U prvom ikada predstavljanju američkog izdavača Scout Comics na ovom mestu, prelistaćemo njihovu recentnu (well, prošlogodišnju) kolekciju mračnih, uvrnutih horor-priča-sa-poukom a koje je sve napisao i nacrtao jedan čovek. Kolekcija se zove Pulp Bytes v01 i na jednom mestu sakuplja devet priča od kojih su prve dve prethodno izašle kao Pulp Bytes 1, neka vrsta prvog broja magazina koji bi izlazio, pretpostavka je, u pravilnim razmacima, ali ostalih sedam mislim da nisu ugledale svetlo dana kod istog izdavača pre nego što su sakupljene u ovom volumenu. Iako Scout Comics ima razumno intuitivnu onlajn prodaju svojih stripova, nisam siguran da je njihova opšte izdavačka strategija isuviše disciplinovana i svakako se radi o izdavaču koji pristupa svom poslu na, hajde da budemo darežljivi, pomalo haotičan način.
Ako bismo da budemo manje darežljivi, za Scout Comics, firmu sa Floride kojoj je puno ime Scout Comics & Entertainment Holdings, bismo mogli da kažemo i da je ovo kompanija koja očajnički traži način da svoje stripove iskoristi kao odskočnu dasku za ulazak u lukrativnije medijske sfere filma i televizije i u tom procesu povremeno zaboravi da su im strip-autori sa kojima rade najveće blago, pa tu bude i malo netransparentnog poslovanja, prestanaka javljanja na telefon, pa i, uh, zaboravljanja da se isplate tantijemi. Zapravo, razlog što tek sada prvi put pišem o Scout Comics je što je dobar deo prošle godine otpao na odmotavajući skandal u koji je ovaj izdavač upleten kada se ispostavilo da autoru koji im je doneo gotov strip (napravljen putem Kikstarter kampanje) i koji su oni objavili, nisu isplatili novac koji mu duguju i na njegove ponovljene pokušaje kontakta se pravili da on ne postoji. Odjednom se javila još gomila drugih autora sa sličnim, pa i gorim pričama i sasvim je okej reći da u Scoutu nešto smrdi. Bleeding Cool je imao ekstenzivnu reportažu na ovom mestu.
Nekako je, dakle, bio red da se vidi hoće li se firma iz toga izvući koliko-toliko časno. Brendan Deenen, CEO ove kompanije nije klasični „management type“ kome je svejedno da li prodaje čipove, lekove, paprike, koale ili stripove i kome su puna usta „rasta“ i „tržišne validacije“, i čovek je, pored žanrovske prozne karijere, u CV upisao dosta stripova kao scenarista (uključujući Scatterbrain, Flasha Gordona, Caspera the Friendly Ghosta…) i mada on istovremeno radi za nekoliko izdavačkih kuća i filmskih produkcija – dakle nije posvećen samo ovom poslu – makar ima kredibilno strip-iskustvo.
Sad, nažalost je tu bilo dosta optužbi od strane raznih autora od kojih su neki imali i uspešne stripove na Scoutu, od toga da je firma namerno kršila ugovore, da ih nije isplaćivala, pa i da je bilo i laži i pretnji. Jedan je autor – u tvitu koji je sada izbrisan – nakon dosta argumentacije da mu je firma razvlačila isplatu a onda mu pretila, nazvao Scout Comics „najvećom izdavačkom prevarom u ovom trenutku“. Firma se onda ekstenzivno pravdala i uzela i da dokazuje da film i televizija nikada nisu bili njihovo primarno interesovanje i sve kako već zamišljate da se dešavalo i, tako… svima je neprijatno bilo.
Može se, nadam se, shvatiti zašto do sada nisam napisao ništa o nijednon njihovom izdanju, čekajući pogodan momenat.
Taj pogodan momenat je sada makar jer je Pulp Bytes v01 strip koji apsolutno zavređuje svačiju pažnju i jer još nisam čuo da se njegov autor žalio na izdavača. Hajde da verujemo da su najgori trenuci Scout Comicsa ostali u prošlosti i da su svi naučili svoje, jelte, lekcije.
