Pročitao sam Thunderbolts: Worldstrike, Marvelovu kolekciju najnovije inkarnacije serijala Thunderbolts a koja je imala svega četiri epizode izašle između Decembra prošle i Marta ove godine. U pitanju je, da kažemo, sasvim korektan mali superherojski strip koji bi čovek lasno pročitao i zaboravio samo kada on – strip, ne čovek – ne bi bio opterećen raznim balastima kontinuiteta i kada bi on – čovek, ne strip – mogao da sebi vrati detinju nevinost čitanja ovakvog štiva u kome se podrazumevalo da ne znate dovoljno o predistorijama likova i time kako su oni došli na mesto na kome se nalaze i da ćete naprosto uživati u dobroj akciji i nešto simpatičnih dijaloga između šmekerski kostimiranog ansambla ovog stripa.
Ništa danas nije jednostavno, pogotovo kada se stripovi sve više pišu kao postavljanje slobodnog udarca iz koga vaš golgeter treba da izvede pobednički šut i, uh, dobaci do filmskog platna. Ne znam da li mi ove fudbalske metafore actually leže – tekst pišem na kraju osmine finala Evropskog prvenstva u fudbalu pa me valjda poneo ambijent iako fudbal pratim samo incidentno – ali sasvim je izvesno da se ovaj miniserijal Thunderboltsa pojavio sa eksplicitnom ambicijom da publiku pripremi za premijeru filma Thunderbolts a koja je – u ovom trenutku – zakazana za peti Maj 2025. godine. Znam, deluje kao da se malo, jelte, preuranilo, ali slutim da je ovo bilo samo pospremanje kuće i navikavanje strip-publike na novu postavu ovog super(anti)herojskog tima pre nego što se nekoliko meseci pred premijeru lansira tekući serijal pod nazivom Thunderbolts a koji će, i ovo je vrlo verovatno, pisati isti tim.
Taj tim su naime Collin Kelly i Jackson Lanzing, poznati i kao The Hivemind, a o kojima sam u prethodnim mesecima pisao više puta na ime njihovog dosta visokoprofilnog rada za Marvel i DC. Ako znamo da su ova dva čoveka pisala Kapetana Ameriku, pa Guardians of the Galaxy pa Outsiders, prilično je sumnjivo da bi iz nekakvog čistog entuzijazma u međuvremenu našli prostora i da ispišu jedan nevažan miniserijal o nevažnom timu, ako to ne bi bilo samo nameštanje na volej za tekući serijal koji će jahati na popularnosti filma naredne godine. Evo, nek stoji zapisano, pa ako ispadnem jalov u svojim proročanstvima, neka mi se narod smeje.
Direktne spone sa prethodnim serijalom koji je nosio naslov Thunderbolts – minijem koji su radili Jim Zub i Sean Izaakse i o kome sam sa dosta entuzijazma pisao ovde – nema, ali onda nema ni neke značajnije spone sa bilo kojim prethodnim timom koji je nosio ime Thunderbolts. Onako kako su Kelly i Lanzing u DC-ju uzeli da pišu Outsiders a onda od toga ispao Planetary, tako i ovaj Thunderbolts uprkos imenu nema mnogo veze sa utemeljujućim radom Kurta Busieka sa kraja devedesetih, ali ni sa ijednim drugim Thunderbolts stripom koji ste možda čitali i svoj naslov zaslužuje samo najgeneralnijim poštovanjem premise da je ovo tim ne-superheroja, možda i strejt superzločinaca, koji iz raznoraznih razloga u ovom partikularnom periodu rade za stranu dobra i do kraja priče poražavaju ljude još gore od sebe.
Kažem „najgeneralnijim“ jer dobar deo članova ovog tima NISU zločinci ili barem to nisu po profesiji. Ovaj tim predvodi Bucky Barnes aka Winter Soldier aka Revolution a njegovi članovi uključuju dve, jelte, kolorisane udovice (Belova i Romanova), koje, jelte, nisu zločinke već u najgorem slučaju imaju istoriju špijuniranja i asasinacija za drugu stranu ali su odavno „naše“, pa onda Destroyera (a što je u ovoj inkarnaciji Sharon Carter, dakle, jedna decidno poštena žena, američka heroina i dugogodišnja romantična partnerka Kapetana Amerike, Stevea Rogersa, što znači da teško da možete da imate bolju herojsku reputaciju od nje), pa Red Guardiana, koji je sovjetski, danas ruski Kapetan Amerika, pa Shang Chija čiji se recentni stripovi bave upravo pokazivanjem kako on, koji se uvek borio protiv zla, uzima kriminalnu mašinu koju je nasledio od oca i nastoji da je transformiše u armiju donra, US Agenta, koji je u najgorem slučaju desničarski superheroj, ali nikako zločinac itd. „Najnegativnija“ članica tima je La Contessa Valentina Allegra de la Fontaine koja je jedno vreme bila na čelu organizacije HYDRA, dakle, predvodila je naciste, ali strip brzo pravi veliki napor da pokaže kako i zašto ona sada radi za „dobre momke“ i zašto je to okej, i da čitalac ne treba da ima utisak da ovaj lik sa sobom vuče breme velike moralne hipoteke.
Thunderbolts: Worldstrike je, suštinski, epilog za serijal Captain America: Sentinel of Liberty koji su, dakle, pisali Kelly i Lanzing i pokazuje kako Bucky Barnes, nakon dramatičnih otkrića još jedne velike zavere koja je na nišan uzela ceo svet i gde je on odlučio da napusti superherojski posao i bude, jelte, crna ruka koja iz potaje svet spasava a da on (svet) o tome ništa ne zna, okuplja tim tih nekih antiheroja i onda odlučuje da uradi ono što superheroji nikada ne bi uradili: da ubije Red Skulla. Visokorangirani nacistički oficir, otelovljenje svega zlog i negativnog tokom najmračnijih dana Trećeg rajha, ali i danas na izvesne, bizarne načine živ i funkcionalan, je ona velika, jasna meta sa kojom kapetan Amerika i Bucky sparinguju već decenijama i nekako se uvek stvari završavaju privremenim pobedama iz kojih Johann Shmidt uspeva da izađe kao poražen ali i dalje nepokoleban da u nekom narednom pokušaju pod noge baci svet i zasnuje novi tisućljetni rajh baziran na rasističkim, suprematističkim idejama i nepoštovanju ljudskog života sem kad se radi o uskom krugu privilegovanih.
Kada je Ed Brubaker pre dvadeset (gulp) godina pisao Kapetana Ameriku*, njegov način da „vaskrsne“ Shmidta bio je dosta odvažan pogotovo jer je došao u paru sa vaskrsavanjem Buckyja koji ga je, jelte, ubio snajperskim metkom na početku serijala, ali i jer je uspeo da iskombinuje nacističko nasleđe sa postsovjetskim ruskim nacionalizmom kao kredibilnom pretnjom za onaj deo zapada što voli da se naziva slobodnim svetom. Nekako je utisak da danas, sa žalosnim ratom koji je Rusija započela u Ukraijini, Brubakerova postavka ima jednu istorijski potvrđenu relevantnost.**
*leterer Joe Caramagna koristi neka slična dizajn rešenja da napravi jasnu referencu na ovo moderno zlatno doba Kapetana Amerike
**iako, naravno, ne mislim da su Rusi „isti“ kao nacisti od pre osamdeset godina
Ovo pominjem jer Kelly i Lanzing Buckyjevu misiju da se jednom za svagda reši Red Skulla razlažu na jasno odvojene, strateške celine, pošto se više ne radi samo o fizičkom uništavanju tela koje bi, jelte, pripadalo Schmidtu – on je odavno prevazišao vezanost za jedno telo – već o pokušaju da se izbriše totalitet onoga što on predstavlja, od njegovog fizičkog uteloveljenja, preko finansijske podloge sa kojom operiše, pa do podkasta koji ovaj u poslednje vreme vodi i koji je regrutna alatka za neonaciste na globalnom nivou.
Da je ovaj strip pisao na primer Matt Fraction (ili makar Warren Ellis) , verovatno bi tehnologija razmontiravanja svega-što-je-Red-Skull bila kompleksnija i intrigantnija, ali Kelly i Lanzing se drže samo površnog, formalnog tona političkog hi-tech trilera i ovo je pre svega akcioni strip sa puno tuče i kul izjava koje super(anti)heroji daju u procesu tučnjave. To nije ni loše jer brazilski crtač Geraldo Borges (koga ste već možda čitali u Marvelu na Storm, ili na Imageu u No/One a od nedavno crta i Dicka Tracyja za Mad Cave) definitivno blista kad je u pitanju akcija i kad na tabli sve treba da puca od eksplozija, snažnih pesnica koje sevaju po zaslužnim vilicama, zgrada koje se ruše, zgrada koje su u plamenu, zgrada koje su se srušile i u plamenu su a u njima se tuče dvocifren broj osoba u kostimima. Borgesov rad sa linijama je ekspresivan i dosta agresivan, pozadine crta kad baš mora a jarki, snažni kolori (Arthur Hesli) svemu daju dodatno spektakularnu dimenziju. Borges, da ne bude zabune, nije loš pripovedač ali stoji i da mu ovaj scenario ne da bogznašta da sa njime radi: ovo je strip u kome se likovi ili tuku iz sve snage, ili stoje/ sede i pričaju.
I sad, tu dolazimo do toga da je ovo, kako rekoh na početku, „korektan mali superherojski strip koji bi čovek lasno pročitao i zaboravio“, osim što je on i pravljen kao spona između prethonog serijala o Kapetanu Americi i, pretpostavka je, narednog serijala Thunderbolts koji će deliti ansambl sa filmom i onda Lanzing i Kelly tu moraju da spakuju znatno više materijala nego što skromna konstrukcija od četiri epizode, uglavnom ispunjene tučnjavom-od-zida-do-zida, može zaista da podnese. Ovde je za početak, sve prepuno referenci na taj prethodni serijal o Kapetanu Americi, ali i na druge Marvelove stripove – na primer u jednoj epizodi tuča se odvija usred aukcije koju organizuje Hellfire Club a kome je u tom trenutku Kingpin predsedavajući White King (naravno ovo se dešavalo pre nego što se u aktuelnom Daredevilu, Kingpin vratio svojim starim kriminanim navikama) – a poslednja epizoda je desant Thunderboltsa na Latveriju gde moraju da se, naravno, sukobe i sa suverenom ove države, samim Doktorom Doomom.
Nije to nezabavno i neke stvari su izvedene spretno a čitalac koji nije pratio SVE Marvelove stripove poslednjih godina hoće biti malo izgubljen ali će makar moći da uživa u akciji. Ali onda se tu pojavljuje i problem tog građenja novog ansambla i tu, mislim, Lanzing i Kelly malo posrću pod težinom zadatka jer likova ima PREVIŠE a stranica stripa premalo i mislim da se tu hemija gradi malo na silu. Na pamet mi je, čitajući ovu kolekciju, više puta padao Thunderbolts Warrena Ellisa od pre nekih petnaest godina, u kome je pripovedanje bilo mnogo odmerenije, akcija pažljivo dozirana a psihološki rad promišljeniji pa je ta ekipa ozbiljnih negativaca dobila zaista interesantan karakterni rad i zanimljivu putanju iskupljenja za neke od njih. U poređenju sa tim, ovaj strip je previšpe orijentisan na akciju a karakterni rad se smešta u ta neka dobacivanja u borbi i, sad, neću da kažem da sam ja kao sad nešto IZNAD toga da se od srca nasmejem kad se usred tuče baci neka slatka prijava, ali u nekom globalnom pogledu na ovaj strip, pogotovo na njegov ansambl, reklo bi se da se previše otišlo u širinu, premalo u dubinu i da je utisak da su se Lanzing i Kelly nadali da će puka egzotika likova (Crna udovica sada ima simbiota, jedan od likova uopšte nije taj za kog se predstavlja već Life Model Decoy robot napravljen po njegovom obličju itd.) odraditi svoje.
Za nekog možda i hoće, naravno, ali ja sam valjda džangrizavi starac koji smatra da na kraju poslednje epizode tim i dalje više deluje kao s koca i konopca skupljena gomila slučajnih prolaznika i da hemija koju scenario sugeriše nekako nije stigla da se izgradi.
No, možda će u fimu to biti bolje? David Harbour i Florence Pugh su se već dokazali u MCU, Harrison Ford od mene ipak ima sve kredite unapred jer sam, jelte, odrastao gledajući ga u ikoničkim ulogama, a ne mogu da kažem ni da mi smeta da ponovo vidim Olgu Kurylenko u ulozi Taskmastera, tako da, možda film bude, uh, okej, a možda i taj tekući strip-serijal Thunderbolts koji slutim da će uz njega nastati, bude isto okej jer će imati više prostora da radi sa svojim (pre)velikim ansamblom. Do tada, ovaj miniserijal (kolekcija ima i one shot o Winter Soldieru iz krosovera Devil’s Reign o kome sam pisao ovde) preporučujem pre svega ljubiteljima Lanzinga i Kellyja, ali i ljubiteljima akcije koji ne moraju da baš sve razumeju dok god crtač i kolorist rade kako treba. Amazon kolekciju ima ovde.
