Imajući u vidu užasnu tragediju u Novom Sadu od juče – za koju, bojim se, moramo da okrivimo samo i jedino ljudski nemar pod patronatom režima koji ga dobro naplaćuje – nemam neke pametne i duhovite uvode za ovaj tekst. Metal.
Prvo blek metal. Za Lömsk znamo samo da su Šveđani i da su prvi EP, Act I objavili za Vendetta Records. Svaka dalja informacija je, jelte, zavijena u veo anonimnosti i tajne, koliko je to moguće sa bendovima koji imaju aktivne Facebook i Instagram naloge. Enivej, Act I nije neka posebno ORIGINALNA ploča ali ovo je prvoklasni švedski blek metal sa „atmosferičnom“ komponentom, svakako (nema ovde previše „rifčina“) ali odsviran furiozno i ubedljiv i produkcijski. Užitak:
Takođe Šveđani Retribution (al ne TAJ Retribution) su osnovani negde 2022. godine, svirali dosta koncerata i sada imaju debi album, Tales of Torment. I, mislim, ovo je odlično. Tehnički, ovo je black-death metal sa malo trešerskih rifova, ali suštinski ovo je švedski blek metal u nastavku tradicije koja traje već duže od tri decenije, energičan, brz, okretan. Retribution pišu kvalitetne pesme, pamtljivih, melodičnih rifova, sviraju ih izvrsno i imaju svetao, kvalitetan zvuk. Užitak:
Fini su i Slovaci Night of Execution sa svojim debi albumom, In the Kingdom of Eternal Death. Ovo je meolodičniji, spooky blek metal (sa MNOGO falš solo gitarom), a koji i sam voli dobar rif i ima elemente thrash i death muzike u svojim pesmama. Night of Execution je produciran dosta old school i uz energičnu, entuzijastičnu svirku zaista ostavlja pravilan utisak jednog iskrenog, karakternog prvog albuma za bend koji VERUJE. Lepo je:
Nizozemski Asgrauw imaju novi, peti album, Oorsprong i ovde se stvari ne menjaju previše u odnosu na dosadašnji opus. Oorsprong je još jedan siguran, kvalitetan iskaz modernog blek metala koji se bavi „egzistencijalnim putem modernog čoveka“ a bend ovo piše i izvodi vrhunski, sa zrelošću koju donosi skoro deceniju i po karijere i ubedljivošću koja će svakom prijati. Jako i jako dobro, pogotovo ako volite moderniji, atmosferičniji blek metal stil:
Poljaci Ephialtes su premelodični za moj ukus, ali, jebiga, Poljaci su pa im i debi album, Melas Oneiros emituje auru kvaliteta i vredi da se čuje. Ovo je black death metal sa dosta zanimljivih harmonija, čvrstom svirkom i solidnom produkcijom. Nisam, generalno, dakle, mnogo primljen na osnovni zvuk benda ali je kvalitet neupitan:
Portugalski Everto Signum je naravno više po mom ukusu jer njihov drugi album, Beastiary, posle kraćeg uvoda krene da puni blastbitom kao da je benzin pojeftinio. No, ima tu mnogo više od puke agresije i pesme na ovoj ploči su dugačke, ambiciozne, kombinujući razne metal-elemente u nešto što autori zvou „elementalni blek metal“. Nekako se to zgodno uklopilo. Everto Signum su prvi album imali još 2012. godine a posle njega samo jedan EP 2014, tako da je Beastiary povratak u velikom stilu, beskompromisan, veran old schoolu a voljan da istražuje:
Norvežani Shaarimoth tresu nekakav black-death i u dvadesetoj godini postojanja objavljuju treći album, Devildom, koji zvuči originalno i interesantno. Ovo jeste blek metal sa malo death rifova, ali sve ima osobene teme i originalno kombinovane harmonije i ritmove, sa malo egejskog uticaja u muzici. Na kraju krajeva, basista je Grk a bubnjar je Francuz pa je Shaarimoth zanimljiva kros-evropska saradnja muzičara sa dobrim idejama i finim tradicijama da ih u njima traže. Dobar, originalan album:
Njemački Amystery je između trećeg i četvrtog albuma napravio rupu od četrnaest godina ali se zato taj četvrti zove Chaos Empire Satan i izašao je na helouvin. Ipak treba znati tempirati svoj, jelte, ključni iskaz. Inače, ovo nije onoliko haotičan album koliko biste možda očekivali iz naziva i bend ima vrlo pristojno napisane pesme, bez nekakvih velikih inovacija i eksperimenata, ali nudeći propisan, rifaški, satanski blek metal sa promenama ritma, dinamike itd. Satanski ali ugodno:
I Sun Worship su iz Njemačke, a ovaj duo iz Berlina ima iza sebe već tri albuma. Četvrti, Upon the Hills of Divination, snimljen posle pauze od pet godina je atmosferičan i intiman ali ne po danas uobičajenom šugejzerskom principu. Ovo je hermetičnija muzika, znatno više u rifu nego u molskim akordima, odsvirana tvrdo i disciplinovano, producirana da zuji i kolje. Pesme su podugačke, žestoke, hipnotičke. Jako solidno:
Norveški From The Vastland su nam već poznati, Tenebrous Shadow je uostalom već osmi album ovog projekta koji predvodi talentovani iranski muzičar Sina Winter. Nema ovde sad nekih velikih iznenađenja u zvuku benda i ako ste čuli poslednjih par ploča From The Vastland, to je manje-više to, norveški blek metal sa malo persijskog šmeka, pošten, pametan, sirov i neposredan. Bas gitaru i bubnjeve sviraju bivši i sadašnji članovi i tako bitnih bendova kao što su 1349 ili Immortal pa znate da pričamo o projektu jake reputacije:
Beloruskom Kristailer je Triumphant Cult drugi album ove godine a peti od 2022. godine. Dakle, da, u pitanju je jednočlani, kućni bend ali sa natprosečnim kvalitetom muzike koja je prepoznatjivo slovenski melanholično-melodična, ali suštinski krljačka sa presudnom dimenzijom 2nd wave black metal propulzivnosti u svojoj osnovi. Даниил Реутович piše neke lepe, melodične teme i ima sasvim pristojnu produkciju i s pravom lamentira što u ovom trenutku albume prodaje samo digitalno pošto i MNOGO gore stvari od njegovog benda regularno izlaze na vinilu. Ako volite melodični slovenski blek metal, jednostavan, neposredan i dostojanstven, evo ga:
Kanađani Mitochondrion zvuče prilično bestijalno na svom trećem albumu, Vitriseptome urađenom solidnih trinaest godina nakon prethodnog. Ovo je, ipak, pre svega ambiciozno aranžirana, hermetična ali vrlo minuciozno napravljena muzika, dupli album sa sedamnaest pesama – od kojih su neke kratki interludiji ali neke biju i preko jedanaest minuta – miksovan tako da vam se zavrti u glavi, ali kad se naviknete, shvatićete koliko je ovde ušlo razmišljanja i koliko je ovo blek metal koji se naživo ukršta sa modernom kompozicijom i sound artom.
Grci Thyrathen naglašavaju da sviraju „dijahronijski lirski blek metal“ štagod TO značilo, plus ukazuju da nisu koristili ni klavijature ni sintisajzere na svom drugom albumu, Lakonic. Whatever, momci, Lakonic je pre svega ploča prijatnog, epskog blek metala sa prepoznatljivim grčkim karakteristikama, puno teatra, solidnom produkcijom. Teme su veoma filozofske (pesme se zovu The Throne of Micro-Cosmos (Foolishness), pa onda recimo Matter, Void, Sperm pa onda Void, Matter, Sperm itd.), kompozicije raznovrsne, maštovite i ovo je blek metal za onu publiku koja ga smatra uzvišenim umetničkim radom što na neki način sažima veliki deo zapadne kulture i istorije u svom izrazu:
Moji moskovski miljenici Morokh obeležavaju deset godina rada EP-jem X koji ima tri verzije starih pesama i jednu obradu benda Chimera (mada nemam pojma KOG od nekoliko Chimera). Enivej, ovo je vrhunski blek metal (sa i dalje malo post/ hardcore šmeka) koji kombinuje visoku tehničku ekspertizu, jak, agresivan tempo, i odlično napisane i aranžirane pesme. Produkcija takođe veoma solidna i ovo je apsolutna poslastica i obavezno slušanje za svakog ko voli najagresivniju blek metal formu po šnitu Marduka samo oplemenjenu tim hardcore/ posthardcore dodacima. Moćno:
Dalje je na redu stoner rock, doom metal, hard rock, psihodelija i sludge metal. Bredfordski bend Wolforna na svom pretpostavljam prvom EP-ju, Tales Of The Damned, svira odličan hard rok. Moderni, dakako, dakle ovo nije samo rekonstrukcija Purple/ Zeppelin formata, naprotiv, sve zvuči istovremeno i klasično i moderno, sa lepom, ne prebudženom produkcijom, sa melodičnošću koja će biti draga i pop publici a sa puno odličnih rifova i bluzerskog gruva. Bogato i hranljivo:
Bog Filth je generalno dobro ime za metal bend a još bolje kada treba da opiše muziku viskonsinskog benda Bog Filth na albumu Bog Filth (na kome nema pesma Bog Filth). Ovo je šest IZRAZITO mučnih pesama močvarnog sludge-dooma, sporih, teških, jako distorziranih, sa vokalima koji zvuče kao čitav čopor zombija na vašem travnjaku. Sve to i još po ceni koju sami određujete. Prejačina:
Pa imate Tainted Blade iz Kolorada sa blackened doom/ death EP-jem Psychic Illness. Ovo je sporo, teško, opako, vrlo oštro u izrazu, ali ima i gruv uz koji je moguće, jelte, gruvati. Dobri rifovi, veoma zao vokal, zvuk adekvatan, ceo materijal fino curi pa poslušajte:
Belgijanci High Inquisitor Woe vole Candlemass i Black Sabbath pa tako i zvuče. Drugi album, Painted Vision of an Era Forlorn kreće vrlo drusno nakon intra, pesmom od solidnih 14 minuta propisne dumčine a ni ostatak albuma nije specijalno spreman na kompromise. Ovo nije uvek sasvim posloženo, nije svaka ekscentrična luda ideja ovde pogodila direktno u metu, ali ima u šta da se zariju zubi pa kušajte:
Vulgarian iz Denvera imaju odlično ime a i vrlo solidan EP, Eye for an Eye for an Eye. Pesme su ovde jako dugačke a što deluje kao i malo nesrazmerno sa jednostavnošću muzike. No ova kombinacija sludge dooma i crustpunka se vadi na dugačke improvizovane pasaže mikrofonije i to bude na kraju vrlo okej. Sporo, sirovo, prljavo, LJUDSKI:
Desert Mantra je meksički bend u čijem je imenu sadržana sva potrebna informqcija. Album The Desert I je dakle spoj desert rocka i obredne muzike, sa dugačkim pesmama, prijatnim psihodeličnim zvukom i stonerskom ambicijom koja ide ipak nešto dalje od „hajde da se drogiramo, nek se oči sjaje“. Miks albuma bi MOGAO da bude nešto suptilniji i naravno nisam siguran da sve ove pesme treba da budu OVAKO dugačke ali u globalu, ovo je prijatna ploča pustinjskih tripova:
Kerbmaldarr su iz Beča i svoj svetonazor pakuju u kompaktan slogan: „Buzz, Booze and Heavy Music“, tako im i zvuči V, a što nije ni peti album pa ni album uopšte. Ovo je drugi EP benda, i mada ima šest pesama, one su kratki, energični komadi dobrog gruva. Sve instrumentalno, sasvim pitko i prijatno:
Poljaci Power Plant pošteno rokaju na novom albumu, to human nature sa samo četiri dugačke pesme teškog, abrazivnog ali hipnotičkog metala. Ovo je stoner rock sa space rock komponentom, ne sad baš MNOGO suptilan, ali ne ni bez elegancije, melodije, dinamike… Lepo to prođe ako volite heavy zvuk ali ipak i malo više psihodelije u svoj toj težini:
Vokonis su kao nekakav švedski Mastodon. OK, znam da to ne zvuči kao nekakav STRAŠAN endorsment sa moje strane ali ja nešto i ne volim aktuelni zvuk Mastodona. Album Transitions švedske rodno mješovite četvorke je svakako dobar, nudeći taj neki mišićaviji progresivni metal, solidan zvuk, kvalitetne izvedbe. Ako volite Mastodon, OBAVEZNO poslušajte Vokonis:
Rusi Scarecrow su fino osveženje ako vam je dosta jednoličnog „heavy“ zvuka. Njihov EP, Golem ekstenzivno koristi klarinet i harmoniku da kreira evokativne, kinematske muzičke slike a kad se zaista roka, kao u naslovnoj pesmi, i to je imaginativno i originalno. Bend koji VRLO obećava a izdanje daunloudujete po ceni koju sami smislite:
Teksašani Stoner Witch sebe nazivaju punk rock bendom i istina je da njihov stoner rok ima dosta pankerske lepršavosti u sebi. Album Magick: In Musick and Practice definitivno zvuči muljavo, prljavo, garažno i jeftino – a i prodaje se po ceni koju sami odredite – no ta stonerska komponenta veštičarenja i magije je neukaljana i nudi osam pesama jefine ali prijatne zabave:
Preslatko je da smo već dobili i drugi EP projekta Slower, koji, da podsetimo, ubraja članove Fu Manchu, Monolord itd, izdaje za Heavy Psych Sounds Records i zapravo je Slayer tribute band, ali sve pesme svira u sporom, stoner-doom stilu. Za Rage And Ruin su Bob Balch i družina uradili još šest pesama od kojih su četiri njihova originala (slatka, naravno) a dva Slayerova komada, uključujući skoro jedanaestominutni Chemical Warfare i Haunting the Chapel koja je originalno i bila inspiracija za ovaj projekat. Neobavezno ali divno:
New Skeletal Faces su Amerikanci i snimaju za Peaceville i ZNAM da to sad sve deluje dosta neprijatno, ali kunem se da je album Until the Night iznenađujuće kul. Ovo je „death rock“ ali dopašće se svakome ko voli stoner rok, stoner pank, postpank, mračniji hardkor pank, pa i siroviju gotiku. Trojka svoje instrumente svira otresito, pevanje je ekspresivno i karakterno (dakle, čovek uglavnom izvikuje jednu notu ALI ŠMEKERSKI) a pesme su energične i apokaliptične. E pa eto:
Klasičniji stoner rock sa desert komponentom nam stiže sa kontinenta koji je većinom pustinja i to nekako IMA SMISLA. Australijski duo Vessel je ovde napisao dosta zanimljivih pesama, a sešn bubnjar se lepo uklopio u njihov živahni, ali ne preproducirani rokenrol. Album The Somnifer ne hvata ni na težinu ni na epiku i mada je naravno više metal nego pank, ima jednu pankersku neposrednost i komunikativnost:
Pa onda imate i Volume iz Kalifornije sa faziranim, zaraznim, urednm ali lepljivim stoner rokom. EP Joy Of Navigation (a trip through the eternal unknown) lepo ide između desert rock meditacija i heavy psych rokanja, produciran je lepo, odsviran profi i niko se ovde neće loše provesti:
Amsterdamski HOllOW DRiFTER vole da džemuju ali kad sednu da napišu pesme, to zvuči dobro. EP Devolve je prljavi, džemerski stoner rok i ne kažem da neki delovi nisu mogli da budu i kraći ali kad je dobar, baš je sirov i ukusan:
Pa su tu i austrijski Mind Control čiji je album kao malo progresivniji stoner rok. Ali, mislim, prvenstveno stoner rok, dakle, težak, gruvom obdaren, lepljiv. Pa tek onda tu ide melodičnije pevanje i svašta nešto. Fin album raznovrsne ali ne isforsirano svaštarske hevi rok svirke:
Kad sebi nadenete ime po pesmi Godflesha podižete očekivanja publike na zajeban nivo. Atinski DreamLongDead se svakako trude i njihov novi album, Derelict, šest godina nakon prethodnog, je sastavljen od teških, abrazivnih pesama death-doom-sludge provinijencije, koje ne pitaju za dozvolu da uđu i odmah se razbaškare po kući i naprave haos. Veoma dugačke pesme, beskompromisan, koljački stav, ko voli ima da uživa:
Evo ga i novi EP teksaških psihodeličnih stonera Arbiter. The Deep Heavy ima nominalno dve pesme ali druga je samo kinematski autro, zvučna montaža pre nego kompozicija. Zato je naslovni komad tripozan šestominutni teški pustinjski, psihodelični rok za sve pare a pare smišljate sami jer vam bend ostavlja tu slobodu. Lepo je!
Fin je i novi album ekipe Voice Of Doom iz Garden stejta. Into The Further nastavlja njihovo kombinovanje stonerskog roka i pank roka, dajući u rezultanti razigrani a opet fino psihodelični rokenrol dobrog tempa, dobrog raspoloženja, sa puno energije i elegancije. Nećete pogrešiti sa ovim delijama:
Čoveku sa samo malo kilometraže je dovoljno da čuje prva tri takta sa albuma The Last Odyssey njemačkih Deaf Lizard pa da zna da je ovo 1. DO JAJA i 2. Izašlo za Electric Valley Records. Sve komponente su tu: neodgovorno jako fazirana gitara, jeftin, nekomprimovan zvuk, garažno-podrumska psihodelija u suficitu. Naravno da je prelepo i da vam ovaj psihodelični stoner-doom metal kao ispuzao iz neke tonyiommijevske mutirane materice treba u životu:
Dalje idemo na thrash i speed metal, hardcore i grindcore, te death metal. Härdrocker je jedan meksikanac, Moy Anselmo, a koji svira, speed metal/ rock. Njegova ljubav prema Motorheadu, Venomu i svemu onome između je evidentna već i iz naslova drugog albuma, Built for Speed i mada je sve to zvučno dosta sirovo i idejno prilično generički, ima u izvođenju dovoljno duše i energije da meni bude simpatično:
Španci Public Intoxication su za helouvin izdali EP sa dve pesme, Ritual Cave i mada je sve to nenametljivo, skromno, u krugu, jelte, najbliže porodice, ovo je SOLIDAN thrash. Mislim, dobro napisano, profi odsvirano, dobro miksovano, sve ovo zvuči kako treba i PRIDE bend pokazuje kao karakternu ekipu koja ne zvuči kao puka statistička sredina drugih thrash metal bendova. Plaćate koliko hoćete:
World Burns to Death je već drugi album finskog dvojca Necroweasel za ovu godinu. Sve je to ne naročito inovativan, ali kompetentno odrađen thrash metal sa elementima heavy metala i punk rocka, u melodijama solažama, generalno jednoj razuzdanoj atmosferi. Ljudi vrlo dobro sviraju i produkcija je odlična tako da je ovo uprkos toj atmosferi neobaveznosti, zapravo kvalitetan album finog metala:
I Morbid Cross iz Garden stejta u svom thrash metalu imaju dosta heavy metal melodičnosti. Nakon dva albuma, novi EP, Denied Salvation i pored hrapave, grube teksture nudi četiri pesme koje su zapravo dosta himnične i prijatne i da nije tog ekstremnog vokala bile bi sasvim prijatne i za neiniciranog slušaoca. A ovako su prijatne za, jelte, nas. Bend materijal daje po ceni koju sami odredite:
Evo onda i atinski Violent Definition sa svojim drugim albumom, Progressive Obsoletion. Ovo izlazi tek petnaestog pa ga još nema na Bandcampu ali se na Jutjubu može čuti ceo album i, mislim, ako volite, čvrst, vrlo školski thrash metal, nema šta da se mislite. Nemaju Violent Definition neki posebno originalan zvuk , ali pišu pesme sa ozbiljnim aranžmanima, imaju dobru produkciju, ima tu po koji odličan rif i bend ostavlja utisak autentičnosti negde u tradiciji Overkilla i Testamenta. A što je s moje strane jaka pohvala:
Ukrajinski krosover treš projekat Hominidos je prošle godine imao debi album koji je meni bio simpatičan. Sada se vraćaju EP-jem, Turbomonk i to je sve i dalje na istim pozicijama, sa kratkim pesmama, trešerskim zvukom, energičnom svirkom. Nema mnogo novih ideja ili nekakve velike originalnosti, ali pitko je a cena je koliko date:
Notorium postoje od 2006. godine ali nisu se nešto ubili od studijskog rada. EP Unkillable im je tek drugi snimak posle demoa iz 2021. godine i to je tako, kao old school thrash sa dosta horor tematike, prigodno za, jelte, sezonu u kojoj je izašao. Dopadljivo je, sa okej zvukom i dosta karaktera:
Caged Bastard je jednočlani tuniski projekat negde između crustcorea, grindcorea, sludge metala i metalcorea. Čovek, Muhammad Oun, ima iza sebe već dva albuma, sa drugim koji je izašao letos, a novi EP, Inhumane Intentions je urađen na brzinu, sa svim pesmama urađenim u po jednom cugu, bez editovanja i mada je to uvek, jelte, rizik, mislim da sirovost koju ovo donosi Muhammadovoj muzici u ovom slućaju nju oplemenjuje. Ovo je svakako besan, očajan muzički iskaz a Muhammad je VRLO talentovana osoba i Caged Bastard treba čuti, pogotovo ako volite Agoraphobic Nosebleed ali biste voleli da su malo… intimniji u izrazu:
GraveRipper iz Indijane na novom EP-ju imaju dve pesme (i dva člana, tj. sad su izgleda dvojac, ili je to samo na ovoj ploči). Enivej, naslov, Samhain, otrkiva da su u pitanju obrade Danzigovog benda Samhain pa ako volite Danziga i Samhain, još u nekakvom thrash ’n’ roll stilu, ovde nema šta da se mislite. I cena je koliko date, naravno:
Dropsaw su iz Australije a njihov hardkor je više metal. EP Revive je BRUTALAN, teškog, preteškog zvuka i meljućeg gruva, ali ovde ima i thrash i death elemenata u potrebnoj meri da čovek poput mene uživa. A i žena poput mene. Četiri pesme, opšta klanica:
Isto, hardkor sa mnogo metal elemenata dobijamo na EP-ju Suffer/ Condemned teksaških Public Threat. Ovo su samo dve pesme ali to je besan, nadrkan moshcore/ nu metal/ beatdown/ grind. Ako vam takva salata deluje primamljivo, ovo je vrlo korektno napisano i odsvirano, sa okej produkcijom, bez nekakvih inovacija ali DOBRO:
Pa iz Detroita dođu Fleshwound koji hardcore ukrštaju sa death metalom. Tri pesme na EP-ju Car Bomb Crematorium gaze najstrašnijim entuzijazmom, uz dobru produkciju, nizak štim i mnogo besa. Cenu sami određujete pa budite pravični:
Rana na ranu ide pa iz Ohaja dolaze Open Wound i album By the Sword. To je još teškog, metaliziranog hardcorea i mada bend sebi pripisuje beatdown identitet, By the Sword je ipak nešto bliži ’90s hardcore formatu. Svakako, kogod voli mošerski, teški hardcore ovde neće pogrešiti. Nije preoriginalno al je HEAVY a plaća se po želji:
I onda dođu Šveđani Peace Of Mind sa LP Promo kasetom koja sa dve pesme najavljuje album. Ovo je sve vrlo solidan metalizirani nabod-core, sa zanimljivim vokalima, dobrim zvukom i dve korektne pesme. Ko voli, odlično će se provesti:
Da ne prođe ni ova nedelja bez indonežanskog metaliziranog hardkora, tu su nam Strike Out i njihov EP Prologue. Tipično za Indonežane, ovo je dobro snimljeno, vrlo disciplinovano odsvirano i ima propisan šmek. Pesme solidne, atmosfera mučna, sve kako volite:
Oduševili su me kalifornijski Worst Ways sa svojim debi albumom Worst Ways, a koji je hardkorpank vrlo stare škole i zvuči kao da je nastao na transverzali Minor Threat-Bad Brains-7 Seconds. Ili tako već nekako, dakle, zapaljivo, jednostavno a karakterno, energično, ekspresivno, MA MOĆNO. Bend svira odlično i te jednostavne pesme zvuče kao punokrvni pank rok komadi, a zvuk je čvrst a dovoljno dinamičan. Veoma dobro:
Da malo odemo u drugu stranu, Hexenbrenner su blackened crust trojka iz Engleske i, eto, to je, onako, sirovo, jednostavno, ali ne PREJEDNOSTAVNO. Album I: A Cursed Awakening ima jeftinu ali korektnu produkciju, odsviran je odlično a bend trese dosta dobre pesme koje daju i atmosferu i teksturu, sve što treba:
A losanđeleski Into Nothing sviraju hardcore/ death metal kombo sa kratkim pesmama i solidnim zvukom. EP Taste of Flesh tako traje manje od pet minuta sa svoje dve pesme ali to su dve pesme i manje od pet minuta opakog trešenja:
Collapsor iz Tampe su negde između krosovera i grajndkora. Što u konkretnom slučaju EP-ja Modern Obliteration znači da imaju obrade Repulsion i S.O.D. Bend je meni negde kao Ratos De Porao iz rane faze, ubrzan do grindcorea pa ako to zvuči primamljivo, poslušajte. A ako ne zvuči primamljivo, ŠTA NIJE U REDU SA VAMA?
thirdface iz Tenesija su hardkor bend sa kratkim ali natprosečno komplikovanim pesamama tako da album Ministerial Cafeteria zvuči i malo kao prog/ math rock bend koji svira nisko naštimovani, besni sludge-grind-core. Ima to mnogo šarma mada naravno treba čovek da se spremi na stalne promene tempa i najbolje je o ovome misliti kao o modernoj verziji Siege da biste ga stvarno ukapirali. Žena peva i KOLJE:
Zero Index su „običniji“ thrashcore bend ali su dobri. Vankuverska momčad na debi EP-ju One For One ima šest pesama dobrog tempa, dobre svirke, dobrih rifova, dobre produkcije. Sve je dobro, plus Zero Index nisu samo kopija bendova sa kraja osamdesetih nego imaju svoj zvuk i identitet. Odlično:
Ima naravno gomila bendova sa imenom Bind Torture Kill, a i Suffocation su imali pesmu nazvanu po nadimku serijskog ubice Dennisa Radera. Bind Torture Kill o kojima danas pričamo su Francuzi i njihova kombinacija hardcorea i death metala je BRUTALNA, sasvim u skladu sa imenom. Novi album, Sauvagerie, treći u opusu benda a prvi nakon pandemije je očekivano TEŽAK, pun abrazivne teksture i vrištanja, ali nije neudgodan za slušanje. Naravno da morate voleti muziku kojoj je agresivnost primarna dimenzija, ali Bind Torture Kill imaju iznenađujuće topao zvuk u toj kombinaciji niskog štima i jake kompresije, imaju raznovrsne i uzbudljive pesme, dosta dobrih ideja u podžanru koji se baš i ne razmeće inovativnošću. Lepo!
Hardcore i death metal se susreću i na demo snimku Tomb Visions njemačkih Cosmic Axe. Ovo je drugi demo za ekipu iz Lajpciga i to je beatdown/ death metal kombo standardnog srednjetempaškog izraza, težak, mučan, ali zarazno gruverski formatiran. Dobar zvuk, fin karakter:
Oregonski (nekada kalifornijski) Luminoct, jednočlani black-death-grind projekat ima treći album Unbroken koji je, kako kaže autor, bio neplaniran ali ga je zabavilo da piše rifove i od njih pravi pesme. Sve to zvuči neobavezno ali DOBRO, sa možda presudnom količinm hardcore thrasha u ovom materijalu koji je, naravno, zvučno sirov, jeftin ali BIJE. Plaćate po želji:
Tokijski Negative Sun za sebe kaže da svira false grind ali EP Menticide je između normalnog grindcorea i powerviolence zvuka, pa će sa sedam kratkih, abrazivnih, TOKSIČNIH pesama zadovoljiti sve vas bolesnike tamo napolju. Zvuk prštav i napucan, svirka nervozna i tenzična, sve u svemu PROVOD:
Lockslip iz Los Anđelesa su mnogo bliži „pravom“ false grind zvuku na svom debi EP-ju koji se, čisto da se lakše upamti, zove isto Lockslip. Ovo su četiri pesme disonantnog metalkora sa puno grindcore i mathcore zanošenja, mučne a katarzične, odsvirane izvanredno, producirane odlično i viđene za vinilno izdanje kasnije u Novembru. Bend RAZBIJA a još i na njihovom Bandcampu možete daunloud kupiti po ceni koju sami odredite. Ne propustite Lockslip, izvrsni su:
Brazilac Igor Goularth sa svojim solo projektom PartyGrind ima novi EP, Fim de Festa i to su dve pesme partikularno ugodnog crustgrind zvuka. Ništa NOVO ali ko od ovakve muzike očekuje inovacije? Zvuk je dobar, tempo brz, rifovi familijarni i ovo je brza hrana koja vas neće oštetiti a doneće vam malo sreće. A plaćate koliko hoćete:
Zero Survive iz Bostona se vidno lože na Insect Warfare pa jednom njihovom pesmom i završavaju svoj drugi album, Besmirch. Ovo je, dakle, neumoljivi grindcore starije škole, sa kratkim, eksplozivnim pesmama , nervoznom, grčevitom ali „tehničkom“ svirkom i dobrim zvukom. Dodajte samo malo začina u vidu povremenih death metal ispada po uzoru na Suffocation i imamo IDEALNU zabavu za svakog poštenog grajndera. To da se ovaj album daunlouduje po ceni od koliko date je neverovatna milost benda pa je nemojte zloupotrebiti:
Kanađani Death Machine sa takvim imenom naravno sviraju death metal. No, prilično tehnički ambiciozan death metal. Novi, drugi EP, Hara Kiri je maštovito napisan i mada je glasno masterovan i težak za uši, pleni dobrim idejama i kvalitetnom izvedbom. Ovo ima i elemente progresive, i čitav jedan naučnofantastični sloj fikcije, dakle, vredno je pažnje:
Ne znam da li mi je bolje ime španskog benda Sadistic Christ ili omot njihovog debi albuma, Carnal Desecration gde humanoidna koza kao da je Hristu, sveže skinutom s krsta rekla, „E, brt, imaš nešto na faci“ a onda mu na foru zarila prst u oko. Koze nemaju prste, ALI OVO JE UMETNIČKA SLOBODA GADDEMIT. Enivej, ne mogu da kažem da je muzika na albumu ovako duhovita, ali NIJE LOŠA. Sadistic Christ krljaju korektan death metal sa dovoljno old school arome da meni sve to bude prijatno i zabavno za potrošnju. Dakle, dobri, energični rifovi, mošerski ritmovi, pristojna produkcija, ovo je za svakoga ko voli, recimo, Cannibal Corpse ili Severe Torture. A ko ne voli, PA NJEMU VEĆ NEMA SPASA:
Killing Force su dva tipa u podrumu negde u Kanadi sa debi EP-jem Day of Devastation. I taj podrumski snimak je nekako neodoljivo šarmantan sa kombinacijom death metala i, recimo, rokenrola, zvukom koji je iznenađujuće zdrav imajući u vidu produkcijske uslove i pesmama koje su „ekstremne“ a opet poletne i himnične. Kul! A cena po izboru kupca:
Echoes of Cursed Retribution je split EP bendova Cerulean i Temblad iz kalifornije. Sve je to nekakav black-death-grind hibrid koji ide brzo i traje kratko, ŠAMARA sve vreme, disonantan je ali ipak pitak i zanimljiv. Veoma fin obrok, kaloričan a zdrav:
Gate/Tomb Warden Split EP možete kupiti i digitalno, po ceni koju sami odredite, ali ako biste da uzmete vinil, njujorški izdavač Nerve Altar vam nudi nekoliko varijanti. I, mislim, ovo je ODLIČNO. Oba benda krljaju deathgrind, američki Tomb Warden sa debelim, teškim zvukom i niskim štimom, ali pesmama od po minut i po, japanski Gate sa nešto svetljijim zvukom i još bržom svirkom i kraćim pesmama. Oba benda sviraju izvrsno i majstorski pišu pesme i ovo je jedna od najboljih ploča ove nedelje:
Portugalci Apopheniac na svom istoimenom debi albumu (imali su neke kraće snimke pre devet godina) nemaju ni naslove, odnosno naslov svake pesme je po jedno slovo koja, kada se pročitaju po redu tvore reč „DEATHS“. Koncpetualno! Muzika je mnogo manje konceptualna i ovo je death metal poštenog, radničkog i seljačkog profila i zvuka koji se ne bi osećao kao stranac polovinom devedesetih. Sve je to u tom nekom Cannibal Corpse/ Monstrosity stilu, ali su pesme u okviru tog stila zapravo iznenađujuće unventivno napisane sa vidnim trudom da se format ispoštuje ali proširi do scojih, jelte, prirodnih granica. Meni se to prilično dopada a bend svira vrlo dobro (Edit: PRTZ, ovo je nestalo sa Bandcampa ali ostavljam tekst za momenat kada će se neizbežno opet pojaviti):
Njujorčani The Red Mass Ritual na svom prvom EP-ju, The Burgundi Horror sviraju u suštini melodični death metal, ali ovo je i naglašeno gruverski old school death metal po svojoj formi, pa se diskretna melodičnost i sirova, hrskava tekstura lepo uklapaju. Pet pesama ozbiljnog šamaranja sa osmehom:
Njemački Cryptic Brood na novom albumu, Necrotic Flesh Bacteria, trećem u njihovom opusu, sada već sigurno i autoritativno spajaju death i doom metal. Nema ovde nekog visokog koncepta, muzika je jednostavna i telesna, sa rifovima koji vas melju na sitno, ali imaju i po koje iznenađenje da se ne uspavate od jednoličnosti koja treba da vas zapravo prenese na neko drugo mentalno mesto. Zvuk ugodno dinamičan, tempo ide od sporog do brzog i natrag, krlja se pošteno i na gomili je to sve prijatno:
Finci Unhoped su nas poradovali trećim albumom, Torturous Sanctified Centuries solidnih osam godina nakon drugog i ovo dolazi nimalo prerano jer dobrog deaththrasha nikada nema dovoljno. Torturous Sanctified Centuries je prelepa ploča vrlo razgaženog, vrlo familijarnog metala, ali tamo gde Unhoped ne inoviraju u formi oni potpuno kompenzuju kvalitetom. Ovo je PREDOBRO, sa odličnim rifovima, jako dobro napisanim pesama u old school stilu, sjajnom svirkom i vokalima. Moš faktor 120!
Portugalci Amputate imaju treći album, Abysmal Ascent i mada on ne dosnosi neku veliku imaginaciju i invenciju, sasvim je pitak i slušljiv. Ovo je gruverski i atmosferičan death metal sa puno evokativnih tema na gitarama, dosta harmoničnog soliranja, kompetentan, zabavan ali bez neke presudno individualne dimenzije koja bi ga izdvojila od radova kolega. Dakle, ne sad neko esencijalno slušanje, ali ako volite death metal koji ne preteruje sa agresijom ali se TRUDI, sasvim je ugodno:
Njujorški andergraund veterani, Pyrexia imaju novi album sa novom, osveženom postavom. Age of the Wicked ipak zvuči vrlo old school, kao da su i dalje devedesete i t u najboljem mogućem smislu. Ovo je mračan, divljački ali i dalje „tehnički“ death metal koji ima prljav, ružan ali prirodniji zvuk od skoro svega što danas ubija death metal odsustvom dinamike i pesme koje nosi ta old school zlovolja i mračni entuzijazam. Odlično:
Solidan death metal iz Oregona stiže na debi albumu portlandskih Back From Death. Naslovljen Enslaving the Dead, ovo je album prljave, starinske, napaljene death metal svirke, ne baš originalan u konceptu ali autentičan u pesmama i njihovoj žustroj izvedbi. I produkcija je adekvatno štrokava ali funkcionalna i Back From Death imaju sve vrline oživljenog leša koji je došao po svoje i nastupa nadrkano i nezaustavljivo:
Scumbag iz Vestčestera, pak, sviraju old school brutal technical death metal. I onda i njihov drugi album, Homicide Cult podrazumeva siroviju i prirodniju (dosta muljavu) produkciju, ali MOMAČKU svirku i kvalitet pesama koji stoji iznad ovogodišnjeg proseka. Scumbag imaju za death metal potrebnu neposrednost i energiju, ali imaju i tehniku koju koriste na zanimljive načine. Znatno bolji album od pola izvikanih ploča koje su death metal bendovi na velikim firmama snimili ove godine:
Ko voli švedski death metal IMA ČEMU DA SE RADUJE. Novi Paganizer je dropovao i zvuči TAČNO onako kako očekujete. I može to da bude i problem jer bend postoji već četvrt veka i sigurno ima ljudi koji očekuju da se na Flesh Requiem čuje nešto novo. No, Rogga Johansson ima druge bendove (nekoliko desetina) za to novo, a Paganizer su za klasični švedski death metal pičvajz i ovaj, trinaesti album postave ima neke od najjačih pesama napisanih pod ovim imenom. Tako da, ako volite, a volite, uskačite:
Na kraju smo pa slušamo krosžanrovske projekte, eksperimente i heavy metal. Ukrajinski Kerath spajaju grindcore, ekstremni metal, jazz i buku u svom izrazu, vukući (možda?) i nešto nasleđa od eksperimenata koje su pre trideset i kusur godina radili Bill laswell i John Zorn? Enivej, oni kažu da ih pre sveha inspiriše njihov grad, Kaluš, „grad ponora, gde nema budućnosti, nema vere, nema nade, nema ljubavi, i uopšte nema smisla.“ I muzika na minialbumu Skutigera zvuči tako ALI U POZITIVNOM SMISLU. Pa poslušajte:
Iz nekog razloga i dalje imam slabu tačku kad su u pitanju ruske gotske simfoničarke Blackthorn pa mi je tako i novi singl, Nightshade Crypt sladak sa svojim kombinovnaim sopranom i ekstremnim vokalima, grandioznom, cheesy epikom i solidnom produkcijom. Lepo je, kao i uvek i nemam šta da se pravdam!
Španski heavy metal kombo Aladecorb se raspao nakon što mu je basista umro, 2017. godine ostavljajući za sobom jedan album i okupljajući se samo još jednom 2019. godine za jedan nastup. No, 2017. godine je jedan deo materijala za drugi album već bio snimljen i sada se ekipa okupila sa basistom koji je zamenio pokojnog Jordija i na tom koncertu pre pet godina, i dovršio drugi album, Fins que la cosa aguanti. Nisam siguran da li bend sada namerava da dalje svira ili je ovo samo bio napor da se materijal sačuva od zaborava, ali Fins que la cosa aguanti je prijatna ploča energičnog, melodičnog, optimističnog, navijačkog modernog heavy metala. Pevanje je na Španskom i puno pozitivne energije, pesme su jednostavne i neposredne a produkcija adekvatno čista. Lepa ploča i dobro je da je ugledala svetlo dana, MADA DISKUTABILAN OMOT, a daunloud se plaća koliko sami odlučite:
Za album nedelje imamo u ponudi VRLO tr00 speed metal, dakle Black Denim Rage sa svojim drugim albumom. Ekipa sa Floride je zaradila poštenu reputaciju ranim demo i živim snimcima i debi album od prošle godine je bio odličan, pa je sada tu Chaos of War i, evo, ovde nema nikakve laži, prevare, glume, niti nesigurnosti. Ovo je PRAVI, old school ulični speed metal, jednostavnih, ložačkih rifova, brze, energične svirke, generalne žustrine kakvu nećete dobiti na pločama ulickanog, kompresorima pravljenog thrasha. Black Denim Rage tačno znaju šta vole i šta se od njih očekuje pa je Chaos of War osam pesama u četrdesetak minuta apsolutnog ’80s kidanja i ko ovo ne posluša treba da dobro razmisli da li uopšte voli metal:
