Strpljivo sam čekao da vidim kada će Imageov serijal Black Cloak nastaviti sa izlaženjem. Ono što je pretprošle godine u kasno leto i ranu jesen izašlo kao kolekcija prvih šest brojeva serijala je eksplicitno obeleženo sa „Volume 1“ i uostalom završava se priličnim klifhengerom a u pogovoru poslednjoj epizodi je scenaristkinja Kelly Thompson najavila da se nastavak uveliko priprema i da će krenuti sa izlaženjem „na jesen“. Dakle, na jesen 2023. godine.
Strpljivost je, izgleda, konačno nagrađena i Image Comics najavljuje nastavak izlaženja ovog stripa za drugu polovinu Avgusta 2024. godine, a koja je, u trenutku dok ovo čitate već prošlost. No, u trenutku dok ja ovo kucam (pred kraj Jula), je još uvek u budućnosti. Svakako su odlične vesti da se ovaj strip nastavlja jer ne samo da smo konačno na pragu da saznamo šta je bilo dalje sa jednim intrigantnim svetom, njegovim intrigantnim likovima i strašnom zaverom u srži zapleta, nego je i Black Cloak jedan od stripova koji su već prvim svojim tomom pokazali dosta ali sugerisali da imaju još DOSTA VIŠE da pokažu. Hoću reći, ovo je strip koji me je zabavio, intrigirao, intelektualno i emotivno pomalo i isprovocirao ali je njegov POTENCIJAL da sve to uradi još više ono što me sa mnogo entuzijazma vodi ka čitanju nastavka.
Što se generalija, dakle, tiče Black Cloak je krenuo sa izlaženjem januara 2023. godine i u pitanju je nešto što bi se žanrovski moglo opisati već i samo sa „young adult“ strip i da to bude dovoljno informacija za publiku koja ZNA. Hoću reći, ovo je priča smeštena u fentezi mizanscen, sa sve elfima, sirenama i magijom koja je presudni resurs za upravljanje društvom na iole ljudski i prihvatljiv način, napisale su je i nacrtale žene, ima tu dosta i romanse i erotike a queer dimenzija je ne samo prisutna u samom, jelte, tekstu (glavna junakinja je u ljubavnoj, i vrlo dirljivoj, vezi sa ženom, praktično koleginicom) nego je i svuda u estetici koja nije 100% „furry“ ali se veoma otvoreno dodiruje sa furry imaginarijumom čak i kada su likovi stoprocentno humanoidni i nemaju „stvarne“ životinjske karakteristike. Ilustratorka i koloristkinja ovog stripa, Meredith McClaren je uspešna indi autorka (Hinges, Heart in a Box, Hopeless Savages) a njen najveći dosadašnji rad bio je na IDWovom stripu Jem and the Holograms. Radila je i u animaciji za Adventure Time, Bee and Puppycat itd, ali njen crtež mene najpre asocira na ono što privatno zovem „tviter fentezi“, dakle, na specifični tip ilustracija koje često viđam kod mladih, još uvek možda ne profesionalno zaposlenih ilustratora na tviteru koji nisu odrasli čitajući superheroje nego pre mange i korejske stripove, ali koji su pritom, nekako „prirodno“ queer ili pre queer-friendly i čiji je crtež često utemeljen u jednoj „detinjoj“ estetici, sa naglašavanjem „slatkog“, optimističnog, empatičnog u likovima, puno stilizacija koje su par generacija ranije smatrane fetišističkim a danas se promatraju jednim nevinijim, estetskijim okom.
Možda grešim, ne znam, ali McClarenova je jedna od retkih kreativnih osoba koje u 2024. godini još uvek imaju aktivan tumblr nalog i TO NEŠTO ZNAČI.
Druga polovina ovog kreativnog tandema je poznata i cenjena Kelly Thompson, žena sa Ajznerovom nagradom u vitrini i istorijatom ozbiljnog rada za velike korporacijske izdavače (pisao sam relativno recentno o njenom Deadpoolu i Black Widow, a radila je i Jessicu Jones, Spajdermena, X-Men spinofove…) a koja je sa McClarenovom već uspešno radila na Jem and the Holograms. Pošto je tu bio u pitanju licencirani materijal, mislim da su ove dve žene videle da im saradnja lepo ide i da bi bilo za obe korisno da se ponovo udruže na projektu u kome će one biti vlasnice svih autorskih prava na proizvod. Becca Carrey je uletela kao leterer za ovaj projekat i Black Cloak je jedan vrlo distinktan dodatak istoriji novijeg američkog mejnstrim stripa.
Doduše, ne nužno u konceptualnom smislu. Fentezi stripova sa queer-friendly estetikom i likovima koji imaju decidno moderne karakterizacije (dakle, ne pričaju polomljenim imitacijama Staroengleskog i ne liče na Konana) ima sve više i više i u katalozima velikih izdavča glavnog toka (jedan od najodličnijih primera je sjajni The Hunger and the Dusk) i ono što Black Cloak izdvaja od čopora nije ni tema ni mizanscen, već ozbiljnost obrade i jedna sigurno postavljena žanrovska fuzija koju su autorke plasirale.
Naime, Black Cloak je, rekosmo, fentezi strip, koji se događa u „poslednjem gradu u poznatom svetu“, štagod TO značilo. Imamo šture priče o ratu koji je besneo pre nekoliko stoleća i koji je zamalo okončao postojanje celog sveta ali je nekako na kraju „pobeda iščupana iz čeljusti poraza“ i „kraljevstvo je ujedinjeno“. Sve je ovo sasvim namerno ostavljeno na tim neodređenim deskripcijama, jer je jedna od glavnih dimenzija ovog narativa upravo istraživanje toga koliko je kraljevstvo STVARNO ujedinjeno i koliku cenu oni najslabiji, najmanje moćni u ovom društvu plaćaju za privid stabilnosti, prosperiteta, mira i, jelte, bratstva i jedinstva. Pošto, da bude jasno, ovo je fentezi okruženje u fullu, sa elfima, ljudima, sirenama i drugim narodima koji su svi distinktne rase u pogledu biologije, kulture, istorije itd, a koji svi žive unutar istog grada po imenu Kiros, i svima upravlja jedna elfovska kraljevska porodica.
Thompsonova je vazda bila scenaristkinja po mom ukusu pa se i ovde može stoprocentno računati da će žena da iskoristi žanrovske trope za jednu energičnu, dublju disekciju društvenih protivrečnosti a koja nije prirođena baš tom fentezi žanru.
Utoliko, sjajno je što je Black Cloak zapravo policijski procedural spakovan u fentezi oblandu. Black Cloak iz naslova zapravo označava policijske inspektore sa posebnim ovlašćenjima od kojih običan svet prilično dršće kad ovi ušetaju u neku kafanu i svi gledaju da im se sklone s puta. Ne pričamo samo o širokim administrativnim ovlašćenjima koja ovi službenici imaju, već i o magijskim moćima i predmetima koji su im stavljeni na raspolaganje i koje smeju da upotrebe u ekstremnim slučajevima.
A ima li ekstremnijeg slučaja od istrage ubistva u kome je ubijen, uh, pa prestolonaslednik? Dakle, jedini sin elfske kraljice koja sedi na tronu u Kirosu je na početku stripa pronađen u neživom agregatnom stanju, a Black Cloak inspektorka koja istražuje ubistvo je, iznenadićete se, i sama plemenita roda, zapravo ćerka iz jedne od uglednijih plemićkih porodica u Kirosu koja je sa prestolonaslednikom kao mlada bila u romantičnoj vezi i bila predviđena da se za njega uda i bude, jelte, buduća kraljica.
Kako plemkinja i buduća kraljica završi kao pandurka u BILO KOM svetu? Pa, strip se bavi i ovim pitanjem, i kroz sudbinu pokojnika i protagonistkinje prilično potanko analizira društveno uređenje u Kirosu, odnos između zvaničnog poretka i moći koje upravljaju nacijom ispod površine. Neiznenađujuće, detektivka Essex će tokom istrage naići na zidove ćutanja, pretnje, nasrtaje na svoj život, to je sve deo standardnog žanrovskog asortimana, ali Thompsonova ide par koraka preko standarda i vrlo se spretno bavi i ti nekim savremenijim pitanjima koja nisu deo klasične noir galanterije.
Na primer, ovaj je strip, u skladu sa savremenim temama često prisutnim u žanrovskim radovima, dosta okrenut rodnim pitanjima, konkretno pitanju predodređenih društvenih uloga koje su i rodne i klasne u ovom slučaju, a što, za žene, zapravo nikada i nije moguće sasvim razdvojiti (u mojoj, jelte, privrednoj grani to nazivamo intersekcionalnošću). Utoliko, imamo jednu snažnu detektivku, koja rešava najbitniji slučaj u kraljevstvu i čija su ovlašćenja skoro neograničena, ali scenaristkinja je vrlo spretno, vrlo organski stavlja u situacije u kojima se vidi koliko ona JESTE ograničena na ime svog roda, pretpostavki o tome šta je kom rodu „dopušteno“ ili makar „prirodno“, predrasuda koje su deo čak i odnosa koji prema njoj ima njena sopstvena porodica. Kad se ovo ukrsti sa „normalnim“ preprekama koje imaju detektivi u narativima gde se postepeno otkriva da zavera ide sve do vrha piramide dobija se jedan fini melanž žanrovske klasike i moderne „woke“ analitike koji ne deluje ni pamfletski ni nespretno sklopljen nego ubedljiv i intrigantan.
Ima tu puno kvalitetnog zanatskog rada na svim nivoima. Essexova, kako je to običaj, ima i partnera, detektiva koji pripada drugoj rasi i koji je terminalni pesimista iako za razliku od nje ima porodicu, decu, dakle, ima čemu da se raduje kad dođe uveče kući. Essexova ima samo prilično tajnu vezu sa simpatično ciničnom forenzičarkom iz kancelarije i devastaciju celog svog dosadašnjeg života, pa se ona, kao neko ko je izgubio skoro sve vredno u svom životu, baca svom snagom u smeru razotkrivanja zavere koje će joj MOŽDA doneti neki karmički poen viška.
Odlično je dakle to postavljeno i pripovedano i ako zamerku imam, to je da je otkriće pred kraj prvog toma o tome koje i kako žrtvovan za blagoutrobije nacije pomalo antiklimaktično i nema klasnu komponentu koju sam nekako prirodno očekivao. Mada nije da nema emotivnu dimenziju.
Ovo potonje svakako dolazi i iz smera McClarenove jer je njen crtež u presudnoj meri zaslužan za ton ovog stripa. Da je ovo crtao neko sa realističnim pristupom likovima i, možda i prirodnom, sklonošću tamnijem koloritu, Black Cloak bi bio sasvim drugačije štivo. No, McClarenova radi u jednom izrazito „slatkom“ ključu gde su i namrgođeni i mračni tipovi nekako sličniji lepim igračkama nego, jelte, mračnim i namrgođenim tipovima. Ima ovde i erotskog i nasilnog, ali Black Cloak odiše jednom naivnošću, čistotom i optimizmom na nivou same grafičke prezentacije i to je važan deo njegovog identiteta. U smislu pripovedanja, nisam imao velikih zamerki – neki kritičari jesu – i mislim da su mesta na kojima je čitalac u blagoj konfuziji oko toga šta se dešava programski tako i zamišljena. McClarenova dalje crta dosta likova koji su varijacije na isti arhetip (sredovečna plemkinja, dugokosi erotični, malo tragični muškarac) a da čitalac uspeva da ih razlikuje uprkos mimimumu minimuma u smislu facijalnih detalja.
Black Cloak je, dakle, dobar, zanimljiv strip koji, za moj groš, lepo spaja klasični žanrovski skelet sa muskulatoruom nekakve savremenije, inkluzivnije estetike. Prvi tom je, uprkos tom klifhengeru na kraju, jedna dosta jasno zaokružena priča i sada, kada je nastavak poeo da izlazi, vreme je da ga pročitate ako niste. Evo ga ovde na Imageovom sajtu.
