Nije da ove nedelje nije bilo MNOGO nove muzike, ali dobar deo toga su bili novi muzičari sa kućnim projektima i aspiracijama da jednog dana budu uspešni i uticajni. Nekakvih „velikih“ izdanja u ovom delu godine tipično nema previše, ali da se ne lažemo, samo to da su Dying Victims i Osmose Productions za ovu nedelju sačuvali neke od najjačih aduta je razlog za slavlje. Oko nas se sve raspada, jelte, na političkom i na ljudskom planu, ljudi se tuku po ulicama, bodu noževima po školama i generalno idu u kuras, ali bar da za to imamo dobar saundtrak.
Odmah blek metal, dakle. Kreativno nemirni čileanski maestro depresivnog metala, Sergio González Catalán (My Dearest Wound, Rise to the Sky) izbacio je i treći album svog blek metal projekta, Winds of Tragedy i ovo je, da tako kažem, depresivni suicidalni blek metal da postidi sav drugi depresivni suicidalni blek metal. Death Wash Over Me je, kao i većina Catalánove muzike opsednut gubitkom i smrću, i otvara široke hladne unutarnje prostore za kontemplaciju i refleksiju koje vode ka samo jednom mogućem zaključku. No, iako čitavi žanrovi u kojima on operiše – DSBM i funeral doom – rade samo i isključivo to, Catalán je nekako za prsa ispred ostatka čopora sa pesmama koje imaju razoružavajuću jednostavnost i ubedljivost iskaza. Death Wash Over Me kombinuje energični, brzi blek metal juriš sa melanholičnim melodijama, ima ovde i pijanističkih tema, ali opšti utisak je onaj o neumoljivosti koja vas prisitska odozgo dok vas ne smrvi i dok to mrvljenje ne prepoznate kao svoju sudbinu pa mu se možda i obradujete. Majestično:
Minuala su zanimljiv ruski bend koji je u početku bio više blackened crust, sada je više post-black metal, ali je u suštini originalan i svež u korišćenju black metal predložaka. EP Морок и Тлен (posle dva albuma i dva EP-ja samo ove godine) ima dve maštovite i kvalitetno odrađene pesme sa dosta melodije i emotivnosti, atmosfere itd. ali je i prilično heavy. Ženski vokal i klavir dominiraju, alii LEPO dominiraju, a cena je koliko date:
Valjda ovaj period u godini prirodno zaziva depresivne blek metal bendove da pruže svoj maksimum. Njemački duo Winds of Winter je, mislim, bolji od većine, kombinujući klasičan blek metal iz devedesetih, malo death i thrash uticaja sa tim modernim melodičnim blek metal zvukom. EP Dark Chamaleon Dimers zapravo se tek u prolazu očeše o depresivni blek metal i ovo je znatno šire u konceptualnom smislu i pleni raznovrsnim i odlično napisanim pesamama. Damnations Night je, recimo, HITČINA. Odlčna svirka, solidna produkcija, VELIKI bend u nastajanju:
Zdrada Iskariota sebe opisuju kao „Oldschool black from dusty Kraków“ i to se i dobija na albumu Upadły tryumfator. Dobro, Poljaci će poljovati, pa ovde ima i melodičnijeg programa, ali dominira sirovi, testeraški blek metal staroškolske i staroverske, jelte, orijentacije. Mislim, čim vidite naslovnu stranu na kojoj sevaju pentagrami, jatagani, baklje itd, znaćete da je na programu nešto lepo. Dobri su Zdrada Iskariota i treba ih slušati:
Kad smo već kod stare škole, Kolumbijci Desalmatvs imaju novi EP, MorteM i to su četiri pesme sirovine i deračine. Ovo je blek metal koji se zagledao u sebe i tamo našao ceo univerzum tmine pa sada o njemu peva promuklim, odranim grlom, pun entuzijazma. Sasvim solidna svirka, krš produkcija (al tako treba) i mnogo znoja:
Kanađani Ubilaz sa Fade zatvaraju godinu u kojoj su već imali jedan demo i dva EP-ja. Fade je i sam EP, sa četiri pesme mračnog, vrlo krljačkog blek metala koji je, mislim, pod uticajem ranog Mayhema, ali je primitivan, muljav, jeftin. Ali to je sasvim simpatično pa izvolite:
Dead Deceased su američko-švedski projekat nastao kao kolaboracija članova nekih već aktivnih bendova. Debi album, The Black Flame je black metal sa dosta thrash metal elemenata i mada je produkcija neobična, pesme NISU LOŠE. Ima ovde i melodičnog i okultnog i psihodeličnog ali ima i propisnih rifova i žestine. Vredi da se posluša, a ima i vinil kome se baš dopadne:
Mammon XV iz San Dijega imaju zanimljiv debi album koji je em konceptualan, dakle priča jedan narativ, em ima zanimljiv koncept, naime do pola je black-death krljačina a od pola melanholičniji, šugejzerskiji post-black metal. Nije to sad nužno po mom ukusu, ali Emprise je sigurno napisan i snimljen materijal i vredi da se proveri od strane poširokog segmenta publike. Ako volite da je i mišićavo ali i emotivno, evo ga:
Italijani Ardeat imaju debi album, Apotheosis i to je sladak, ne previše napumpan black death metal. Naime, ovde je melodija dosta važna, rifovi su evokativni i kinematični a zvuk je nekako bliži old school thrash metalu nego modernim black death kompresijama. Dugačka ploča, da se razumemo, ali u pitanju je konceptualni album sa mnogo referenci na klasičnu antičku tragediju tako da, ne može to da bude skromno:
Osmose Productions su ove nedelje izdali dve notabilne ploče, ali jednu od njih nisu stavili na Bandcamp (a jesu na Jutjub) iz samo njima jasnih razloga. Ta ploča, koja, dobro, izlazi tek naredne nedelje, je novi, treći album, francuskih Genocide Kommando, nazvan Third World War. Ako znate Genocide Kommando, ovde nema iznenađenja, bije se iz svih oružja i mada bend ume da napiše pesme koje imaju, jelte, dinamiku, varijaciju itd, naslov albuma je vrlo adekvatan. Brutalnost, nemilosrdno prebijanje, mizantropija odvrnuta na ŠESNAEST, ko voli, UŽIVAĆE, ostali – u skloništa:
Idemo dalje na stoner rock, doom metal, hard rock, psihodeliju i sludge metal. I evo nam ga novi Some Pills For Ayala i maestro Néstor Ayala Cortés naglašava „By the way, the whole album was made by a human being, there is no fucking AI in this work.“ Naš čovek. (Mada omot emituje jake AI vajbove ako smem da primetim.) Enivej, treći album ovog čileanskog jednočlanog heavy psych projekta zove se ...and we leave the planet? i kao i prethodni materijal, ovo je relaksirani, veoma dobro napisani i autoritativno izvedeni gruverski psihodelični rok za ljude koji maštaju o odlasku sa planete. Jeftina, efektna produkcija, odlične pesme, pozitivna, optimistična atmosfera, dakle, sve što vam treba za dobar provod:
Church of Cthulhu i Doomnezeu su dva rumunjska doom metal benda sa različitim viđenjima ove muzike i imaginarijuma vezanog za nju. Otud i Atotțiitorul, split album gde svaki od proijekata zauzima po jednu stranu po jednom svojom pesmom od, ugrubo, po dvadeset minuta. Tema ovog split izdanja je „nebesa i pakao“ i možete biti prilično sigurni da Church of Cthulhu brane boje pakla, sa svojim sporim, kinematičnim doom metalom koji odlazi i u jako solidne apstraktnije formate ali se uvek vraća u taj teški, spori, mračni marš. Doomnezeu, inače pravoslavan po veroispovesti, i sam ima dosta momenata tokom kojih slušate sasvim neidiomatski zvuk, i njegova je strana i zvučno sirovija, ali i optimističnija, kao da upućuje na mogućnost hepi enda. Slatko.
