Kako sam negde to već rekao – a povodom Marvelove najave o novom početku za njihov Ultimate Universe – samo je ispravno, i uostalom i kreativno najuzbudljivije da čovek koji je Ultimate Universe ubio, ali na najhumaniji, kreativno najispravniji način, bude taj koji će ga podići iz mrtvih, dati mu novi život i nekako učiniti da to sve IMA SMISLA. Danas pričamo, dakle, o tri stripa kojima je Jonatan Hickman – jer, kad kažu „zovi čovika“, na OVOG čovika misle – 2023. godine restartovao Ultimate liniju Marvelovih stripova i tome kako to, pa… IMA SMISLA. Za razliku od mnogih drugih restarta, rebutova, renumeracija, i sličnih fejk „novih početaka“ na koje se američki superherojski mejnstrim u stripu (a nažalost i sve više na filmu) zabrinjavajuće mnogo oslanja, a koji su neretko, izvinićete što koristim tehnički termin, goli kurac, Hickman je ipak neko ko ovakve stvari NE MORA da radi i onda, kada ODLUČI i prihvati da ih radi, on ih radi onako kako TREBA da se rade, dakle, visokokonceptualizovano, zrelo, odvažno. Nisu ovo, da se razumemo, nekakvi arthouse stripovi, ovo je i dalje superherojski mejnstrim, ali ovo je superherojski mejnstrim iz jedne alternativne istorije u kojoj su superherojski mejnstrim stripovi nastavili da sazrevaju sa svojom publikom i nisu ušli u stalni ciklus restartovanja i rebutovanja ne bi li NEKAKO uvukli u auditorijum i te proklete mlade čitaoce bez kojih nema budućnosti. U tom smislu, novi Ultimate Universe je, moglo bi se reći i donekle konzervativan projekat i bizarno je da jedan konzervativan projekat zapravo ide dalje, smelije i interesantnije od stripova koji se upinju da dosegnu nove čitaoce. BUT HERE WE ARE.
To je, naravno, zato što se taj „glavni“ mejnstrim (i, da, svestan sam terminološke konfuzije koju upravo kreiram, ali ekstremni uslovi zahtevaju ekstremne odgovore), rekosmo, svakim svojim recikliranjem pokušava da se vrati na fabrička podešavanja, ponovi motive, zaplete i priče koje je nekada narod voleo u nadi da će ih i ovaj narod danas voleti, dok je Hickman neko ko NEĆE da radi ovakve stvari i ŽELI da nastavi da evoluira viziju Marvelovog univerzuma, da vidi šta JOŠ može da se uradi sa starim likovima i starim kostimima, kada se oni stave u nove situacije, a na njih bace nove ideje.
Da budem i još jasniji, nije ovo ni neka AVANGARDA, dakle, ovo nije ni Mooreov Miracleman pa ni Morrisonov Animal Man, i novi Hickmanovi Ultimate stripovi su pre svega jedan prirodan nastavak onog što je on već radio u Ultimate stripovima, uz programsko dopuštanje likovima i svetovima da odrastaju i sazrevaju. Ponekada je malo sasvim dovoljno, jelte, a onda da i kažemo da u današnjem pregledu prolazimo kroz tri Hickmanova stripa vezana za novi Ultimate Universe a da ćemo u nekom narednom pričati o drugim stripovima drugih autora koji čine aktuelnu Marvelovu Ultimate Universe liniju. OK? OK! Ima neko uzdržan? Protiv? Nema? OK, idemo dalje.
Za slučaj da ste mlada osoba, na primer rođena u ovom veku, i iz nekog razloga ne samo da čitate superherojski strip nego i čitate šta neko nebitan piše o superherojskom stripu, evo veoma kratkog pojašnjenja šta prefiks „Ultimate“ istorijski znači za Marvel:
Naime, Marvel je krajem devedesetih ispravno primetio da mu čitalačka publika opada, da se auditorijum ne zanavlja na organski način, odnosno da stari čitaoci otpadaju a ne dolazi dovoljno mladih da ih zameni – često se uspon mangi i konzolnog/ portabl videoigranja citiraju kao važni faktori preotimanja publike američkim stripovima – i dijagnostikovao da je to DELOM i zbog toga što su im stripovi postali previše komplikovani, sa predugim istorijama i za prepričavanje skoro potpuno nemogućim životima protagonista koji su kroz decenije mutacija, transformacija i aberacija odlazili daleko od svojih osnovnih motiva, vraćali im se, umirali i vraćali se iz mrtvih i neretko bili zamenjivani drugim likovima sa istim imenom ili sa različitim imenom itd. Sve je to bio jedan, kako se to u nauci zove, clusterfuck, i Marvel je dao sve od sebe da problem adresuje prvo kroz renumeracije a onda i kroz svojevrsna meka rebutovanja stripova (poglavito Heroes Reborn inicijativa) koja UGLAVNOM nisu dala željene rezultate, UGLAVNOM jer su stripovi i dalje bili, pa, loši. Nije tu bilo dovoljno ni uredničkog ni autorskog odmaka i sve se velikim delom svelo na lakiranje fasade prekrivene DEBELIM pukotinama.
Ultimate stripovi su onda nastali kao svojevrsni eksperiment, sa dovođenjem svežeg kontingenta autora (prevashodno scenarista) koji su do tada pisali druge stvari i nisu imali (mnogo) iskustva sa Marvelom, ali koji su imali odrešene ruke (i pametne urednike u Ralphu Macchiju i Joeu Quesadi) da stare superheroje učine novim i SVOJIM. Ultimate stripovi sa početka veka su svi krenuli od broja jedan i predstavljali urednije pripovedane, kondenzovane istorije poznatih superheroja i timova, ali sa savremenijim pripovedačkim senzibilitetom, pozajmljujući dosta toga iz medijuma filma i praveći svestan napor da kontinuitet bude konzistentan i jasan.
Neću reći ništa novo kad kažem da su neki od Ultimate stripova i dalje među najboljim stvarima koje je Marvel publikovao u ovom veku, uključujući originalnog Ultimate Spider-mana Briana Bendisa i Marka Bagleyja, ali i Ultimates Marka Millara i Bryana Hitcha, jednu kinematsku, widescreeen varijaciju na Avengers sa daškom savremenog geopolitičkog trilera.
Takođe, neću reći ništa novo kad kažem da je Ultimate univerzum izgubio kompas kada je prodaja počela da opada a Marvel krenuo u ludačku proizvodnju DOGAĐAJA, krosovera i ributova, dakle ponavljajući iste greške iz mejnstrim univerzuma i svodeći Ultimate stripove na jednu od varijacija na original umesto na nešto što je taj original trebalo da poboljša pa, po svedočenjima nekih, i da ga zameni u nekom momentu.
No, finalna faza Ultimate stripova je bila zapravo interesantna sa nekim jako dobrim radovima, uključujući baš Hickmanov Ultimates a koji je on napustio kada mu je Marvel ponudio da radi Avengers. A sa kojim on ne samo da je napravio stvari koje, evo, deset godina kasnije još uvek niko nije dosegao, već je taj rad i iskoristio da prekomponuje čitav Marvelov strip-multiverzum, spretno i dostojanstveno okončavajući postojanje Ultimate univerzuma kroz ikonički (nažalost besmisleno naslovljeni) Secret Wars 2015. godine.
Secret Wars je bio Hickmanova trešnja na vrhu torte, način da stavi tačku na svoj rad u Marvelu i ode da radi creator owned stripove za Image, ali i način da naredne scenariste ovih stripova rastereti balasta dugih, komplikovanih kontinuiteta i omogući im da pričaju NOVE priče gde će granice postavljati njihova mašta.
Ne moramo da kažemo da su samo neki uspeli da iskoriste ovaj Hickmanov amanet kako valja, a i sam Hickman će se nekoliko godina kasnije vratiti u Marvel i biti na čelu prilično revolucionarne nove faze u X-Men odeljku Marvelovog univerzuma. Onda je, kako rekosmo, dobio u ruke da piše Ultimate Invasion, miniserijal kojim je lansiran novi Ultimate univerzum. I to skoro pa slučajno. Ali mislim da nikako drugačije nije smelo da bude.
Naime, planovi su bili da Ultimate Invasion piše Donny Cates, jer je zaplet sa Makerom –verzijom Reeda Richardsa iz alternativnog univerzuma – koji je on ispisao pri kraju svog rada na serijalu Venom poslužio kao zametak novog Ultimate univerzuma. Ali Cates je onda doživeo saobraćajnu nesreću koja mu je obiljno poremetila životne planove pa je Hickman uleteo umesto njega i… da se razumemo, ne kažem da je Hickman ORGANIZOVAO tu saobraćajku, ali, mislim, suptinski Maker je Hickmanov lik, njegova ideja, njegov koncept, i on je taj koji je ovu vrstu priče na kraju MORAO da ispriča.
