Dosta dobrog materijala i ove nedelje koju smo proveli natežući se sa režimskim vazalima što su morali da prestanu da se pretvaraju da su opštinski funkcioneri i vrate se u svoj izvorni oblik uličnih siledžija. Nema jačeg saundtreka od metala za ovakve stvari pa, evo, poslužite se:
I odmah blek metal. A kad ženi na omotu albuma morate da prstom brojite sise znate da vas čeka nešto posebno. Portugalski veterani Filii Nigrantium Infernalium na svom petom albumu, Pérfida Contracção do Aço, razvaljuju u tako bezobzirnom maniru da sam se malo naježio. Ovo nije čist blek metal, zapravo u njemu ima dosta thrash metala, ali ovo je prilično originalna kombinacija žanrova, sa blek metalskom brzinom i agresivnošću i trešerskim, ložačkim rifovima koji sve to nose. Pevač FANTASTIČAN, onako, pravi metalac koji zavrće na blek metal, i ovo je jedna neizmerno dobra kombinacija old schoola i novih tendencija, sa solidnom produkcijom i uverljivošću koju mlađe kolege samo priželjkuju da jednom dosegnu. Fantastično:
Grave With a View su dva nihilistična Finca koja svoju muziku opisuju kao „Anti-Life Black Metal Misery“. I, ako ste pomislili da je u pitanju atmosferični blek metal sa veoma bučnom, ekspresivnom dispozicijom, pa vi ste izvrsni. Sad, dobro, imao je ovaj bend već jedan album a ovaj novi, Raw Illumination, imenom savršeno sažima svoju formu. Ovo je dakle, moderni, atmosferični blek metal, bez mnogo pravih rifova, ali sa vrlo agresivnim izrazom i mnogo negativne emocije u prvom planu. Ja to podržavam i dopada mi se:
Svar je poljski jednočlani blek metal projekat sa debi albumom, In the Land Called Night. I mada tridesetogodišnji Kamil Bolesta koji sve ovo piše i svira ne izlazi ni iz jednog ljudskog rasi poznatog kalupa i „samo“ zvuči kao solidan poljski blek metal, to je i dalje SOLIDAN poljski blek metal. Lepe, melodične gitare, dobar tempo, generalno dosta emocije i žustrine a bez rasplinjavanja, nije ovo sad možda sto posto blek metal po MOM ukusu ali je vrlo solidan.
Poljaci haraju ove nedelje. A nadam se da nikom ne moram da objašnjavam šta znači Czort na jeziku naše istočne braće. Ovaj bend iz Silesije ima treći album, Monumenty i u pitanju je briljantan, možda i tipično poljski blek metal sa dosta melodije, atmosfere ali i mnogo poštene, znojave svirke i propisno napisanih aranžmana. Czort DEFINITIVNO ne nude samo šugejz sanjarije preko brzog ritma i njihova vizija blek metala je melanholična ali intrigantna, višeslojna, zavodljiva:
Ni Finci ove nedelje nisu razočarali pa imamo i debi album jednočlanog projekta Metsän Alttari iz Kerave. Janne Karppinen zvani i Janeski fino kombinuje blek metal oštrinu sa narodnjačkim motivima za muziku koje je i dalje prepoznatljivo „metal“ ali je zabavna i prijemčiva. Nasuprot visokobudžetnijim folk-blek projektima, Janeskijev debi album, isto nazvan Metsän Alttari se ne gubi previše u teatralnosti i fejkovanju nekakvog etno gruva, pa je ploča neposrednija, lakša za slušanje, naprosto ugodna:
Dobro, ne mora MNOGO da se objašnjava šta sviraju Project: Ultimate Satan, australijski simfonijski black-death projekat sa, evo da kažem, groznim miksom na svom debi albumu The Opus Satanas. No, grozan miks je skoro sinonim sa blek metalom tokom celog njegovog, jelte, istorijskog razvoja, pa da to prenebregnemo. The Opus Satanas je ploča koja se trudi da dramu, teatar, operu i metal spoji u jednu jaku satanističku ekspresiju i nije da tu nema štofa. Neki delovi pesama su jako efektni (pomaže više vokala, od kojih je jedan ženski) i mada ta užasna produkcija dosta iskušava moje strpljenje, ne mogu da kažem da se ovo ne sluša sa interesovanjem bar da se vidi šta će biti dalje:
Ha! Da nekako uspete da prodrete do mladog Mehmeta iz, recimo, 1992. godine i pustite mu treći album italijanskih Dewfall, nazvan Landhaskur možda bi on reagovao usplahireno. Kako je za trideset godina blek metal od ubistava, paljenja crkava i naglašeno nihilističke, agresivne muzike došao do toga da se peva o jutarnjoj rosi i da se na albumu koriste violine, okarine, laute i drombulje, možda bi taj Mehmet pitao, KADA SMO TAČNO IZGUBILI NIT? No, OVAJ Mehmet je ugodno svestan evolucije blek metala pa mu je sve ovo što radi Dewfall i njihove kolege sa Naturmacht Productions sasvim jasno, logično i, jelte, prirodno. Ne dopada mi se, naravno, sve iz tog naturističkog krila blek metala, ali Dewfall su DOVOLJNO dobri da ih preporučim. Album je melodičan, himničan, a dovoljno agresivan da me ne smori svom tom, jelte, prirodom i drvenim instrumentima, pesme su dovoljno raznovrsne, produkcija dovoljno pametna, bend ubedljiv. Pa eto, izvolte:
Ah, nova Aara. Sa ovim Švajcarcima se uvek zna na čemu ste pa i Eiger, koji izlazi tek naredne nedelje nudi propisno avangardnu, propisno atmosferičnu ali i autoritativno krljačku verziju blek metala koji je bio zreo i progresivan još na prošlim izdanjima. Aara ovde imaju vrlo solidan zvuk i miks a muzika je sofisticirano brutalna i uspeva da zadovolji i shoegazere i headbangere u publici. Dodatno, tematski se ploča bavi vrhom u Alpima koji ostaje ozloglašen na ime velikog broja alpinista što su poginuli pokušavajući da ga svoje, dakle, ovo je primereno zimski materijal. Iz Vrs No:
Grčki Primeval Mass se vraća posle pandemijskog odmora i novi EP, Saqqara’s Rite ima dve proggy i zabavne pesme. Iako bend danas više svira progresivni thrash nego blek metal, mislim da njihovi black metal koreni diktiraju da se ovo izdanje čuje u ovoj sekciji ovonedeljnog pregleda pošto ga ja čujem kao prirodnu progresiju radoznalog i kreativnog blek metala. Produkcija je odlična, svirka sjajna, kompozicije vrlo maštovite i ovo od mene dobija jake preporuke:
Der Rote Milan sviraju dosta kao, recimo Dissection, ali ipak imaju i neki svoj zvuk. Koji dosta liči na Dissection, hehe. Dobro, povodom njihovog drugog albuma iz 2020. godine sam pričao da previše komplikuju u aranžmanima i misle da su im pesme pametnije nego što suštinski jesu pa je zadovoljstvo čuti da na novom EP-ju, Schlund bend zvuči pročišćenije, da razume kako se pravi narativ, kako se gradi drama i da im je muzika, ako ne ORIGINALNA a ono dosta autentična u izrazu. Pet pesma u 23 minuta, solidno:
Novi Gorgon je uvek razlog za malo slavlje. Christophe Chatelet ne izmišlja nikakvu toplu vodu ali njegovi albumi su najčešće kvalitetne, žustre, zabavne promenade solidnih rifova, energične, brze svirke, evokativnih melodija. Ovo je blek metal koji ima i gruv i atmosferu ali u prvom redu je pre svega propisan metalski rif i dobar provod. For Those Who Stay nije izuzetak i ovo je i vrlo solidno produciran rad pa se sluša sa apetitom:
Česi Bjes imaju novi EP sa dve pesme, Tyrana i ovo je više nego korektan melodičniji, atmosferičniji blek metal koji se ne zadovoljava time da bude samo shoegaze sa blastbitovima već se više trudi oko svega. Aranžamani su kompleksniji, pesme dinamičnije, muzika ekspanzivnija, teme promišljenije. Zvuk je dosta bučan ali podnošljiv, cena je koliko date i ovo je jedna vrlo fina, vrlo probavljiva melanholična ponuda za ove tmurne dane:
E, idemo dalje na stoner rock, doom metal, sludge metal, hard rock i psihodeliju. Bog Bodies naravno sviraju vrlo prljav, močvarni stoner/ doom/ sludge. EP From the Bog kreće pažljivo, sa dve pesme normalnijeg trajanja ali se onda u druge sve pretvori u orgiju najštrokavije psihodelije i prljavog metala koju možete da zamislite. Srećom, ta orgija se plaća koliko sami date pa svako može da je sebi priušti:
Naravno da se „weed“ u imenu benda Ironweed odnosi na, jelte, onu konoplju, takoreći kudelju koja se u celoj Evropi tretira kao lek a samo mi hapsimo časne preduzetnike koji bi da nas leče, no ova ekipa iz Olbenija ima vrlo osoben pristup stoner roku. EP , mada zapravo minialbum Aegis ukršta stonerski gruv sa alternativnim rokom, nojz rokom, sa čak malo i postpanka. Odlična je to mešavina i Aegis ima osoben zvbuk, zanimljive, a kratke i ekonomične pesme koje nude širi opseg raspoloženja i afekata od prosečne stonerske ploče. Fino je!
Ime benda PondDigger sam, božemeprosti, prvo pročitao kao PornDigger (naravno). A i oni kažu da su „That shitty stoner band you’ve never heard of from Brodhead Kentucky.“ Skromno, samozatajno, nenametljivo! Enivej, živi album, WRFL Live, snimljen tokom radijskog nastupa im je SLADAK. Ovo je vrlo pristojan psihodelični stoner rok sa dobrim rifovima, dobrim vokalom, dobrim pesmama koje siroviju stranu ’70s psihodelije sa razumevanjem dovlače u treću deceniju narednog stoleća. Zvuk muljav, sirov ali to je i idealno za PondDigger. Odličan album:
Abyssopelagial su njemački doom death sastav sa „morskom“ tematikom. Debi album, Far From Sky ne osvaja nekom velikom maštovitošću, rifovi su ono što anglofoni zovu bog-standard, ali gruv je dobar, atmosfera hipnotična, a pevanje na po koji trenutak iz death-growl moda pređe u melodične klin napeve i to simpatično oplemeni mood. Šest BAŠ dugačkih pesama, koje jesu blago monotone – ali to je ovde feature, not a bug – obećava mnogo zabave a miks i produkcija su vrlo solidni:
Ne znam ni gde bih stavio teksaški Tarare ali ajde neka idu u stoner rok na ime niskog štima i pomalo hipnotične prirode njihove muzike. EP Howlin’ svakako ima rokersku dimenziju i teži zvuk, ali ovo su žustre, mišićave pesme na pola puta između panka, metala, alternativnog roka.. Ima tu određene ’90s atmosfere ali bend je pre svega izrazito maštovit u rifovima, temama, refrenima i ovo se dobro producirano izdanje vrlo lepo posluša i pamti:
Flight b741 Live je još jedan od kastom butlega omiljenih nam King Gizzard & The Lizard Wizard. Snimljene profesionalno, na turneji iz ove godine, ovo su pesme uglavnom sa još uvek najnovijeg studijskog albuma australijske momčadi, Flight b741. Kako je ovaj album bio njihovo skretanje u smer južnjačkog zvuka, country rocka i tako tih vragolija, tako je i ovaj izvrsni živi butleg ploča sa kojom možete osvojiti srce tog jednog čoveka koga znate koji sluša kantri i vestern i kome bi drugi KG&LW albumi bili suviše, jelte, „out there“. Butleg plaćate koliko hoćete:
No, ako vam je na srcu stoner thrash faza ovog benda, evo ga PetroDragonic Apocalypse (Live ’24: 2nd Leg Edition), drugi butleg za ovu godinu sa živim verzijama pesmama sa albuma PetroDragonic Apocalypse. Ovo su sada drugačija izvođenja jer snimci datiraju iz kasnijeg dela turneje, ima više improvizacije i ležernosti u aranžiranju i, mislim, nemate šta da se pitate, Gizzardi uvek isporučuju a butlezi su im uvek IZVANREDNI i bend ih, da ponovim, podržava, štaviše, svi snimci su zvanično urađeni od strane njihove ekipe za ton. Cena od koliko date za OVAKO paklene izvedbe nekih od najboljih savremenih rok pesama je skoro pa neverovatna:
Liquid Planet, drugi album kanadskih Heavy Trip nema pečurku na omotu kao što je imao prvi te daleke, pandemijske 2020. godine, već jednog jednako psihodeličnog glavnonošca . I, mislim, muzika je i dalje sasvim očekivani heavy psych. Ovo je stonerčina teškog zvuka ali džemerske estetike, sa puno power-trio šmeka u svakoj od četiri podugačke pesme. Dakle, ima ovde rifova i dumerskog gruva ali ima i puno solaža i generalne džemerske improvizacije i super je. Bluz, kiselina i akvazoologija.
Njujorčani Sons of Ghidorah su potpisali za Argonauta Records i mada Argonautin sajt o tome za sada nema informacije, izbacili novi album, Hallowmass. Tema je, nadam se, jasna, a muzika je VEOMA prijemčivi stoner/ hard rock koji na ovom izdanju pleni neposrendošću, karakterom pa i jedno živom energijom, kao da se radi o koncertnom albumu.
Opet Poljaci! 1965 za sebe kažu da su ukleti time da su „suviše old school da budu proglašeni za next big thinga suviše inovativni da ih prihvate puristi klasičnog roka“ a to je svakako jebeno mesto da se na njemu nađete. No, EP Paranoid Betazoid nudi četiri pesme teškog roka i opuštene kurobolje zaista na idealnom mestu između klasičnog rokerskog gruva i eksperimentalnije svirke. Zvuk u masteringu DALEKO preglasan ali muzika dobra, rokačka i rolerska:
Tombgrown su, naravno, doom metal ekipa, iz Njemačke a Sirius joj je prvi album. Slatko je to, gruverski i heavy a opet melanholično i sjetno. Bend se ne ubija od bogznakakve originalnosti ali ima zanat u rukama, te dodatni adut u vidu upečatljive pevačice, Elodie Dosser, tako da je Sirius jedna izuzetno ugodna ploča sporog, ali konstantnog gruva, lepog, psihodeličnog miksa i nebeskih melodija. Svašta ume da izraste iz grobnice:
Za old school doom metal tu su The Gates Of Slumber, ekipa iz Indiijane, aktivna duže od četvrt veka. The Gates Of Slumber im je šesti album, solidnih trinaest godina posle petog i ovo je baš kako treba, spor, dramatičan, težak ali ultimativno gruverski doom metal. Sa dosta hard rocka u svojim korenima ali sa finom nadgradnjom koja će svakom Pentagram i Candlemass manijaku biti draga. Samo šest pesama ali su VEOMA spore, teške i snažne:
I sada idemo na bržu muziku, odnosno thrash i speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Naravno da su Speedhammer sirova black-thrash ekipa. I naravno da su iz Čilea. Iako iza sebe imaju album (izašao 2021. godine), poslednje dve sezone izbacuju samo po jedan demo. Za ovu godinu to je El Cauce sa dve pesme baš poštenog radničkog i seljačkog argatovanja. Ovo je jednostavno, bučno, neodoljivo prostački i dopašće vam se ako volite prljave, štrokave stvari koje imaju dušu:
Kvebečani Mutank su svoj drugi album nazvali Think Before You Think i verovatno mislili da su zaboli moćnu foru ali zamislite da su album nazvali Think Before You TANK? Ah, sve propuštene šanse kojih se prisećamo na samrtnoj postelji… Enivej, ovo je… vrlo old school thrash, a u smislu da je delom i heavy metal, delom je i Metallica, delom i Voivod i definitivno više hvata na atmosfere i teme nego na brzinu i denflovani rif. A što ne znači da brzine i denflovanja nema ONOLIKO. Valjano je, poslušajte:
Terminal Violence iz Barselone su osnovani 2022. godine ali debi album im zvuči tako da je mogao biti i iz 1992. Naslovljen Moshocalypse on nudi deset pesama ljutog, disciplinovanog ali nepoćudnog thrash metala sa naslovima pesama kao što su Fuck the System, Sound the Alarm ili Zombie Mosher. Dakle, old skulčina ko kuća, ali u produkciji koja je kvalitetna, sa kvalitetom svirke DALEKO preko onog što se nadate i sa odličnim pevačem. Perfekcija!
Nijemci Deadly Silence sviraju svoj thrash sporije, gruverskije, sa lepljivim rifovima koji prelaze malo i preko linije čiste dužnosti i to debi album, Judgement Day čini interesantnijim. Malo sam sumnjičav spram vokala koji je premonoton za moje potrebe, ali muzika ima štofa i ovo je vrlo solidno producirana ploča:
All Gods Die iz Kentakija svojim imenom sugerišu da se radi o nepoćudnom, drskom hardkoru iz, jelte, Kentakija, pa je i demo, nazvan samo Demo takav, kurčevit, besan, bučan. Ovo je metalizirani, mošerski srednjetempaški hardkor ali koji se ne bavi nužno promocijom ulice i geng-kulture već se okreće na unutra, propituje čovekovu veru u boga itd. Dobro je, sirovo i jednostavno, a plaća se koliko date:
Pay the Price su iz Bilbaa ali zvuče ko da su iz nekog meksičkog geta u SAD. Ovo je izvrstan thugcore, gangsterska muzika sa mošerskim ritmovima, jednostavnim rifovima, napaljenim pevačem, tekstovima na Španskom. Pritom, ima u svemu tome old school šmeka, sa prizvukom kasnih osamdesetih i ranih devedesetih pa je meni time i još simpatičnije. Album Invicto bi trebalo da se dopadne svakom pravom nosiocu spomenice Bunker 1993. godine:
Za još uličnog kurčenja i gangsteraja idemo do Bangkoka. 38 Special imaju demo nazvan Demo sa četiri pesme urgentnog, tenzičnog moshcore rokanja. Zvuk je dosta solidan, bend zvuči gladno i napaljeno, rifovi su okej, a pesme ne preteruju sa dužinom. Još je i cena koliko date i, eto!
Kanadski Typeface je negde između screamo ekspresivnosti (sa sve ženom na mikrofonu) sa jedne i grinderskog/ powerviolence mračnjaštva sa druge. No, EP it takes a forest to flourish pleni originalnim rešenjima i svežom kombinovanjem žanrovskih tropa. Dobro produciran, agresivan i pesimističan, on je i iznenađujuće kompleksan i sofisticiran pa ima od mene sve preporuke:
Portugalci Acromaniacos imaju svoj šesti album, Sòpròkù, i pošto vi niste slušali prvih pet odmah da kažem da TREBA da ovo čujete. Pogotovo ako volite hardkorpank/ krosover po receptima starih majstora. Izdavač pominje Circle Jerks, DRI, Adolescents i Reagan Youth a mogli bi da se gađamo bendovima iz osamdesetih još pola sata, no, dovoljno je da se kaže da album ima petnaest kratkih pesama, pankersku neposrednost i metalsku diciplinu u svirci i da su Acromaniacos očigledno ljudi sa kilometražom i iskustvom:
Common Decency iz države Njujork su pak onaj fastcore/ powerviolence koktel koji vam treba da se zagrejete na hladnoći i nasmešite u tmurnim danima pred stvarnu zimu. Ne da je ovo muzika optimizma i sreće, album May You Find Peace je pun besa, agresije i očaja, ali i blastbitova, BRUTALNE gitarske lomljave i odličnih vokala. Meni je ovo kao da slušam neki sirov, autentičan powerviolence iz devedesetih ili čak kasnih osamdesetih i to je PRELEPO:
Čim vidite naslovnu stranu za izdanje Demo 2024 losanđeleskih Depredation znaćete da je na programu powerviolence. Ovo ima, doduše, samo tri pesme i time ne spada u onu mikro verziju ove muzike, pesme su sve duže od minut, ali sirovost, surovost, česte promene ritma i jedna nihilistična aura koja obavija ceo materijal doneće slušaocu sav potreban vajb. Ovo ima i malo ulične beatdown/ slam energije pa eto, a plaća se koliko date:
Ponovo je taj trenutak u kome gunđam da inače slabo slušam metalcore ali da, evo, imamo notabilan izuzetak. Ukrajinski 0%Mercury u principu rade sve standardne metalcore fore, od kombinacije vrištanja i melodičnih refrena, preko disonantnih rifova do numetalskog gruva, ali su im pesme nekako slatke, neposredne, produkcija je malo prirodnija i manje komprimovana u masteringu nego što je inače običaj a pevačica im je jako dobra. EP Аокігахара je pritom raznovrstan u dovoljnoj meri da sva ta smena stalnih krešenda ne dosadi:
Trench 10 iz Bruklina mu ga baš daju. Ovo je metalizirani, uličarski hardkor ali taj njihov Demo 2024 zvuči i produkcijski i idejno bolje od 90% thugcorea koji čujem u drajv baj akcijama po Bandcampu. Ovo je OPAKO, besno, kvalitetno i ne gubi se u žanrovskom nameštaju, šibajući među oči i zvučeći odlično sve vreme, sa čak i propisnim hip-hop delovima kada im je vreme i mesto. Koliko shvatam, ovo su sve napravila samo dva latino-momka i mada, pretpostavljam, ne sviraju koncerte, može se reći da reprezentuju Bruklin na najjači način:
Miracle Blades su negde između sirovog d-beat punka i blek metala. Mislim, nema tu mnogo blek metala, al taman da zamiriše. Istoimeni EP ovog italijanskog benda ima solidnih šest pesama agresivne pank-metal svirke i pristojne produkcije a sve po ceni od koliko sami date, pa navalite:
Indonežani MASS 49 svoju muziku zovu „morbid death grind“ i znate da ćete uživati. EP Promo MMXXIV ima dve pesme teškog, masivnog deathgrinda koji voli i brze, ložačke rifove preko blastbita, ali i dobar mošerski gruv. Svirka je vrhunska, produkcija okej, cena koliko date, Indonezija, kao i obično BLISTA:
GRK iz Kopenhagena je klasičniji grindcore bend. Sa možda i previše čistim zvukom, ali da ne cepidlačimo – album Anni Horibiles ima 24 pesme jednostavnih rifova, vrištanja i brzog tempa. Sve je nekako klasično i ovo je grindcore koji čoveka osvaja pre svega brzinom i odlučnošću:
Tongue Scum x Nephalem Split 2024 je split album dva australijska benda koji su negde između metaliziranog hardkora, krosovera i grindcorea. Sve je to dobro producirano, odlično zvuči i nudi puno rifova, gruva, agresije, ali i zabave. Nephalem su pritom dali živi snimak koji je IZVRSTAN:
Dirge iz Vankuvera na istoimenom albumu imaju 25 pesama i samo tri prebacuju trajanje od jednog minuta. Dakle, ovo je grindcore, spakovan u mikroraranžmane, od kojih se nekih ni Agathocles ne bi postideli, ali sa modernijim, vrlo heavy zvukom na tragu sludge metala. Opaka, ubistvena kombinacija i cena od koliko date diktiraju obavezu da se ovim ljudima posveti malo vremena:
Scissor Blade iz Tampe su dve devojčice koje prave „Industrial Deathgrind for unhinged girlies“, i EP Nuestra Tierra je baš to, četiri pesme na razmeđi false grind, grindcore, i deathgrind izraza, sa „industrial“ komponentom koja se odnosi na programirane NEKE instrumente, ali kako su bubnjevi PRAVI bubnjevi (svirao ih muškarac, Greg Fox), i sve je haotično i besno kao da smo u garaži, ovo nije STVARNO industrial bend. A tim i bolje jer je Nuestra Tierra vrlo ekspresivna, eksplozivna ploča i dobro se oseća u svom kontrolisanom haosu. Produkcija zapravo ODLIČNA. Moćno izdanje.
Ako ste se navikli da Déhà u poslednje vreme snima uglavnom melanholični blek metal i ambijentalnu avangardu, iz stupora će vas trgnuti Victim : Perpetrator, minialbum maničnog grindcorea koji se bavi „narcističkim perverzijama“ i nudi strahovito moćan, težak zvuk i izvedbu na ivici psihoze. Razaranje za sve pare a pare koje se daju određujete sami:
Bendovi kojima je ime samo glagol u pasivu su obično death metal profila ALI IMA I GRAJNDERA. Scuffed iz Kentakija imaju pet pesama na istoimenom EP-ju i ni jedna ne prebacuje minut i po. Ovo je solidno artikulisan, ne sad TEHNIČKI ali kompetentan grindcore, sa dobro napisanim pesmama i jednom hardkoraškom, kolektivističkom dimenzijom u zvuku gde znate da će publika znati ove pesme napamet i učestvovati u njihovom izvođenju na koncertima. Tu pomaže i ta redovna smena blastbitova i srednjetempaških moš-deonica da narod odmara između momenata apsolutnog haosa. Pankerski, duševno i prijatno a plaća se po želji:
Australijanci Choof stručno su priklali dve pesme na EP-ju Bird Cage & Forgotten//Despised kojim se najavljuje album za Januar. Ovo je grindcore spojen sa powerviolenceom, MANIČAN do bola, odlično produciran, odsviran NADLJUDSKI pa nemojte da se svađamo, odmah da se posluša i kupi:
Crypt Feeder su dva Engleza koji se prave da su Šveđani. Ili barem njihov prvi demo, Into the Crypt zviči kao omaž švedskom death metalu, sa sve HM2 distorzijama, vrlo debelim zvukom, apsolutno PREGLASNIM masteringom. No, mislim, ako prenebregnemo da ovo nije ORIGINALNO, pesme su okej, produkcija je kako treba i materijal je izašao i na vinilu. Sasvim fino i uredno:
Francuzi Artery postoje skoro dvadeset godina i Last Chance im je, pomalo fatalistički nazvan, četvrti album. Možda njime i najavljuju raspad, ne znam, mada izdavač samo pominje zaokret ka agresivnijoj muzici, ali ovo je vrlo bučan, ali pristojno dobar death/ thrash metal, naštimovan nisko, besnih vokala i neumoljivog ritma. Bend kaže da ga više ne zanimaju žanrovi već samo da zvuči što agresivnije, ali Last Chance je i maštovita ploča kojoj možda jedino bučan mastering malo smeta da vas osvoji do kraja. Pa uložite malo truda jer ovo vredi:
Kad u bendu imate bubnjara čiji je nadimak George Corpsefucker, bolje bi vam bilo da muzika odiše prljavštinom i gadošću PREMIJUM kvaliteta. Argentinci Othuyeg, srećom, na ovaj izazov odgovaraju sasvim adekvano pa je novi EP, Inanis Imago sastavljen od četiri pesme štrokavog old school death metala koji iz andergraunda ne bi izašao taman da je u andergraundu čopor tvorova koji podmeću požar. Tehnički vrlo kompetentno, produkcijski prihvatljivo, koncepcijski staromodno ali OTMENO staromodno, plus cena daunlouda je koliko date, pa nemojte da šrkrtarite:
Finci Morte Profana svoju muziku opisuju rečima „death metal holocaust“ ali njihov death metal je toliko old school da će ga rado slušati i blek metalci. EP Parasite Lust koji stiže nakon prošlogodišnjeg debitantskog demo-snimka je ugodno sirov, ubedljivo napaljen, čak i melodičan u meri u kojoj je bar, jelte, pank rok, melodičan. Into i četiri pesme o parazitskim žudnjama i bestijalnim masama, dobar provod za svakog andergraund metalca koji ceni iskrenost i iskrenu dementnost:
I Rituaal iz Indijanapolisa sviraju death metal. Minialbum Elimination, Extermination, Eradication nudi hrskav zvuk, mrveći sredjetempaški gruv, dobre, pomalo švedske rifove, energična, brza zakucavanja. Ovaj kvintet razume kako death metal može da bude zarazan i prijemčiv a bez žrtvovanja njegove agresivnosti, nalazeći idealnu sredinu između plesnog gruva i brutalnijeg prebijanja. Za debi izdanje, ovo je ODLIČNO:
Ne znam ništa o nemačkim Xepereon ali EP The Chaos Prophecies ima pet pesama finog death metal gruva i čukanja. Hrskav, pristojan zvuk, odlična svirka i raznolike, zanimljive pesme su sve kvaliteti ovog nenametljivog a lepog izdanja:
Ima i neki američki Black Spectre ali ovaj o kome sada pričamo je trio iz Kanade sa debi albumom, isto Black Spectre, mešavine black i death metala i MNOGO zanimljivih gitarskih sanjarija. Ovde se solira, ovde se razlaže, pesme su veoma često zaustavljene da bi gitara imala svoj samostalni šou, i to je sve slatko. I pesme su pisane originalno, sa manje brige za to da se obiđu opšta mesta a više truda da budu nekakv svoj, ličan iskaz. I to je sve jako simpatično:
Kako ne voleti bend koji se zove Stenched? Dobro, da mu je muzika OČAJNA možda bih se malo namrštio ali ovaj meksički solo projekat muzičara po imenu Adrian nudi štrokavi, podzemni death metal niskog štima, muljavog zvuka i gomile slatkih, zavodljivih trifova. Sve je to prostački, sirovo i aranžirano metodom slobodne asocijacije, ali debi album Purulence Gushing from the Coffin traje samo pola sata i lepo curi:
Tyler Coverstone svira gitaru u bendu Swamp koji kombinuje death i sludge metal ali njegovo solo projekat se zove Knurling. I debi EP Knurling je prevashodno death metal ali sa idealnim sludge začinom dodatim za posebnu aromu. Iznenađen sam kvalitetom i pesama i produkcije na ovom izdanju pošto Tyler zvuči ekstremno zrelo i njegova primitivnost i sirovost su visokoprofesionalne:
Rotpit ima drugi album, Long Live The Rot i ako se niste umorili od SILNIH projekata Johnnyja Petterssona, ovo će vam biti taman prijatan klistir za kraj meseca. On, Ralf Hauber i novi (pravi) bubnjar, Erik Barthold (iz Darklands, Left Hand Solution itd.) nude jako nisko naštimovani, kavernozni death metal negde na susretu Petterssonovog Wombbath i američkih cave-metal šampiona Incantation. I, mislim,slatko je to. Nema MNOGO novog i originalnog da se čuje ovde, ali je duboko, teško, mračno, hermetično i mrvi. Sad, album ume da bude i monoton jer je master dosta glasan a tempo dosta sličan sve vreme, ali u nekom dobrom raspoloženju, ovo će vam biti transcendentno:
Ako Rotpit predstavljaju švedski death metal ali zvuče malo i američki, onda je sasvim okej da imamo Dying Grotesque, a koji su Ukrajinci i zvuče vrlo švedski. Drugi album benda, Celestial, je NEODGOVORNO težak, nisko naštimovan i moćan i mada ne preduzima MNOGO toga da se odvoji od vrlo klasičnog švedskog šnita, ne traje predugo i lepo se proguta i provari. Klanje:
Ali imamo još pravog švedskog death metala. Wretched Fate imaju novi EP, Incineration of the Pious sa tri nove pesme i tri obrade klasika. Nove pesme su vrlo solidne, agresivne, energične a opet u duhu švedske death metal klasike koja se dodiruje sa death metalom više američkog stila, pa su onda i obrade – od Morbid Angel, Nihilist i Bloodbath – odličan primer koji su uzori delovali presudno na zvuk Wretched Fate. Fino je, pogotovo što JAKO volim Dominate od Morbid Angela (koja ovde zvuči skoro bolje od originala) i Abnormally Deceased od Nihilista a koju Wretched Fate sviraju tako da bi i Entombed (koji su je imali na svom prvom albumu) plakali od sreće:
BlackDeitiesCruiser su tajvanski death metal bend sa EP-jem【焦慒地獄】Agonizing Inferno. I mada to zvuči vrlo preteće, ovo je sasvim korektan death metal koji agresiju i brutalnost temperira dobrim idejama i generalno kreativnim rešenjima. Vrlo obećavajuć materijal i drusne izvedbe:
Grci Goat nikako da snime album iako su im sva izdanja do sada bnila ODLIČNA. Za ovu godinu skromno, samo Demo 2024 sa dve pesme, ali ovo su vrlo fine dve pesme sada sirovog deaththrash metala tamo gde je ranije bio blek metal. Goat KIDAJU kad god ih čujete pa je to i ovde slučaj, sa jeftinom, prijatnom produkcijom i nepogrešivo agresivnim nastupom.
Dobar old school deaththrash stiže i iz Australije na prvom EP-ju sastava Blood Trails. Cadaverous su tri pesme lepog krljanja, razgovetnog, artikulisanog zvuka pa i refrena koje publika može da na koncertima izvikuje zajedno sa bendom. Mošerski, nostalgično i prijatno:
Ritual Fog iz Memfisa u Tenesiju na svom debi albumu, But Merely Flesh sviraju vrlo ubedljiv old school death metal a onda a špikuju sa malo thrash metal začina i to je PERFEKTNO. Mislim, već na pola prve pesme sam mislio kako je ovaj bend predviđen da ga za sledeći album ukrade Century Media ili neka druga veća firma, pošto je ovo meljući, mrveći death metal jako visokog kvaliteta i solidnog karaktera, a onda tu ima i te trešerske eksplozivnosti i, mislim, IDEALNO je. Pa još dobar pevač, odličan, dosta „živ“ zvuk, sve je sjajno:
Debi album švedskih Cryptorium se zove Descent into Lunacy i to je jedna old school ploča mračnog, prljavog death metala čiji rifovi polivaju kao lava koja izbija iz aktivnog vulkana, solo gitara nekontrolisano ejakulira kad god je neko ne pazi, bubanj je decidno akustičan i niko u ovoj sobi nikada nije čuo za trigere a vokal je ugodno mučan i brutalan. Jako sigurno, jako agresivno i prelepo:
Them Young Wiggas je split album dva američka benda – Infectious Jelquing i Arseny – koji, nagađate po imenu izdanja, stvaraju na razmeđi brutalnog, slamming death metala i gangsterskog hip hopa. Dosta je sve to, jelte, sobna produkcija, ali ima šmeka, posebno na strani Infectious Jelquing.
Za mnogo klasičnije brutal death metal iskustvo tu su Nijemci Cyphonism. Novi EP, Bound to the Kyphon, a posle dva albuma, ima šest pesama solidne produkcije, karakterne svirke, dobrog zvuka generalno. Bend je narihtan na prilično old school podešavanja pa im muzika zvuči organski i neprskano, mesnato i prijemčivo a poslednja pesma je iznenađujuće sladak, melodičan, atmosferičan autro:
Festergore sa Stejten Ajlenda imaju debi album, Constellation of Endless Blight i to je prijatna ploča old school death metala. Ne maštovita u nekom primetnom obimu, dakle, ne ni naročito originalna, pa onda i masterovana previše bučno za moj ukus, ali Festergore uspevaju da spakuju dovoljno propisnog rifa, zagrobne atmosfere i gruva da ne odem kući nezadovoljen:
Oh, Konkhra ima novi album? Utisak je da decenijama nisam čuo za novo izdanje klasičnog danskog death metal benda, ali istina je da su prošli album imali 2019. godine. No, Konkhra nekako promiče ispod radara još od 1990. iako je kroz ovaj bend prošlo i dosta vrlo uglednih muzičara uključujući Amerikance Chrisa Kontosa (Machine Head, Verbal Abuse, Forbidden, Testament) i Jamesa Murphyja (Testament, Obituary, Cancer, Hallow’s Eve, Death). U 21. veku je Konkhra sasvim verna old school pristupu pa njihov novi album, Sad Plight of Lucifer zvuči kao nešto iz poznih devedesetih. Što podseća i na to da kada kažemo „old school death metal“ ne mislimo na nešto ovako već najpre na stvari poput Autopsy i Grave, monstruozne podzemne muljavine pretećih rifova i primitivnosti. Konkhra u poređenju sa tim zvuče „tehničkije“, razgovetnije i trešerskije ali im je muzika, paradoksalno, iako modernija po formi, staromodnija po osećaju koji ostavlja. Da ne bude zabune, album je vrlo kompetentno napisan i aranžiran, svirka je perfektna, produkcija je prihvatljivo dobra i samo možda zameram mnogo oslanjanja na readymade rešenja, na gruv koji je okej ali je moguće izvaditi ga iz jedne pesme i staviti u drugu i neće se ništa promenit itd. Ali vidite, ovo je fundamentalno PRIJATAN album, pa vredi da se čuje:
Parižani Infernalivm svoju muziku nazivaju ortodoksnim satanističkim death metalom, pa ako očekujete krš, lom, polivanje blastbitovima IZ SVE SNAGE, e, pa upravo to dobijate. Na bubnjevima je ovde ko-drugi-do-Kevin-Paradis a i ostala dva člana su iskusne face (svirali/ sviraju i u Merrimack i u Novae Militiae i u Napalm i u još gomili blek metal bendova vrlo satanističke provinijencije) i ovo je napisano i izvedeno SAVRŠENO, uz TOTALNO ubeđenje. Možda niste satanista, možda jeste ali smatrate da satanistička muzika treba da ima više šmeka, više zavodljivih dimenzija, ali Infernalivm morate poštovati za tu neumoljivu agresiju koju nude. Debitantski EP Conquering the Most High je za svakog ko je ikada voleo Morbid Angel ili Terrorizer i vajkao se što Pete Sandoval ne svira bar malo BRŽE. Evo:
Na kraju smo, pa ćemo još da čujemo heavy metal albume i krosžanrovske eksperimente pre nego što se u miru raziđemo. Ekvadorski Cerpiente imaju dosta grozan zvuk na albumu Tu Valor, ili barem ova varijanta koju su bacili na JuTjub pati od užasno niskog bitrejta. No, muzika je jeveno solidna, sa heavy metal epikom i uličnim šamom koji se spajaju za nešto karakterno, seksi, prijemčivo. Odlična svirka, dobro napisane pesme i poseban bonus za pevanje na Španskom – ko voli propisan metal ovde će se poradovati:
The Worst Music for the Worst People je album obrada benda The Cramps iz pera Aarona Edgea odnosno njegovog glavnog (solo) projekta, The Lumbar Endeavor. Iako The Lumbar Endeavor karakteriše vrlo težak sludge metal zvuk i nihilizam, sa Krempsima je ipak malo, jelte, pustio da se čuje nekakva žovijalna dimenzija u njegovom izrazu i The Worst Music for the Worst People je vrlo solidna zabava. Ima i na kaseti:
Beogradski The Trigger kažu da je pet pesama koje su trenutno na Bandcampu „prvi deo novog albuma“, pod imenom Foklor, ali kako je cena četiri evra, mislim da je legitimno ovaj materijal gledati kao solidno izdašan EP. Ne poznajem ove ljude lično ali radi se o starijim i iskusnijim muzičarima koji pod ovim imenom rade već dugi niz godina pa i njihova verzija modernog metala ima mnogo elemenata onog što biste čuli kod aktuelnih stranih bendova u rasponu od alternativnog metala do metalkora, ali onda ima i Metalike pa i Van Goga… Ne NUŽNO baš po mom ukusu ali je i aranžerski i produkcijski ovo vrlo kvalitetan posao a pesme imaju mnogo dobrog da ponude. U prvom planu je VEOMA dobar vokal Milene Branković, naravno, no ceo paket je ovde izrazito kvalitetan, sa najmanje jednom vrlo otvoreno angažovanom pesmom koja nosi dobru poruku:
Izdanja 20 Buck Spin po definiciji idu u death metal sekciji ovih nedeljnih pregleda, i, da se razumemo, rimski Bedsore koriste termin „death metal“ da opišu svoju muziku, ali… ali ovo je „1970s Death Metal from Rome, Italy since 2018“. Dakle, više okultni rok, death rock, psihodelija i doom rock nego STVARNO death metal. Imali su 20 Buck Spin već doom bendova, ali nikada OVAKO. Dreaming the Strife for Love jeste ploča koja sa mnogo ambicije i dosta spretnosti spaja ’70s okultni rok, giallo saundtrak muziku iz istog doba, old school proggy tendencije i nekakav energičniji izraz blizak death metalu. Naravno, JAKO je atmosferično, pesme imaju progresivističke aranžmane, mnogo promena ritma i umeju da potraju. No, miks je prozračan, klavijature i efekti rade sve što suve gitare i bubnjevi ne bi mogli sami i mada Bedsore i dalje ostavljaju „work in progress“ utisak radije nego da može da se kaže da su se NAŠLI, ovo je album veoma vredan da se čuje:
Out of the Dark je prvi album bostonskog trija The Watcher i to je tako, lep, pristojan heavy metal sa daškom old school doom metala. The Watcher sviraju kao da je kraj sedamdesetih, ali sa mišićavom, jakom produkcijom i to je dobra kombinacija, kao da ste došli u posed nekakvih demo snimaka Diamond Head ali sa modernijim zvukom. Melodično je a gruverski, ima cheesea, ima epike, ali je pre svega ulično i autentično i sluša se sa velikim uživanjem:
Steel Inferno iz Kopenhagena imaju četvrti album, Rush of Power i, mislim, ime benda i naslov albuma vam daju sve potrebne informacije. Ovo je žustar, tradicionalni heavy metal sviran sa ubeđenjem i apetitom, negde između NWOBHM i speed metal pozicija, sa tonama ulične epike, ubistvenih rifova i pevačem koji je kao vanbračno dete Marca Storacea iz Krokus i Bobbyja Ellswortha iz Overkill. MOĆNO od početka do kraja, ne propustiti:
Demon Bitch iz Detroita svoj drugi album, Master of the Games počinju simpatičnim, naivnim sintisajzerskim uvodom koji imitira srednjevekovnu muziku i najavljuje tu starostavnu epiku i slatke folk sanjarije. No, kad muzika krene zaistinski, ovo je i vrlo tvrdo skuvan heavy metal koji se i dalje ne odriče teatralnosti i epike, ali je dovoljno sirov i mošerski za svačiji ukus. OK, to „za svačiji“ će ipak zavisiti od svakog pojedinačno, jer su ovde pogotovo vokali VEOMA teatralni i ako vam se čini da bi muzici ovako „street“ produkcije više odgovarao neki „konvencionalniji“ pevač niko vas neće na silu uveravati u suprotno. No, meni se Demon Bitch dosta dopadaju, izraz im je dovoljno originalan, svirka dovoljno ubedljiva a produkcija dovoljno suva da mi sve to na gomili prija. Ovo da puštate deci kad vas budu pitala kako zvuči taj bend Satan a ZNATE da su premala da bi ga u fullu cenila:
Transylvania su, pak iz Misuruja i njihov heavy metal je vrlo jasno utemeljen na klasicima poput Thin Lizzy, Iron Maiden, Judas Priest, a što je meni kao da nabrajate svece kojima palim sveću svakog dana.Debi album, Windrider je prilično obeležen miksom koji u prvi plan stavlja glas i to nije najsrećnije rešenje, ali pesme NISU LOŠE. Probajte:
Asgarth Zuzenean je dupli živi album španskih Asgarth i ako do sada niste slušali ovaj power/ heavy metal kombo, a koji ima pet studijskih albuma iza sebe, ovo je perfektan način za upoznavanje. Bend uživo zvuči izuzetno sigurno, zvuk je solidan, a pesama ima komada dvadeset pa ćete dobiti vrlo lep presek četvrtvekovne karijere. Pritom, Asgarth nisu „power metal“ u tom nekom modernom smislu koji podrazumeva preveliku ispoliranost i udaranje po cheeseu iz sve snage tako da, dostojanstveno je ovo i prijatno:
Imamo dva albuma nedelje i oba su iz Poljske, jer Poljaci ove nedelje vrlo ozbiljno završavaju sve svoje dužnosti za 2024. godinu kako bi se od početka Decembra nesmetano posvetili prazničnom plandovanju. Prvi je posle deset godina na red pristigli treći album vroclavskih, eh, duhovito nazvanih Ass To Mouth. Mislim, taj je termin pre dvadesetak godina bio jako popularan u imenima porno filmova, pa otprilike kapirate koliko godina imaju ovi ljudi i šta su im inspiracije, ali… ali Ass To Mouth su JAKO dobri i album, Enemy of the Human Race, nije nikakav klinački edgelord spazm razvučen na četrnaest pesama nego PROPISNA, dota old school grindcore ploča sa kvalitetnim pesmama, jako dobrom svirkom ovog moćnog trija, izvrsnim miksom (slušajte kako bas gitara prangija po mozgu) i promišljanjem značajnih socijalnih tema u pesmama poput Model Citizen ili Nazi Pig. A onda imate i stvari tipa Vomit Distaste. Ali, ozbiljno, ako vas Nazi Pig, sa sve semplom iz Braće Bluz (znate već ono – I hate Illinois Nazis) i ekstremno zaraznim mid-tempo pank rokom ne uhvati, podigne na noge i napumpa energijom, ZA VAS NEMA NADE. No, ceo album je odličan i ovo je grindcore napravljen ne da zvuči naljudski, mašinski i otuđeno, nego VREO, ZNOJAV i MIRISAN. Izvanredno:
A drugi album nedelje je demonstracija poljske blek metal supremacije. Zaista, bio sam doslovno šokiran kada sam shvatio koliko je dobar debi album poljskih Mirzam Antidotum ov Marazm i da se ovaj bend opteretio imenom koje ne mogu ni da zapamtim ni da prepišem bez grešaka a da ovako KIDA. Ne znam koliko će dakle ta upitna rešenja u brendiranju oštetiti ili ne ovu ekipu iz Bjalistoka, ali ...There Is No Emptiness... je jedan od najboljih blek metal albuma koje sam čuo cele ove godine, neumoljivo agresivan i brz a istovremeno fantastično maštovit i originalan. Za Poljake uglavnom kažem da sviraju sa jednim podrazumevanim nivoom kvaliteta ali Mirzam Antidotum ov Marazm taj nivo vidno prebaciju, a onda osvajaju vrlo kreativnim songrajtingom koji sa onim što se smatra „standardnim“ polsjkim blek metal zvukom ima jasne spone ali ga evoluira u nekoliko strana. Ovo je, dakle, neverovatno energična, eksplozivna ploča koja pored sve agresije i vrtoglave tehničke ubedljivosti ima mesta čak i za humor. Neverovatno. Nepropustivo!!!!!!!!!!