Elem, autor, Pat Higgins je ilustrator, strip-crtač (i scenarista) i leterer, koji se bavi i dizajnom i animacijom, član Nacionalnog udruženja strip-autora, kao i Udruženja ilustratora grada Los Anđelesa. Čovek na svom sajtu ima listu ozbiljnih klijenata za koje je radio ilustracije, a strip-karijera mu je do sada, čini se, vezana pre svega za Pulp Bytes, neku vrstu za njega stalne opsesije savremenim društvenim fenomenima koje on pretače u groteskne grafičke narative na pola puta između Zone sumraka i horor stripova koje je Wally Wood radio za Eerie. Dodajte još prstohvat Charlesa Burnsa iz pre-Black Hole perioda, dakle, jednu sirovost i čvrstinu u crtežu i lejautu i imate pune ruke horora sa decidno old school mirisom koji tretira decidno new school teme.
Pulp Bytes v01 sadrži priče koje su nastajale tokom nekoliko godina i bile objavljivane, pretpostavljam, u sopstvenoj režiji i verovatno ne i isključivo digitalno jer vidim da je za neke od njih Higgins dobijao nagrade – doduše za ilustraciju pa su moguće u pitanju bile samo nagrade za pojedinačne table. No, poenta je da se ove njegove priče, iako izgledaju kao nešto iz osamdesetih godina prošlog stoleća nastalo pod uticajem nečega iz pedesetih godina prošlog stoleća, zapravo bave savremenim socijalnim paradoksima, kritikom koja često prelazi u fantazmagoriju i Higgins jaše na žanrovskim talasima, rado prelazeći iz socijalne naučne fantastike u tvajlajtzonašku spekulativnu fikciju pa onda u body horror i natrag. On ogromnu pažnju obraća na vizuelni identitet ovih priča pa je kolekcija prepuna naslovnih strana i najava za naredne priče, sa sve bombastičnim old school naslovima da su to „two fisted tales of technological horror“, pa su tu onda i lažne stranice sa reklamama i sve ono što pamtite iz starih stripova ako ste, jelte, i sami dostatno stari. Ovo je vizuelno ekstremno upečatljiv paket i mada je, naravno, teško Higginsov crtež nazvati „lepim“ – lepota mu ni u jednom momentu, reklo bi se, ne pada na pamet jer u ovim pričama skoro da nema nedužnih likova – on je uvek upečatljiv, energičan, pa i atraktivan u izvornom smislu te reči, da, dakle, privlači pažnju.
Higginsovi likovi su uglavnom srednjeklasno belo smeće, dakle ne baš ona ekipa koja živi u prikolicama, ali svakako ljudi koji provode nekakve nezadovoljavajuće živote rastrzani između obaveza jurnjave za profitom, statusa na društvenim mrežama, raznoraznih teorija zavere koje se gomilaju i potpuno zaglušuju ne samo glas istine nego i poslednje tragove zdravog razuma. On ih onda i crta tako da ne budu „lepi“ i čak i u fazama kada su još „normalni“ i imaju uobičajene izraze lica, on njihovim proporcijama, grimasama i gestikulacijom sugeriše da nešto groteskno vreba tik ispod površine.
Higginsov rad sa linijama je jak, vrlo asertivan, sa korišćenjem debelih crta i izbegavanjem finijeg senčenja. Umesto toga, dubinu njegovim crtežima daje tekstura podloge, a koja je prisutna bez obzira na priču koju priča i okruženje u kome se ona odvija. Neke od scena su i vidljivo digitalno procesovane (na primer u prvoj priči kada gledamo scenu padanja deteta u nesvest od gladi) i mada bi čovek očekivao neugodan kontrast između te modernije tehnike i vrlo old school pristupa ostatka stripa, Higgins to vrlo elegantno provlači, velikim delom i na ime veoma uspelog rada sa bojom. Prosto, neki ljudi imaju bolji osećaj za kolorne kontraste i kako ih upotrebiti da akcentujete pojedine elemente svojih kompozicija, pa je Pulp Bytes sjajna demonstracija kako se mogu kombinovati umireni, zagasiti tonovi koji sugerišu jeftinu hartiju i teksturu koja ne može da upije mnogo štamparske farbe pre nego što se ona razlije, sa intenzivnim koloritom koji nikada ne bi mogao da bude realizovan starinskom opremom koju sve ovo sugeriše.