I, štaviše, čitava Hickmanova samozatajna priča o tome kako on sa ovim stripom nije pokušavao da imitira ono što je Brian Bendis uradio sa svojim prvim Ultimate stripovima je samo dimna zavesa i odavanje pošte prethodniku, jer naravno da je Ultimate Invasion direktan produžetak onoga što je Hickman VEĆ radio sa Makerom u svojim Ultimate stripovima i jedna fascinantna stilska vežba iz građenja univerzuma ali tako da to građenje ne izvodi benevolentna božanska ruka već čovek koji sebe smatra višim od svih ostalih ljudi, višim i od boga, i koji je već više puta radio na projektia građenja društava i svetova oblikovanih po svom liku i ovom prilikom odlučio da ne ponovi ni jednu grešku od ranije.
Lik Makera, Reeda Richardsa iz univerzuma 1610, a koji za razliku od svoje „osnovne“ verzije ne uparuje fantastični intelekt sa „ljudskim“ moralom i humanističkom dispozicijom je jedna od najizdržljivijih, najintrigantnijih Hickmanovih kreacija. Iako su njegovi „tehnički“ tvorci Bendis i Millar, Hickman je taj koji je postavio pitanje o tome šta se dešava kada čovek sa intelektom koji mu omogućava putovanje kroz vreme i između univerzuma odluči da ne želi sebe da ograniči na pružanje zaštite vremenu i univerzumima već da zaslužuje da bude taj koji ih kontroliše, a onda je osmislio brojne motive i situacije u kojima će Makerove demijurške ambicije biti razvijane ali, ultimativno (hehe) osujećivne radom superheroja iz različitih univerzuma.
Četvorodelni miniserijal Ultimate Invasion iz 2023. godine (sa kolekcijom izašlom Marta 2024.) je onda strip o pokoravanju Univerzuma, oblikovanju tog univerzuma po liku čoveka koji mu, istina, nije tvorac, ali koji će ga do kraja transformisati do te mere da bi se mogao zvati i njegovim tvorcem, hronika ne toliko invazije u onom vojnom smislu, koliko infiltracije, rada iz potaje, oslanjanja na male gestove sa velikim posledicama u budućnosti.
Hickman ovde naravo, radi u jednom sasvim postmodernom ključu, tretirajući istoriju Marvelovih stripova kao uzor po kome se u svakom alternativnom univerzumu odvija njegova istorija, pa Maker onda pažljivim, metodičnim radom (i putovanjem kroz vreme) kreira svet u kome nema superheroja što bi mu smrsili konce kada bude napravio svoj „power move“ i zvanično preuzeo vlast nad čitavom planetom. Nije ovo ni izdaleka prvi superherojski strip sa ovakvim motivom u središtu, ali Hickman je neko ko izvrsno barata „istoricizmom“ u svojim stipovima (videti šta je u Imageu radio sa East of West) pa je i Ultimate Invasion jedna fascinantna stilska vežba iz „razmotavanja“ istorije i kreiranja sveta koji čitalac shvata kao polomljen i pogrešan ali koji ima smisla i logike, sa prekomponovanim odnosima između likova koje znamo iz drugih univerzuma i sasvim drugačijim rasporedom moći na planeti a koji Makeru garantuje apsolutnu vlast, dok je običan svet manje-više osuđen na tavorenje u senci velikih korporacija i autoritarnih vlasti koje ni ne kriju svoje veze sa kriminalom.
Sad sve ovo zvuči i dosta ozbiljno i „highbrow“ ali Ultimate Invasion je i jedan widescreen spektakl sa Bryanom Hitchom koji se vratio starom jatu i ovde rutinski crta scene atraktivnih superherojskih masovki kako samo on to ume. Iako mu ovo SIGURNO nije najminucioznije nacrtan strip u CV-ju – vidna je kurobolja za dodavanje ionako bespotrebnih detalja na većini panela – Hitch je i dalje neko ko tu kinematsku akciju crta kao praktično niko drugi na svetu i čak ni relativno smireni kolori Alexa Sinclaira ne mogu da ga zaustave. Letering je delo Joe Caramagne, naravno a kolekciju Amazon ima ovde.
Ultimate Invasion je sam za sebe zabavan strip, ali strip koji zahteva i predznanje i investiranost. Treba da znate ko je Maker i šta je već do sada radio, a svakako treba da budete svesni kako on menja univerzum koji je mogao biti samo „običan“ Marvelov svet, sa Spajdermenom, Ajronmenom, Iks menima itd, e samo da se nevidljiva ruka nije umešala i sitnim incidentima obezbedila da niko od njih ne bude prepreka. U tom smislu, ovo je za utrenirane Marvel zombije jedna apsolutno uzbudljiva i obećavajuća storija, ali ne i nešto u šta možete ući bez pripreme.
Ali ako ste već ušli, treba da pročitate i Ultimate Universe, a što je samo jedna epizoda koja služi kao epilog za Ultimate Invasion i pokazuje kako se svet sada potpuno oblikovan po Makerovim zamislima i čvrsto stegnut kandžama medijske manipulacije i post-istinitog razblaživanja i mutiranja informacija, ipak, možda i po sasvim imunološkim principima, priprema da jednog dana zbaci Makera i vrati se na svoja „prirodna“ podešavanja. Društvenom inženjeringu velikih razmera koje je Maker izveo ovde će se suprotstaviti mala grupa očajnika koja se tek okuplja i uči kako da funkcioniše zajedno ali i kolike su dimenzije izazova što pred njom stoji, i Ultimate Universe je istovremeno i prolog za individualne Ultimate Universe stripove koji su usledili početkom 2024 godine. A o samo jednom od njih ćemo pisati danas, dok ostali, kako smo rekli slede u narednom tekstu. Ultimate Universe je kratka priča ali ju je crtao Stefano Caselli (sa kolorima Davida Curiela i ponovo Caramagninim leteringom) i izgleda veoma lepo a taj provereni format okupljanja ekipe za jedan veliki posao joj fino leži i čitaoca pošteno napumpa za ono što sledi. Amazon i ovo prodaje na ovom mestu.
No, evo, da odmah kažem iako su i Ultimate Invasion i Ultimate Universe vrlo pristojni stripovi, Ultimate Spider-man, serijal koji je krenuo posle njih, Januara 2024. godine, kao prvi od četiri tekuća Ultimate serijala u novom univerzumu, i koji je u trenutku dok ovo pišem izbacio deset brojeva je strip koji je za moj ukus „ono pravo“ ali i, možda važnije, strip koji ispunjava tu izvornu „Ultimate“ misiju, da bude mejnstrim superherojski strip koji možete da preporučite prijatelju koji NIJE hodajuća enciklopedija superherojštine i ne samo da će on moći da ga čita i u njemu uživa nego ni vas neće biti blam.
Da se razumemo, nije Ultimate Spider-man potpuno „standalone“, u njemu se na više mesta pominju događaji iz Ultimate Invasion, pogotovo eksplozija u centru Njujorka koja je označila kraj industrijske dominacije firme Stark Industries i početak novog poretka u Njujorku u kome Wilson Fisk (aka Kingpin) vedri i oblači, ali je ovo strip koji ne zavisi presudno ni od poznavanja direktnog kontinuiteta koji mu prethodi niti od enciklopedijskog predznanja vezanog za glavni Marvelov univerzum a na koji je ovo zanimljiva varijacija.
Drugim rečima, iako će detaljnije poznavanje istorije i likova „glavnih“ stripova o Spajdermenu obogatiti vaše čitanje aktuelnog Ultimate Spider-mana jer tu ima mnogo zabavnih referenci, komentara, inverzija itd, snaga ovog stripa je prevashodno u tome da priča SVOJU, konzistentnu priču koja ne zavisi presudno od poznavanja drugih priča u istom univerzumu i multiverzumu. Ona njima jeste „pojačana“ ali ovo je na onaj najbolji način gde vas čitanje Ultimate Spider-mana podstiče da dalje istražujete Ultimate univerzum zato što on deluje intrigantno a ne zato što bez čitanja još 3-4 druga serijala uopšte ne razumete šta se to dođavola u ovom stripu događa. Što je otprilike ono kako sam se ja osećao kada sam kao klinac čitao superherojske stripove iz šezdesetih i sedamdesetih gde je svest o širem univerzumu postojala i davala svemu jednu „epskiju“ auru ali nije bilo imperativa da se SVI stripovi čitaju da bih mogao da pratim tekuće epizode Supermena, Spajdermena, Šang Čija, Derdevila ili Betmena jer su one pričale jasne, samodovoljne priče.
Ultimate Spider-man je baš to, jasna, samodovoljna priča utemeljena na jakoj karakterizaciji i razumljivim motivima protagonista. Ona se događa na planu veće priče, tog velikog zapleta o Makeru koji je iz potaje svet oblikovao po svojim zamislima i podjarmio ga svojim željama, ali je od epizode do epizode ona pre svega storija o tome kako glavni junak, dakle Spajdermen polako postaje svestan da svet nije onakvo mesto kakvo je mislio da jeste, da je neko zaista „ukrao“ njegovu istoriju a sa njom i njegov superherojski život, pa možda i sudbinu, i da pored „prava“ na taj život koji mu je uskraćen, on ima i obavezu da se bori za svet koji se uvek – to jest u svim univerzumima – oslanja na heroje da ustanu i stanu u njegovu zaštitu kada neko preti da ga preotme za sebe.
I nije da je sada to nekakav zaista originalan zaplet, slične smo stvari viđali u brojnim drugim stripovima od pomenutog Mooreovog Miraclemana, preko Millarovog Wanted i Kellyjevog Superman Godfall pa sve do Marvelovog Age of X-Man, ali ovo je dobar strip ne jer ima najorginalniji zaplet na svetu već na ime toga koliko se njegovi autori vidno zabavljaju radeći jednu, pa, skoro pa bumersku varijaciju na istoriju, život i priključenije Spajdermena i njegovog ansambla.
Hoću reći, originaklni Bendisov i Bagleyjev Ultimate Spider-man je bio kretanje iz početka, izvrsno tempirana priča o tinejdžeru koji stiče moći i kreće da se uči odgovornosti, nastala taman u najosetljivijem momentu kada je Marvelu OČAJNIČKI bila potrebna nova, sveža, baš tinejdžerska krv među čitaocima. Hickmanov i Checchettov Ultimate Spider-man nije tu da privuče klince i nove čitaoce već, rekao bih, da dugogodišnjim i višedecenijskim čitateljima Spajdermena da Spajdermena koga žele toliko dugo a aktuelni Wellsov Amazing Spider-man u glavnom Marvelovom kontinuitietu nikako da im ga da.
I skoro da je magija sa koliko lakoće Hickman kreira strip koji deluje tako PRIRODNO iako je smešten u univerzum čija je osnovna poenta da je VEŠTAČKI uteran u istoriju koja mu se nije mogla prirodno dogoditi. Dok se u mejnstrim univerzumu Spajdermen stalno nevidljivom rukom uredništva drži u perpetualnim dvadesetim godinama i usred tekućeg „Parker Luck“ karambola nesreće, nezgode i depresije, i kad god neki od scenarista uspe da izvrda kanon i malo apdejtuje Parkerov status kvo, sledeći ima dužnost da ga resetuje na default poziciju nesreće (a što bi trebalo da je podnaslov celog Wellsovog serijala), Hickmanov Ultimate Spider-man je strip o čoveku u svojim kasnim tridesetim godinama koji nikada ne samo da nije bio superheroj već koji vodi jedan sasvim skroman, diskretan život kao fotoreporter za Daily Bugle a u kući glavnu reč vodi otresita, preduzimljiva supruga Mary Jane koja je svoju inicijalnu karijeru uspešnog fotomodela spretno zamenila karijerom PR stručnjaka i čiji biznis zapravo muža i dvoje dece hrani lebom dan za danom već godinama. Ovaj Peter Parker nosi bradu i oblači mantile jer tako i sebi deluje ozbiljnije ali on je decidno ne-herojski kalibrisan muškarac koji – i hvala bogu i Hickmanu* na tome – tu neku mitologiju o „beta“ mužjaštvu kao nečem od čega treba bežati razmontirava već samom demonstracijom koliko porodični život u kome muškarac nije primarni „breadwinner“ niti nekakav hemingvejevski požrtvovani martir, već, naprotiv, pažljivi muž i prisutni, empatični otac svojoj deci, može da bude lep i fundamentalno ispravan.
*šalim se, Hickman JE bog
Naravno da će Peter Parker biti izmešten iz te pozicije kada mu se javi viša sila, pokaže mu da univerzum u kome živi nije onako kako taj univerzum treba da bude i upita ga da li želi da dobije svoj „pravi“ život, ali Hickman ovde odnosi decidnu pobedu nad „millarovštinom“ i prikazuje Petera koji stiče moći kao odrasla, zrela, osoba kao nekoga ko i dalje svoju porodicu stavlja na prvo mesto, svoj odnos sa suprugom i decom tretira kao najvažniju stvar na svetu a kome je superherojski „posao“ čudan, neobičan, prepun pitanja na koja nema jasne odgovore, pogotovo u vezi toga da li on svojim činjenjem doprinosi boljitku u društvu.
Hickman ovde igra na vrlo tankoj oštirici, sa stalno prisutnim rizikom da će konzervativniji čitaoci biti iznervirani glavnim junakom koji niti odustaje od svoje uloge u porodici niti se odmah transformiše u neustrašivog i nepobedivog superheroja, ali baš ta zapitanost i nesigurnost, karakteristična za srednje godine glavnog junaka, je, da se ne zaboravi, i jedna od definišućih karakteristika Spajdermena od samog njegovog Lee-Ditko početka i Hickman je samo apdejtuje na „bumerske“ vrednosti.
I apdejt ostatka ansambla je dovitljiv, spretan, odlično osmišljen, sa novim varijantama Harryja Osborna, Green Goblina, Kingpina, Bullseyeja i Hickmanovim postepenim stapanjem porodične, slice of life drame sa high stakes geopolitičkim trilerom, no možda je najbolji element ovog stripa izvanredno korišćenje dva veoma stara lika: J Jonah Jamesona i Bena Parkera.
Naime, Spajdermen u ovom stripu nema izvornu traumu krivice za smrt svoje očinske figure i Ben Parker je živ, bučan, zabavan čovek koji radi u Daily Bugleu kao urednik rame uz rame sa Jamesonom i Peter je, implicira se, zaposlen u ovoj firmi pre svega jer njegov stric u njoj ima decenijsku reputaciju old school reportera i urednika kome je istina najveća JEBENA svetinja u životu i koji nikada nije uzmakao ni korak ni pred jednim autoritetom ili pretnjom. Kada Kingpin u ne preterano dvosmislenim terminima na sednici upravnog odbora ovog dnevnog lista saopšti svima da su se stvari u Njujorku nepovratno promenile i da će i uređivačka politika to morati da reflektuje, Jameson a zatim i Parker na licu mesta daju otkaze i onda se dva STVARNA bumera sastanu u kafani i počnu da kuju sulude planove za sopstveni onlajn portal sa vestima koji će govoriti o PRAVIM temama bez dlake na jeziku. U nekom momentu im se nasmeši sreća (ili da li je to SAMO sreća?) pa supruga Harryja Osborna (a neću vam spojlovati njeno ime jer vredi da se sami iznenadite) koja mora da NEGDE upotrebi prenagomilani kapital Oscorpa koji je neizdrživo uvećan nakon apsorocije Stark Industries, reši da novčano podrži mali, novi medij na čijem su čelu dva old school novinara koji pamte Watergate aferu kao da je juče bila.
Jameson i Ben Parker ne samo da su zabavan duo dva matora cinična komedijaša već njihova funkcija u stripu i jeste da podsećaju na istinu kao koncept zapostavljen u savremenom društvu ekstaze komunikacije – ne zaboravimo da su pre par meseci po tviteru kružile od strane veštačke inteligencije generisane slike uplakane devojčice sa prskukom za spasavanje i kučencetm u rukama kao ilustracijom poplava u delu SAD a za koje je zabrinjavajuće preveliki broj ljudi kada se saznalo da su lažne rekao da to nema veze i da su one istinite na fundamentalnom nivou (dakle da rezoniraju sa onim što po njihovom mišljenju treba da je istina radije nego sa faktima). Budući da je Hickman u ovu novu Ultimate avanturu i krenuo sa izraženim akcentom upravo na manipulaciji informacijama i time kako oblikovanje „istine“ kroz kontrolisane klasične medije i diskurs izmešten na društvene mreže radije nego na proverbijalni „gradski trg“ (a koje, te društvene mreže, i same kontroliše veoma mala grupa moćnih osoba i firmi), uloga Parkera i Jamesona u kreiranju poruke, ali, verujem i ultimativne „velike“ priče ovog serijala je esencijalna.
