Pogledao sam film Nedelja Nemanje Ćeranića, Nemanje Ćipranića i Miloša Radunovića u njegovoj televizijskoj premijeri na RTS-u tokom nedavnih praznika i iako ovo teško da se može nazvati savršenim filmom, treba prepoznati i pohvaliti ambiciju ulivenu u njegovo stvaranje i jedan skoro sumanut mitotvorački napor koji je na kraju proizveo film pomalo u zavadi sa samim sobom ali sa puno dobrih elemenata.
Nemanja Ćeranić je pre ovog filma imao zapaženi Lihvar a Nedelja mu je, mislim, omogućila da svoj projekat iz snova – fantazijsko-postapokaliptični film Volja sinovljeva započet još pre pola decenije – nekako pretvori u stvarnost. Radunović je na Nedelju došao sa Olujom upisanom u svoj CV kao jednim od svakako najreklamiranijih domaćih filmova u poslednjih nekoliko godina dok je Ćipranić iza sebe imao Amanet i, kao i ostala dvojica, rad na televiziji. Ne znam kako film režiraju tri čoveka u isto vreme – sem ako taj film nije Ima li pilota u Avionu – ali može se nagađati da je možda pomalo i zato Nedelja ispala takva kakva je, nekoliko filmova u jednom koji se bore da izađu u prvi plan, a sve odrađeno jednim sad već i prilično rutinerskim peak TV postupkom.
Naravno, Nedelja i sama ima televizijsku formu sa dvanaest nastavaka urađenih od snimljenog materijala i emitovanih na televiziji Superstar tokom prošle godine, kako je to sada već i običaj u projektima koje producira Telekom Srbije. I kako je i običaj, u naletu dobre volje mi dolazi da kažem da je moguće da ovaj narativ kao serija ima više prostora da razradi tih svojih premnogo teza koje ima i da možda priča bolje legne kada se gleda u tom formatu. Opet, dobra volje dođe i prođe i mada mi je Nedelja sa svoja dva sata bioskopskog vremena bila sasvim prijatna i više nego gledljiva, ne verujem da bih se svojevoljno izložio desetočasovnoj verziji ove storije. Strah je, naravno, da taj prošireni format samo još više potencira fragmentiranu prirodu narativa i da se njegove niti možda i neće srećnije povezati na kraju.
Ono što je nesumnjivo je da je Nedelja zamišljena ambiciozno; iako u osnovi biografski film o Džeju Ramadanovskom, ovo je i jedna epopeja o Dorćolu i ljudima koji su činili njegov duh tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka a gde je Džej Ramadanovski više svedok i hroničar nego presudni učesnik mnogih od događaja koje vidimo. Kako tokom prve polovine filma glas glavnog junaka iz offa prepričava, sažima i pojašnjava događaje što se odvijaju na raznim lokacijama, sa mnogo različitih likova, tako je i jasno da su autori ovde sebi stavili u zadatak proizvođenje jedne pseudoistorijske, urbanomitološke konstrukcije po uzoru na epske radove Martina Scorcesea, u kojoj se prepliću životi mnogo ljudi sa imenima što su nekada izgovarana sa strahopoštovanjem na ulicama Dorćola, pa i šire, Beograda, Srbije i Jugoslavije.
Ovo je interesantan postupak jer iako se film fokusira na lik Džeja Ramadanovskog, istovremeno je vidljiv napor da se pokaže kako je ličnost Džeja Ramadanovskog bila proizvod svog okruženja, konteksta, porodičnih, socijalnih i drugih okolnosti u kojima je rastao, i da na neki način ona, a naročito u muzici koju će Džej izvoditi kada postane profesionalni pevač, predstavlja sažetak jedne epohe, jednog mesta, vremena, mentaliteta, kolektivnog životnog iskustva ljudi koji su se često nalazili sa pogrešne strane zakona itd. Ovo je častan pristup portretisanju umetnika jer akcenat nije na njegovom vanserijskom talentu već na istorijskim i socijalnim okolnostima koje su od njega napravile čoveka što taj talenat onda može da iskoristi da poveže mrtve i žive, i skup ličnih iskustava pretvori u jedan poopštavajući iskaz u kome će se pronaći mnogo ljudi. Kreiranje urbane mitologije kroz novokomponovanu narodnu muziku je fenomen veoma pogodan za istraživanje u ovakvim kontekstima i Nedelja makar na papiru ima nameru da se time pozabavi.
U egzekuciji, film je suštinski – i, da se složimo, skorcezeovski – procesija vinjeta koje povezuje taj metanarativ o Džeju što od siromašnog deteta iz klimave porodice sa previše dece a premalo roditelja prolazi kroz niz incijantskih iskušenja i na drugu stranu izlazi kao svetac umetnosti. Kao pripadnik romske manjine – diskriminisane i onda i sada na mnogo planova – glavni junak skoro po definiciji mora da se zatekne u mnogo neugodnih situacija i autori dosta uspešno problematizuju neke od bitnih socijalnih motiva vezanih za ovu populaciju a da film ne upada u didaktičke paškvile. Džej provodi vreme u domu za nezbrinutu decu i tamo trpi nasilje ali i uvežbava šibicarske veštine. Džej kasnije izlazi iz doma i dobija „normalan“ posao, ali na njemu se ne zadržava predugo jer posle jedne greške koju pravi shvata da nikada neće biti tretiran kao što bi bila tretirana osoba iz bele populacije. I on i svi njegovi ortaci, Romi i drugi, žive od okretanja raznih šema, muljanja na ulici (šibicarenje, džeparenje, provalne krađe, šverc i preprodaja ukradene robe) i redovnog kockanja gde se ponekada može ostvariti dobitak što na neko vreme validira ovakav stil življenja.
Naravno, Romi imaju drugačiji tretman kada padnu za nešto što su uradili – ili za nešto što čak i nisu uradili – i film uspelo demonstrira sistemski, ugrađeni rasizam u sistemu, ponovo bez mnogo didaktike. Jovo Maksić je zabrinjavajuće odličan kao policajac koji od zbunjenog Džeja batinama pokušava da izvuče informacije o krivičnim delima sa kojima ovaj nema nikakve veze i svako ko je bio na ovaj način „isleđivan“ u policiji će se malo stresti na ovu scenu.
Ono gde se film uspešno izdiže iznad prostog ređanja nepravdi kroz koje prolaze protagonista i Romi generalno je to mitotvorstvo i kvalitetan tretman drugih romskih likova u filmu. Džej i njegova rodbina/ komšije nisu samo socijalni martiri već i sposobni, neretko neustrašivi antiheroji što igraju sa najgorim kartama u životu ali se ne predaju. Iso Lero Džamba – Džejev rođak, sa nadimkom Kralj Dorćola – je osamdesetih zaista bilo ime za koje je znao ceo grad, a kasnije i cela Jugoslavija i Marko Janketić ovom liku daje autodestruktivnu harizmu i dah opasnosti koji jasno asocira na skorcezeovske good fellas i njihovu rodbinu. Stalno besan, uvek spreman da ide glavom tamo gde drugi ne bi kopačkom, pola života u zatvoru, istovremeno istraumiran ali i mentalno snažan, Janketićev Džamba je na kraju onaj čija energija je i presudna za to da Džej Ramadanovski sa dorćolske ulice stigne do stadiona Tašmajdan i svoj prvi solistički koncert 1992. godine odradi pred više od deset hiljada ljudi.
Ili barem film to tako sugeriše. Problem sa pokušajem da se u dva sata strpa i biografski narativ ali i pripovest o ekipi, prikaz uspona i pada Isa Lera Džambe, pa i priključenija nekoliko drugih likova je što je ovo jako kompleksna građa koju nije lako uobličiti u nešto što govori samo za sebe. Ovako kako jeste, Nedelja na kraju mora da žrtvuje dosta Džeja da bi imala mesta za Džambu i tu se vide praznine, pogotovo u kasnijem delu filma koji se više bavi Džejevim muzičkim radom.
Zapravo, u ovom delu filma je, čini se, narativ i donekle kidnapovan od strane te drame koja se tiče Džambe, njegovog života i filozofije i može se reći da filmu presudno nedostaje uvid u to kako se klinac koji je na ulici vaćario ljude kutijama od šibica i lopticom od staniola transformiše u pevača koji je možda i najefektnije u svojoj generaciji porušio zid između „narodnkaka“ i „zabavnjaka“ otvarajući put za bujicu onog što će dalje biti nazvano turbo folkom ali ostajući neko koga su cenili i naljući rokeri.
Film se svakako i vremenski ograničava time da se završava Džejevim nastupom na Tašu 1992. godine, dakle, pre nego što će Ramadanovski postati neka vrsta maskote devedesetih, Minimaksov (pa posle i Arkanov) proteže i svojevrsni „token negro“ domaće popularne kulture koja je ogroman deo svoje mitologije izgradila preko romskih leđa ali nema mnogo ambicija da Romima napravi mesto za stolom sem ako se za njega sami ne izbore. Utoliko, ovo je jedna srazmerno čista i nevina pikarska priča koja se završava na srećnom mestu i ne pita šta je bilo posle. No, i sam taj rani period Džejeve karijere, upoznavanje sa Marinom i Futom, prodor ostvaren na MESAM-u 1987. godine, saradnja sa Rakom Đokićem i Lepom Brenom, sve je to relativno lapidarno obrađeno u filmu, kroz par montaža, par dobro kadriranih scena ali bez previše supstance u kojoj bi se prepoznala revolucionarnost Džejeve pojave i najava promene paradigme u popularnoj muzici Jugoslavije i kasnije Srbije koje je Džej bio vesnik.
Uopšte, kada već dođe do toga da Džej sarađuje sa Marinom Tucaković i njenim mužem, drama praktično nestaje iz Džejevog dela narativa i premešta se potpuno u Džambin deo priče. Scenario Stefana Boškovića ovde nabacuje voleje za dramske akcente, reklo bi se sa dobrom namerom da se pokaže kako profesionano bavljenje muzikom, pogotovo za sitne prestupnike iz diskriminisane zajednice, nije samo pesma i igra, ali film iznenađujuće mlako tretira i Džejev povratak uličnom kriminalu nakon što mu je menadžer rekao da to mora da prestane, ali i generalnu grozničavost rada da se od uličnog, kafanskog amatera napravi fenomen koji će pokoriti prvo MESAM a onda sve ostalo.
I isto tako, ako odemo unatrag, film se UOPŠTE neobično malo bavi muzikom, ne pokazujući nam ni malog Džeja ni njegovu porodicu ili drugove kako slušaju Šabana Bajramovića ili Muharema Serbezovskog, nudeći jedan možda i previše umiven urbani glamur Dorćola sedamdesetih i osamdesetih u kome pored svog uličnog kriminala i domova za klince bez roditelja, kao da niko ne sluša narodnjake. Kada Džej počne da peva u kafani u nekom momentu u filmu, ovo je jedan sui generis momenat, dramaturški praktično ničim najavljen i mada svakako TREBA prepoznati da je Džej bio vanserijski talenat, činjenica je da se film veoma ulaže u to da pokaže kako je Džej – ličnost – proizvod svog okruženja, ali ne čini isti napor da pokaže čega je proizvod Džej kao pevač.
To je naravno šteta, pogotovo što se Husein Alijević-Husa, sasvim pristojno snašao u ulozi koja mu je dodeljena i, kako je u pitanju pre svega muzičar, moguće je da bi pružio i više da se film zapravo više bavi muzikom. Ovako, Husa uglavnom solidno radi tu melanholiju klinca koji zna da od prvog minuta igra izgubljenu partiju i to da svi ostali glumci rade značajno ekspresivnije je možda i sasvim prihvatljiv kontrast u ovakvom filmu.
Nedelja ima još dramaturški upitnih elemenata, sa više podzapleta koji su nerazrađeni ili razrađeni na silu. Džejev brak sa Nadom je sasvim neiskorišćen kao motiv dok je cela priča o lokalnoj dorćolskoj lepotici u koju je Džej platonski zaljubljen još od predbupertetskih dana i mora da je gleda kako propada od heroina a da nikada ništa ne može da uradi – jer ih razdvajaju i klasa i rasa – nažalost bespotrebno uglavljena u priču, nema nikakvu pouku na kraju niti refleksiju u onome što Džej (barem onaj kog vidimo na filmu) postaje kada sazri. Ovo na kraju bude jedna klišeizirano žrtvovana žena koja treba da posluži kao motivacija muškom protagonisti ali bez toga da gledalac tu motivaciju ikada primeti ili da je se na kraju filma seti.
Nedelja ima zanimljiv vizuelni identitet za koji ne mogu da kažem da na bilo koji stvaran način asocira na Dorćol ili Beograd sedamdesetih ili osamdesetih. Kostimi i scenografija, kolorne korekcije i frizure likova su u dovoljnoj internoj harmoniji da ništa ne „štrči“ ali film najvećim svojim delom izgleda kao da se dešava u šezdesetima – možda i pedesetima – a što je možda i samo dug Scorceseu i njegovim klasičnim radovima. Opet, imajući u vidu koliko ljudi je ovo zajedno režiralo, Nedelja se dosta dobro drži na okupu i režijski i montažerski. Nema ovde nekakvih naglašeno nadahnutih kompozicija kadrova ili smelih vizuelnih rešenja i film svakako ima gomilu scena koje su prekopirane iz američkih filmova, ali je to barem urađeno zanatski umešno i tehnički korektno. Kada se čovek oslobodi očekivanja da će gledati nešto „realistično“ i prihvati da je Nedelja omaž Scorceseu, a gde je Džej više narator a manje glavni junak, ovo je prilično ugodna bajka o dorćolskim kriminalcima, sa očekivano romantizovanim prikazom njihovog prijateljstva i njihovih harizmi, te poukom koja na kraju, ako je verovati Futi, ima jednu postmodernu crtu a koje u vreme rada na filmu niko nije bio svestan. Kao prvi film o Džeju, Nedelja je gledljiva i dovoljno zabavna. Ali bilo bi šteta da ostane poslednji jer je život ovog čoveka dao mnogo više materijala za promišljanje nego što je u njoj obrađeno.
