oslobođena efekata i zbog toga zvuči prirodno, pa i intimno. Pevačica Jade se odlično uklapa u muziku sa svojim raskošnim, moćnim vokalom a mastering izdanja je radio James Plotkin i uradio ga sa puno pažnje i duše da se uhvati lepa dinamika koju ovaj bend ima. Odličan debi:
https://lightmaker.bandcamp.com/album/lightmaker
Ahhh, Grci, da ih nema, planeta bi bila siromašnija za mnogo dobrog stoner roka. 10 Code su iz Atine i njihov drugi album, Ride je nestašna, džilitava stonerska energija sa kvalitetnom produkcijom i oprobanim rokenrol etitjudom. Grci naprosto imaju jedan nivo koji se podrazumeva i Ride je ploča koja nema samo dobre rifove i dobre aranžmane i dobar miks, nego je i napravljena sa razumevanjem kako album treba da ima neku svoju priču, dinamiku i tempo. Lepo:
https://10code.bandcamp.com/album/ride
Big Oaf iz Atlante na svom istoimenom debi albumu valjaju moćan, težak sludge-stoner metal koji ume da bude težak za uho na ime svoje glasnoće, ali je i zavodljiv na ime dobrih rifova i generalno solidnog gruva. Ovo je dobro napisano i odsvirano sa puno vatre i energije pa su Big Oaf na veoma dobrom putu. Deset pesama i dosta dobrih, svežih ideja a da je osnovni gruv uvek tu i netaknut eksperimentisanjem. Preporuke:
https://bigoaf.bandcamp.com/releases
Francuzi Subterraen su samo za najizdržljivije jer je njihov debi album – prigodno nazvan Rotten Human Kingdom – kombinacija blackened sludge i doom metala, dakle, nešto najcrnje što može da se napravi pre nego što pređete Švarcšildov radijus i kolabirate u singularitet.* No, da se ne lažemo, meni je ovo sjajno. Ponavljanje istog rifa od dva tona petsto puta dok bubnjevi zakivaju a pevač se razapinje iznad okeana buke – to je kao da ste uzeli moje ime i od njega napravili album. Subterraen totalno razumeju kako se istovremeno može biti sasvim hermetičan a opet seksi** i mada je ovo ploča neslušljiva na mnogo načina, od pomenute hipnotičke monotonije, preko jako abrazivnog zvuka pa do užasnog masteringa, ona je slušljiva na onaj najvažniji način: iskrena je.
*Nota bene: moguće je da ja uopšte ne znam šta je Švarcšildov radijus
**Kako se, eto koincidencije, i prevodi moje ime na više svetskih jezika
https://subterraen.bandcamp.com/album/rotten-human-kingdom-blackened-sludge-doom-metal
Ulking su trio iz engleskih zabiti sa vrlo osvežavajućim pogledom na stoner metal. Njihov EP, sa dve pesme, I Know ima taj neki klasični doom prizvuk tragedije i fatalizma – naslovna pesma se zapravo zove I Know (That I’m Doomed) ali je svirka organska, prirodna, i vrlo prijatna. Druga pesma je zapravo akustična varijacija na prvu i zvuči vrlo spontano i ljudski. Lepo:
https://ulking.bandcamp.com/album/i-know-ep
Francuzi Sin su power-trio koji pošteno, ali sa osećajem, krlja na albumu Royal Rum Board Night. Bend sebe prevashodno označava kao desert-rock ekipu ali to je isuviše reduktivna etiketa za muziku koja je bogata, vitalna i nikako vezana za jedan žanr. Ovo je glasan, distorziran rok koji voli i progresivu i post rok, voli i dobre, bluzerske rifove (Pitch Black) ali i kompleksne, proggy strukture (Colours) i čuje se kako muzičari uživaju u onome što rade, gradeći atmosferu malim gestovima ali onda, kad se krlja, krljajući za sve pare. Pa onda idu interludiji kao što je What if… koja ima skoro postmodernu jump-cut strukturu a nju sledi dvanaestominutni multižanrovski Purpose, i tako, deset pesama, gomila svežih ideja i interesantan, prirodan miks. Vrlo dobra ploča:
https://sin-rennes.bandcamp.com/album/royal-rum-board-night