Dobro, kažete sad vi, sve je to lepo, a ima li ovde akcije? I odmah da vam kažem, ako znate da je strip crtao Marco Checchetto, trebalo bi da je to pitanje izlišno. Checchetto je SAVRŠEN izbor za strip koji treba da ima tu „odrasliju“, zreliju atmosferu u kojoj su međuljudski odnosi smešteni u koncept „pravog“ društva a ne samo perpetualno infantilne superherojske zajednice, koji treba da ima i tu dimenziju geopolitičkog visokotehnološkog trilera, a da istovremeno ima i urnebesnu, moćnu akciju. Nakon za-karijeru-definišućeg, pobedničkog rada na Daredevilu od nekoliko godina, Italijan je ovde naizgled beznaporno prešao na sledeći nivo i dao nam strip u kome su likovi karakterni, živi i ubedljivi (da ne pominjem BRILJANTAN vizuelni humor kada su u kadru Jameson i Ben Parker), tehnologija je futuristička ali ubedljiva i verujete da već postoji u R&D postrojenjima velikih firmi, a akcija je GROMOVITA i u akcionim scenama imate utisak da ste zaista uhvaćeni usred sukoba strahovito, nadljudski moćnih jedinki a ne da pratite samo koreografiju kostimiranih gimnastičara. David Messina je uskočio na par epizoda da Checchetto pristigne i to je takođe sve urađeno vrlo dobro a pogotovo jer je kolore radio Dave Stewart i još jednom podsetio zašto se radi o jednom od najboljih kolorista u čitavoj industriji. Letering je, za proenu, pao u dužnost Coryju Petitu.
Možda je najbolja stvar u Ultimate Spider-manu to koliko je on „stripovski“ crtan, ili makar „stripovski“ onako kako ja shvatam taj termin. Checchetto, naravno, radi realistične likove i verovatno koristi mnogo fotoreferenci u svom poslu, ali tranzicije između kadrova, dinamika pripovedanja, „gluma“ likova, sve je to sasvim stripovski i ovaj strip se DRASTIČNO razlikuje od Hitchovog kinematskog stila viđenog u Ultimate Invasion, nudeći mnogo dinamičniju naraciju, uspeliji humor, relatabilnije likove. Volim Hitcha ali Checchetto ovde prosto trijumfuje na svim poljima.
A možda je najbolja stvar u Ultimate Spider-manu to sa koliko ga topline Hickman piše. I to, da dodam, NEKARAKTERISTIČNE topline. On nas je, prosto, navikao na visokokonceptualne stripove u kojima su univerzumi i nacije bitniji od pojedinačnih likova ali mislim da se i iz kvaliteta teksta, dinamike replika, HUMORA kojim je ovo nabijeno vidi koliko i njemu samom prija promena rakursa. Ultimate Spider-man je, za sada, strip bez ijednog infografika, sa likovima koji su toliko životni i topli jedni prema drugima da me već sada hvata blaga nervoza na pomisao da superherojska formula diktira da će neki od njih morati da poginu a neki da izdaju našu stvar i okrenu se protiv Spajdija kad bude najteže.
No, Hickman je formulu za sada uspešno držao podalje od sebe i, uostalom, dajte da uživamo u dobrom stripu dok je dobar a sekiraćemo se kada on to više ne bude bio. Za sada je Ultimate Spider-man jedan od najboljih, najzabavanijih ali i najintrigantnijih stripova koje Marvel u ovom trenutku izdaje i idealna forma tekućeg serijala gde postoji jedna jasna krovna priča sa centralnim zapletom, ali koju Hickman može da sporo i metodično odmotava kroz pojedinačne, smislene manje celine i gde svaka epizoda (koje se sve dešavaju sa po mesec dana razmaka) čini smislenu – i za čitanje zadovoljavajuću – celinu za sebe. Deluje kao potpuno podrazumevana stvar kad se ovako kaže ali je fakat da je PREMALO supeherojskih stripova koji imaju tako perfektan balans svih elemenata. Čitajte ga, za ime sveta, ako imalo volite Spajdermena. Amazon serijal ima ovde.