U pogledu kompozocije table, Higgins uglavnom forsira pravilne panele i simetrije, i to radi opet sa mnogo ukusa, a kada naruši simetriju, ponudi iskakanja likova iz kadra ili nepravilne, distorzirane ivice panela, ovo su akcenti u priči koje čitalac podsvesno oseća mnogo jače nego da je ceo strip napravljen u tom povišenom grafičkom tonu i napada vas na svakoj strani nečim nepravilnim, distorziranim, ekstremnim.
Dakle, pričamo o ilustratoru koji svoje narative priča širokim zamasima i velikim kadrovima, svestan da standardnu smenu plana i kontraplana u dijalozima sme da koristi stranicu za stranicom jer su oni svejedno dinamizovani kolorom i domišljatim promenama rakursa i rezultat je da je Pulp Bytes uvek intenzivan i atraktivan i da je nezamislivo da vam vizuelno dosadi.
Same priče, rekosmo, variraju po pristupu i u praktično svakoj od njih Higgins nalazi neki fenomen koji vidi negde oko sebe, u društvu, i onda od njega pravi nešto groteskno, ili, jelte, samo otkriva imanentne groteske modernog društva orijentisanog na komunikaciju primarno posredstvom društvenih mreža, na autsorsovanje čak i najosnovnijih porodičnih funkcija, na memefikaciju svega, od fotografija kućnih ljubimaca do kompleksnih političkih i socijalnih koncepata koji treba da odrede sudbine civilizacije.
Tako prva priča, Junebug Bites Back predstavlja disfunkcionalnu porodicu u kojoj majka svoju maloletnu ćerku hrani suplementima kupljenim na sumnjivim sajtovima kako bi ova ostala mršava i bila dete-zvezda koje pobeđuje na pevačkim i plesnim takmičenjima, da bi se do kraja sve strmeknulo u ponor telesnog horora kog se ni Junji Ito ne bi postideo. Druga je o paru roditelja koji nisu pročitali „terms and conditions“ firme kojoj su poverili svoja dva deteta na staranje nekoliko sati dok njih dvoje odu na piće i večeru. Tu je onda žena koju kensluju zbog njenih „političkih stavova“ iako je u pitanju gomila apsolutnih besmislica pokupljenih sa Q-anon interneta o zaverama ljudi-guštera, a zbog čega ona dolazi u koflikt i sa sopstvenom porodicom. Pa onda imamo rok-zvezdu koja pijana seda u kola sa autonomnom navigacijom i ipak uspeva da – svojom krivicom – pregazi ženu na drumu. Higgins ove kompleksne teme ne tretira sa previše apetita da nađe u sebi empatije ili razumevanja za protagoniste i prikazuje kako ih sustižu brutalne karmičke kazne do kraja njihovih priča.
Asshole Larry je, pak, priča o umetniku koji tavori u opskurnosti jer smatra da će njegove slike nekako same naći put do publike iako on ne koristi društvene mreže – kao jedini njemu realno dostupan vid marketinga – pa njegov cimer odlučuje da preuzme stvari u svoje ruke a onda dobijamo razrešenje u vidu veoma cinične krađe identiteta. Tu su dalje i minijature vezane za nebezbednost ridesharing servisa i rasistički tretman afroameričke populacije od strane policije a osećaj da je Higgins teme svojih priča prosto pecao iz naslova aktuelnih vesti razmenjivanih putem društvenih mreža svakako pojačava i priča o „kovidiotu“ gde službenica firme odbija obavezno vakcinisanje jer se plaši da će joj se ugraditi čip preko koga će je pratiti, da bi u jednom spretnom satiričnom preokretu dalje sama sebe ukopala dobrovoljnim predavanjem sve svoje privatnosti u naručje društvenih mreža. Poslednja priča, Too Much Information je i najviše old school, sa klasičnim horor tropima kao što je legitimno ožalošćeni ali poludeli ubica sa priručnim alatom transformisanim u oruđe osvete.
Higginsove vizje su upečatljive i on za sada kao da uživa u tome da ih istražuje bez mnogo kompleksnih narativnih konstrukcija, kreirajući male, aromatične komade horora koji jeste izvan „prirodnih“ okvira ali ne dovoljno daleko od njih da se ne naježimo. Klasičan pristup crtežu u sadejstvu sa savremenim temama je pun pogodak i vrlo ću rado čitati naredne Pulp Bytes radove kako budu postajali dostupni. A do tada, Scout Comics kolekciju prodaje ovde.
