Kako smo u prošlom javljanju i obećali, danas se bavimo ostalim stripovima iz Marvelove Ultimate Universe akcije a koji su svi počeli da izlaze prošle godine, sa po mesec dana razmaka, prateći izlazak Ultimate Spider-mana koji je, ako to što ga piše Jonathan Hickman nije bio dovoljan signal, „glavni“ Ultimate naslov za ovu inkarnaciju univerzuma, i dajući univerzumu (označenom kao 6160) još „mesa“ i interesantnih, drugih priča a sve u okviru konteksta koji je Hickman postavio sa Ultimate Invasion/ Ultimate Universe. Taj kontekst? Pa, to da je ovo svež univerzum koga je zla, alternativna verzija Reeda Richardsa, nazvana Maker, oblikovala po svojim zamislima, koristeći vremeplov da spreči nastanak superheroja na planeti Zemlji i društvo na njoj uredi po svojim zamislima, postavljajući neku vrstu kriminalno-poslovno-političke elite da deli planetu između sebe i kontrolišući poruku ali i zaista percepciju realnosti kroz vrlo orvelovski, vrlo vučićevski zarobljene medije. Svi aktuelni Ultimate serijali se događaju u periodu od 24 meseca tokom kojih je Maker zarobljen u svom „Cityju“, prostoru u kome vreme protiče brže i gde će i provesti praktično hiljadu godina spremajući se za povratak u ovaj univerzum i, pretpostavka je, sa tehnologijom i planovima koji će mu omogućiti da šta god da je od „otpora“ u međuvremenu (a to međuvreme su samo dve godine za ceo svet) samoniklo skrši bez mnogo napora. Tony Stark, preživeli ali za terorizam optuženi sin velikog izumitelja Howarda Starka se spasao progona skokom kroz vreme i poslednji put kada smo ga videli, trudio se da pronađe osobe koje su bile „predodređene“ da postanu superheroji, da im objasni kakva je manipulacija istorijom nastala i da ih podstakne da svoj legat prihvate, a supermoći, koje će im on tehnološki podariti, prigrle i postanu delić armije koju on priprema za budući sukob sa Makerom.
Ovo je, naravno, sasvim udobna, ako već pomalo „veštačka“ narativna osnova koju je Hickman postavio za druge autore i danas ćemo videti kako se oni s njom snalaze i šta u okvirima ovih parametara rade da nam daju dobre „Ultimate“ stripove ali i, uopšte, dobre stripove.
Ultimate Black Panther kao prvi serijal koji je krenuo sa izlaženjem posle početka Ultimate Spider-mana je možda i najmanje očigledno povezan sa celom Ultimate koncepcijom i ovo se, u zavisnosti od vaših očekivanja i preferenci može smatrati njegovom najvećom manom ili najvećom vrlinom. Naime, ovaj serijal, koji je u trenutku dok ovo kucam na svom devetom broju i sredini svog drugog naativnog luka, ali koji je, zaista, samo jedna neprekinuta priča o sukobu Black Panthera sa Khonshuom i Raom, je generalno toliko malo različit po postavci, likovima, senzibilitetu i zapletima od Black Panthera iz glavnog Marvelovog univerzuma (dakle, onog koji označavamo sa 616) da skoro da se ne kvalifikuje za „Ultimate“ etiketu. Svakako sam i ja malo konzervativan i pod uticajem starih Ultimate stripova koji su programski bili kretanja iz početka i ponovni ulasci u stare zaplete kako bi se sa osavremenjenim junacima ispričale potencijalno nešto drugačije priče, ali, u moju odbranu, drugi Ultimate Universe stripovi u ovom trenutku rade isto to, od Ultimate Spider-mana gde gledamo Petera Parkera koji moći stiče kao već sredovečna osoba, sa ženom, dvoje dece i karijerom, pa do Ultimate X-Men koji su horor-priča o japanskim srednjoškolkama. Ultimate Black Panther, sa svoje strane, prikazuje nam kralja T’Challu kao već zrelog čoveka koji je na čelu kraljevine Wakanda a koja je, na ime bogatih nalazišta rude vibranijuma, (afro)futuristička tehnološka sila u zapadno-centralnoj Africi što živi diskretno, pazeći se da ne privuče pažnju ni siromašnijih suseda ni velikih igrača, jelte, kolektivnog zapada. T’Challa je ovde već i oženjen, sestra mu je već na čelu oružanih snaga Wakande i ovo je postavka koju svi znamo i iz recentnih stripova o Black Pantheru u glavnom univerzumu, ali i iz Marveloih filmova.
Kad se na to doda da u stripu gotovo da nema nikakvih eksplicitnih veza sa Makerom i njegovim manipulisanjima istorijom, rezultat je da Ultimate Black Panther ne deluje kao „Ultimate“ strip već kao nekakva dajdžest varijacija na mejnstrim Black Panthera, možda neki „Marvel Universe Black Panther“ ili nešto slično. Ovome doprinosi i crtež glavnog crtača na serijalu, Stefana Casellija koji se u Marvelu pročuo najpre na ime više „omladinskih“ radova poput Young Avengers/ Runaways i Avengers: The Initiative, pa je i Ultimate Black Panther rađen stilom koji nije baš DIREKTNA asocijacija na mlađoj publici namenjene animirane filmove ali, pogotovo uz vrlo „digitalne“ kolore Davida Curiela, svakako podseća na njih. Likovi su ovde svi lepi, deluju mladalački i manekenski dizajnirano, kostimi su više futuristički oklopi nego spandeks-odela, Casellijevo pripovedanje je veoma dinamizovano lejautom koji mutira od table do table, a Curielovi kolori su tamnije tonirani ali intenzivni.
Bryan Hill, jer naravno da je on sada rezidentni Marvelov go-to-guy za stripove sa likovima afričkog porekla, pak, ovo piše kao relativno uozbiljenu priču koja je delom dvorsko-politička „drama“ onako kako je današnja publika, istrenirana televizijskom serijom Game of Thrones shvata, a delom geopolitička meditacija o odgovornosti razvijenijih da pomognu manje razvijenima.
Hillova postavka je zdrava, uključujući u tom drugom domenu gde se relativno kredibilno prikazuje kako je okolne nacije lako ubediti da krenu u rat sa Wakandom – uprkos Wakandinoj tehnološkoj, i generalno kapitalnoj superiornosti – jer par dobro posavljenih agitatora/ provokatora ukazuju na nešto što u suštini nije netačno: da je Wakanda imala veliku sreću da se na njenoj teritoriji nalazi dragocen resurs, da ga je ona iskoristila na najbolji moguć način, ali da se onda zatvorila u sebe i da ništa od te sreće nije podelila sa svojim komšijama.
Ovo je interesantan motiv – već, naravno, prisutan u stripovima i filmovima o Black Pantheru – jer ide korak dalje od „standardne“ analize kolonijalne nepravde nanesene afričkom stanovništvu i ukazuje na nejednakost među samim tim narodima, odsustvo solidarnosti i kompeticiju među afričkim nacijama gde su neki i od „svojih“ osuđeni da tavore u siromaštvu. Hill ovome ne dodaje neku veliku novu ideju, a koju nisu već obradili Christopher Priest ili Ta-Nehisi Coates i, imajući u vidu da ovaj strip izlazi paralelno sa vrlo uzavrelim sukobom na Bliskom istoku, ako biste očekivali da se pronađu neke paralele sa položajem Izraela među nacijama većinski islamske veroispovesti, možda budete i razočarani.
No, Hill sve to piše sasvim korektno. Pomenuti Ra i Khonshu imaju nešto drugačije pozicije nego u mejnstrim Marvelovom univerzumu i ovo su, koliko umemo da kažemo, prevashodno ljudi koji su stekli nekakvu moć i sada se pretvaraju da su bogovi a to je dovoljno da mobiliše sirotinju iz provincija u državama koje se graniče sa Wakandom i da izazove regionalni sukob koji tokom stripa počinje sve više da eskalira. T’Challa i njegova porodica su uhvaćeni između potrebe da odgovore na sve veće oružane provokacije (a bez bacanja cele zapadne Afrike u krvavi rat) i teškog procesa prihvatanja da je Wakandino korišćenje vibranijuma za sopstveni prosperitet, iako je državi veoma pomoglo i držalo ju je po strani od originalnih kolonizatora ali i modernih neokolonizatora koji bi uzeli sve resurse i ostavili samo neki sitan kusur, na kraju svega kreiralo velike tenzije u regionu za koje su Wakandanci svakako delimično odgovorni i krivi. Povrh toga, T’Challa mora da balansira između nekoliko političkih grupacija u samoj Wakandi, ali i da prouči vibranijum, kao i novi, drugi materijal koji je nedavno pronađen i da shvati jesu li oni uopšte zemaljskog porekla, i kako mogu da koriste Wakandi i Africi u budućnosti, a kako da ih ne ugroze. Da bi u ovome bio uspešan, on se udružuje i sa nekim likovima koji ne spadaju u krug ljudi od poverenja.
Ultimate Black Panther, kao i Ultimate Spider-man, profitira od toga da je ovo očigledno planirano kao duža priča (od najmanje 23 broja, jelte) pa Hill može da lagano uvodi nove likove, kao što su Erik Killmonger i Ororo Munroe a zatim da ih postepeno produbljuje i menja. Oba su ova, veoma značajna lika, ovde izmeštena iz svojih persona koje znamo iz univerzuma 616 i njihovo pojavljivanje i sve prominentnije mesto u radnji je ono što i najviše daje ovom stripu tu „Ultimate“ distinkciju. Sitni znakovi kojima nam Hill sugeriše potencijalni budući ljubavni trougao između T’Challe, Okoe i Ororo su znalački upleteni u miks a Killmonger ima sve odlike časnog ali nesavršenog antiheroja koji je predodređen za pad na tamnu stranu u odsudnim trenucima. U momentu kad ovo pišem, dakle, na kraju devete epizode, Ororo i Killmonger nalaze i „Vrhovnog čarobnjaka“ ovog univerzuma i to decidno NIJE onaj koga biste očekivali ali neću da spojlujem ko jeste, i ovo je još jedan distinktan odmak od 616 predložaka.
Sve je to OK i izgleda lepo (letering je rutinski uradio Cory Petit a na par epizoda crtež radi Carlos Nieto i vrlo dobro popunjava Casellijeve cipele), ali Ultimate Black Panther je i strip kome se ima štošta zameriti. Prvo je to da, ako ga čitate odmah posle (ili uz) Ultimate Spider-man, odmah primećujete da ovde nema podele priče na prirodne mesečne celine kao što to radi Hickman, formatirajući svaku epizodu kao priču za sebe. Hill ovo piše mnogo više u klasičnom „writing for trade“ modusu, sa kontinuiranim pripovedanjem kao da je ovo sve jedna neprekinuta priča a gde čak i podela na te narativne lukove koji idu u trade paperback kolekcije deluje savim arbitrarno. I odmah u vezi sa tim, mislim da se i vidi da Ultimate Black Panther malo pati i od standardne boljke „writing for trade“ pristupa, odnosno da je ovo razvučen, neću reći dosadan ali pomalo neuzbudljiv strip gde, između činjenice da većinu postavke i zapleta već znate, te Hillovog ponavljanja istih trikova (T’Challini košmari itd.) imate utisak da je ovde količina priče koja bi komotno stala u tri epizode razvučena na trostruko više prostora i mada me ništa od toga ne vređa i ovaj serijal rado čitam, on mi definitivno nije hajlajt ni jednog meseca. Pa eto! Amazon ga ima ovde.
E, sad, Ultimate X-Men je… kako se to kaže na Engleskom, „acquired taste“. Hoću reći, ako vas je Ultimate Black Panther malo žuljao time što od početka nije bio dovoljno „Ultimate“, odnosno što je bio preblizu standardne 616 formule i želeli ste strip koji pravi smeliji iskorak izvan njenog formata, Ultimate X-Men bi vas mogao naterati da zajecate „not like this“ kao da ste ispali iz nekog internet mema, božemeprosti. Naime, Ultimate X-Men nije nalik ni na jedan X-Men koji ste do sada čitali, Ultimate, Uncanny, Amazing, Extreme, ili Astonishing. Ovo je „X-Men“ strip samo u najširem shvatanju takve taksonomije – najviše na ime toga da jedna od srednjoškolki sugeriše da bi vrlo labava ekipa koju ona i njene drugarice čine trebalo da ima neko gotivno ime pa je jedan od predloga i X-Men iako su ovo sve japanska deca i sva su, u tom trenutku, ženskoga, jelte, roda – i dešava se u žanrovskom kontekstu mnogo bližem japanskoj horor-mangi nego američkom superherojskom stripu.
A što nije sad neko VELIKO iznenađenje. Marvel sada već decenijama unazad pokušava da kreira sopstvene mange, valjda beskrajno isfrustriran time da prevodi japanskih stripova poput Naruta ili One Piece u Americi prodaju desetostruko više kopija od njegovih vedeta A ČAK NISU NI U KOLORU, pa je rezon da ćete uzeti japanske autore i na silu ih ugurati severnoamerički format, iako dokazano relativno neuspešan, i dalje, čini se, na snazi. Makar ovom prilikom imamo pravu Japanku na zadatku a ne yellowface kosplejera koji se krio iza pseudonima Akira Yoshida (a danas je, jelte glavni i odgovorni urednik Marvela).
Marvel je sa Peach Momoko, koja je u Japanu već stekla solidnu reputaciju kao ilustraror, a i živela je nekoliko godina u SAD, potpisao eksluzivni ugovor 2020. godine sa planom da ona kreira „Momoko-verse“, odnosno univerzum u kome će Marvelovi likovi biti transformisani u junake japanskih folklornih bajki. Iako smo za sada dobili samo miniserijale Demon Days i Demon Wars – ali treba imati na umu da autorka nije pre ovoga ni imala značajniju ekspertizu iz rada na autorskom stripu – na ime njih i njenog ekstenzivnog rada na naslovnim stranama drugih serijala, i ilustrovanja trejding karata za Marvel, Momoko je postala izvanredno popularan crtač među američkom strip publikom (sa sve tučom koja je maltene izbila na Comic Conu 2022. godine u redu za njen autogram, tvrde najdužem na celoj konvenciji). Utoliko, poveravanje i scenarističkih i ilustratorskih i kolorističkih dužnosti ovoj autorki za Ultimate X-Men (uz Travisa Lanhama na leteringu ali i adaptaciju scenarija od strane Zacka Davissona, čoveka spceijalizovanog za prevode japanskih stripova, uključujući radove legendarnog Shigerua Mizukija) i davanje odrešenih ruku da žanrovski i tonalno radi ono što najbolje zna i ne haje za ikakav Marvelov kućni stil deluje kao zaista častan i pametan potez Kuće ideja. Ipak, Ultimate X-Men je pored izraženog šarma i strip u kome ne smem da kažem da je sve potaman.
Hajde da prvo vidimo šta je u njemu dobro. Najpre, crtež je osvežavajuće lep i dinamičan. Kako je Ultimate X-Men strip postavljen u okruženje japanske srednje škole, u koju su glavne junakinje tek pošle, tako i autorka njega radi svojim prepoznatljivim stilom, kombinujući horor toniranje sa bishōjo glamurom. Crtež je dinamičan, sa likovima koji su „slatki“ ali ekspresivni, kadriranjem i naracijom koji su energični i atmosferični, sa kredibilno „strašnim“ horor scenama obešenih tinejdžera i duhova čija su ektoplazmična tela od dima, ali i sa, kada je to potrebno, ukusno humorističkim karikiranjem likova. Pošto je ovo zaista rađeno u manga ključu, ima tu puno kinematskog kadriranja i filmskih rezova a odsustvo detaljnijih pozadina kompenzuje dobar, elegantan kolorni rad i strip deluje usredsređen na likove, njihova emotivna stanja i dinamičnu radnju.
Takođe, Momoko zaista nastoji da neke vrlo „japanske“ teme organski poveže sa narativom koji se bavi srednjoškolkama što otkrivaju da imaju natprirodne moći ali i da postoje druge osobe sa natprirodnim moćima koje možda ni njima ni svetu ne žele dobro. Marvelu HRONIČNO nedostaje dobar omladinski strip (Runawaysa više nema, a nema ni mladog Ghost Ridera, niti je Bloodline uspela da zaživi) pa je Ultimate X-Men zanimljiv kandidat za ovu poziciju, posebno time što igra i ulogu edukativnog štiva. Autorka na zadnjim stranama pojedinačnih epizoda pojašnjava neke elemente japanske kulture čitaocu, ali i generalno su veliki delovi zapleta i glavni motivi vrlo japanski, sa tinejdžerima koji su izloženi zlostavljanju, depresivni su i skloni suicidu, sa krivicom koja se materijalizuje u formi onostranih pojava vezanih za folklorna verovanja, sa sektama koje su dobro organizovane, uspešne firme paralelno sa svojom verskom aktivnošću.
Dodatno, naravno da je svakom Marvel zombiju zanimljivo da vidi kako će se japanski bishōjo-horor strip postepeno transformisati u superherojski strip i pojavjivanje likova sa imenima ili karakterizacijama koje prepoznajemo je uvek razlog za mali dopaminski spajk. Uostalom glavna junakinja stripa je Hisako Ichiki a koju iz mejnstrim univerzuma znamo kao „Armor“ i ne samo da je pojavljivanje njenog psioničkog oklopa u trenutku velikog stresa jedan divan momenat za svakog ko smatra da je ovaj lik KRIMINALNO malo zastupljen u modernim X-Men stripovima nego Momoko i sugeriše da ovaj oklop nije puka emanacija Hisakine podsvesti već entitet sa sopstvenim intelektom i voljom.
Ima tu još zanimljivih varijacija na klasične X-Men likove, pa je uvođenje drčne i zabavne Mei Igarashi u ansambl (a koja već bojom kose sugeriše kakve će moći imati*) baš ono što je ovom stripu potrebno da ga malo trgne iz hermetičnije horor atmosfere sa kojom on kreće. Tu je i Nico Minoru, a koja u ovoj verziji nema veze sa Runawaysima (ali potvrđuje da je jedan od najpopularnijih likova iz tog tima i da je nadrasla njegovu popularnost) i dete je iz porodice vračara, pa i predstavlja prirodnu i zabavnu sponu ansambla ovog stripa sa japanskim folklorom i mitologijom.
*izbor imena, „Mei“ a koje se u Kini i Japanu uglavnom asocira sa nabujalom prirodom, rastom vegetacije, prolećem, pupljenjem, cvetanjem itd. podseća da je originalno lik čija Mei treba da bude verzija, u mejnstrim univerzumu imao status boginje koja prizivanjem kiša pomaže usevima da rode i time pomaže afričku sirotinju koja živi od svog rada u polju
Ima tu i drugih likova koji imaju jasne parnjake u mejnstrim univerzumu, iako su često drastično različiti po poreklu, polu i karakterizaciji i spajaju ih samo moći, pa i nekih likova za koje je trenutno nemoguće reći jesu li bazirani na nekom postojećem liku, ali ono što Ultimate X-Men za sada nema, ili je tek u njemu počelo da se nazire, je ta jasna centralna priča, zaplet koji povezuje sve likove i njihove sudbine. Delom je ovo na ime činjenice da svi Ultimate stripovi moraju da se snađu da popune dvogodišnji kontingent brojeva dok „glavni“ zaplet miruje, ali delom je i malo to da Momoko mora da pomiri klasično manga pripovedanje sa severnoameričkim formatom, pa je ovo spor strip, koji se dobar deo vremena kreće kao da izbacuje 22 strane nedeljno (umesto mesečno) da bi onda na strateškim mestima morao da privremeno zaustavi radnju kako bi na čitaoca bacio velike infodampove ekspozicije. To, naravno, nije najsrećnije pripovedačko rešenje i svedočanstvo je o tome da je pričanje priče sa MNOGO likova kompleksna rabota koja vrlo retko ide prirodno i sama od sebe. Momoko je ovde uvela mnogo zanimljivih likova i niti zapleta ali posle sedam epizoda se i dalje nalazimo u prvim, najprvijim momentima „okupljanja ekipe“ i sada nisam ni siguran da je dve godine dovoljno vremena da autorka od ove dece napravi tim mutanata kojih se drugi plaše i mrze ih i koji prolaze vatreno krštenje i postaju praktično porodica pre nego što se Maker vrati na zemlju i svi budu morali da ulete u zajednički napor da se njegovi planovi osujete. Pogotovo što se ovde pojam „mutanata“ pojavljuje tek stidljivo, bez jasne spone sa ostatkom Ultimate univerzuma i toga jesu li mutani poznat fenomen na Zemlji 6160, a veze sa celim metazapletom u kome figurišu Maker i njegovi poslušnici na planeti (od kojih su neki likovi koje znamo iz „pravog“ X-Men) su za sada najtanje moguće.
No, ovo je strip koji decidno pokušava da ne bude samo još jedno prepričavanje klasičnog X-Men mitosa i to valja pozdraviti. Amazon vam serijal nudi ovde.
Konačno, imamo i poslednji, najnoviji serijal u aktuelnom Ultimate univerzumu, Ultimates, onaj koji je najčvršće vezan za centralni zaplet i direktno se bavi naporima Tonyja Starka – jedne od retkih osoba na planeti koja je svesna da je Maker manipulisao ljudskom istorijom i da drži medije i politiku u željeznom stisku – da pripremi zemaljsku odbranu za povratak Makera i obezbedi ljudskoj rasi budućnost koja neće biti osuđena na simulaciju slobode pod čizmom psihopatskog demijurga i njegove šačice amoralnih oligarha. Ultimates je, u momentu nastanka ovog teksta, strip sa pet epizoda i ne samo da je on, dakle, vrlo usko vezan sa centralnim zapletom celog univerzuma, već je i svaka epizoda priča i celina za sebe, a što sugeriše da je jedini Deniz Camp pročitao mejlove uredništva do kraja i disciplinovano se drži zadatog formata. Utoliko, Ultimates je meni, ne računajući Ultimate Spider-mana, najbolji strip iz aktuelne Ultimate ponude.
No, nije da to nismo očekivali. Argentinski crtač Juan Frigeri se već vrlo solidno dokazao radeći prvo Star Wars stripove za Dark Horse, a zatim i ulaskom u Marvel i radom na Invincible Iron Manu i ovde mu je dato da radi visokotehnološki globalno-geopolitički triler sa superherojima – dakle nešto blisko originalnom Ultimatesu – ali da je pritom svaka epizoda priča za sebe i treba da se i grafički osmisli sama za sebe sa likovima koje treba da upoznamo ali i da se oni transformišu unutar 21, 22 ili 24 strane. To je popriličan izazov na koji Frigeri odgovara kvalitetnim radom (uz snažan, živ kolor koji radi Federico Blee) i svaka epizoda ima neku izraženu karakternu dimenziju a da je u pitanju uvek vrlo uredan, vrlo mejnstrim superherojski rad.
Camp ovde ima priliku da malo i radi ono sa čime se proslavio pišući svoj creator-owned serija za Image, izvrsni 20th Century Men. Ultimates, naravno nema TOLIKO dekonstruktivnu ambiciju i definitivno nije pričan iz perspektive društava koja i danas, na nesreću, često nazivamo „trećim svetom“, ali ovde isto imamo jedno metodično, energično istraživanje alternativne istorije sveta koji je mogao da bude bolji ali nije i Camp sa dosta vidnog zadovoljstva i interesovanja jedini od svih autora u aktuelnom Ultimate univerzumu piše o prekomponovanju nacionalnih granica (i nestanku SAD kakve mi poznajemo), o neetičkim nuklearnim testovima, o korporativnom eksploatisanju domorodačkih populacija. A što je bitno jer se tokom dobrog dela Ultimate Invasion legitimno moglo postavti pitanje šta je zapravo LOŠE u svetu koji je Maker uobličio po svojim zamislima. Naravno da psihopata u potrazi za „savršenim“ društvom ne može da proizvede stvarni, jelte, raj, ali Zemlja 6160 je zapravo u BOLJEM stanju nego naša planeta ili centralni Marvelov univerzum 616. Na njoj ima ratova ali ovo su uglavnom konflikti kontrolisani od strane svetskih elita i služe pacifikovanju javnog mnjenja i razvoju ekonomije, dakle, sama infrastruktura društva nije ugrožena. Sa druge strane, ekonomija JESTE u porastu, a neetička naučna istraživanja su donela i konkretne benefite širokim masama, uključujući jeftinu energiju i lekove za do tada neizlečive bolesti. Da ne pominjem da su međuzvezdane invazije decidno proređene. Ideja da ovaj svet „ne valja“ zato što na njemu par stotina ljudi nije dobilo supermoći naprosto ne bi bila dovoljno dobra i zato je značajno da pored samog Hickmana u Ultimate Spider-manu i Camp, samo sa mnogo širim pogledom koji zahvata mnogo više od samo Njujorka, pokazuje zašto je ovaj svet neetičan i ne treba da postoji u ovoj formi, ukazujući na brutalnu eksploataciju slabih da bi ostali imali nekakav luksuz (ali ne i slobodu) a elite nezamislivo bogatstvo i slobodu da rade šta hoće.
Camp, rekosmo, i svaku epizodu radi kao posebnu priču i Ultimates je do sada, sa ovih pet brojeva pripovest isključivo usredsređena na „okupljanje ekipe“ sa po jednim novim likom (ili parom likova) koji se dodaju inicijalnoj postavi koju smo dobili na kraju Ultimate Universe a u kojoj su Iron Lad, Doom, Thor i Sif. Kapetan Amerika je ovde rađen u očekivano old school formatu (vrlo sličan onome kako ga je postavio Millar u originalnim Ultimatesima, sa čak jednom reprizom/ omažom sceni njegove eksplozivne reakcije na vesti stare decenijama u koje njegovo biće ne želi da poveruje) i Camp ga postavlja kao kontrateg „intelektualnom“ delu tima u formi dueta Iron Lad-Doom koji su boardroom stratezi i teoretičari sa malo iskustava u stvarnom svetu. Za razliku od njih Rogers ima iskustva sa pravim ratom i, uostalom, pravim ljudima i kada im kaže da neke stvari koje oni zamišljaju neće funkcionisati na terenu, ipak je potrebno da tim iskusi ozbiljan neuspeh da se pokaže da je bio u pravu. I, mislim, ovo moram da pozdravim jer Camp uspeva da se vrati na neka originalna fabrička podešavanja Leejevih i Kirbyjevih Avengersa, pokaže razlike u svetonazorima, životnom iskustvu, političkim stavovima itd, a da sve to stavlja u jedan srazmerno realističan kontekst gde i Stark mora da prepozna da je njegov originalni plan da se samo putem holograma obrati ljudima-koji-su-bili-predodređeni-za-superheroje i podstakne ih da iskoriste njegovu tehnologiju da dobiju moći i krenu u pripremu za rat, ne samo naišao na većinsku apatiju među ljudima koji su kontaktirani nego da je to i rezultiralo u nekoliko ljudskih žrtava.
To je, da kažem, ono nijansiranje i iskoračivanje od standarda koje očekujem od Ultimate stripova. E, sad, da li će svakome po meri biti serijal u kome je svaka epizoda priča za sebe i likovi iz prošle se u njoj možda neće ni pojaviti je drugo pitanje. Recimo, America Chavez je predmet sukoba u drugoj epizodi koja se najvećim delom dešava u Beloj kući – a koju je beskrupulozni kapitalista kupio nakon ukidanja administracije SAD i koristi je kao kancelariju, noseći pritom originalni zlatni oklop pokojnog Howarda Starka kao još jedan trofej – i pristupa timu, ali izgovara samo jednu jedinu reč u stripu i dalje se praktično uopšte ne pojavljuje u narednim epizodama. She-Hulk ima malo više replika da ih izgovori i izgrađeniji karakter, ali ni nje posle treće epizode dalje nema u stripu. Thor i Sif su leva smetala, baš kao i Giant Man i The Wasp i strip se najvećim delom usredsređuje na Iron Lada, Dooma i Kapetana Ameriku jer, čini mi se, Camp ima najjasniju sliku kako da kompeksnost situacije u svetu i u ovom timu prelomi kroz ova tri čoveka, od kojih je svako na svoj način izgubio ono što mu je najvažnije (redom: oca i kompaniju, ime i porodicu, čitav svoj svet).
Sa druge strane, imperativ da svaka epizoda ispriča kompletnu priču od početka do kraja rezultuje najdinamičnijim, pa i „najstripovskijim“ pripovedanjem od sva tri serijala o kojima danas pričamo, i to kažem u pozitivnom smislu. Camp i Frigeri ne gube vreme, paze na svaki detalj i vrlo jasno postavljaju konflikte i dramske akcente u pričama, sa dijalozima koji moraju da budu brutalno efikasni i karakterni a bez prostora da se za njihov račun usporava radnja. I obojicu to vidno energizuje, mada naravno zadati format diriguje i određena ograničenja. Recimo, za sada najnovija, peta epizoda je formatirana kao klasični „Marvel Team Up“ narativ u kome se dva superheroja susreću, prvo bore između sebe a onda udruže protiv „stvarnog“ neprijatelja i ovo je izvedeno ljupko, sa zanimljivim osnovnim zapletom: Stark je kreirao visokotehnološki luk koji sam pravi visokotehnolokške strele i sa kojim „utrenirani pojedinac može da porazi čitavu armiju“ ali Clint Burton kome je ovo oružje namenjeno ne želi da ima išta sa tim pa luk pada u ruke gnevne tinejdžerke iz starosedelačke nacije Lakota a koja je besna na ceo svet zbog rasizma i kreće u terorističke akcije usmerene na korporaciju Roxxon. Onda je Kapetan Amerika poslat da je pacifikuje i oduzme joj oružje…
Ovo je odlična, moderna varijacija na to moralno sivilo iz kog potiče lik Hawkeyeja, ali sada smo već svi svesni da naredna, šesta epizoda neće biti o daljem rastu i razvoju lika ovog Hawkeyeja i da je veliko pitanje kada ćemo zapravo početi da vidimo ovaj tim kako radi išta drugo osim regrutovanja novih članova.
No, za sada meni to ne smeta. Frigeri i Blee su odličan crtački tandem (Phil Noto je gostovao na četvrtom broju a koji ima i najkompleksnije pripovedanje sa prikazivanjem istorije ovog Dooma i raspadom grupe koja je trebalo da bude Fantastična četvorksa, i POKIDAO JE), Lanham je leterer visoke efikasnosti potreban stripu ovako kompaktne naracije a Camp uglavnom nudi zanimljive poglede na delove sveta pogođene efektima Makerove manipulacije kakve u druga dva danas prikazana stripa ne dobijamo. Ultimates me definitivno tera na čitanje iz meseca u mesec i, posle Ultimate Spider-mana mi je svakako najbolji strip iz aktuelne Ultimate Marvel ponude. Evo i za njega stranice na Amazonu.