Gudger III je drugi a ne treći album za Gudger iz Ohaja, ali je svakako vrlo solidan. Pričamo o melodičnom, „televizičnom“ hard rok/ stoner rok izrazu koji, zbog vokala odmah asocira na Soundgarden ali i inače ima primetan element tog ’90s i early ’00s zvuka. Muzika je čvrsti, nisko naštimovani, energični rokenrol a zvuk bogat i pun pa se ovo sluša sa apetitom:
Kod švedskih Homegrown prvo pažnju privlači dosta neobična produkcija i miks, ali sve u vezi sa albumom Himalayaz je neobično. Ovo je psihodelični rok u njegovoj najslobodnijoj formi, postavljen između rok muzike, folklornih, obrednih tema i filmske muzike. Sve zvuči neobično, čudno, izmešteno, ali je na kraju dana DOBRO pa preporučujem proveru:
Desert Suns iz San Dijega imaju treći album, Edge of the Sky i mada ovo ima samo šest pesama i jedva prelazi pola sata trajanja, kvalitet je vrlo pristojan. Pričamo o stoner/ desert rock muzici koja se trudi oko pesama, harmonija, rifova i ritmova, sa vrlo lepom hardrokerskom osnovom a onda kvalitetnim nadgradnjama u pogledu aranžiranja. Dakle, gruvi, psihodelično i dovoljno heavy da ja budem VEOMA zadovoljan. Cena od koliko date je posebno lep gest:
Italijani Epitaph postoje od kraja osamdesetih pa im i doom metal koji sviraju zvuči dosta old school i patinirano. No, ne i zastarelo. Treći album (deset godina posle prvog), Path To Oblivion, je kao nekakav simpatičan blend Pentagrama, The Obsessed, Candlemass, jedna zdrava, teškorokerska ploča koja fino barata harmonijama što su ih u devedesetima uzeli Cathedral i My Dying Bride i napravili od doom metala big, jelte, biznis. Vrlo solidan zvuk, vrlo solidan pevač, vrlo prijatan album vrlo klasičnog doom metala:
Nijemci Hidas su prošle godine imali debi album, a sada imaju živi album, Live at El Ritual 2024 i njihov spori, hipnotični stoner rock zvuči ODLIČNO u koncertnom izvođenju. Vrlo je to elegantno, čak otmeno u svom sporom razvijanju tema i teškoj a opet dovoljno prozračnoj produkciji, sa pesmama koje su psihodelične i relaksirane uprkos grubim teksturama. Vrlo lepo:
Francuzi Brüle svoj živi album, Live At El Mediator, otvaraju pesmom koja se zove Crushed i time vam objašnjavaju kako ćete se osećati na kraju slušanja. Brüle su stoner/ doom sastav sa sporim, mučnim pesmama i teškim zvukom, a koji je letos objavio debi studijski album. Ovaj živi ponavlja uglavnom slične pesme ali u nešto slobodnijoj formi i mada mi se zvuk na studijskom albumu više dopadao, nije ni ovo rđavo da se čuje. Pogotovo što je cena koliko date:
Iz Francuske su i Dead Acid People a njihov album, Feed Me je zapravo disciplinovaniji u zvuku i svirci nego što bi se očekivalo na ime omota. Ovo je vrlo težak, rifaški stoner rok, koji ipak ima prostora za melodije i malo dinamike. Ne u samoj produkciji, ona je uniformno bučna, ali bend piše zanimljive pesme, ima dobre vokale, ima štofa i karaktera.
Evo još jedan živi album. Telavivski Love Your Witch su odličan stoner rok bend o kome sam već pisao a Witches Burn Alive ima devet pesama snimljenih na raznim mestima i sa raznim postavama i sve je sirovo, vruće, znojavo i prijemčivo. Poslednja pesma je studijska i ovo je praktično stoner thrash, ali ostalo je sve takođe jako žestoko i ima česta upadanja u ekstremni metal:
Ajmo dalje, na thrash i speed metal, hardcore, grindcore i death metal. Transgressive najavljuju novi album za narednu godinu a ta najava ima formu EP-ja Bury Me in Rainbow Flags gde su dve pesme sa prošlogodišnjeg albuma urađene sa novom pevačicom. Vrlo je to i dalje solidan thrash metal sa političkom, jelte, agendom, i dalje bez krštenog bubnjara ali sa solidnom produkcijom uprkos tome i sa vrlo pristojnom izvedbom. Ako podržavate transrodne osobe u političkoj borbi za ravnopravnost ovo je apsolutno obavezno, ali čak i ako vam to nije mnogo bitno, pričamo o vrlo solidnoj muzici za svakog trešera koji drži do sebe:
Italijani UnscArreD su nestandardno melodični za svoj odabrani stil, a to je thrash metal. Njihov prvi album za, evo trideset godina rada, Pathos, na pesmi koja ga otvara ima klavir u vrlo prominentnoj ulozi između režućih gitara i rešetajućih bubnjeva (mada se na vrlo detaljnom spisku instrumenata nigde ne navodi), plus tu su harmonični, multitrekovani vokali. Ostatak albuma nije TOLIKO melodičan ali UnscArreD ovim otvaranjem sugerišu da nećemo slušati običan thrash metal i svojski se trude da pesme, i pored trešerskih rifčina i energične svirke, budu osobene, originalne, svoje. Ako volite progresivni, tehnički ali zabavni thrash metal, ovo je ODLIČAN album odlične muzike i sasvim solidne produkcije. Izuzetno:
Svoj drugi album, za Dying Victims Productions imaju Poljaci Pandemic i ovo je, naravno, vrlo lepo. Em je u pitanju izdavač koji se ne igra sa reputacijom i nalazi samo bisere andergraunda, em je veoma osvežavajuće slušati poljski thrash metal za promenu i mali odmor od onolikog blek metala. Phantoms, kako se album zove, je prijatno old school, melodičan a opet oštar i ofanzivan i jedina moja zamerka ide na produkciju koja nije PROBLEMATIČNA ali će nekome biti suviše upeglana i nedovoljno tr00. No, to su nijanse, ovo je veoma lep album koji svakom želim da ga čuje i poseduje:
Norvežani Bazooka Troopaz imaju svoj drugi album, Scandinavian Head Splitter i mada je asocijacija na Anti-Cimex jasna, ovo nije D-beat hardkorčina nego crossover thrash brzog tempa i nestašne dispozicije. Ako na stranu stavim dosta upitnu produkciju, ploča je zabavna kolekcija pesama koje voze u brzoj traci i prže jakim rifovima, pa je zabava zagarantovana:
Nizozemci Ancestral Sin imaju novi EP, Next of Sin. Slatka igra reči ali i impresivan nastup za bend koji je započeo sa radom još 1990. godine, pravio veliku pauzu i vratio se još jači i bješnji. Ovo su četiri pesme vrlo besnog, vrlo energičnog spoja hardkora i metala, sa finim crossover prelivima, dobrom produkcijom, odličnim pevanjem. Aranžmani su ekonomični i ove pesme traju relativno kratko a puno toga urade, rifčine su odlične (slušajte Hardcore Woke Cop) i ovo je EP kakav svako samom sebi može da poželi za novu godinu:
Novi EP švedskih D-beat zatočnika 偏執症者 (Paranoid) zove se Nightmare i, ako ste slušali ijedno njihovo izdanje ranije, znate kako zvuči. A i ako niste. Ovo je kvalitetan crustcore bez ambicije da se odmakne predaleko od onog što se u D-beatu radilo osamdesetih i devedesetiih, sa jednim dobrim standardom produkcije. Tri pesme, krljačina, sve kako treba:
Cycle of Abuse uz Filadelfije treba da stoje u enciklopediji kao ilustracija za termin thugcore. EP Hatetd and Faded se nalazi na tromeđi klasičnog metaliziranog hardkora, beatdowna pa i deathcorea i, ako možete da svarite sav taj testosteron, vrlo je to dobro. Zvuk težak, rifovi dobri, gruv neodoljiv, pevač zvijer, sve kako treba:
Cleanthrough su, naravno, MUČAN beatdown hardcore iz Ročestera u Njujorku pa ako volite da vas udaraju metaforičkom batinom po glavi, Promo 2024 ima pet pesama baš teškog, siledžijskog hardkora. Ima tu neki dobar rif i produkcija je solidna a i pesme nisu predugačke pa to kompenzuje relativnu monotonost materijala. Okej je:
Isti stil baštine i Load Tha Nine iz Kalifornije ali imaju još teži zvuk, niži štim, pesme koje su „reperskije“ a i nose naslove tipa „Shut Up Pussy“ i „Bag of Hammerz“. A, da, i EP se zove Day Onez. Ako volite, ono, toksičnu muškost odvrnutu na 12, ovo je zapravo vrlo solidno:
I Untold Fury iz Hanovera imaju jako težak zvuk ali njihov hardkor je bliži hardkorpank prototipu i imaju ženu iza mikrofona. Album Collapse of Conformity je minimalno melodičan, i time se nekako spasava jer je zvuk tako strašno ispresovan da gotovo ne mogu da ga slušam a da ne trepćem. Nije, dakle, loše a pevačica je vrlo solidna:
Nijemci Menschenrest nude znojav, brz hardkorpank na demo snimku nazvanom samo Demo. Ovo je premelodično da bi bilo puki crustcore, a prebrzo i prejednostavno da bi bilo išta drugo, što znači da se nalazi na IDEALNOM mestu da zazvuči originalno i sveže. Tri kratke, ekonomične pesme, cena od koliko date i MNOGO energije su sve dobri razlozi da se ovo posluša:
Indonežani Jingar svoj EP No One Defends započinju tradicionalnom narodnom temom a nastavljaju direkt u teški, metalizirani crossover thrash. Lepo im to ide sa četiri pesme krljanja i mošerskog gruva koje ćete voleti ako ste ikad voleli, na primer, Cro-Mags. Lepo:
Švedski Övervåld tresu tešku, zajebanu kombinaciju death metala i crustcorea a EP Skräckvälde ima dve pesme koje ste već čuli ako ste kupili CD verziju njihovog debi albuma ranije ove godine. Ali, mislim, da se ne lažemo, NISTE, pa evo. Plaća se po izboru A DOBRO JE:
Iz Grand Rapidsa u Mičigenu su Stretched Thin sa EP-jem EP24 i singlom Chains. Ovo je vrlo lepo snimljeni i majstorski odsvirani blend grajndkora i pauervajolensa, sa punim, živim zvukom i dosta negativne emocije. Plus gruv. Baš kako treba.
Horse Butcher su sajd projekat black death benda Hissing iz Sijetla, u kome sviraju dve trećine postave Hissing a sa orijentacijom da se svira grindcore po uzoru na Carcass, Impetigo, Disgorge… Dobro, dosta je to „metalno“ na kraju i debi album, Horse Butcher ima pesme od preko četiri i preko pet minuta, ali ima i krateže, a ceo je prljav, smrdljiv, podzemni grind-metal i to je, naravno, preslatko:
Finci dominiraju Decembrom kad je u pitanju old school death metal. Cadaverine je, pretpostaviću nov projekat sa debi EP-jem Disdain i ovo u četiri pesme izuzetno prijatnog, pitkog old school death metala sa distinktno skandinavskim mirisom. Dakle, nisko naštimovano, teško, a pitko i spontano, poput nekog dobro vaspitanog zombija. Vrlo lepo:
I Deathrot su iz Finske a čekali su, evo do pred kraj godine da nas podsete da postoje. Ovaj bend, sa više izdanja u svom katalogu, za Decembar ima samo demo snimak, Promo 2024, ali ovo makar kida. Mislim, ako volite old school death metal koji krlja, ne filozofira, i sa tri kratke pesme obezbeđuje dobro predpraznično raspoloženje. Ovo je najava za treći album Deathrot koji će uraditi Atte Pylväs sam jer je i ovde sve uradio sam, i po svemu sudeći, ima da pokida:
Infinite Misery iz Konektikata su ime uzeli po pesmi Cannibal Coprse, omot izdanja im podseća na Cannibal Corpse, čak i FONT koji koriste imitira Cannibal Corpse, pa onda i zvuče kao Cannibal Corpse na EP-ju Lacerated Viscera. Dakle, ne mnogo originalno, ali ovo je vrlo korektan snimak, pogotovo jer je u pitanju dvočlani studijsku projekat gde jedan čovek piše i svira sve a drugi peva. Rifovi pristojni, aranžmani pristojni, produkcija pristojna, izvedba ubedljiva, pa kogod voli ovakav death metal, ima razloga za radost:
I u nekom istom dahu, evo ih i Italijani Becerus sa svojim drugim albumom. Ne pričamo o kopiji Cannibal Coprse, ali Becerus su izrazito „’90s“ u svojoj svirci i zvuku, sa old school prljavštinom i jednim vrlo „prirodnim“ pristupom izvedbi pesama koji jeste osvežavajući u ovoj eri strahovitih kompresija i digitalnog doterivanja snimaka. Pritom, pesme na Troglodyte su zapravo dosta solidni komadi pećinskog, zabavnog death metala koji se ne trudi da vam ogadi život nego nudi pristojnu mošpit zabavu. Kratko, slatko i, kad se sve uzme u obzir, ljupko:
Australijanci Idolatry imaju solidan Ep solidnog deaththrash zvuka pod naslovom Terminal Devastation. Tri pesme solidnog tempa, hrskava produkcija, jedan fin stav, sve je kako treba. Idolatry ne komplikuju, imaju trešerski napaljive rifove i refrene, kvalitetne moš-delove i sve je to moshpit-ready od prvog do poslednjeg tona:
Slovenci Mors Atra imaju u principu previše deathcorea u svom death metalu da bih ja to kao na keca zavoleo, ali, opet, album Eternal Rest je odličan. Ovo je fin blend tehničkog, brutalnog death metala i deathcorea u kome ta deathcore komponenta lepo služi da malo „ohladi“ tech-death napaljenost pa su pesme manje demonstracije navežbanosti a više, eto, PESME. Dobro napisano, sjajno odsvirano, ovo veoma jako hvata moju pažnju i vozi me u najbržoj traci. Produkcijom nisam najsrećniji ali dobro, ne ometa užitak. Dobri su Mors Arta, baš dobri:
Gnawing Void su iz Sinsinatija, a The Spiraling Decline im je debi album i ovo je vrlo pristojan death metal malo oprljen black metal plamenom, da zamiriše bolje. Pričamo o agresivnoj, brzoj muzici koja umešno pravi prostor za interesantne harmonske diverzije i mada je produkcija svakako relativno partizanska, muzika ima osoben identitet i dosta karaktera. Pevač Aaron David ima već dosta iskustva sa raznim death metal postavama a deluje kao da je sa ovom našao nešto novo i da je, zajedno sa ostatkom benda izrazito inspirisan da pruži memorabilnu partiju. Vredi poslušatii!
Blind Legions je split album indonežanskih Misanthropic Imperium i francuskih Risperidonia. Indonežani su SJAJNI, i njihov death metal uopšte ne liči na ono što najčešće čujemo iz Indonezije (mada je većina bendova o kojima pišem sa Zapadne Jave a ovi su sa Istočne), dakle ovo je više old school i po zvuku i po produkciji, ali i dalje odsvirano pod konac i sa MNOGO strašne, negativne energije. Risperidonia je, pak, trebalo da bude zajebantski grindcore bend ali je onda spontano morfovao u „ozbiljan death metal“, sa malo blek metal elemenata, a koji se bavi i socijalnim temama. I bojim se da je ovo, prvo izdanje za projekat posle demo snimka iz Juna, prilično jebeno ODLIČNO. Ovo je bombarderski death metal koji ide brzo, ima komplikovane ali zapaljive, pamtljive rifove i ne smara sa nekakvim „atmosferama“ i mačo kurčenjima. Mnogo je dobro celo ovo izdanje, pa izvolite:
Evo nas na kraju da se poslušaju krosžanrovska izdanja i heavy metal. Frontierer su ono što ja najčešće opisujem kao DRC-the band. Naime škotsko-američki, recimo matchore projekat ima toliko prejako komprimovan zvuk da je skoro nebitno što sve vreme vrište i kolju te instrumente kao da je 29. Novembar a oni su na imanju u okolini Negotina, pijani ko dupeta i više ne vide šta stavljaju pod nož. Mislim, EP The Skull Burned Wearing Hell Like A Life Vest As The Night Wept je BRUTALAN ali i da nije, jedva bi mogao da se sluša koliko je glasno masterovan. Eh, generalno, ovo mi se sviđa:
Britanci Kaine imaju novi EP, Crisis Averted, koji donosi pet pesama sa albuma iz 2018. godine, A Crisis of Faith u novim verzijama. Enivej, prtistojno je, ovo je heavy metal koji se ne trudi da rekonstruiše formate iz osamdesetih a opet nije ni „moderan“ ni u kom negativnom smislu, dakle, ovde nema napucane, preglasne produkcije, nema metalkoraškog teatra. Ono čega ima je pet pesama solidnog, energičnog metala, ni manje ni više. Lepo:
Chariots Overdrive su Kinezi ali su se preselili u Ameriku. U pitanju je mlad bend, koji tek počinje, ali eto, valjda je bolje početi iz Atlante nego iz Kine. Drugi demo benda, A Taikonautic Alchemist ima dve pesme himničnog NWOBHM stila. Ovo je demo pa se da progutati i ta hrskava a jeftinija produkcija (šarmantna je) a i pomalo usiljeno pevanje. Sve na gomili je jako simpatično i bend vredi pratiti. Mislim ako volite old skul hevi metal:
Dying Victims Productions ove nedelje i vrlo zanimljiv drugi album njemačkih Hexenbrett. Naslovljena Dritte Beschwörung: Dem Teufel eine Tochter, ovo je kolekcija heavy metal pesama sa jakom okultnom dimenzijom. Hevi metal rifovi, blek metal vokali, kičasta, teatralna atmosfera, miks koji treba da pomiri rokenrol i pozorište, ovo je baš onakvo krosžanrovsko izdanje kakvo nam je potrebno da nam otvori um za godinu koja nastupa, da tražimo u njoj više originalne muzike koja se ne plaši da eksperimentiše. U slučaju Hexenbrett eksperiment je veoma uspeo:
Ali Dying victims imaju JOŠ jedan album ove nedelje i to je debi EP za – ponovo njemački – Deadly Magic. I odličan je. Deady Magic sviraju progresivni heavy metal (sa thrash dodacima) ali u, jelte, STAROM značenju te reči, dakle, ovo nema veze sa modernim djentaškim i mastodontskim proggy tendencijama, i pričamo o nečemu što ćete voleti ako ste osamdesetih voleli Fates Warning, Crimson Glory, pa i, kako izdavač primećuje, Iron Maiden iz perioda Powerslave. Mislim, evo, priključite me na TU infuziju. …As Nightmares Gorged The Earth ima četiri pesme ali MNOGO svirke, produciran je vrlo lepo i, moram da kažem da su Dying Victims ove godine imali NEVEROVATAN niz izdanja i da se ponadam da će se tako nastaviti i naredne godine. Izvrsno:
Sue’s Idol iz Las Vegasa ima treći album, Kill the Beast, osam godina nakon drugog i, ovo je i dalje heavy metal sa apsiracijama da ponudi glamurozniju, neonskiju viziju ove muzike, sa dosta teatra ali i dosta melodije. Bubnjar Shane Wacaster, a koji radi i vokale, i šef je benda, nije neki VRHUNSKI pevač i album pati od malo suviše ’80s produkcije, ali sve je to vrlo simpatično i pesme su vrlo solidne pa od mene dobija preporuke:
Ruski Constrictor je generalno thrash metal bend, ali sa novim EP-jem, Second Coming su mnogo više unutar klasičnog heavy metal formata. Naslovna pesma je, na kraju krajeva obrada Alicea Cooopera a ostale dve autorske su raspevani, na momente mejdnovski melodični heavy metal koji prija i uhu i duhu. Lepo sve na gomili:
Za album nedelje dopustićete da budemo malo lokalpatrioti. Drugi album pančevačkog projekta Cmpt je pred nama i ako slušate samo jedan atmosferični blek metal album ove nedelje, neka to bude ovaj. Jer, mislim, nije što su naši, nego što je MNOGO dobro. Vladimir Uzelac je za sebe izgradio izuzetnu reputaciju na evropskoj sceni sa projektima poput Terrörhammer i All My Sins (i sviranjem u Kawir i The Stone) i nije ni malo iznenađujuće da Cmpt izdaje za ugledni Osmose Productions. Na utrini je kvalitetno napisana ploča pesama koje i pored svoje konfrontativne lo-fi fasade imaju dubinu, a atmosferičnost u njima zaista sugeriše jednu transcendentnu dimenziju pronalaženja nečeg onostranog u nama i svetu oko, jelte, nas. Trio ovde zvuči izuzetno dobro usvirano a pesme su, pa, memorabilne. Oppidum Panuka je najbliže HITU što atmoblek može da priđe ali ceo album je veoma dobar i od mene dobija, očekivano, jake preporuke. Kada sam pre dobrih šesnaest godina tadašnjem Uzijevom projektu, Dead Shell of Universe, dao jako pozitivan prikaz na Popboksu popio sam dosta negativnih kritika da sam pogubio konce, da nisam u toku, da hajpujem album samo zato što se, jelte, lično poznajemo itd. No, mislim da je Uzelac tokom deceniju i po daljeg marljivog rada potvrdio svaki superlativ koji sam o njemu tada umeo da kažem i nametnuo se kao trenutno bez diskusije najvažniji autor u domaćem blek metalu. Pa evo izvolite:
