Taxibol, pedesetominutni film Tommasa Santambrogia je zatečen između mnogo koncepata. Ovo nije ni celovečernji ni kratki film i ovom italijanskom autoru rođenom 1992. godine u Rimu došao je između nekoliko kratkih filmova sa kojima je startovao karijeru i prvog celovečernjeg filma koji je snimio nešto kasnije iste te 2023. godine. Takođe ovo je crno-beli film koji se završava montažom kolor-scena snimljenih pre skoro pedeset godina na Filipinima, proizvodeći u gledaocu šok kada shvati da je film od kvazidokumentarca, preko nemog, igranog filma odjednom utrčao direktno u Filmske novosti od pre pola veka koje nekako izgledaju jednako artistički kao i sve što je do tada gledao. Ovo je i, kao što se da primetiti, film koji žanr menja nekoliko puta tokom svog srazmerno kratkog trajanja, ali i film u kome Santambrogio radikalno menja svoj pristup režiji, omažirajući u prvom delu filma Herzoga a u drugom filipinskog režisera Lava Diaza. A onda i sam Diaz igra u prvom delu filma, ali u onom drugom, koji je režiran po uzoru na njegove radove, sa dugim nemim kadrovima rađenim u realnom vremenu njega nema i gledalac se tokom njih samo podseća njegovih reči i misije sa kojom kaže da je došao na Kubu. Takođe, ovo je film koji je dobrim delom snimljen u Hemingvejevoj kući i na njenom imanju na Kubi, ali ovaj podatak je nebitan za pravilnu apsorpciju poruke filma – kuća je bitna zbog svoje vizuelne prijemčivosti ali njena stvarna istorija u filmu glumi jednu drugu, fiktivnu istoriju, a koju autor koristi da izloži problem.
Konačno, ovo je problemski film koji problem izloži direktno u kameru, monologom Lava Diaza u prvoj polovini ali onda drugu polovinu potroši ne rešavajući problem već samo ispitujući – nemo – gledaoca i njegove reakcije kada se gledalac suoči sa tim da problem opstaje (doslovno, ostaje živ) i da ga, eto, niko ne rešava. Diazova misija pomenuta na početku neće biti obavljena do kraja Taxibola, ali njegova vrlo manifestna izjava „jebeš umetnost rađenu samo radi umetnosti“ neće dobiti odjek u akciji u finalu filma, naprotiv. Taxibol je film o odsustvu akcije, odsustvu pravde, o, ako hoćete, trijumfu zla. A koje trijumfuje tiho, banalno, odvratno ali bez drame, ponavljajući stalno iste stvari godinu za godinom, nekažnjeno, skriveno od očiju onih koji pedeset godina traže osvetu ako već pravde nema, ali koje je – u onoj svojoj banalnosti zla koju je Hannah Arendt dijagnostikovala – i samo prilično bedno, samotno, ukopano u trivijalne dnevne rituale i shrvano slabošću i besmislom.
Tommaso Santambrogio je pored Rima i Milana studirao i u Parizu ali i u Havani, na Kubi i tamo je, verujemo, došao u dodir sa levičarskim sentimentom koji je po prirodi stvari drugačiji od onog što ćete videti u Evropi, ali je, možda i bitnije, upoznao i taksistu Gustava Flechu. Santambrogio Flechu opisuje epitetom „ekspanzivan“ i u filmu on, na Španskom, tokom vožnje sa Diazom objašnjava da voli svoj posao jer ga dovodi u dodir sa ljudima iz različitih zemalja i kultura i da ga to na neki način obogaćuje. Diaz, koji se sa njim po Havani i okolini, saznajemo to iz razgovora, vozi već par dana, priča Engleski, ali se dva muškarca dobro razumeju, i pun je pitanja koje se tiču ne banalne turističke radoznalosti, već dubokih zaseka u ljudsko.
Diaz je, naravno, najpoznatiji filipinski režiser i umetnik koji je uspešno sebe brendirao i na zapadu, uprkos tome (ili baš zahvaljujući tome) da je on jedan od prominentnih predstavnika „sporog filma“, sa dugim statičnim kadrovima snimljenih amaterskim digitalnim kamerama i trajanjima između tri i dvanaest časova. On je i neko ko već decenijama umetničkim i vanumetničkim radom nastoji da se ne zaboravi u šta je njegovu državu pretvorila represija Ferdinanda Marcosa, započeta ranih sedamdesetih, sa vanrednim stanjem koje je trajalo čitavu deceniju, i sa svirepom autoritarnom vladavinom tokom koje su ljudi zatvarani, mučeni i tajno ubijani a država brutalno pljačkana. Imajući u vidu da je Ferdinand „Bongbong“ Romualdez Marcos Jr, dakle Marcosov sin trenutno (od 2022. godine) predsednik Filipina, kao i naslednik bogatstva preotetog od građana tokom očeve vladavine, nije iznenađenje da je Diaz i dalje ekstremno fokusiran na ovu jednu temu ali ni to da film kao što je Taxibol, rekosmo, ne nudi rešenje za problem, već ga samo izlaže mučno sporim tempom da nam se dobro ureže u svest. Zlo nije ni pobeđeno ni kažnjeno, ono je ostavljeno da smrdi i uživa u nepravedno stečenom imunitetu i bogatstvu. A mi imamo samo umetnost da na ovo podsećamo. Diaz u prvom delu filma to eksplicitno kaže: da svako od nas treba da radi koliko može da se bori protiv plime autoritarnih režima i kultistički formatiranih lidera na njihovim čelima, pa ako neko pre svega snima filmove, onda nek to bude filmovima. Jer, rekosmo, jebeš umetnost rađenu samo radi umetnosti.
No, Taxibol je nedvosmisleno arthouse film i, kako rekosmo, on problem ne rešava, čak ni ne obrazlaže, samo pokazuje da on još postoji. Prvi deo filma, razgovor Diaza i taksiste Fleche je „mockumentary“ u kome Diaz praktično intervjuiše taksistu, raspituje se o njegovoj intimi, ljubavima i gubicima ali otkriva i svoje ožiljke. Ovo su dva muškarca koja vrlo hemingvejevski pronalaze utehu i razumevanje jedan u drugom iako, naravno, Hemingvej nikada ne bi napisao scenu u kojoj oni ovako otvaraju srca, pa je ovo postmilenijalna intepretacija Hemingveja za generaciju Z, možda i malo usiljena. No kontrast između Diazovog iskustva – uspeo je da dođe sa porodicom u Ameriku ali ga je žena onda ostavila jer je stalno išao nazad na Filipine da snima – i Flechinog iskustva – partnerka ga je napustila jer je našla način da ode u Ameriku i tamo se preselila i više nema vremena za njega jer je zanimaju „stvari a ne ljudi“ – je simpatičan i u podtekstu sadrži dosta potencijala za dalje istraživanje „muškog stanja“. Ali film bira da ne ide ovim putem i naglo prelazi u fikciju kada Diaz izloži svoju misiju koja se tiče bivšeg Marcosovog generala koji je mučio i ubijao ljude i danas živi negde na Kubi, uveren da je izbegao ruci pravde.
Drugi deo filma je, rekosmo, sasvim bez reči, sniman u dugim, statičnim kadrovima tokom kojih pratimo dnevnu rutinu čoveka za koga smo i bez objašnjenja svesni da je baš general o kome je Diaz pričao na početku. Ovo je procesija izvanredno kadriranih i osvetljenih scena snimljenih, rekosmo, u Hemingvejevoj kući i okućnici, i kada ljudi koriste frazu „snimljeno u prelepoj crno-beloj tehnici“ misle na ovo. Naravno da bi snimanje na kvalitetnom filmu dalo još lepše rezultate, ali i ovaj digitalni snimak visokog kontrasta je veoma upečatljiv, pogotovo sa Santambrogiovim smislom za kadar (kameru je pored njega radio i Lorenzo Casadio) i besprekornim montiranjem Mattea Faccende.
U ovom delu filma ne događa se nikava drama, on je štaviše programski lišen i drame i postavljanja pitanja i samo prikazuje starog čoveka koji je zao na vrlo banalne načine, emitujući autoritarnu prirodu kroz neme komande i gestove kojima obaveštava poslugu kada šta smeju ili treba da urade. Ovo je na neki način rekonstrukcija Ozrena Soldatovića iz Bele Lađe samo bez satirične ambicije, prikaz čoveka kome je tlačenje prirodan način ophođenja sa okolinom, a od koje očekuje da ga bezpogovorno sluša i postupa po utvrđenom protokolu svakog trenutka svakog dana. Jer mora da se zna red.
Santambrogio ovo radi dobro, kao što su i glumci koji igraju generala i poslugu kvalitetni u svemu što rade. Ovde vidimo čistačicu/ kuvaricu, nekakvog ađutanta/ majordoma i još nekoliko radnika, i niko ne govori, a svi slušaju. Scene su vizuelno jasne, i nisu „spore“ na neki maniristički način već spore kako treba da budu da bi pokazale da je ovo rutina svakog dana gde čovek sa ko zna koliko života na savesti jede večeru svakog dana u isto vreme (ponekad se kuvarica malo zaleti pa presoli), posle gleda televiziju i puši kubansku cigaru pa ga ista ta kuvarica otprati u krevet i pomaže mu da skine odeću jer je on sada već star i zanemoćao. Noću ima košmare a sutra sve ide iz početka.
Santambrogio ovde spretno radi sa podtekstom, prikazujući nasilje i represiju kao normalane elemente sveta podeljenog na gospodare i poslugu, kroz gestove rukom kojima starac komanduje služavki, kroz scenu klanja svinje i druge slične slike. Sve je izvanredno snimljeno i umontirano, ali film se završava, rekosmo, bez zaključka, samo uz podsećanje da je ovo i dalje PROBLEM.
I možda je to dovoljno, možda generacija Z zaista samo treba da vidi da ovo postoji i da joj to bude buđenje. No, ko god da od filma eksplicitno napravljenog da ne bude umetnost radi umetnosti očekuje poziv na akciju nakon što je problem izložen, možda ostane i razočaran. Taxibol je na neki način i vežba iz nemoći. Dostojanstvene, svakako, možda i nepokolebane da kad tad pronađe način da više ne bude nemoćna, ali na kraju nemoći, tihe, civilizovane, koju zlo gazi tokom čitave istorije, i kao da će nastaviti da to radi.