Danas nas izuzetno idu Francuzi pa evo i debi albuma sastava Spiralpark koji se zove isto kao i bend i nudi sedam pesama garažne psihodelije koja je, pa, odlična. Nije ovo preterano lo-fi, da se neko ne prepadne epiteta „garažna“, naprotiv, snimljeno je i miksovano vrlo solidno ali Spiralpark imaju taj neki relaksirani, „sve može“ pristup psihodeličnom roku koji ih ne vezuje predugo za iste forme i ideje. Utoliko, album je kvalitetno odsviran ali zaista raznovrstan i pun prijatnih iznenađenja. Nije metal, ali je glasno i odlično:
https://poutrasseaurecords.bandcamp.com/album/spiralpark
https://spiralpark.bandcamp.com/releases
Kada dolazite iz Teksasa, pa još i mesta koje se zove, bukvalno, „Telo Hristovo“, onda je prilično kul da ste bend nazvali Switchblade Jesus. Drugi album ovog trija, Death Hymns je kolekcija napaljenih sludge-stoner komada koji vole velike, na bluzu zasnovane ali nedvojbeno metalske rifove, jake ritmove i vokal koji urla iz sve snage. Ovo znači da je muzika Switchblade Jesus vrlo konfrontativna ali ekipa tu konfrontativnost balansira dobrim, zapaljivim temama i generalno prijemčivom svirkom. Mali problem albuma je miks i mastering, koji stvari čini glasnim bez toga da im da dovoljno dubine, ali ako to ignorišemo, Death Hymns je svakako album vredan pažnje:
https://switchbladejesus.bandcamp.com/album/death-hymns
Za najmračniju stranu doom metala, evo nam split albuma (bez naziva) australijskih Abscess Lord i kanadskih Encoffinate. Sedam je to pesama bombardovanja teškim rifovima, podzemnim vokalima i agresivnim, ama sporim bubnjevima koji zakucavaju slušaoca u tlo delimično i sirovišću i težinom same produkcije. Iako ni jedan bend death-doom zvuku ne donosi ništa novo, ovo je pristojno, mošerski i ima poneki lep rif:
https://seedofdoom.bandcamp.com/album/abscess-lord-encoffinate-split
No, Empress iz Australije su bend koji će biti prijemčiv mnogo širem slušateljskom krugu. Njihov drugi album, Wait ’Til Night je lepa kombinacija doom, gothic pa i shoegaze elemenata, sve napisano i odsvirano sa izuzetnom odmerenošću takod se drame koje muzika kreira opervaze otmenošću i dostojanstvom i ne upadnu u klopku preterane patetike. Čime hoću da kažem da patetike ovde ima taman koliko treba. Pevačica Chloe Cox ima odličan gotski stil pevanja, ali čitav bend zvuči sjajno sa dobro odmerenom vizijom kako uzeti ono što valja od Sisters of Mercy i sličnih preteča a imati svoje JA. Ovo je atmosferično, slojevito i veoma lepo:
https://brilliantemperor.bandcamp.com/album/wait-til-night
https://empressempress.bandcamp.com/album/wait-til-night
Dopao mi se treći album finskog sastava Onségen Ensemble, nazvan prosto – Fear. Ovo je progresivni rok težeg zvuka, sa, dakle, jakim udaraljkama i distorziranom bas gitarom, tako da bude bliskiji stoner publici nego hipicima sa dairama i cvećem u kosi ali su kompozicije zapravo veoma prijatno širokog zahvata, sa ritualnim elementima i odlično iskorišćenim raznovrsnim instrumentarijem, od trube do napržene, psihodelične metalske gitare. Finci su ove godine proizveli nekoliko respektabilnih psihodeličnih albuma i Fear je, sa svojim muško-ženskim vokalima i inventivnih aranžiranjem svakako među njima:
https://onsegenensemble.bandcamp.com/album/fear
Za ljubitelje ’90s doom metala – poslastičica, tj. novi EP my Dying Bride. Macabre Cabaret ima tri pesme u skoro dvadesetdva minuta muzike, klasične crkvene orgulje, mnogo melanholije ali i težak, jak zvuk gde gitarčine, iako sviraju gotsku, uplakanu muziku, polivaju moćnim slojevima nisko naštimovanog, distorziranog metala. Od ove vrste dooma nikada nisam ni tražio bogznašta drugo a da će My Dying Bride posle tri decenije rada biti u ovakko dobroj formi jeste pravo malo čudo.
