Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Nisam siguran da se ovonedeljni album kvalifikuje za džez u dovoljnoj meri da se zadovolje čistunci, ali Michael McNeill: Barcode Poetry je izuzetno elegantna kolekcija kompozicija i improvizacija u kamernoj postavi koja koristi za džez karakteristične instrumente, povremeno upadne u džez harmonije i na bar dva mesta na ploči ima ritmičkih struktura koje bismo sasvim bez stida opisali kao svingovanje. Meni je to dovoljno, a ako je i vama, izvolite!
Ovaj album je izašao prvog Oktobra za pensilvanijski Infrasonic Press, jednu nezavisnu i odvažnu etiketu koja se prevashodno bavi promovisanjem rada „avanturističkih kompozitora, izvođača, bendova, pesnika i zvučnih umetnika iz američkog Pojasa rđe“. Dakle pričamo o severu, severoistoku i delu srednjeg zapada SAD a izdanja do sada publikovana za Infrasonic Press sva imaju upečatljiva, elegantna vizuelna rešenja koja je uglavnom naslikala Meredith Gilna iz Bafala u Njujorku, po vokaciji inače kompozitorka. I Barcode Poetry ima veoma lepo grafičko rešenje na omotu, ali je autorka u ovom slučaju Ashley Pastore, jedna sjajna vizuelna umetnica i ljubiteljka mačaka koja primenjuje mnogo različitih tehnika (vodene boje, flomaster, kolaž, fotografija…) u kreiranju svojih radova i čije vam stvaralaštvo toplo preporučujem da pratite putem njenog sajta.
No, veze sa Bafalom u Njujorku su neraskidive i u slučaju ovog albuma jer je sam pijanista koji ga potpisuje kao šef operacije, Michael McNeill, građanin ovog grada i tamo trenutno živi i radi kao muzičar, kompozitor i podučavalac.
Čim čujete McNeillovo sviranje znaćete da je u pitanju klasično obrazovani pijanista – mada koji OBOŽAVA Monka – i naravno da je u pitanju akademski kompozitor koji je diplomirao muzičku teoriju na koledžu Nazaret u Ročesteru i zatim stekao i master na temu Moderne američke muzike na školi Longy u Kembridžu u Masačusetsu. Na master studijama je imao dva profesora za džez klavir i jednog za klasični klavir, a što se čuje i u njegovoj svirci. Barcode Poetry je, da bude jasno, više album moderne akademske avangarde nego free jazza ali nosi džez srce u svojim grudima, to se mora prepoznati.
McNeill na svom satu nabraja neshvatljivo mnogo muzičara sa kojima je radio poslednjih dvadesetak godina i nećemo ih ovde i mi nabrajati, ali vredi istaći neke od njegovih notabilnih projekata, kao što su saradnja sa Johnom Baconom i Dannyjem Ziemannom na albumu iz 2019. godine, Refractions, a koji je reimaginacija muzike Theloniousa Monka, ili kamerni (oni ga zovu „chambercore“) kvartet The Evolution of the Arm koji je za Infrasonic Press izbacio tri albuma naslovljena Sounds like i Telepathic Music Vol. 1 i Vol. 2.
The Evolution of the Arm je veoma vredan proveravanja jer će vas pripremiti na muziku koja se čuje i na Barcode Poetry. Postava je sasvim druga – mada takođe rodno mešovita – a i mete u koje ova dva kvarteta nišane nisu iste (The Evolution of the Arm se igraju i u domenu barokne muzike i romantičarske poetike), no u oba slučaja se radi o kvartetima koji improvizuju zajedno u produženim vremenskim periodima do momenta kada je u njihovoj muzici nemoguće reći šta je improvizovano a šta napisano.
Naime Barcode Poetry je, kako kaže i izdavač, kulminacija prve turneje ovog kvarteta, iz leta 2022. godine, gde je bend posle nedelju dana sviranja uživo u okvirima Mcneillovih kompozicija pronašao jedinstvene interakcije i međusobnu hemiju i onda utrčao u studio da snimi polaroid i uhvati bend u trenutku najveće kreativne moći.
A radi se i o veoma jakim muzičarima. Trubač Dave Ballou predaje muziku na univerzitetu Towson već dvadeset godina i svira sa više različitih postava od kojih neke (Dave Ballou Trio, Dave Ballou Group) sam predvodi a negde svira sa drugim renomiranim muzičarima (na primer Tony Malaby, Tom Rainy, Mike Kuhl). Diskografski je aktivan od poznih devedesetih, potpisujući nisku albuma na kojima sviraju i Malaby i Rainy ali i Jeff Williams, Cameron Brown, Michael Formanek…
Perkusionistkinja i vibrafonistkinja Shelly Purdy je završila udaraljke na Univerzitetu Merliend u Baltimoru i posle odbranila master na Državnom univerzitetu Njujork u Bafalu, a danas predaje na koledžu Carroll i radi sa eksperimentalnim kolektivom The Red Room Collective. Naravno, Purdyjeva radi i u raznim drugim postavama koje operišu na teritoriji između džeza, nove muzike i avangarde. Možemo da pomenemo perkusionistički kvartet Umbilicus, pa onda The Inverse Square Trio, i to da često i rado sarađuje sa plesačima, vajarima, i drugim vizuelnim umetnicima.
No, možda je najjače oružje ovog kvarteta, a svakako njegova najstarija i najpoznatija članica, gitaristkinja Susan Alcorn, žena rođena još 1953. godine u Ohaju, koja je gitaru krenula da svira sa dvanaest godina, tresući folk, bluz i pop muziku a onda je upoznala Muddyja Watersa i odlučila da je slajd gitara njen odabrani izraz. Do početka svojih dvadesetih godina razvijala se svirajući pedal steel gitaru u raznim kantri i verstern bendovima, da bi zatim u klasičan pedal steel repertoar tehnika i ideja počela da ubacuje sve više eksperimentalnih i avangardnih elemenata. Nagađate da su na nju uticali raznorazni izvori, od „standardne“ avangarde, preko free jazza, „deep listening“ muzike (i svetonazora) Pauline Oliveros, do raznoraznih tradicionalnih muzičkih nasleđa. Pa se onda i njen spisak kolaboratora od devedesetih godina pa na dalje čita kao neka vrsta ko-je-ko registra avangarde. Evo par svima poznatih imena: Pauline Oliveros, Eugene Chadbourne, Peter Kowald, Chris Cutler, Ingrid Laubrock, Le Quan Ninh, Josephine Foster, Joe McPhee, Ken Vandermark, Jandek, Michael Formanek, Ellery Eskelin, Fred Frith, Maggie Nicols, Evan Parker, i naravno, neizbežna Mary Halvorson. No, Alcornova je prevashodno solo-umetnica i snimila je, od početka ovog stoleća, pregršt zanimljivih albuma u kojima demonstrira da je pedal steel gitara, u rukama nekog ko je BAŠ poznaje, praktično čitav orkestar.
Barcode Poetry je, dakle, prevashodno McNeillova beba, i naslov albuma se odnosi na njegov pristup radu sa ovim kvartetom. Pominje se tu „rigidni kompozitorski okvir“ ali i crne i bele dirke klavira. Nisam siguran je li McNeill svestan svojevrsnog savremenog poetskog pokreta istog imena gde pesnici kao što su Dom Barra ili Kyle Flemmers koriste barkodove kao okvir u kome kreiraju svoje radove, ali čak i da nije, reći ćemo da je muzika na ovm albumu vrlo srećan spoj mehaničkog i organskog a na šta bi nas asocirao njegov naslov.
McNeill je svakako i zvučno predvodnik kvarteta, makar u tome kako na početku albuma zadaje motive i diktira dinamiku. Timeigrant koja album otvara i počinje solo-klavirom koji puca brzo, rafalno, sigurno i bogato, ne štedeći dirke ni sa jedne strane klavijature. No, taj „rigidni kompozitorski okvir“ se očitava u istini da ovde nema viška nota i da je ovo etos koji dalje važi za ceo album. McNeill u ovom uvodu lako prelazi iz klasike u džezersko fraziranje i poigravanje sa temom pa nazad, pazeći na dinamiku i zvuk i noseći slušaoca kroz narativ, bez ukrašavanja ili umiranja u lepoti. Kada mu se priključe prvo truba pa ostali instrumenti, postaje jasno da slušamo jedan kompleksan muzički konstrukt u kome su tempo, tekstura, interferencije između različituh instrumenata jednako bitne za doživljaj albuma kao i teme koje se sviraju.
Improvizacija je ovde zbilja nerazaznatljvo slepljena uz komponovane delove. Ballou je asertivan i autoritativan trubač, doduše bez želje da muziku odvlači daleko od onog što McNeillove teme zadaju u harmonskom, dinamičkom i tematskom smislu. Ovo nije improvizacija-kao-konfrontacija ili kao eksperiment-po-svaku-cenu i Ballou i McNeill sarađuju savršeno noseći teme napred i razrađujući ih sa, ponovo, mnogo ali ne previše nota. Ovo nije ni album traženja, nesigurnosti, nije kolektivna terapija već sigurna svirka benda koji je poslednjih nekoliko dana svirao, mislio i disao zajedno, pa onda i kada Ballou u kasnijim kompozcijama zadaje zvuk i teme, to i dalje sve zvuči konzistentno, logično, snažno.
Shelly Purdy je izvrsna u tome kako se smešta na idealnu poziciju između harmonije i teksture, svirajući arsenal toniranih i „običnih“ udaraljki, kreirajući sopstvene puteve kroz složene teme i improvizacije i ne pokušavajući da kvartet „zaključa“ u nekakvom definitivnom ritmu ali nudeći konstantno efektne ritmičke dopune Ballouvom i McNeillovom često razudzdanom sviranju.
No, Alcornova je prosto najfascinantnije prisustvo na albumu, žena sa više iskustva nego što ostali članovi kvarteta imaju života, muzičarka sa takvim opsegom zvuka, boja i tehnika da biste dobar deo ovog albuma mogli da remiksujete tako što ćete kanale ostalih muzičara potpuno utišati i da vam opet ostane izvanredna ploča. Alcornova i ovde svira pedal steel gitaru i njena kontrola nad tonovima je – koliko god ta reč delovala izlizano – hipnotička. Ovaj instrument je ionako zamišljen kao ultimativna psihodelična mašina koja omogućava izvođaču bešavno povezivanje tonova kroz neprekinuta glisanda i sasvim je lako zaboraviti da je ono što na albumu čujete, tehnički, gitara. Štaviše, Alcornova koristi vibrato tako da zvuk zaista izvede iz kolornog opsega koji intuitivno vezujemo za gitaru i na momente sam bio ubeđen da je McNeill prešao sa klavira na orgulje pre nego što sam se trgao i setio da je ovo samo Alcornova koja je naučila kako da pulsiranja tonova kontroliše tako fino, tako minuciozno da im daje potpuno nezemaljsku, distorziranu a toplu teksturu.
Njena svirka u velikoj meri iznosi kasniji deo albuma na kome kvartet improvizuje kroz spore, sanjive ambijente, odvajajući se od „džezerske“ dinamike i istražujući dugačke neprekinute tonove i njihovu interakciju, pa truba i pedal steel ovde imaju centralnu ulogu dok klavir i perkusije dodaju detaljčiće snolikim slojevima zvuka i harmonija. Kvartet čak dva puta prolazi kroz kompoziciju As a Metaphor, demonstrirajući različite improvizovane pristupe istoj ideji i oba puta su to memorabilna, duboka istraživanja interakcije ali i čiste boje. Double Memory koja album zatvara je toliko tiha, intimna, lagana u tome kako će dotaći slušaoca da maltene zvuči kao Morton Feldman koji je odlučio da isproba džez. I ne mogu da se setim većeg komplimenta koji bih dao ovoj ploči. Slušajte: