Danas ćemo pričati o dva Marvelova stripa od kojih ni jedan nije uspeo da mi pruži punu zadovoljštinu, iz sasvim različitih razloga, a koji su opet i zanimljivi kao primeri krosovera i rada izvan uobičajenih međa, plus nude nekakvu interesantnu perspektivu za budućnost. Imajući u vidu da je jedan od njih originalno izlazio još 1987. godine, već to da se u 2024. godini pojavio ponovo je priličan uspeh.
No, prvo pričamo o nečemu što je do relativno nedavno moralo delovati kao produkt grozničavog sna a nikako nešto što se može desiti u zbilji. What If… Donald Duck Became Wolverine je, kako mu i naslov kaže, spekulativna, „what if…“ priča u kojoj se ozbiljno (koliko je ozbiljnosti u ovim stripovima uopšte moguće prići) tretira premisa o Diznijevom Paji Patku koji je istovremeno i Wolverine. U stripu ga doslovno zovu Donald-Wolverine a što je relativno nespretno preimenovanje glavnog junaka tako da se sačuva ideja o prezimenu koje označava i životinjsku vrstu kojoj protagonist pripada, ali se gubi jedan mnogo važniji element: aliteracija. Plus, naravno, Wolverineu prezime nije, jelte Wolverine.
Nedavno sam, pišući o Aaronovom Uncle Scrooge and the Infinity Dime pomeuo da se u Marvelu priprema još rada sa Diznijevim junacima i da ove What if… varijante sa Pajom Patkom deluju zanimljivo. Naravno, Paja Patak ima i istoriju superherojskog rada u italijanskom stripu, kao maskirani junak Paperinic (ili kod nas Superpatak), pa je u tom smislu njegovo kastovanje kao Wolverinea ili Thora u novim Marvelovim stripovima možda donekle logičan produžetak njegove duge karijere. Ovaj konkretni strip, What If… Donald Duck Became Wolverine, služi i kao način da se obeleži devedeseta godišnjica Paje Patka i pedeseta godišnjica Wolverineova. Lepi jubileji ali ne mogu da se otmem utisku da je ovaj strip urađen usputno, na brzinu, sa tek propisanim minimumom kreativnosti ulivenim u njegov nastavak.
Nije da su ga radili nekakvi amateri. Posao je ovom prilikom stavljen u zadatak Italijanima, i ovo je napisao Luca Barbieri, sjajno nacrtala Giada Perissinotto, kolorisao Lucio Ruvidoti a leterovala Laura Tartaglia i strip izgleda VEOMA lepo sa crtežom koji je prijemčiv, primamljiv, postavljen na idealnu sredinu između (super)herojske akcije i slepstik komedije, sa veoma dobrom transpozicijom likova iz Diznijevog univerzuma u Marvelove kalupe, sa snažnim, živim bojama i generalnim dizajnom teksta i tabli koji su prijemčivi za oko i milina za čitanje.
No, sa strane same priče ovo je… da budem vrlo darežljiv, strip namenjen maloj deci u kome mi matoriji teško da ćemo naći puno mesa.
Naime, Old Duck Donald, kako se ova priča zove (sa implikacijom da će ih možda biti još) je parodično prepričavanje originalnog Old Man Logan Marka Millara i Stevea Nivena, ali u formatu jedva dužem od dvadeset strana. Kondenzacije se u ovakvim situacijama podrazumevaju, ali Old Duck Donald troši toliko vremena na uvodnu ekspoziciju, flešbekove i postavljanje, jelte, problema, da postaje jasno da za neku eksplozivnu akcionu završnicu na kraju ima vrlo malo strana. Ovo je narativ vođen tako da se pre svega čitaocu prikažu tek umereno smešne situacije koje pamti iz Old Man Logan i drugih priča o Wolverineu (uključujući Weapon X eksperiment, sukob sa Hulkom itd.) spakovane u Diznijev univerzum i na osnovu njih izgradi argument da je Donald-Wolverine, jelte, sada penzionisani heroj, neko čija je supermoć BES.
Ima tu zdrave osnove – Paja Patak ima istoriju problema sa kontrolisanjem besa* dok je Wolverineova karakterizacija i utemeljena u stalnoj borbi čoveka protiv zverskih instinkta i ubilačkog besa, no Barbierijev scenario ovo koristi samo kao readymade motiv, bez ikakve razrade, doslovno praveći pančlajn na samo tri strane na kraju koje su komične, više nego „akcione“, ali ne sad nešto urnebesno komične.
*mada su ga Barksovi radovi rehabilitovali a njegovi italijanski i skandinavski naslednici su nastavili ovu rehabilitaciju
Prosto, ovo je strip sa vrlo jednostavnom postavkom, nemaštovitom razradom i dramskim lukom koji je kratak, mehanički izveden i njegova efektnost zavisi u velikoj meri od toga je li vam smešno da vidite Patka sa kandžama ili ne. Očekivao sam, valjda je jasno, više, jer su italijanski stripovi o Paji Patku, barem onaj njihov probrani deo koji sam čitao kod nas i kod Amerikanaca, po pravilu ambiciozniji i dramski složeniji. Old Duck Donald više deluje kao priča od osam strana spremljena za neku antologiju pa onda veštački napumpana na dvadesetdve.
Ali crtež je jako lep a Miki kao Hawkeye izgleda izvrsno. Šilja kao Hulk je manje maštovito rešen a Hromi daba kao Red Skull još manje, no, braća Buldozi zato imaju zabavan i šarolik dizajn. Sve je to lepo i pitko, ali mu fali malo više supstance i nadam se da će naredni strip, onaj o Paji kao Toru biti kaloričniji u ovom smislu. Amazon vam ovu epizodu prodaje putem ove stranice.
E, sad, Defenders of the Earth je, setiće se stariji među nama, bila animirana serija iz 1986. godine, a trajala je sve do 1991, sa premisom „kompanijskog krosovera“ a likovi su bili u tom trenutku već patinirani, predratni, pre-superherojski junaci firme King Features Syndicate. Ja sam, da bude jasno, ODRASTAO čitajući stripove o Flashu Gordonu, Mandraku Mađioničaru i Fantomu – Duhu koji hoda, pa je za mene ova vrsta krosovera jedna od teoretski najprijemčivijih stvari na svetu. Ali naravno da sam ja i u ono vreme već bio malo zahtevniji tinejdžer i da bi mi serija, da sam joj tada imao pristup, verovatno bila suviše detinjasta. No, kad čovek malo omatori, tako se malo i opusti, pa mi je nekako slatko i divno ne samo da ste 1986. godine, dakle, u godini kada sam ja krenuo u srednju školu, imali ovakvu seriju (smeštenu u futurističku 2015. godinu iz nekog razloga) nego i da je Marvel iduće, 1987. godine, pokrenuo komplementarni tekući strip-serijal sa istim imenom i premisom.
Taj serijal, o kome danas pričamo, trajao je samo četiri broja a ove ga je godine ponovo objavio Mad Cave Comics. Zašto, ZABOGA, pitao bi svako razuman – ali objašnjenje je zapravo dobro: Mad Cave su dobili prava na publikovanje novih stripova vezanih za intelektualno vlasništvo King Features Syndicate pa je tako pored već pokrenutog Flasha Gordona, najavljen i novi serijal Defenders of the Earth. Ovo kucam početkom Avgusta, a za kada je i najavljen početak novog serijala od osam brojeva, pa ćemo, kad dođe vreme, videti kakvo je to i valja li čemu. A do tada da se osvrnemo na originalni, zlosrećni serijal neceremonijalno prekinut posle četiri broja.
Da se razumemo, Marvel je imao vrlo solidnu istoriju rada licenciranih stripova. Conan i Star Wars su, naravno, bili apsolutni hitovi koji se i danas vrlo dobro drže, ali Marvel je radio i prilično uspešne adaptacije Loganovog bega, Planete Majmuna, Gospodara prstenova, Roma – Svemirskog viteza i G.I. Joea, pa onda kasnije i Transformersa. U tom nekom smislu, Defenders of the Earth, kao pokušaj reinvencije likova čiji su najslavniji dani već tada bili udaljeni pola veka u prošlosti je dobio sasvim razumljiv dodatni napor na Star Comics, Marvelovom imprintu iz onog vremena namenjenom deci.
To „Star“ u imenu nije ni bilo sasvim bezveze, ovaj serijal je započet prvom epizodom koju su zajednički napisali Stan Lee i Bob Harras, a što su ipak imena koja su 1987. godine imala JAKU težinu. Ostatak ekipe nije imao star power koji su imali Conan ili Star Wars (znate već, Chaykin, Buscema…), ali ovaj strip je crtao Alex Saviuk, čovek sa već dosta iskustva u DC-ju, upravo preseljen u Marvel i na početku svog sedmogodišnjeg rada na Web of Spider-man. Saviuk je i kasnije radio razne stripove o Spajdermenu, uključujući novinski strip koji su pisali Stan Lee i Joe Sinott, a čak i kad je Leejev brat Larry Lieber preuzeo crtačke dužnosti na njemu, Saviuk je ostao kao tušer. Dakle, ozbiljna Marvelova kuka koja je ovom serijalu donela izuzetno razrađen „house style“ pristup i vrlo tipičnu kombinaciju akcije, vodvilja i drame. Tuš je radio Fred Fredericks, kolore Nel Yomotov a letering Ken Lopez, i mada ovo nisu imena na prvu loptu poznata Marvelovim zombijima, vredi istaći da je Fredericks jedan od ključnih crtača na serijalu Mandrak, da je on zapravo ovaj strip preuzeo polovinom šezdesetih, kada njegov tvorac Lee Falk preminuo, i da je u mnogome doprineo modernizaciji ovog stripa u tematskom smislu. Yomotov je radio za Marvel od sredine sedamdesetih, kolorisao sve epizode Transofmersa koje je ova firma izdala i bio viši urednik u Marvelu kada su ga 1996. godine otpustili jer se firma, znamo to, u tom trenutku raspadala.
Hoću reći, ovde smo na gomili imali ne samo talenat već i dokazani kvalitet, no, imam blagi utisak da neko u Marvelu nije bio zadovoljan ugovorom sa King Features Syndicate. Možda baš i sam Lee. U kreativnom smislu, firmu su tada vodili Jim Shooter i Tom DeFalco (primopredaja dužnosti se desila baš 1987. godine) i moguće je da se tu i dalje nešto pregovaralo pa propalo. Kako bilo da bilo, Lee i Harras su već posle prvog broja prepustili scenarističke dužnosti Michaelu Higginsu, čoveku koji je tokom svoje višedecenijske karijere u Marvelu uglavnom radio uredničke i letererske poslove i povemeno nešto i napisao. Higgins u tehničkom smislu nije uradio nimalo lošiji posao od Leeja i Harrasa, hvatajući u letu taj raspisani, klasični palpi stil koji je bio zaštitni znak firme pod Leejem, ali Defenders of the Earth već od drugog broja primetno gubi fokus i jedva da se bavi svojom početnom premisom, odlučujući se umesto toga za pojedinačne epizode koje se fokusiraju na individualne likove.
A premisa je, naravno, sasvim pitka, mada je već u 1987. godini bila BRUTALNO klišeizirana. U ovom stripu se Mandrak (i njegov sada već mnogo više saradnik a mnogo manje sluga Lotar) udružuju sa Flašom Gordonom i Fantomom da odbrane Zemlju od Gordonovog arhineprijatelja, osvajača Minga sa sveta po imenu Mongo, a koji se odlučio da pokori nepoćudnu planetu jednom za svagda.
Dobro, niko ne očekuje nekakav inteligentan dekonstruktivni preokret ovde, i naravno da ga ni ne dobijamo, ali strip je makar postavljen na sasvim stabilne temelje prvom epizodom u kojoj se tri velika heroja organski udružuju protiv kredibilno prikazane svemirsko-fašističke pretnje, Zemlja trpi opipljivu, realističnu štetu, a i na našoj strani ima žrtava. Naravno da su te žrtve ženske provinijencije: smrt žene kao motivacija muškarca da još više „heroiše“ je bila, da tako kažemo, živ, zdrav i omiljen motiv stripova onog doba, no ovde scenario makar pravi mali dodatni napor pa tako pokojna Dejl (uh… spojler?), Flašova ne samo simpatija i devojka već ovde i supruga i majka njegovog sina, biva na neki način voskrsnuta u vidu veštačke inteligencije unutar superkompjutera koji je napravio Flashov sin i koji stoji usred glavnog štaba Defendersa dok pripremaju strategiju za odbranu Zemlje.
Strip je u startu postavljen sa jednim vrlo epskim tonom i, reklo bi se, ambicijom da traje dugo. Pored Mandraka, Lotara, Fantoma i Flaša, u ansamblu je i nova generacija, Flašov sin, Lotarov sin, Fantomova ćerka i Mandrakov usvojeni sin, pa tu postoji i zabavna međugeneracijska i među-rodna dinamika, sa povremenim tangentama da se vidi kako se omladina danas, jelte, provodi kada ne radi, ali i sa epizodama nerazumevanja mladih od strane njihovih roditelja, i prevazilaženja generacijskog jaza. Što je sve nekako prijemčivo i ugodno.
Glavni problem stripa je da se posle spektakularne prve epizode u kojoj se leti po svemiru i gledamo borbe zvezdanih plovila, Fantomovo demonstriranje „snage deset tigrova“, Mandrakove „iluzije“ kojom se menja tok čitavog rata itd, strip posle toga zaustavi kao da je neko povukao ručnu. Druga epizoda otpada na prilično bizarno formatiranu pripovest o tome kako Defendersi pripremaju i opremaju svoj glavni štab iz koga će planirati otpor međuzvezdanom zavojevaču i u njoj se skoro na silu dešava sukob sa Mingovim trupama koji naši dobijaju ratnim lukavstvom na koje ne bi pala ni deca kojoj je bio namenjen ovaj strip. No, posle toga naredne dve epizode praktično nemaju nikakve veze sa Mingovom invazijom na Zemlju, još uvek odlaganom sa tantričkom strpljivošću, i bave se odnosima Mandraka i njegovog sina, Fantoma i njegove ćerke, sa sve sukobima sa nekim njihovim arhinemezama u kojima ostatak ansambla ne učestvuje.
Ovo je u stvari sasvim okej da se čita, ako volite Mandraka, Fantoma itd. i volite Marvelov stil iz osamdesetih. Saviuk sve to vrlo lepo crta, ne umarajući se prevelikim nivoom detalja ali nudeći dinamično, prijemčivo pripovedanje (i odličnog Fantoma), no, stoji i da ovaj strip VEROVATNO ne uzimate u ruke sa pomišlju da vam se baš čita o tlapnjama Mandrakovog sina koji pati što ga otac ne razume, a da Mingova invazija može da jede govna. Nekako su ovde prioriteti neočekivano zamenili mesta pa je ta međugeneracijska i unutarporodična drama koja je u druge dve epizode u prvom planu, verovatno originalno trebalo da bude samo za popunjavanje prostora oko glavne priče, ali je iz nekog razloga ta glavna priča praktično napuštena u drugoj polovini serijala. A onda je serijal otkazan bez ikakvog objašnjenja.
Dakle, ovo je strip samo za ozbiljne ljubitelje KFS-ovih likova i Marvelovog stila, no, kako sam veoma zainteresovan da vidim šta će Mad Cave Comics da urade sa ovim likovima i premisom, moram da ga preporučim svakom ko je makar malo kao ja. Zabavićete se, makar i smejući se klišeima i krindži rešenjima, uživajući u efektnom, jednostavnom grafičkom pripovedanju i kičastom dizajnu Minga i njegove ekipe. Mad Cave će vam ovo rado prodati putem svog sajta.