Grčki power metalci Silent Winter su toliko veseli i raspevani na singlu Holy Land of Fire and Ice da ne mogu da se ne smešim dok slušam ovu brzu, izuzetno kičastu muziku. Očigledno pravljeno planski za sezonu blagdana (na B-strani je metalska verzija We Wish You a Merry Christmas), prženje koje Silent Winter nude na a-strani u pesmi koja se, za razliku od naziva samog singla zove Holy Land Of Fire And Snow je simpatično, tako upriličeno za Božić i svo razigrano.
https://silentwinter.bandcamp.com/album/holy-land-of-fire-and-ice
Iako izašao prošle nedelje, album Mostly Dead, drugi za sastav Gravenheart iz Masačusetsa vredi da se čuje jer je ovo grubi, energični, gruvom nabijeni thrash metal koji meni zvuči simpatično. Gravenheart se očigledno grdno pale na The Haunted pa je i njihov drugi album, trinaest godina nakon prvog, sav u supertvrdom, komprimovanom, stadionskom thrash stilu tipičnom za Šveđane. I, pošto The Haunted ionako slabo rade ovih dana, Gravenheart imaju brisani prostor pred golom koji uglavnom dobro koriste. Trinaest pesama je mnogo, ali album dobro čuka i brzo ide:
https://graveheart.bandcamp.com/album/mostly-dead
Čileanski sastav Sentinels prži zabavan speed metal na svom debi albumu Trasciende. Ovo je dosta melodično i lepo, kvalitetno odsvirano sa ženskim vokalom koji je, objektivno, najslabiji element muzike delom i zahvaljujući miksu koji ističe njegove najgore strane. Jacqueline Jara ima dobar glas za ovu muziku i samo ga treba lepše miksovati. No, muzika je žestoka, brza i prijatna:
Kad smo već kod speed metala, prvo izdanje jednočlanog projekta Arcaneblaze, EP Spawn of Putrefaction, je svakako po mom ukusu. Dmitrij Borodin koji dolazi iz ruske republike Urdmutije je očigledno odrastao na klasičnom speed zvuku i ranom blek metalu pa su ove četiri pesme pune lepih rifova, odličnih solaža i demonskog pevanja, sve posloženo na jednostavne ali funkcionalne ritmičke matrice. Dmitriju mogu da zamerim da je tekst poslednje pesme malko previše mizogin za moj ukus, ali sve ostalo je veoma dobro i ovaj projekat zaslužuje podršku:
https://arcaneblaze.bandcamp.com/album/spawn-of-putrefaction
Nažalost, drugi album čileanskog (blackened) (death) thrash benda Necroripper, Amulepe Taiñ Weichan izašao je prošle GODINE a ne prošle nedelje, ali pošto ja ne igram ni po tuđim pravilima, a nekmoli svojim, uvrstiću ga u ovaj pregled jer su Necroripper tek sada ovo izdanje bacili na Bandcamp i time ga učinili globalnije dostupnim. A ovo je prelep album, brz, prepun divnih spid metalskih rifova, nervoznog, napaljenog bubnjarskog rada, poštenog urlanja i generalno metalskog preterivanja najbolje vrste. Ovo je i vrlo solidno producirano pa ima najjače preporuke s moje strane:
https://necroripper.bandcamp.com/album/amulepe-tai-weichan
Naiđe tako i poneko deathcore izadnje koje mi lepo legne. Konkretno, EP Al Mumit britanskih Divine Hatred. Ove tri pesme koje izlaze tek jedanaestog Decembra (iako nema fizičkog izdanja, pa je to kao da su već i izašle) su pune solidnih rifova, mošerskog ritma i generalno dobrog gruva kakav bi, u idealnom univerzumu, bio prisutniji u deathcoreu uopšte. Divine Hatred se trude čak i da svoje jednotonske breakdown momente ukrase nekakvim harmoničnim razrešenjima pa su mi time još miliji. Lepo:
https://divinehatred.bandcamp.com/album/al-mumit
