Ako vam je Rare Flavours bio isuviše poetičan strip, isuviše okrenut egzistencijalnoj filozofiji i preblizak „pravoj“ literaturi, ništa zato. Svačiji omiljeni indijski scenarista, Ram V, a o čijem ćemo radu na Betmenovom Detective Comics takođe uskoro pisati, ove je godine imao i jedan serijal baš za gikove. Dawnrunner je DUBOKO ukorenjen u anime trope i okrenut onome što najviše volite: borbama džinovskih robota protiv džinovskih, vanzemaljskih čudovišta, sa stalnim pitanjem koje ćete, zajedno sa protagonistima postavljati tokom čitanja ovog stripa: da nismo u stvari prava čudovišta MI SAMI? Kao bonus, crtač za ovaj strip je bio do sada malo poznati ali zapravo iskusni (na televiziji, filmu i u video igrama) i fantastični Evan Cagle, momak koji je već radio neke stripove za DC, uključujući Catwoman i Detective Comics koje je Ram V pisao, ali koga bi ovaj miniserijal MORAO da lansira u sam vrh lestvice najvrelijih američkih crtača u prvih 25 godina ovog veka. Kome sve ovo nije dovoljno, pa taj je baš razmažen.
Dawnrunner je izašao za Dark Horse sa prvom epizodom proletos i petom, završnom u Septembru i dobio skoro pa zastrašujuće odlilčne kritike. Ispostavlja se da je američka publika, makar ona što je reprezentuju autori kritika po internet sajtovima koji se bave stripovima i popularnom kulturom, naprosto GLADNA mecha/kaiju sadržaja i da je svojevrsni kriminal što joj se takve stvari serviraju samo povremeno. No, čitajući Dawnrunner od početka do kraja – a radi se o veoma kvalitetnom stripu na svim nivoima – čoveku svane i ZAŠTO mecha/ kaiju sadržaj ne vidimo češće u američkom stripu. Naime, proizvodnja ovakvog stripa podrazumeva i fizički napor na ivici samožrtvovanja – Evan Cagle je prve crteže scena što su na kraju završile u gotovom Dawnrunneru kačio na svoj tviter nalog još 2020. godine ZA IME SVETA – ali i spremnost da se uđe u vrlo specifičnu kreativnu arenu u kojoj postoje zastrašujući filozofski presedani i gde prosto morate ZNATI da imate da kažete nešto novo, vredno, BITNO da se kaže.
Deluje sigurno da previše filozofiram o stripu u kome se samo ljudi u džinovskim humanoidnim mašinama šopaju sa čudovištima što najpre podsećaju na zmajeve samo sa epidermom napravljenim od predebelih slojeva kamena, ali ovo je jedan cenjen, u literaturi dobro i podrobno opisan žanr, a Ram V je autor koji vrlo retko piše strip u kome ne pokušava da napravi dublju filozofsku poentu. Štaviše, čim sam video da se za ovu priliku prihvatio žanra koji se najpre zatiče u japanskim manga i anime radovima, počeo sam da saliviram na pomisao kakve će on NOVE literarne i intelektualne motive da udene u narativ. Pogotovo jer se radi o čoveku rođenom u Aziji ali izuzetno upućenom u evroameričku kulturu do mere da se u njegovim radovima njihove ideje, motivi, estetike itd. ne samo plodno prožimaju već i funkcionišu skoro bez ikakve vidne frikcije, nudeći samorazumljiva, upečatljiva dela vrhunskog stripa.
Dawnrunner su u nekim prikazima, prirodno, poredili sa Pacific Rim, ali to je uglavnom jer su opšta mesta koja se vide i u ovom stripu u i Pacific Rim, naprosto opšta mesta ovog žanra. Ram V, možete se opkladiti, nije autor koji se sa žanrom upoznao preko Pacific Rim i više je nego vidno da se u radu na ovom projektu oslanjao na ikoničke japanske predloške.
Fer je reći da se, iako se ovakve mange i anime radovi prave i danas, najveći deo filozofskog raspona ovog specifično japanskog žanra nalazi negde između televizijskih radova i filmova o Ultramanu i prvo televizijske serije a onda serije filmova zbirno nazvanih Neon Genesis Evangelion. Ultraman je onaj ur-produkt, uzor u kome su se klasični japanski superherojski tokutatsu film i žanr filmova sa džinovskim čudovištima (koje zbirno zovemo kaiju) spojili u novu, potentnu formu sa novim, do tada neistraženim idejama, konceptima i filozofskim poentama. Sa svoje strane, Evangelion je dolazeći skoro tačno tri decenije kasnije bio pesimistička, dekonstruktivna polemika sa žanrom a koja se i sama, tokom svoje nepune tri decenije postojanja toliko razgranala i mutirala da su mnoge njene filozofske poente sada direktno suprostavljene jedne drugima.
Drugim rečima, kako se u Japanu i dalje, rekosmo, pravi mnogo radova koji se nalaze u ovom žanru (uključujući i nove Ultramane, pa i, nešto ređe, nove Evangelione), ne-japanski autori koji pokušavaju da uđu u tu teritoriju suočavaju se sa zastrašujućim teretom ogromne tradicije i tekuće filozofske diskusije za koju morate napraviti solidan napor da biste je uopšte i razumeli, kamoli da biste joj doprineli. Pominjao sam već Marvelove Ultraman stripove ali i Imageov miniserijal Ultramega, i ni jedan ni drugi već svojim skromnim dimenzijama i opsegom ne mogu da se smatraju VAŽNIM dodacima ovoj tekućoj diskusiji.
I imam utisak da je slično ograničenje sputavalo i Dawnrunner da od izvrsnog žanrovskog pastiša evoluira u nešto novo, možda esencijalno.
No, nešto može biti ne-esencijalan strip a ostati i dalje odličan strip i to je ono što imamo na meniju. Ram V se ovde bavi prepoznatljivim naučnofantastičnim, futurističkim motivima i umešno ih kombinuje sa kritikom korporativnog kapitalizma i konzumerističkog društva spektakla kome je trebalo da umaknemo još pre pola veka a ipak živimo u njemu, dok Cagle doslovno uspostavlja nove standarde za zapadnjački strip koji se bavi borbom džinovskih robota protiv bića sa onu stranu kosmosa. Ako ovog momka baš niko nikada ne nazove legitimnim naslednikom Daniela Warrena Johnsona BIĆU GRDNO RAZOČARAN.
Dawnrunner se dešava u svetu odmaknutom od našeg nekoliko stotina godina u toku kojih se negde iznad mezoameričke teritorije pojavio portal u vazduhu iz koga su krenula da kuljaju vanzemaljska čudovišta. Čovečanstvo je prvi rat sa bićima nazvanim „Tetza“ u principu izgubilo na bodove, u procesu izgubivši stotine miliona života i koncept nacionalnih država. U sadašnjosti stripa tokom koje se radnja dešava, protiv gotovo neuništivih čudovišta šalju se specijalno obučeni piloti koji voze ogromna, humanoidna robotska oružja (nazvana Iron Kings) jer ni jedno drugo oružje koja čovečanstvo ima ne može da ih zaustavi. Umesto država sada imamo pet velikih korporacija što su deo džungle u kome je portal ogradile ogromnim zidom, pa tamo šalju Iron Kingove kada god se oglasi uzbuna da se pojavilo novio čudovište, ali kako je ovo proces koji traje već decenijama, onda je sve to pretvoreno u praktično „sportski“ spektakl, gde su piloti ovih mecha oružja medijske zvezde, sa sve skupljanjem bodova i rangiranjem, borbe se prikazuju u direktnom prenosu a komentatoru dodatno zabavljaju masu koja ih, diljem planete, prati.
Ovaj kontekst nije originalan, ali je veoma potentan i V ga umešno koristi da istakne suštinski zlu, toksičnu prirodu ljudi na vrhovima korporativnih piramida koji opstanak čovečanstva tretiraju kao biznis-priliku a očajnički rat kao jurnjavu za rejtinzima. Ono što, kako sam već sugerisao, vidim kao ograničavajući faktor ovog stripa (i, uopšte, američke verzije ovog žanra) je naprosto njegov format. U japanskoj mangi ovog tipa ovi motivi imali bi na raspolaganju, doslovno desetostruko ili dvadesetostruko više strana da se istraže, ispitaju, subvertiraju, preokrenu, analiziraju, dekonstruišu i rekonstruišu, da se u likove uđe DUBOKO i da oni imaju prostora za evoluciju. Dawnrunner ni za šta od ovoga nema mesta i kod njega se sve dešava u dvokoraku, sa likovima koji imaju samo jednu priliku da pokažu kako nisu čist kliše prepisan iz literature i sa kritikom društva spektakla koja je svedena na proste, samorazumljive iskaze koji polemiku ne pomeraju na neku sledeću poziciju.
Sa strane zapleta i priče, imamo ponovo predvidiv ali profesionalno izveden narativ. Priča prati pilotkinju po imenu Anita Marr, najbolje rangiranog ubicu čudovišta na platnom spisku korporacije Cordon, a koja je i medijska zvezda i miljenica masa. Anita na početku stripa dobija novi model Iron Kinga da ga isproba na rutinskoj misiji i, Dawnrunner, kako se ovaj model zove, obećava da bude naredni evolutivni korak u trci u futurističkom naoružajnu. No, Anita na toj prvoj misiji, iako otključa neke sposobnosti Dawnrunnera kojih izgleda ni inženjeri što su ga napravili nisu bili svesni, i lako trijumfuje protiv čudovišta, počinje da shvata kako nešto nije u redu jer u svojoj glavi vidi sećanja nepoznatog muškarca koji je živeo pre nekoliko stotina godina…
Dawnrunner je pisan vešto, efikasno ali i predvidivo. Ram V ovde motive koristi utilitarno da nas dovede do uzbudljive i emotivne završnice u kojoj ljudska empatija, slobodna volja i požrtvovanost trijumfuju nad hladnom logikom korporativnog kapitala a, mada o rasi Tetza čudovišta ne saznajemo mnogo detalja, postaje jasnije da je njihovo pojavljivanje na Zemlji možda deo kosmičkog evolutivnog procesa radije nego puka „invazija“. No, stripu vidno nedostaje prostora da mnoge svoje zanimljive motive razradi izvan onog što smo već videli u manga i anime radovima, i neki onda ostaju samo kao alatke da se proizvede emotivni respons radije nego da su značajni elementi jednog kompleksnog literarnog prediva. Ovde u velikoj meri mislim i na podzaplet sa Anitinom ćerkom koja pati od nečeg što deluje kao autoimuna bolest a za koji Anita tvrdi da su je izazvala Tetza čudovišta. Ovo nije ni na koji način ni potvrđeno, ni razrađeno niti igde u stripu čujemo da je iko drugi bolestan od slične bolesti pa Anitino dete ima, ponovo, vrlo utilitarnu „ulogu“ u stripu ali niti je lik po sebi, niti strip njenu bolest tretira kao bitan element stvarnosti sveta u kome se priča dešava.
Dalje, onda, ni sama Anita, paradoksalno, ne dobija značajnu karakternu razradu jer strip zapravo ni ovde nema mnogo prostora da se bavi njenim iskustvom, iako je ono veoma traumatično (disocijacija ličnosti usred rata) i simbolički potentno. Anita je majka koja ratuje da spase svoje dete baš kao što je čovek čija sećanja nevoljko ima, ratovao da spase svoju, ali strip naprosto nema mesta da sa ovim motivima ultimativno uradi više od onog što ste pročitali na početku ove rečenice.
Dakle, ovo je jedan dosta standardni žanrovski uradak sa strane priče i likova, visokokvalitetan ali bez pomeranja mnogo granica. A što samo po sebi nije ni loše, pogotovo kada onda imate Evana Caglea koji je ovim stripom kreirao majstoriju kakvoj skoro da nema ravne. Od dizajna robota i kadriranja borbi tako da vam se učini da čitate neku mangu iz budućnosti u kojoj je Japan rešio da radi stripove u koloru, preko likova koji odišu glamurom filmskih zvezda i tako bez mnogo potrebe da se to objašnjava rečima, kontekstualizuju svet u kome se priča dešava kao jednu samorazumljivu, „povišenu“ realnost, pa do izvanrednih rešenja koja treba da čitaocu jasno ukažu na disocijaciju Anitine ličnosti i mešanje uspomena dve osobe koje se nikada nisu srele i nisu mogle da se sretnu, Cagle drži predavanje i mnogo iskusnijim crtačima od sebe. Njegov rad sa šrafurama i teksturama je vrhunski, a kada na to odozgo dođu kolori takvih veličina kao što su Dave Stewart i italijanski majstor Francesco Segala, Dawnrunner se zaista pretvara u strip kakav bi i najblaziraniji japanski ljubitelji mecha mangi pogledali dvaput i malo opsovali u divljenju. A onda na TO dodajte letering čarobnjaka Aditye Bidikara koji je morao da smisli kako da nam organski prikaže stvari koje se dešavaju na dva različita mesta u okviru istog kadra i da verbalna komunikacija u takvom kontekstu bude intuitivno jasna i biće vam jasno zašto je Dawnrunner od strane maltene svakog kritičara u Severnoj Americi opisivan gotovo samo u superlativima. Čudiće me ako tu naredne godine ne padne po koji Ajzner, hoću da kažem.
I voleo bih, zaista, da je Dawnrunner imao više prostora da svoju priču smislenije razvije dalje od ekstremno kompetentnog prolaska kroz poznate anime motive, bez mogućnosti da se dublje pozabavi svojim ogromnim potencijalom. No, ovo je svejedno VRLO DOBAR strip a finale ostavlja prostora i za nekakav logičan nastavak u nekoj doglednoj budućnosti. Pa , eto, svakako pročitajte Dawnrunner, vredeće. Kolekcija izlazi u Decembru a pošto je Dark Horseov sajt trenutno nedostupan (bez sumnje rezultat korporacijskih marifetluka), onda evo stranice na Amazonu.
