Transformers, rebutovani serijal o popularnim transformišućim robotima koji danas izdaje Image Comics u produkciji Skybound Entertainment (firme čiji je osnivač i predsedavajući Robert Kirkman, istovremeno i CEO Image Comicsa) je bio najprodavaniji strip u Americi 2023. godine i jedan od najprodavanijih 2024. godine, sa prvim brojem koji je otišao u preko 150 hiljada kopija ali onda i trinaestim, iz Oktobra prošle godine koji je prodao oko sto hiljada a što je IMPRESIVNO. Ove cifre su indikativne, pogotovo kada se vidi da su i slabije prodavani brojevi Transformersa redovno bili prodavaniji od svakog DC stripa na tržištu i uglavnom se borili u prvih deset sa Marvelovim blokbasterima poput Ultimates, X-Men itd. Štaviše, da Marvel nije relansirao celu svoju X-Men liniju 2024. godine, sasvim bi zamislivo bilo da su Transformersi i tu godinu završili kao nesporni šampioni.
Iz ovoga vredi izvući pouke, svakako one vezane za zapošljavanje kvalitetnih autora, pažljiv urednički rad i spretno hajpovanje čitavog relansiranog „Energon univerzuma“ u kome pored Transformersa imamo i nove verzije drugog velikog Hasbrovog IP-ja, G.I. Joe (kao i odlični Void Rivals o kome sam pisao ovde), ali mislim da je ovo i dokaz da su Transformersi naprosto izdržljiv, dobro osmišljen koncept koji je istrpeo test vremena i nije se izlizao ni posle, iskreno, neverovatnog broja filmova ispalih iz radionice Michaela Bayja. Kao i Teenage Mutant Ninja Turtles koji su i sami danas skoro drsko popularni, Transformers je primer koncepta vrlo duboko utemeljenog u popularnoj kulturi i šmeku osamdesetih godina prošlog veka, ali koji je uspeo da se nečim izdvoji, nadraste svoju konkurenciju – od koje se nije nužno inicijalno PREVIŠE razlikovao – i opstane do duboko u dvadeset prvom veku. No, za razliku od Turtlesa koji su nastali kao nezavisni strip nameran da satirizuje gritty superherojštinu Franka Millera, Transformers su mnogo više „korporacijski“ produkt za koji je konzistento iznenađujuće da ima ovoliko duše posle OVOLIKO decenija.
Nastali u Japanu kao linija igračaka firme Takara Tomy koja je spajala omiljene dečačke koncepte – robote i automobile – u jedno, Transformersi su eksplodirali na globalnom nivou kada ih je licencirao američki Hasbro, a pogotovo nakon animirane serije započete 1984. godine što je osvojila svet svojim prikazom rata između Autobota i Decepticona, suprotstavljenih frakcija vanzemaljskih robota koji se bore na planeti Zemlji nastavljajući sukob dugačak stotinama godina. Iako Transformers imaju srazmerno jedostavan „lore“, za ovih četrdeset godina je on dobio i neke zanimljive preokrete i evolucije, najviše zapravo baš u stripovima a koji su, u ovom veku, u okviru IDW-jeve produkcije, izbacili neke od najsmelijih narativa što nisu imali problem da žestoko protresu istoriju i osnovne koncepte ovog univerzuma, dovodeći, u jednom momentu, rat do kraja i pokazujući šta se dešava POSLE rata.
Još u IDW-u su onda uradili rebut celog univerzuma, da bi mogli da prave nove stripove, ali sa prelaskom licence u Skybound bilo je jasno da ćemo ponovo krenuti ispočetka. I, mada je to jedna od svakako najzaslužnijih stvari za uspeh ovog stripa, vredi pomisliti i kako je pomalo i „bezbedna“ strategija stalno kretati iz početka i stalno igrati na oprobanu kartu prvog kontakta između ljudi i inteligentnih vanzemaljskih robota. Ovo je nešto što superherojske kuće stalno rade i Skybound je definitivno odlučio da je to najbolji pristup, dajući celom univerzumu (koji sada spaja i G.I. Joe i Transformers) mogućnost da krene iz početka a da autori dobiju mogućnost da već poznate narative ispričaju na „svoj“ način.