Onda, isto iznenađujuće, prijao mi je album jednočlanog projekta iz Sent Luisa, Absence of Truth, a koji se zove Hollow. Ovo je mahom srednjetempaški djent sa malo death metal i groove metal elemenata i, pogotovo kada sve to pravi jedan čovek, zvuči kao najmanje prijatna mešavina žanrova za moje uši. No, eto šoka, dobro je! Brzo sam shvatio da sam proletos već pohvalio jedan album ovog čoveka, a on je za pola godine postao još bolji. Ozbiljno, ovo je sada odlično napisana ploča koja vrlo efektno koristi te neke djent fore i ima odličan gruv većinu vremena a kada u sve ulete solaže koje su zanimljivo komponovane i osvežavajuće harmonične, stvari baš legnu na svoje mesto. Dobro pevanje, vrlo pristojna produkcija, dajte šansu ovom divnom, skromnom čoveku:
https://absenceoftruth.bandcamp.com/album/hollow
„Hrišćanski simfonijski deathcore“ nije nužno podžanr u vrhu moje liste prioriteta, ali sam poslušao album The Evil Wolf Chronicles projekta Fire From Heaven, a koji je zapravo kolekcija pet demo snimaka i, pa… ovo je simpatično. Ovaj jednočlani projekat ima već četiri nornalna albuma koja nisam slušao ali mi se na The Evil Wolf Chronicles valjda dopada taj sudar više formi kiča koji u konačnom zbiru daje nešto simpatično, dopadljivo i ekspresivno:
https://firefromheavenmetal.bandcamp.com/album/the-evil-wolf-chronicles-demos
Prošli album Contrarian mi se prilično dopao proleća 2019. godine kada smo bili mlađi, naivniji i mislili smo da se pandemije dešavaju nekim drugim planetama. Only Time Will Tell, novi album ove ekipe notabično više nema Georgea Kolliasa na bubnjevima ali ga Bryce Butler iz Abigail Williams više nego dostojno menja. Ovo je i dalje predrkan progresivni metal, sada sa malo i manje death elemenata, za jednu još eklektičniju svirku. Da se razumemo, nije death metal napušten ovde, vokali su death, bubnjevi kidaju iz sve snage, i muzika je vrlo rifaška, čuje se taj uticaj poznog Death i sve to, ali bend je zainteresovaniji za svetliji miks, harmonije koje su bliže klasičnom metalu i roku, pa i jednu pinfkflojdovsku konceptualnost. I ja sve to pozdravljam. Only Time Will Tell jeste konceptualna ploča i mada je svakako veoma „muzičarska“, ima ovde vatre i ukusa sasvim dovoljno za mene:
https://contrarianmetal.bandcamp.com/album/only-time-will-tell
Nisam, naravno, uopšte ljubitelj ukrajinskih metalkor vedeta Jinjer ali svakako vredi da primetim da se živi album, Alive in Melbourne našao u prodaji. Na JuTjubu već par nedelja ima video verzija ovog albuma i, pa, iako ovo nije moj zvuk, moram da poštujem kvalitet:
Srećom, za starce poput mene koji ne kapiraju ništa što mladi vole, tu je i novi živi album najomiljenijeg benda svih vremena – Iron Maiden. Nights of the Dead, Legacy of the Beast: Live in Mexico City je, kako mu i ime kaže, snimljen uživo u Meksiko Sitiju na poslednjoj Legacy turneji (prošle godine, jer je ove otkazana zbog, znate već) i kako to Mejdni ionako rade svakih par godina, tačno znate šta da očekujete: set-listu sastavljenu mahom od proverenih hitova (mada i dalje sviraju Sign of the Cross, dakle, Steve pušta na volju svojim progresivističkim težnjama) sa prijatnim povratkom Revelations i Hallowed be Thy Name u rotaciju, superkvalitetnu svirku ljudi od kojih su neki već na pragu osme decenije života ali žive zdravo i vole to što rade, sjajnu atmosferu i miks koji je, ako ću da budem iskren, iznenađujušće dobar. Harris i producent i inženjer zvuka Tony Newton su reklo bi se pronašli zlatnu sredinu između superkomprimovanog zvuka koji je znao da zagadi neka Mejdn izdanja rano u ovom veku i „nećemo ništa da diramo“ radikalizma koji je Steve gurao sa A Matter of Life and Death. Ovo je glasno, žestoko, na momente svakako prekomprimovano ali dovoljno dinamično da se lepo sluša. Pa, uz izbor nekih od najboljih hevi metal pesama ikada napisanih i nezamenljivog, šezdesetdvogodišnjeg pilota Brucea na vokalu, ovo se sluša kao u najboljim danima:
Half Pelican nije, kao što bi ime sugerisalo polovina benda Pelican, postmetalskih vedeta koje volimo i cenimo, nego trio iz Kolorada koji svira, er, „Preistorijsku Amerikanu“. U praksi, i na albumu Live From The Swamp ovo je zapravo superzabavni, energični, distorzirani bluegrass sa svim očekivanim narodnjačkim elementima (keltskim, apalačanskim, skandinavskim, itd.) i zvuči sjajno. Vesela violina koja sedi u prvom planu i razigrano vozi motive i varijacije ispraćena je razobadanim udaraljkama i violončelom, sve sirovo, živo i živahno za trinaest pesama odlične zabave. Mega preporuke:
https://halfpelican.bandcamp.com/album/live-from-the-swamp
Onda malo panka: Ghetto Ghouls su Norvežani koji EP-jem Out for Justice odaju poštu akcionim filmovima sa počeka devedesetih i ovo je odličan, žestok, metalizirani (mada najviše motorhedizirani) D-beat, sa himničnim refrenima (dva pevača! Kao u najboljim danima!) i jednom slavljeničkom atmosferom. Četiri pesme, puno sreće:
https://ghettoghoulscrew.bandcamp.com/album/out-for-justice
I vašingtonski Ilsa su delom pank bend ali njihova muzika je okrenuta mračnijoj strani žanra, kombinujući tamni, distorzirani crust sa korenima u Amebix, sa metalskim izdancima slične filozofije u doom i sludge vodama. Bend sad izdaje za Relapse pa je i šesti album, Preyer pomalo i upeglan, čuvajući sirovost i težinu zvuka ali sve stavljajući u jednu disciplinovanu produkciju i uz trud da se teme i rifovi poslažu tako da se dobije maksimum iz neočekivanih melodija koje tu i tamo izniknu između treskanja i rifašenja. Lepo, bučno, sirovo i pošteno:
https://ilsa.bandcamp.com/album/preyer
Ako niste sigurni šta je tačno „epski hevi metal“, poslušajte drugi album teksaških Eternal Champion. Sve će vam se, jelte, kasti. Ravening Iron je fino doterana mešavina žestokog, rifaškog, klasičnog metala, sa epskim melodijama i malo okultne atmosfere tako da se u konačnici dobija nešto dostojanstveno i elegantno iako koristi brojne kič-elemente raznih metal žanrova. Bend uspešno meša ’80s čvrstinu sa tim nekim istraživanjima koja su hard rok i prog rok sedamdesetih podarili muzičkoj istoriji, donoseći nam nešto što je na vrlo dobroj poziciji između radničkog, hedbengerskog metala za žurke i provode i meditativnijeg, filozofskijeg zvuka koji, pored sve buke i distorzije, sugeriše dubine i promišljanja. Vokali koje isporučuje Jason Tarpey su svakako nešto što neće biti po svačijem ukusu, ali meni se sve to veoma dopada i jedini (eventualno) prigovor ide na crtež na omotu koji je radio iskusni Ken Kelly (koga znate sa mnogih Manowar i Kiss omota) a koji naprosto nema tu Frazetta-disciplinu potrebnu za ovakvu ploču. Generalno, vrlo dobro:
https://eternalchampion.bandcamp.com/album/ravening-iron
Detroitski White Magician imaju debi album, Dealers of Divinity i ovo je vrlo prijatna pokazna vežba iz sviranja klasičnog heavy metala koji opet ne zvuči ni malo derivativno niti žanrovski skučeno. Naprotiv, White Magician ovde sviraju muziku raskošno napisanu i briljantno izvedenu, a koja uzima mnogo elemenata ’70s progresive a onda ih spaja sa ranim NWOBHM pristupom. Rezultati su ekspozivni, sa muzikom koja nije ravna, svedena na jednu zvučnu, ili idejnu, dimenziju, sa miksom koji je pažljivo rađen da ispoštuje sve brojne slojeve ovih kompozicija. White Magician zvuče istovremeno i starinski i moderno na ovom albumu a to je ne samo teško postići nego i lepa stvar.
https://whitemagicianmi.bandcamp.com/album/dealers-of-divinity
Kada bend nazovete po FPS igri iz devedesetih – Shadow Warrior – a debi album vam se zove Cyberblade i na naslovnoj strani ima nekakvog futurističkog, kiber-samuraja koji katanom preseca čitavu planetu, pa, recimo da ste kod mene nazidali visoka očekivanja. Nažalost, ovaj poljski kvintet ne lansira se ovim albumom u sam vrh modernog heavy zvuka, delom zbog miksa, delom zbog određenih izvođačkih nesavršenosti, ali Cyberblade svakako nudi puno toga što ostarjeli metalac može da voli: jake NWOBHM/ speed rifove, pevačicu koja se pošteno dere, jak tempo, solaže… Ima ovde dobrog metala, ali recimo da meni Cyberblade više zvuči kao demo koji bi bend snimio da se ponudi izdavaču a koji bi u njima čuo potencijal i spakovao ih u studio sa dobrim producentom. Vokal je, recimo, miksovan previsoko i ne sedi sjajno uz pomalo potuljene gitare a bubanj zvuči programirano i prilično jefino na momente što znači da ovaj album morate aktivno slušati da biste uživali. Nadam se unapređenju kad drugi album stigne na red jer Shadow Warrior imaju štofa:
https://shadowwarrior.bandcamp.com/album/cyberblade
Debi album teksaškog dua Pneuma Hagion zive se Voidgazer i, pa, meni je njihov mračni, teški, atmosferični death metal baš po ukusu. Vidi se da je ovo projekat koji se krčkao pola decenije kroz demo snimke i rad koji je najvećma uložio Ryan Wilson a za potrebe snimanja albuma doveo je i bubnjara sa kojim svira u nekoliko bendova, Shanea Elwella i Voidgazer je kolekcija tamnih, istovremeno iznurujućih ali i prijatno hipnotičnih death metal komada gde se spori i brzi delovi smenjuju a da muzika ne menja dramatično svoju dispoziciju. Nije to ni lako postići da zvuči kako treba pa je pored odlično napisanih i odsviranih komada pošteno pohvaliti i produkciju koja je veoma dobro ugođena sa zamislima iza ovog projekta, uz lepu separaciju instrumenata i dovoljno dinamike. Devet je ovo pesama u kojima se bend ne trudi da isforsirano „iznenađuje“ slušaoca i zvuči progresivno po svaku cenu, već koje imaju jednu disciplinovanu, prirodnu ali ne stihijsku energiju i masivnost. Izvrsno:
https://pneumahagion.bandcamp.com/album/voidgazer
Kardroz su iz Austrije, iz Linca i pored toga što vole da se slikaju u belim majicama na tregere, vole i deathgrind. Nemamo zamerki. Doduše, novi im EP Exaltation | Degradation mahom vozi u srednjem tempu što za takvu muziku skoro da je jeres, ali je ovo uglavnom dobro, sa lepo odmerenim gruvom pa i dobrim idejama kada se pređe u višu brzinu (blek metalske teme u God’s Hangman, recimo). Produkcija prljava, ali snažna. Solidno:
https://kardroz.bandcamp.com/album/exaltation-degradation
Void Collapse su dva momka iz Mičigena i njihov EP Claymore je, pa… interesantan primer kako se može raditi eksperimentalni death metal koji meša klasičnu death metalsku ekspresivnost sa semplovanjem i drugim „elektronskijim“ strategijama. Ovo je pola death metal, a pola musique concrete i meni je zanimljivo:
https://voidcollapse.bandcamp.com/album/claymore
Iz Finske nam stiže treći album veterana Lie in Ruins, nazvan Floating in Timeless Streams. Nastali kao Dissected početkom devedesetih, ovi su se ljudi brzo raspali pa se u ovom veku okupili za zreliju, napredniju svirku koja, svejedno, i dalje ponosito baštini mračnjaštvo i energiju old school death metal zvuka. Floating in Timeless Streams nikako ne izmišlja toplu vodu i ovo je jedna prijatna stilska vežba iz atmosferičnog, tamnog death metala koji voli ravnomeran tempo i gitare što hipnotišu rifovima koji podsećaju na talase što udaraju o bregove i postojano ih potkopavaju i ruše. Moram da kažem da mi je miks i mastering ovog albuma jako prijatan sa dinamičnim zvukom koji pušta da se sve te ogromne gitare i bubnjevi čuju, preko njih rasprostire demonske vokale, a da sve to, ovako odjekujući, nije natrpano i spljeskano. Naravno, programska monotonija ovih kompozicija neće biti po svačijem ukusu ali meni ovo VEOMA prija, i obožavam da dobijamo još jedan monstruozan album OSDM-a pred kraj godine koja je i inače bila izdašna:
https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/floating-in-timeless-streams
Ovonedeljna doza odličnog švedskog death metala dolazi iz – Francuske. Naravno, švedski death metal je estetska, ne (više) geografska kategorija pa bendovi poput Skelethal imaju legitimno pravo da se takmiče sa „pravim“ Šveđanima kao što su, recimo, Lik, u težini i testeraštvu. Drugi album Skelethala, Unveiling the Threshold je, pa, odličan, sa dobrim rifčinama, jakim tempom i, uprkos veoma komprimovanom masteru, dobrim zvukom. Ovo je generalno jako solidno zaokružen paket na razmeđi, recimo, Carnage, Grave i Unleashed, sa moćnim, ubedljivim nastupom i podsećanjem da death metal može da bude i čista, nekomplikovana zabava.
https://skelethal.bandcamp.com/album/unveiling-the-threshold
Grindcore publika ove nedelje ima poslasticu u vidu novog albuma kanadskih Fuck The Facts posle pola decenije mirovanja. Pleine Noirceur je, da budemo jasni, sve samo ne „normalan“ grindcore album, ali ni Fuck The Facts nikada nisu bili normalan grindcore bend, interesujući se za sve vrste progresivnih tendencija. Tako je i ovaj album miks tehničkog, vrlo kvalitetnog grindcorea (recimo apsolutno ubilačka Ailleurs) i dužih kompozicija koje naginju melanholičnijem izrazu sa solidnom količinom blek metal začina. Nothing wrong with that, rekli bi u anglofonom delu Kanade i Pleine Noirceur je vrlo spretno sklopljena mešavina klasičnijeg d-beatu sklonog grindcorea i blackened grind strategija, sa zvučnim i filozofskim konzistentnostima koje premošćuju te neke stilske jazove, ako su uopšte bitni. Zamerka ide na užasno preglasan master koji bukvalno uništava zvuk, ali jebiga, grindcore je to, ogluvi se posle par decenija. Valjano:
https://fuckthefacts.bandcamp.com/album/pleine-noirceur
Iduće nedelje Horror Pain Gore Death Productions objavljuje split EP četiri benda od kojih je jedan i naš Terrörhammer. Jednostavno nazvan „Split“ ovaj koktel blackened speed i thrash metala donosi i bendove kao što su odlični Holanđani Vulcan Tyrant ili brazilski lo-fi teroristi Whipstriker. Terrörhammer su ovde daleko najbolje producirani i, pa, najbolji. Srbija!
https://hpgd.bandcamp.com/album/split-10
Iznenađen sam da do sada nisam pisao o projektu Codex Obscura iz Severne Karoline jer je ovo baš po mom ukusu. Nije što je Miira Cide aka Amygdala trans-žena sa masom izdanja pod imenom Codex Obscura u poslednjih osam godina, nego što je upravo izašli EP人身事故 (Human Accident) jedno autoritativno JEBANJE MAJKE. Amygdala ovde svira sve instrumente, provajduje razaračke vokale i piše muziku koja kombinuje grindcore, powerviolence i malo brutalnog/ slamming death metala sa industrial i sludge elementima (slušajte treću pesmu i njen klaustrofobični gruv na sredini) za smesu koja je visoko zapaljiva i za mene skoro idealno izmešana. Ovo su, dakle, ubistveni blastbitovi, pakleni rif-rad, neverovatno distorzirani basovi, vokali koji ubijaju, sve to spakovano u kratke ali ne prekratke i vrlo pažljivo napisane pesme pa još miksovano sa osećajem. Ja ne znam zašto ste ovo krili od mene ali nije lepo od vas. Codex Obscura je fantastičan:
https://codexobscura.bandcamp.com/album/human-accident
Za kraj: neočekivano, iznebuha, sa najavom od pola dana dobili smo novi (mini)album projekta Disfiguring the Goddess. Hoću reći, slavlje u Novembru, usred zikre, kad mu se nismo nadali. Cameron Argon, aka Big Chocolate je tokom ove decenije svoju karijeru didžeja i producenta elektronske plesne muzike eksplozivno proširio i na karijeru kreatora najbrutalnijeg death metal zvuka sa ovim projektom, mešajući slamming death metal elemente sa eksperimentalnijim pristupom zvuku za nisku uzbudljivih, moćnih ploča. Iako je u poslednje vreme rad sa Disfiguring the Goddess naoko usporio, Argon je i prošle zime a evo i sada objavio nove albume. Sooth, kako se šesti album zove je svakako do sada najeksperimentalniji rad u opusu Disfiguring the Goddess, sa sedam mahom kratkih pesama koje su mnogo bliže elektronskoj plesnoj muzici nego brutalnom slemu. Ipak, Cameron se ne odriče ni jednog elementa svog stvaralaštva pa je Sooth smela kombinacija komprimovanih gitara, dubokih, grlenih vokala, programiranih ritmova, elektronskih lupova i atmosferičnih semplova. Bilo je ovoga i na prošlim izdanjima, ali Sooth je ploča na kojoj je metalski deo lagano uglađen, izbacujući blastbitove i ekstremnu brzinu a semplovi i lupovi su gurnuti u prvi plan. I mada ovo ne bi trebalo da funkcioniše – ono ipak funkcioniše, dajući muziku koja je hipnotička i zavodljiva ako joj date šansu da vas hipnotiše i zavede. Argon jeste imao „čistiji“ metal pristup na prethodnim DtG albumima, ali je ovde eksperimentalna priroda hip-hopa, hausa i drugih „semplujućih“ žanrova uvedena u osnovu zvuka vrlo ubedljivo, poštujući sve prisutne elemente i od njih praveći jednu, na kraju, funkcionalnu celinu. Impresioniran sam i nadam se da će nas Argon što skorije obradovati još nekim sličnim izdanjem.
https://disfiguringthegoddess.bandcamp.com/album/sooth
