Kao svaki dobar vojnik, pogledao sam Yakuza Princess, brazilski film iz 2021. godine, rađen po brazilskom stripu, napravljen da omažira japanske jakuza akcijaše iz sedamdesetih i dodatno nameran da lansira filmsku karijeru japansko-američke pevačice Masumi. Ovo bi bilo ambiciozno i u redovnim uslovima a za film koji je sniman i montiran tokom najžešćeg pandemijskog udara je valjda dovoljno to što se pojavio i što u njemu ima dosta toga što se može pohvaliti. Drugim rečima, Yakuza Princess je dosta slab film koji će, svejedno, biti lepa uspomena ljubiteljima akcionog bioskopa, pogotovo onima koji se lože na japanske jakuza filmove od pre pola veka i njihovu rekonstrukciju u ovom stoleću od strane režisera kao što su Beat Takeshi Kitano ili Takashi Miike.
Yakuza Princess je režirao Vicente Amorim, jedan od prodornijih savremenih autora u Brazilu, čovek sa nekoliko uspešnih televizijskih serija uključujući Netfliks radove kao što je ovogodišnji biografski miniserijal o Ayrtonu Senni, Senna, ali i sa desetak bioskopskih filmova od kojih su verovatno najpoznatiji Motorrad iz 2017. godine (o grupi dirt bike rekreacionista koje progoni motoristička banda sa mačetama) i akcioni krimić A Divisão (The Division) iz 2020. godine. The Division je bio srazmerno uspešan i dobro primljen film pa je Amorim za svoj sledeći projekat odabraio ekranizaciju grafičkog romana Samurai Shiro poznatog savremenog brazilskog autora po imenu Danilo Beyruth. Beyruth je iz Sao Paola i neki od njegovih autorskih stripova su finansirani i iz javnih fondova, a što je slučaj i sa ovim filmom koji, iako čista fantazija, ima utemeljenje u činjenici da ovaj grad sadrži najveću japansku dijasporu bilo gde u svetu sa više od milion i po japanskih migranata, pečalbara i njihovih potomaka koji žive u kvartu Liberdade. Iako Beyruth ima već solidno prisustvo u severnoameričkom stripu – radio je za Marvel mada sam ga ja proletos ekstremno hvalio za izvrsni Imageov Deep Cuts – Samurai Shiro, u Brazilu izašao 2018. godine, koliko znam, još nije dobio izdanje ni u SAD a ni, bogami u Evropi (sem ako postoji neko opskurno portugalsko izdanje koga nisam svestan). Utoliko, sasvim je prihvatljivo i razumno što je ekranizacija odabrala da se brendira pod drugim imenom, pogotovo jer je ovde, kako rekosmo, u centar priče stavljen ne sam Shiro, već žena po imenu Akemi a koju igra pevačica Masumi.
Rođena u Los Anđelesu, Masumi je dobar deo svog detinjstva provela na transverzali Tokio-Njujork-DC da bi onda u Teksasu, i to baš u Dalasu, započela muzičku karijeru. Masumi je više klasičan singer-songrajter nego nekakav severnoamerički J-pop derivat i zapravo je krenula od, jelte, donjeg stepenika, nastupajući sama sa gitarom po barovima. Kažu da je jedan od formativnih momenata u njenom životu bio kataklizmični zemljotres u Japanu 2011. godine koji ju je na neko vreme zarobio u kafeu ispod nivoa tla u Tokiju, a gde je došla (u Tokio, ne u kafe) da studira na Međunarodnom hrišćanskom univerzitetu ali ju je onda zemljotres resetovao pa se tri meseca kasnije vratila u SAD i rešila da je muzika ipak njena najveća strast i da će se njome baviti u životu. Pesma Run, Baby, Run koju je napisala da na neki način uhvati ceo komplikovani psihološki konstrukt lutanja, potonuća u depresivnost i vozdizanja iz depresije sa novom čistotom vizije o svom životu je onda, zgodno, dospela i na saundtrak ovog filma a koji je, ako se ne računa kratko pojavljivanje u seriji Posse iz 2019. godine, njen kinematografski debi.
