Neka podigne ruku onaj ko je očekivao da se Jason Aaron vrati u Marvel (a samo što je otišao) tako što će pisati – Baju Patka. Godina je 2024. a Disney se konačno setio da ima strip-kompaniju u svom vlasništvu i da neke od najduže voljenih strip-junaka iz njegovog kataloga već decenijama objavljuju druge firme. Naizgled, bez nekog posebnog povoda, u Junu smo konačno dobili dašak toga kako će Diznijevi stripovi izgledati ako ih sada Marvel bude radio, kroz one-shot Uncle Scrooge and the Infinity Dime, kao i najavu za neke, još uvek sporadične, ali zanimljive dalje stripove sa Diznijevim junacima u Marvelovoj produkciji.
Ono što je svakako zanimljivo u vezi sa Uncle Scrooge and the Infinity Dime je da su, iako je za potrebe pisanja scenarija za ovu priču starom jatu ponovo doleteo recentni prebeg u DC, Jason Aaron, crtači, tušeri i koloristkinja ovog stripa su svi listom Italijani (i jedini drugi Amerikanac u autorskom timu je Joe Caramagna koji je, eto, zgodne koincidencije, sudeći po imenu, i sam italijanskog porekla). Skoro da je nemoguće da u Americi ne postoje pedigrirani crtači koji bi se rado prihvatili produženja legata Carla Barksa i Dona Rose, po standardnoj ceni koju Marvel plaća za jednu tablu, ali na ovaj način Marvel, reklo bi se, eksplicitno odaje priznanje italijanskoj školi Dizni-stripova i prepoznaje činjenicu da se, Don Rosa na stranu, skoro sve bitno u Diznijevim stripovima nakon šezdesetih godina prošlog veka dešavalo upravo unutar italijanskog licenciranog stripa*.
*Amerikanci su na svoje došli na alternativnim naslovnim stranama za ovaj strip, pa tu imamo gomilu Marvelovih i ne-Marvelovih zvezda kao što su Steve McNiven, Frank Miller, Alex Ross (sarađivao na glavnoj naslovnoj strani), Skottie Young, J. Scott Campbell, Walter Simonson, Laura Martin, John Romita Junior, a onda i ne-Amerikanaca koji umeju da rade za Marvel kao što su veterani Pepe Larraz i Gabriele Dell’Otto ali i nova ali jako cenjena Japanka Peach Momoko
Ime Dona Rose ne zazivamo bez razloga na ovom mestu – veliki Barksov poštovalac i nastavljač je indirektno VEOMA odgovoran za nastanak ovog stripa i, ako već ne za njegovu strukturu i teme, a ono svakako za njegovu metaideju. Već sam negde pisao – a ako daju Alah i sreća junačka, pisaću jednom (uskoro?) i opširnije o Rosinom magnum opusu, The Life and Times of Scrooge McDuck – kako je Rosin doprinos legatu Carla Barksa bio taj da je kroz pomenuti serijal kreirao kontinuitet koji je povezao Barksove ikoničke priče u jedan sukcesivni narativ sa jasn(ij)om hronologijom. Da bude jasno, ne mislim da je ovakav potez bio neophodan ili uopšte POTREBAN, Barksovi klasični stripovi o Baji Patku su SAVRŠENI i savršeno probavljivi i kada se tretiraju kao delići samo implicirane, nikada iskazane hagiografije sa jasnom sekvencom događaja, gde stripovi ne daju odgovore na vaša pitanja prosto jer je lepše da odgovore sami smišljate, ali Rosin The Life and Times of Scrooge McDuck je redak primer u kome dobijamo dodatak unikatnom umetničkom opusu koji ga smisleno dopunjava, ne oduzima mu ništa i čak i kad mu ne dodaje ništa što mu je bilo potrebno, zapravo kreira lepe, poštovanja pune pastiše originalnog rada koje je merak čitati.