I, sad, imam razne misli i emocije vezane za to kako je Joshua Williamson rebutovao G.I. Joea, ali o tome ćemo pisati neki drugi put. Danas sam tu da kažem da je to što je Skybound poverio Transformerse na izvođenje Danielu Warrenu Johnsonu bila svakako najispravnija odluka u istoriji odluka. Johnson je ne samo čovek koji METAL kao koncept više nego razume, voli i poštuje (u jednoj od epizoda započinje odgovore na pisma čitalaca pominjući da sluša novi Blood Incantation PA BRAVO SINE MOJ) nego i možda meni u ovom trenutku najomiljeniji američki crtač mejnstrim stripova, POSEBNO ugođen na crtanje monumentalne, strahovito dinamične akcije. Drugačije rečeno, ako vam treba neko da nacrta robote visoke po dvadeset metara kako se šibaju uličnom verzijom kung fua i jedan na drugom primenjuju rvačke zahvate, Daniel je APSOLUTNO vaš čovek. Oh, i ubaciće, bez da ga molite, i scenu u kojoj Optimus Prime sopstvenom otkinutom rukom umlaćuje mrskog Decepticona do skoro totalnog uništenja.
Johnson u uvodu za serijal vrlo jasno ukazuje da su Transformersi formativni koncept za njegovu psihu, da je kao klinac ludeo za animiranim filmom i da su inventivni japanski dizajn-koncepti likova bili velika škola i motivacija za njega da nauči da crta a da zatim nauči i da crta dovoljno dobro da bude profesionalac. Kao scenarista celog serijala (koji, u momentu dok ovo kucam ima četrnaest epizoda i bez gubljenja daha nastavlja da vozi) i crtač prvih šest epizoda, Johnson je u ovaj strip udahnuo vrlo ličnu, vrlo emotivnu energiju koja se jako oseća kada ga čitate. Ovo decidno NIJE samo dobro plaćena tezga za Johnsona i njegov pristup ponovnom pripovedanju priče o ratu za Cybertron i preseljenju tog rata na Zemlju je prepun za njega karakteristične ratne melodrame, operske epike, situacija u kojim likovi gube druge likove i nastavljaju da žive traumatizovani tim gubitkom.
Štaviše, čitav prvi narativni luk pa i dobar deo drugog se bave upravo time da neki od oživljenih robota na obe strane shvataju da su na novoj planeti i da su njihovi ratni drugovi još uvek deaktivirani – odnosno privremeno mrtvi – a da pronalaženje dovoljno energije na Zemlji da se oni vrate u život podrazumeva mučan, očajnički rat za svaki kilodžul protiv jednako očajnog neprijatelja. Ovi roboti su puni uspomena na ratne strahote, herojstva drugova uz koje su se borili i njihove smrti i odlaske, ali i trauma koje sve to podrazumeva, pa je i mogućnost da se neki od starih drugova ožive i da se odnese pobeda makar u bitki ako već ne u ratu koji se sada vodi na sasvim drugom kraju svemira, ih motiviše da rade stvari koje će onda stanovništvu Zemje doneti mnoge nedaće.
Johnson vrlo malo odstupa od standardne narativne postavke, ali njegovo uvođenje likova Sparkyja i Spikea Witwickyja, sa komplikovanim međusobnim odnosom, porodičnim gubicima i ratnim traumama koje ih opterećuju je sigurno i vrlo „johnsonovski“ postavljeno. Iako su ljudi za džinovske robote „mekani“ i „slabi“, pa ih Decepticoni posmatraju praktično kao puževe golaće čiji su životi bezvredni, Optimus Prime u njima prepoznaje srodne duše koje poznaju bol gubitka ali i heroizam koji podrazumeva nenapuštanje svojih bližnjih niti svojih principa pred često nesrazmerno velikim pretnjama. U jednoj sceni Sparky sa strahopoštovanjem što priča sa robotom veličine trospratnice a koji je ujedno i veteran galaktičkog rata kaže da su oni za njega bogovi, ali Optimus bez ikakve manipulantske ambicije kaže da isto to on može da kaže za njega i ostale ljude koji žive u sasvim različitom svetu i suočavaju se sa sasvim različitim iskušenjima i sami istrajavaju tamo gde bi drugi nestali.
Ovo je lepa razmena, u skladu sa Johnsonovim duboko proživljenim humanističkim idejama o tome da su ljudi onoliko jaki sa koliko istrajnosti i dostojanstva nose svoju traumu, a služi i da onda pokaže razliku između Autobota – koji prihvataju Optimusov pogled na ljude i posle kratkog vremena ih doživljavaju kao sebi ravne, prirodne saveznike – i Decepticona čiji se pogled na ljude unapredi najdalje do mesta na kome ih smatraju za ipak kredibilnu pretnju njihovom planu da planetu Zemlju po ubrzanom postupku eksploatišu i sve njene resurse pretvore u energiju koja će im pomoći da vladavina Decepticona na matičnoj planeti Cybertron bude utemeljena za mnogo vekova u budućnosti.
Ima ovde, naravno i lakšeg sadržaja, i mada je omiljeni Bumblebee – jedini Transformer koji je dobio sopstveni, na lik usredsređeni film – zapravo odsutan iz gotovo čitavog narativa – dovoljno drugih robota sa šarmantnim personama ovde defiluje kroz kadar da se duh starih crtanih filmova ne zaboravi i da čitalac ne bude preopterećen melodramom i traumatizujućim momentima.
Ako nemate prethodna iskustva sa Transformersima, stoji i da ovaj strip na vas baca dosta novih termina, ideja i kondenzovane viševekovne istorije koje treba pohvatati u letu, zajedno sa imenima koja su neupućenoj osobi vrlo slična (Starscream, Shockwave, Skywarp itd.) a da će dizajn robota, ma koliko da su Johnson i kasniji crtači marljivo radili na tome da svaki od njih ima prepoznatljivu fizionomiju, konturu, kolorit itd, često biti isuviše sličan da bi čovek mogao da ih tako lako razlikuje.
No, to nekako ide uz teritoriju Transformersa i iako ovo JESTE strip sa mnogo likova, prethodne istorije, specifične terminologije i osobenog vizuelnog dizajna, on će i laika, verujem, uvući u sebe tim žustrim, emotivnim pripovedanjem i, naravno, prvorazrednom grafičkom naracijom.
Johnson nije čovek komplikovanih narativa i zapravo je ovaj Transformers najsloženija priča koju sam ga do sada video da priča. U njoj ima najviše likova, pripovedanje se događa iz više perspektiva, na više mesta u svemiru, a skokovi između nekoliko vremenskih planova su – pogotovo u kasnijim epizodama – sve češći. No, ovo je i dalje jedna suštinski jasna priča gde se dve jasno, distinktno različite frakcije jedne iste vrste bore oko jasno utvrđenih resursa sa jasnim motivacijama. Štaviše, Johnson ovde vrlo fino pokazuje da Autoboti i Decepticoni nisu samo odraz jedno drugog u ogledalu, utemeljujući činjenicu da su Decepticoni u ovom trenutku dominantna frakcija na matičnom Cybertronu i da tamo Autoboti jedva preživljavaju, a na šta se onda lepo nadovezuje činjenica da je Optimus Prime spreman da Zemlju gleda kao svoj novi dom za koji se vredi boriti i da ga, zapravo, vraćanje u rat na Cybertronu ne zanima koliko pokušaj odbrane novog i neukaljanog habitata od deceptikonske eksploatacije.
Naravno, ne vide svi Autoboti stvari kao Optimus Prime, pa i među njima ima lepih tenzija i suprotstavljenih pogleda, čime njegova novostečena ljubav prema ljudskoj rasi, pa čak i žrtvovanje nekih esencijalnih resursa bitnih za robote kako bi se pomoglo ljudima, ima neku vrstu ikonoklastičnog, revolucionarnog prizvuka. Ovo se pogotovo dalje podvlači kada jedan od ljudskih likova (štaviše jedan od ŽENSKIH ljudskih likova) dobija tretman kao da je robot i dopušta joj se ulazak u njihovu socijalnu hijerarhiju čime se puko ratno savezništvo izdiže na jedan viši nivo. U globalu, do svog četrnaestog broja Transformersi već pričaju nekoliko distinktnih priča sa distinktnim likovima, ali one su sve deo iste tematske celine i iste „priče“ a što je idealna situacija za strip ovog tipa.
Druga idelna situacija su ti izvrsno odabrani crtači. Sam Johnson je, ponoviću, možda moj najomiljeniji crtač u američkom mejnstrim stripu u ovom trenutku i njegovih prvih šest brojeva – uz kolore Mikea Spicera i letering Rusa Wootona a koji ostaju na serijalu i dalje – su među najfinijim radovima vezanim za Transformers ikada, u bilo kom medijumu. Johnson je perfektan crtač za strip u kome se mašine veličine solitera tuku rukama i nogama, bacaju jedni druge po krajoliku i, transformišući se u motorna vozila, letelice i građevinske mašine jedni drugima nanose strahovite „robotske“ ozlede. Elastičnost njegovih figura nije nimalo neprirodna bez onzira na to što su napravljene od metala a taj metalni kvalitet mu i daje mogućnost da sa njihovom anatomijom radi strašne stvari koje bi inače, da se radi o likovima od krvi i mesa ovaj strip oterale u teritoriju splatter horora. Mislim, u jednoj sceni vidimo kako jedan robot drugom kleči na grudima i davi ga a što bi moralo da NEMA SMISLA, a opet je u pitanju strahovito moćan, mučan i evokativan prizor
Naravno, Johnson je i inače izvrstan vizuelni pripovedač a Jorge Corona koji ga je na crtežu nasledio posle prve priče je verovatno bio najbolji moguć izbor. Venecuelanac ima mnogo iskustva sa superherojskim stripom (poglavito u DC-ju) a sa Transformersima je bio vidno nadahnut da eksperimentiše sa razmerama, sa pesrpektivama, dinamičnim lejautom, pa posle prve, malčice smirenije epizode, njegovi kasniji brojevi sasvim pariraju Johnsonovim radovima po energiji i dinamici. Corona i nadalje ostaje glavni crtač serijala a jako prijatno iznenađenje je onda Jason Howard na trinaestom i četrnaestom broju i priči koja se mahom bavi događajima iz prošlosti. Ovaj stari saradnik Roberta Kirkmana (na serijalu The Astounding Wolf-Man, naravno) generalno ima „omladinskiji“, ležerniji stil, ali je za Transformerse posegao duboko u sebe i našao svog unutrašnjeg metalca, besprekorno se nastavljajući na rad prethodna dva crtača. Spicerovi kolori su svakako ujedinjujući element na grafičkom planu, sa svojim jakim, intenzivnim bojama i smelim jukstapozicijama (na primer crveno i žuto protiv ljubičastog i zelenog, sa sve metalno sivim, i to sve u istom kadru), kao što je i Wootonov letering, urađen da likovima i frakcijama da distinktne glasove i karaktere.
Transformers je, dakle, jedan vrlo dobro urađen mejnstrim strip. Ovde nema nekog velikog eksperimentisanja, lomljenja kalupa, traženja nekakve revolucionarne perspektive, ali Johnsonov scenario i art direkcija pucaju od lične, duboko ljudske emocije i energije i uspevaju da, evo, skoro godinu i po dana u trenutku dok ovo pišem, ovaj strip drže da bude uzbudljiv, dinamičan, neposredan, da se zaista obraća čitaocu na jednom fundamentalnom nivou i pokazuje mu da je rat mesto najvećih ljudskih patnji ali i najvećeg heroizma. Mislim da su i Skybound i Image i Hasbro dobili i više nego što su se nadali. A ako Transformerse istorijski volite, ili ako sa njima nemate iskustva ali vam sve to deluje makar zanimljivo, izvolite do Imageovog sajta, pa kupujte i čitajte.