I, da se razumemo, Masumi se vrlo solidno pokazuje u ovom filmu, a koji je prepun japanskih glumaca iz Japana koji moraju da glume na Engleskom, a onda i japanskih glumaca iz Brazila koji moraju da glume na Japanskom a to čine sa neodoljivom tvrdom akcentuacijom brazilske verzije Portugalskog jezika.
Kao i dobar deo produkcija koje su sklapane više po principu brand-power rejtinga a manje sa ambicijom nekakve koherencije, Yakuza Princess je frankenštajnovska – a ovo mislim u najljupkijem mogućem smislu – reimaginacija Sao Paola kao mračne metropole neona, nakita i noćnih klubova (dnevnih scena u filmu jedva da ima) koja ni ne pokušava da nam proda nekakvu autentičnost. Iako sniman na lokaciji, u četvrti Liberdade, ovo je mnogo više film imaginarnih prostora i halucinantnih noćnih pustolovina nego bilo koja vrsta dokumentarističkog prikaza života japanske dijaspore u Brazilu. Svakako, „stvarnost“ postoji tamo gde želite da je nađete, od prepoznatljivih kadrova buvlje pijace na kojoj Akemi, Masumin lik, radi (i tetovira se) pa do pojavljivanja stripa Samurai Shiro u trinaestom minutu filma, ali ovo je film koji sa žanrovskim tropima radi toliko intenzivno da je fer reći kako u njemu suštinski nema ničeg autentičnog. Dve jakuza frakcije sa korenima u Japanu se i u Sao Paolu sukobljavaju vadeći pištolje i katane bez ikakve brige o tome da će nekakva policija da naiđe i prekine ih kada je najslađe, gangsteri su prekriveni irezumi tetovažama živih boja i nose crne sakoe sa značkama koje ukazuju na pripadnost klanu, a na malom imanju na periferiji grada živi grupica old school gokudo-penzionera (oba pola) u tradicionalnim nošnjama, koji sede, pričaju o tome kako se u njihovo vreme među kriminalcima cenila čast, i gledaju, na prastarom crno belom televizoru, Langov nemi špijunski masterpis, Spione, i to scenu u kojoj Matsumoto izvršava harakiri, koliko može da se kaže, na beskonačnom ripitu.
Yakuza Princess je ceo sagrađen od klišea, stereotipova, citata, omaža* i reciklaža – na primer, mač oko koga se vrti deo zapleta ne može da bude obična, kvalitetna katana već, znate već MASAMURA katana sa ISTORIJOM i MITOLOGIJOM koje se više ne mogu razdvojiti jedna od druge – i njegov problem nije u njegovoj suštinskoj derivativnosti već u tome da ekipa koja ga je radila, prevashodno ona zadužena za pripovedanje, nije obavila sjajan posao.
* lik koji se zoveTakeshi očigledno aludira na Takeshija Kitana, a Chiba na Sonyja Chibu
U prvom redu ovo je, a tu čak ni ne računam Beyruthov scenario za strip, potpisalo čak SEDAM scenarista i na šta je shooting script ličio neću ni da mislim. Onda je Amorim i u egzekuciji napravio neke dosta nesrećne odluke i Yakuza Princess je film koji počinje i završava se sa par scena koje slobodno možemo smatrati izvrsnim, ali ga ka dnu vuče predugačak, prespor, prePRAZAN središnji deo u kome se ne događa ništa zanimljivo a likovi propuštaju nabačene voleje da se malo razrade, očoveče, podebljaju.
Nije neka velika retkost da ovakvi narativ kreću in medias res. Amorim nam odmah na početku prikazuje masakr na maloj svečanosti mafijaške porodice u Japanu i ovo je izvrsno stilizovan momenat nasilja i akcije – ginu i DECA, za ime sveta – gde nam je odmah jasno kako devojčica koju gledamo izrasta u mladu ženu iz čije kendo-maske posmatramo dobar deo scene koja se dešava dvadeset godina kasnije dok je sensei (odlična mala uloga sa Toshijija Takeshimu) podučava da mora da postane „jedno sa mačem“. Kadriranje je ovde maštovito, rezovi dinamični i smisleni, a druge uvodne scene gde gledamo muškarca bez imena, bez pamćenja ali sa MNOGO ožiljaka (Jonathan Rhys Meyers) kako se budi u bolnici i na kraju iz nje beži noseći sa sobom katanu sa kojom su ga par dana ranije pronašli onesvešćenog, su takođe dinamične i zabavne. Treća nit priče u kojoj prekaljeni jakuza-veteran Takeshi (Tsuyoshi Ihara) direktno iz kreveta u kome je, sugeriše nam se, od seksa odvalio lokalnu profesionalku odlazi u podrum da ispituje vezanog kriminalca i tokom tog ispitivanja saznaje strašnu tajnu je takođe izvrsno formatirana i mada nemamo pojma ŠTA se dešava, Yakuza Princess nam u prvih petnaest minuta zabacuje mnogo vrlo prijemčivih mamaca.
Masumi je sasvim solidna u svom prikazu Akemi, mlade žene koja se nikada nije osećala sasvim-svoja na svome u Brazilu i nikada nije ZAISTA shvatila zašto je siroče koje je podizao sada-mrtvi-deda i mada film i ovde prolazi kroz hrpu klišea (najbolja ortakinja je crnkinja sa izblajhanom kosom, Masumi peva na svoj rođendan u lokalnom klubu, pojavljuje se grupa pijanih lokalnih đilkoša koja ne ume da shvati kada im se kaže „ne“), sve je urađeno vrlo efikasno i priču tera napred lepim korakom.
No, nakon što se Akemi i bezimeni gaiđin utekao iz bolnice sretnu i, kroz sukob sa lokalcima skuju neugodan savez iz koristi, film kreće da strahovito šlajfuje. Akemi se pretvara u isprazan lik kome se stvari događaju i Masumi do kraja baš i ne uspeva da nam proda tu ideju da je konačno shvatila oko čega se sukob vodi i kako ona u njemu pronalazi svoju stranu, a Jonathan Rhys Meyers je KRIMINALNO neiskorišćen. Zapravo, nisam siguran kako je njegova karijera uopšte došla do tačke da igra sporednu ulogu u jednom ovakvom filmu jer u pitanju je verovatno jedan od najlepših muških glumaca koji su omirisali Holivud u poslednjih četvrt veka i do sada je trebalo da bude ime sa TEŽINOM. No, Irac kao da će večno biti osuđen da igra sporedne uloge u akcijašima koje prave van-holivudski autori sa ambicijama da Holivudu pokažu da i na drugoj strani ima ljudi koji ZNAJU. Rhys Meyers, da se dogovorimo, možda nije najveći glumac svih vremena, ali on ovde baš i nema šta da glumi, plus, kako rekoh, on je i na polovini svojih četrdesetih godina i dalje veoma lep čovek a Amorim ga ceo film prikazuje kao neobrijanog, naduvenog od batina, izlepljenog flasterima i lica išaranog ožiljcima. Besmislen miskast i propuštena prilika.
Mnogo bolje prolaze, mislim, Tsusoyhsi Ihara i Eijiro Ozaki koji filmu daju propulzivnu energiju suprotstavljenih jakuza-oficira sa svim nakupljenim besom i decenijskom ogorčenošću koje ovakve uloge zahtevaju. Ne pričamo o nekakvim veteranima jakuza-filmova, Ozaki pogotovo igra prevashodno u zapadnim, serijskim produkcijama (uključujući Altered Carbon, Shogun, Magnum P.I., The Man in the High Castle itd.), dok je Ihara nešto bliži akcionim korenima sa istorijom učenja da bude kaskader a onda sa ulogama u akcionim filmovima tipa Brave Hearts: Umizaru ili Mission Impossible: Samurai, pored neprebrojnih komedija, porodičnih filmova i televizijskih serija u kojima je glumio. No, i Ihara ima respektabino međunarodno iskustvo i igrao je u Florentinovom Ninja iz 2009. godine, naspram Scotta Adkinsa, u Kiriyaovom Last Knights (pored Clivea Owena i Morgana Freemana, moliću) a pojavljuje se i u prošlogodišnjem Sidonie in Japan koji je režirala Élise Girard i igra ljubavnika jedne i jedine Isabelle Huppert. Ljubitelji Takashija Miikea pamte ga i iz Miikeovog 13 Assassins i mislim da je fer reći da je Ihara, čovek koji i sasvim solidno barata Engleskim jezikom, neko ko zaslužuje da ga zapadna publika više gleda.
Pogotovo što je njegov lik verovatno najbolji u celom filmu. I ovde imamo stereotipnu karakterizaciju na delu, naravno, ali Ihara podseća zašto su loši momci poput njegovog Takeshija često tako magnetski privlačni, emitujući neumoljivu harizmu i rođen-loš cool faktor kad god se pojavi u kadru. Kada se on i Ozakijev lik Kojiro nađu jedan naspram drugog u tih par scena koje imaju zajedno i krenu da ukrštaju metaforičke penise, čoveku bude malo žao što ovo nije film prevashodno o njima dvojci.
Yakuza Princess, dakle, pati od sporog, dosadnog srednjeg dela, tokom kog sam se izrazito borio sa snom. Ovo je bez problema moglo biti skraćeno za petnaest minuta, da film dovede na trajanje od vitkih sat i po a da gledalac ne izgubi ništa bitno ni u priči, koja ne postaje jasnija na ime „objašnjavanja“ koje se ovde odvija, ni u likovima koji ne produbljuju ni svoje karaktere ni nekakvu međusobnu hemiju. Postoji tu i dramaturški upitna odluka da se u par koji čine Akemi i Shiro (kako Rhys Meyersov bezimeni lik biva retroaktivno nazvan u završnici) dekonstruiše uvođenjem Takeshija koji u poslednjoj trećini filma postaje Akemin saradnik, slučajni partner, neugodni saveznik od kojeg je do malopre bežala a sada zajednički objavljuju rat „lošim“ jakuzama, i to nakon što joj Takeshi otkrije „strašnu“ tajnu vezanu za Shira. Jasno je ZAŠTO se ovo radi – dinamizuje se odnos među likovima, protagonistkinja više ne zna kome sme da ZAISTA veruje itd. – ali Amorim ne barata materijalom kako treba, pogotovo ne dopušta samoj Masumi da proživi ovaj kopernikanski obrt i ovo film sapliće onda kada je najranjiviji.
No, ur-problem koji Amorim samom sebi pravi i ne uspeva da ga reši je što gledalac nema nikakvu emotivnu investiciju u Akeminog pokojnog dedu a koji je glavna motivacija za sve što ona radi i moralni etalon prema kome ona podešava svoje odluke, pa onda ni otkriće vezano za Shirovu ulogu u njegovom smaknuću istom tom gledaocu ne znači ništa. Rizik koji donosi započinjanje priče usred već odavno započetog rata i davanje likovima i gledaocu informacija samo upust i na kašičicu je i taj da, kad dođe do klimaksa priče, gledalac nije sasvim siguran šta se dešava, za koga navija – pošto likovi, naravno, menjaju lojalnosti – i zašto bi za sve trebalo da ga bude briga. Amorim ovde ne uspeva da položi TAJ ispit.
No, ono gde briljira su izgled i vizuelni stil filma. I sad, lako je reći da je ovde Pedro Saboya, zadužen za kolorne korekcije odradio najveći deo posla i da Yakuza Princess svoj bajkovito-psihodelični izgled duguje pre svega njegovom naoporu, ali ovo bi bilo nepravednao ne samo prema scenografima, osvetljivačima i kostimografima koji briljiraju kroz ceo film (iako Warner Bros. sebe potpisuje kao jednog od koproducenata, sav ovaj talenat je lokalni, brazilski, i to vredi da se prepozna) već i prema samom Amorimu koji je u vizuelnom smislu izuzetno posvećen. Svaki kadar je ovde promišljena kompozicija i Yakuza Princess naprosto nema filer-momente koje vidite da je snimila druga ekipa i da služe samo da popune minutažu. Ovde se, posledično, nećete saplitati o direct-to-video readymade rešenja u kojima dronovi slikaju grad iz visine kroz riblje oko ili onima gde gledate ubrzani snimak urbanog sabraćaja sa svetlima koja jure po ulicama kao termiti po košnici – Yakuza Princess svaki kadar stavlja u službu pripovedanja i u svakom pazi šta će se u njemu naći, kako će objekti biti raspoređeni na slici, uključujući po dubini, i koje će boje biti naglašene.
I mada u nekom estetskom smislu Yakuza Princess ne donosi inovaciju u žanr gritty akcijaša, dakle, sav taj neon, noć i nasilje su standardni žanrovski nameštaj, nivo egzekucije koji Amorim demonstrira je daleko iznad proseka. Direktor fotografije, Gustavo Hadba, iza sebe ima bezmalo četiri decenije iskustva i njegove prethodne saradnje sa Amorimom su očigledno izgradile jedno međusobo razumevanje visokog nivoa pa se ovaj film naglašeno ističe između žanrovskih sestara i braće, sa bilo koje strane Pacifika da gledate.
I, u istom dahu, Yakuza Princess ima IZVRSNO urađenu akciju. Nema je ni iz daleka dovoljno, kad se gleda cela minutaža filma, ali ovde je Agnaldo Bueno uradio neke vrlo solidne koreografije a način na koji ih Amorim snima a onda i montira je osoben i veoma memorabilan. Pritom, pristup koji se ovde vidi je visoko rizičan jer su akcione scene razbijene na komadiće povezane brzim rezovima (Danilo Lemos i još dvoje saradnika u montaži) a što je, barem što se mene tiče, u 99% slučajeva smrtna presuda za akcioni film. No, Amorim uspeva da stalne smene pozicija kamere i kretanje po sceni, od lika do lika, kroz rezove bude ne samo strahovito energično već i neočekivano čitko. Ovo je pritom visceralno urađen akcioni program, sa krvlju, probadanjima sečivima i jednom slatkom goofy amputacijom (imamo i jedno odsecanje glave na kraju ali ono je urađeno „artističkije“), ali energiju svemu pre svega daje ta kinetičnost tela u pokretu, padanje po inventaru, skakanje i bacanje. U jednoj sceni pred kraj filma se u istoj prostoriji bori nekoliko osoba i Amorim dve od njih oblači u žute trikoe u očiglednom omažiranju ikoničkog izgleda Brucea Leeja (iz Zmajeve igre smrti, mada ga je on nosio i ranije) i ovo je izvanredno dinamična, moćna scena brutalne akcije. Završnica, koja je sporija, sa dosta napetog spremanja i kratkim akcionim detonacijama (Shiro sa vezanim rukama ovde briljira) je bliža japanskim predlošcima i odlično snimljena.
I to je onda Yakuza Princess – film koji bi ZNAČAJNO profitirao od pročišćenije dramaturgije ili, ako ne to, onda barem od strožeg pristupa materijalu u sobi za montažu. Napravljen da podseća na jeftini direct to video naslov ali sa vizuelnim i akcionim programom DALEKO iznad nivoa koji ovo sugeriše, on ne uspeva da dobaci do statusa „kultnog klasika“ ali i ovako nesavršen kakav jeste zavređuje da ga svaki ljubitelj akcije, pogotovo one sa azijskim šmekom, pogleda.