Kako je Rosa uticao na nastanak Uncle Scrooge and the Infinity Dime? Pa, u uvodu za ovaj strip Jason Aaron sa mnogo pijeteta kaže da je Baja Patak jedan od najvećih avanturista u istoriji stripova i da on, koji je proveo poslednjih par decenija pišući Tora, Wolverinea i Avendžerse, smatra Strica Baju podjednako čvrstim, snažnim likom kao što su oni. Ali da stripove o Baji Patku nije čitao ni kao dete ni kao tinejdžer i da je njegov prvi susret sa ovim strip-junakom bio kada je svom sinu (naravno da se dečko zove Dashiell, KAKO BI DRUGAČIJE MOGAO DA SE ZOVE) čitao stripove pred spavanje i natrčao na Rosin The Son of the Sun. Ostalo je, kako se to obično kaže, istorija, sa Jasonom i Dashiellom koji su zajednički protrčali kroz čitav The Life and Times of Scrooge McDuck a i danas, kad je Dash već praktično odrasla osoba, veli Aaron, često uzmu pa pričaju o Baji Patku i stripovima koji su prikazivali njegove avanture.
Ovo je zapravo vrlo srećna okolnost za sve nas, old school ljubitelje Baje Patka i generalne estetike koju je u Diznijeve stripove uneo Carl Barks počev od četrdesetih godina prošlog veka, jer je, naravno, statistički mnogo MNOGO verovatnije da će scenarista koji stripove o Baji i njegovoj porodici piše u 2023. ili 2024. godini svoju percepciju Baje Patka i njegove rodbine zasnivati pre svega na crtanom filmu Duck Tales iz kasnih osamdesetih i ranih devedesetih. Koji je, da ne bude zabune, vrlo dobar i predstavlja istinski kamen-međaš u svom medijumu, ali jeste neka vrsta destilacije pa i pojednostavljenja Barksovih postavki sa idejom da bi Barksove priče prenesene jedan na jedan u medijum namenjen manjoj deci bile isuviše kompleksne ili ozbiljne i ne bi donele željeni komercijalni ishod.
Drugim rečima, Uncle Scrooge and the Infinity Dime je Aaronov prolazak kroz Dona Rosu, unazad do Carla Barksa i sve do prve Barksove priče u kojoj se pojavio lik Baje Patka. Christmas on Bear Mountain iz 1947. godine je, za nas koji znamo, u svakom pogledu onakav isti klasik kakav su Puškinov Evgenije Onjegin, ili Idiot Fjofora Dostojevskog, priča radikalno drugačija od svega što se u tom trenutku objavljivalo, koja samo nosi masku žanrovske prepoznatljivosti a zapravo uvodi disruptivnu, revolucionarnu karakterizaciju koja će žanr i medij obeležiti u decenijama (i stolećima) koje dolaze.
Dobro, hiperbole na stranu – imao je Barks MNOGO boljih priča o Baji Patku nego što je Christmas on Bear Mountain, ali negde je moralo da se počne i počelo se I TE KAKO – značaj ovog stripa je podvučen i time da Uncle Scrooge and the Infinity Dime na svojim zadnjim stranicama reprintuje ceo Christmas on Bear Mountain kako bi kontekstualizovao Aaronovu priču. I, mislim, i posle sedamdesetsedam godina od svog nastavka, ovo je i dalje jedna PERFEKTNA kombinacija dinamičnog crteža i fizičkih, atraktivnih gegova sa dubokim zahvatom u ljudsku dušu i začetkom građenja psihološkog portreta jednog od najkompleksnijih likova koji su ikada nastali u njedrima kompanije Walt Disney.
Aaron pisanju „nastavka“ Carla Barksa pristupa sa vrlo „marvelovskim“ svetonazorom i odmah ću reći da ovo nije najbolji strip o Baji Patku koji sam ikada čitao, ali da apsolutno pozdravljam to da Aaron i Marvel ovde nisu smatrali kako je ideal da se pokuša puka imitacija Carla Barksa. Uostalom, to, statistički, verovatno ne bi ni bilo uspešno. Aaron je i pišući Konana u Marvelu imao svoj „glas“ i svoj naum šta da uradi sa ovim likom i to je u konačnici dalo dobre stripove sa sopstvenim karakterom pa je i Uncle Scrooge and the Infinity Dime jedna izrazito aaronovska polemika sa nekim od najsuštinskijih teza koje se vezuju za karakterizaciju Baje Patka.
I o ovome sam već mnogo puta pričao: kod Barksa je to već na nekoliko mesta bilo eksplicitno, ne najmanje u ikoničnoj epizodi o povratku u Klondajk, a njegovi naslednici i nastavljači su u nekim slulajevima vrlo srećno dalje razrađivali tu ideju da definišuća dimenzija ovog lika nije pohlepa već STRAST. Barks je Scrooge McDucka pisao ne kao puku parodiju na devetnaestovekovne sitne kapitaliste koji su nekom užasnom kosmičkom greškom postali krupni kapitalisti dvadesetog veka i tlače radničku klasu, ali, kroz svoj politički uticaj i čitavo društvo na ime svoje gramzivosti, već je ovo bila samo početna tačka sa koje je krenuo u dekonstrukciju ovog, u tom trenutku već stotinak godina starog stereotipa i traženje humanističke, iskupljujuće suštine ispod naslaga ožiljaka i žuči. Barksovo ishodište za Baju Patka na kraju je bilo da pokaže da bogatstvo po sebi nije vredno jer omogućava kontrolu vašeg budućeg postojanja, nego da ima vrednost onda kada je ono proizvod života ispunjenog iskustvima, često iskušenjima, ali u krajnjoj liniji uvek nečim duhovnim, što čoveka menja iznutra, pogotovo kada ima nekog bliskog uz sebe sa kojim je to sve doživeo i može da – a što su česte završne scene u Barksovim stripovima – sa njime na to zajednički reflektuje.
Drugim rečima, iako – i od Barksove strane – često prikazivan kao materijalista koji doslovno fetišizuje novac, kupa se u njemu, a svoj prvi zarađeni novčić čuva kao relikviju i pripisuje mu praktično mistična svojstva, Baja Patak, više puta je to prikazano, ne ceni novac kao takav već novac kao izraz njegove snage volje, snalažljivosti, vere u sebe, preduzimljivosti, požrtvovanosti i hrabrosti. Čak i Christmas on Bear Mountain, u kome je njegova karakterizacija tek u zametku, ovo pokazuje toliko jasno i eksplicitno da ga je nemoguće prenebreći – čitav zaplet koji Baja smišlja u ovom stripu vrti se oko hrabrosti i čvrstine karaktera, ne oko nekakvih kapitalističkih „veština“ da okrenete paru, zajebete sirotinju i na drugu stranu izađete bogatiji.
Aaron ovu ideju u potpunosti razume. Njegov zaplet je stoga direktno postavljen da lik Baje Patka razvede od fetišizacije materijalnog, fokusa na predmet – a što je, da bude jasno, već dosta puta viđano u post-barksovskoj eri, kod Italijana, čak i u nekim stripovima o kojima sam već ovde pisao. No, njegov pristup je, rekosmo, vrlo marvelovski pa je Uncle Scrooge and the Infinity Dime već i naslovom jasno smešten u svetonazor koji je Aaron eksploatisao tokom svog poslednjeg rada za Marvel, pisanja Avengersa.
Naime, ovo je multiverzalna priča koja kreće od „what if“ pretpostavke da se dešavanja iz Christmas on Bear Mountain nikada nisu dogodila, da Baja Patak nikada nije u svom rođaku, Paji Patku prepoznao hrabrost i čvrstinu karaktera, time se nikada nije zbližio sa svojom porodicom u Americi i ostao sam, ogorčen, besan, ali najvažnije BESCILJAN onako kakav je bio na početku Barksove priče. Ovo, pokazuje se odmah, nije „naš“ Baja Patak već jedan od njegovih „dvojnika“ iz paralelnih univerzuma a koji, kada shvati da mu pozicija najbogatijeg patka na svetu ne donosi više nikakvo zadovoljstvo – jer pred njim nema nikakvog izazova – i kada natrči na predmet koji mu omogućava ulaske u paralelne univerzume, rešava da postane najbogatiji patak u multiverzumu, time što će otimati bogatstva drugih Baja Pataka.
Kogod da čita Marvelove stripove razumno redovnim tempom, prepoznaće u Uncle Scrooge and the Infinity Dime mnoge motive koje smo poslednjih godina u njima već videli. „Zli“ Baja patak svoje upljačkane trezore drugih Baja drži u gigantskom „svetrezoru“, njegova karakterizacija ozbiljno oštećene narcističke persone sa kompleksom više vrednosti je kao prepisana od Doktora Oktopusa iz Devil’s Reign: Superior Four a vrlo kondenzovani plan i njegova egzekucija kojim se druge Baje udruže da sruše svog zlog parnjaka je kao neko spidranovanje kroz Aaronov Avengers Assemble.
Hoću reći, ovo je na kraju dosta predvidiv, „by numbers“ narativ u kome Aaron samo reciklira neke elemente zapleta koje su on i kolege poslednjih godina već koristile, pa u tom smislu Uncle Scrooge and the Infinity Dime nije strip koji će čoveka da obori na dupe. No, njegovo zaranjanje u Bajin karakter, pronalaženje u njegovim dubinama ISTINSKE pokretačke sile, spretno i eksplicitno razdvajanje lika Baje Patka od fetiša materijalnog i ukazivanje da su njegova strast i volja a ne magija „prvog novčića“ zaslužne za njegove uspehe, i na kraju pronalaženje iskupljujuće, oplemenjujuće lekovitosti porodice, ovo je sve urađeno vrlo dobro i mada je Aaron, naravno, značajno raspisaniji od Barksa, Rose ili njihovih italijanskih kolega, pančlajn ove priče je emotivno veoma efektan.
Sa druge strane imamo pomenute italijanske crtače i Uncle Scrooge and the Infinity Dime je jedna raskošna reimaginacija Baje Patka i njegovog ansambla – ne toliko po obimu, koliko po dubini – kroz multiverzum, pa je pravo zadovoljstvo gledati kako Paolo Mottura, Francesco D’Ippolito, Lucio De Giuseppe, Vitale Mangiatordi, Alessandro Pastrovicchio i Giada Perissinott, sa kolorima koje je uradila Arianna Consonni, pružaju jednu ekstremno dinamičnu akcionu, a opet duhovotu i toplu priču o najvećem avanturisti među patkama. Ovo je strip koji ne pokušava da imitira disciplinovani old school Barks-Rosa format, a mada je jasno da su italijanske legende poput Giorgia Cavazzana i Giovana Battiste Carpija presudno uticale na formiranje stila ovih crtača i tušera, Uncle Scrooge and the Infinity Dime je decidno „glasniji“ od bilo kog od njihovih radova. Ovo je, moglo bi se argumentovati, onako bi kako italijanski crtači radili Baju Patka, da je u pitanju superherojski strip, dakle, uz jako dinamičnu organizaciju table i kadriranje koje je mnogo bliže akcionom filmu nego geg-komediji. Drugo poglavlje, recimo, se dobrim delom dešava u vazduhu, tri milje iznad površine zemlje, sa borbom Baje Patka protiv Braće Buldoga koji su mu čitav trezor otkačili od tla i nose ga u rupu na nebu, i ovo je kao da čitate Spajdermena ili Daredevila, dok je finalni sukob gomile alternativnih verzija Baje (i Paje) Patka sa „hordama zla“, praktično Aaronov Avengers Assemble za patkama.
Dobro je sve to na gomili iako ne mislim da sad svako novi strip o Baji Patku treba da bude superherojski intoniran MEGADOGAĐAJ i nadam se da će Marvel, kako se bude išlo dalje, imati osećaja da kreira i neke nove avanture ovih likova a ne da samo proizvodi komentare na stare. Uncle Scrooge and the Infinity Dime je na prodajnim mestima označen kao broj jedan u serijalu, ali mislim da je ovo samo korporativna inercija i da nastavka ovog konkretnog stripa neće biti (Marvel Previews ga eksplicitno označava kao „one shot“), no zadnje strane ovog magazina nam najavljuju What if… stripove u kojima Paju Patka vidimo kao Wolverinea i Thora i, evo, IZUZETNO sam zainteresovan da vidim na šta će ličiti. A ovaj strip izvolite kupiti ovde.
