Kada sam počeo da čitam Invincible Iron Man, nedavno dvadesetim brojem završeni tekući serijal o Iron Manu a koji je Marvel izdavao od kraja 2022. godine pa do početka jeseni 2024. imao sam utisak jakog deja vua, ali i jedne kreativne možda ne ISTROŠENOSTI na strani autora, ali svakako konzervativnosti, smišljenog sedenja unutar bezbednih granica onoga što je poznato i ponavljanja formula koje su već u prošlosti palile. Dodatno, prve epizode su imale i svojevrsne tonalne probleme, pokušavajući da se na neki logičan način smeste u ljusku visokotehnološkog trilera, koja se vozi u karoseriji akcione drame sa globalnom političkom zaverom u svom središu, a da ipak čitalac dobije i propisanu količinu dinamične superherojske tuče koja neće biti sapeta nekakvim „real world“ pravilima što bi joj nametnula težak balast. Pa smo tako gledali Tonyja Starka, titularnog Nepobedivog Ajronmena, kako se nasred ulice šiba sa Feilongom, svojom najnovijom nemezom (inače pola Kinezom pola SRBINOM) – i to kad kažem „šiba“ mislim na svu silu hi-tech oruđa i oružja, uključujući nanotehnološke, postljudske augmentacije na strani Feilonga – a da to ne izaziva nikakve reakcije javnosti, pogtovo ne policije, vlasti, političara koji bi trebalo da se malo uznemire što se među građanima kreću – i sukobljavaju – ljudi koji su suštinski hodajuća oružja za masovno uništenje.
I, nije da bih ja na tome nešto sad kao insistirao da je ovo neki frivolni, old school superherojski strip kome je programski važnije da likovi izgledaju dobro dok se tuku nego da ima zaplet, priču i worldbuilding od armiranog betona, ali ovaj Invincible Iron Man u priličnoj meri počiva upravo na tome da se ova priča događa u svetu koji ima istoriju, kome se istorija TRENUTNO događa (konkretno sa hvatanjem zamaha rata između mutanata i ljudskih antimutantskih frakcija), gde se geopolitika ozbiljno shvata a likovi su tehnološki moguli koji imperije ruše i grade spretnim korišćenjem zakonodavstva vezanog za intelektualnu svojinu. U tom nekom smislu, mora da prođe nekoliko epizoda pre nego što ovaj serijal „legne“ a čitalac, ili barem ja kao čitalac, može da se opusti i kaže da čita jednu uređenu priču gde likovi imaju konzistentne motivacije i logično postupaju od situacije do situacije a svet se ponaša po razumljivim pravilima. Naravno, ta pravila uključuju i graničnu nauku (pa i pseudonauku), i kosmičku magiju, ali zlatno pravilo žanrovske literature je da kada su pravila jasna, implicitno ili eksplicitno, onda tekst mora da ih se pridržava u predstavljanju sveta, likova i događaja.
Gerry Duggan, koji je napisao ceo ovaj strip, je obično scenarista na koga se čovek može osloniti da neće imati ovu vrstu problema u svom pisanju. Duggana često olako kritikuju da je reciklator i da nije naročito kreativan u svojim zapletima ali njegovi stripovi svakako imaju jasne zaplete, sa jasnim motivacijama likova i njihovom doslednom karakterizacijom. U ovom partikularnom slučaju, mogu da nagađam da je u pitanju najpre to da je Duggan tokom ovog perioda bio naprosto rastrzan na previše strana, pišući Invincible Iron Man paralelno sa njegovim radom na X-Men a gde je pored pisanja glavnog serijala bio i glavni arhitekta događaja koji su rezonirali kroz ceo Marvelov univerzum. Kada se to upari sa sve slabijim uredničkim radom ljudi koji bi trebalo da ove stripove uređuju (a koje ne krivim PER SE i verujem da je i ovde u pitanju to da su poslovnično „overworked & underpaid“), dobijamo te rane epizode ovog serijala u kojima se povremeno tekst i crtež ne uklapaju sasvim kako treba, gde se neki događaji podrazumevaju pa i nisu prikazani iako su ključni za zaplet a neki drugi su prikazani u ogromnom nivou detalja samo da bi kada se na kraju dođe do raspleta postalo jasno da su to tek fusnotice u okviru cele priče.
No, sve je to superherojski strip, što se kaže for better or for worse, i ako on ovakve stvari može da nadoknadi IMAGINACIJOM i ENERGIJOM, to je onda u redu.
Ali, kako rekoh, Duggan ovaj serijal započinje sa Toynjem Starkom na tim nekm sada već pomalo izlizanim podešavanjima. Nekada bogataš i tehnološki mogul Stark je sada ponovo švorc, otuđen od prijatelja, sedi sam u garaži i čuka čekićem u metal jer, jelte, jedino tako može da se ponovo seti kako je nekada bio velik i izgradio svoju imperiju*, nema drage, nema druga, stalno misli kako bi mu prijalo da trgne jednu ljutu al svestan je da je to put u pakao adikcije od koga se toliko puta već čupao i na sve to tresu ga strahovi od toga da će zli ljudi tehnologiju koju je on izmaštao da čovečanstvu, jelte, pomaže, iskoristiti u sebične i destruktvne svrhe.
*osim što ju je nasledio od oca, jelte
Ovo smo sve već videli više puta i to, što bi rekli učeni ljudi, konsekutivno, sa stalno ponavljanom idejom da Stark mora da izgubi sve što je imao da bi se nekako ponovo povezao sa tim ljudskim i genijalnim u sebi, video da je nesavršeno, grešno ljudsko biće ali i biće neograničenih mogućnosti kome na kraju sve zavisi od njegove volje i truda. Ovo nije, da se razumemo, LOŠA postavka ali već smo je čitali kod Matta Fractiona i Chrisa Cantwella i mislim da Duggan za njom poseže najpre iz očajanja.
Jer ipak, kako u trećoj deceniji dvadesetprvog veka humanizovati lik ultrakapitalističkog bogataša koji nije samo moderni tech-bro, već je i old money sisanče, čovek privilegovan rođenjem (ili makar usvojenjem, kako je serijal kada ga je pisao Kieron Gillen kanonizovao) i pripadnik globalne elite za koju ljudski zakoni ne važe? Strip o Elonu Musku kao superheroju mogao bi da bude samo i isključivo brutalna satira, POGOTOVO jer većina scenarista koji danas pišu superherojske stripove sedi decidno levlje na političkom spektru od nekakvog matematičkog proseka i u takvoj konstelaciji stvari nema mnogo načina da pišete strip o bogataškom superheroju sa snažnim vezama sa državnim vojnoindustrijskim komplekso a da ga barem ne provučete kroz golgotu života u siromaštvu i socijalnoj isključenosti kako bi nekako na kraju zaradio svoje ponovo stečeno bogatstvo. U moralnom smislu „zaradio“, naravno, niko svojim radom ne stiče milijarde dolara koje će Tony Stark, evo da vam spojlujem nešto što već i sami znate, ponovo imati na kraju ovog stripa. U njegovom slučaju, ove pare jesu kompenzacija za moralni rad koji je uložio, do granice samouništenja i to je, na kraju, okej.
Ali Duggan je ovde jedno vreme na mukama i prvh nekoliko brojeva, zapravo cela prva kolekcija su meandriranje između izlizanih motiva i postavljanje sukoba između Starka i Feilonga kao središta ove priče a što ne ide najbolje ne jer Feilong nije jedna ljiga i generalno gadan lik koga biste zgazili kombajnom da vam zaluta na salaš (bez obzira što je po majčinoj liniji, ne šalim se, potomak Nikole Tesle), nego jer je teško da ga se shvati kao kredibilnu pretnju pošto, rekosmo, Duggan ne piše dovoljno konzistentan i uverljiv svet u kome se ovo dešava. Stark i Feilong su, od scene do scene, dva zrela, ozbiljna muškarca koja se lože na sopstveni ego i tehnološka dotignuća i razmenjuju uvijene pretnje i aluzije na pravni rat koji se vodi iza kulisa kako bi jedno carstvo bilo bačeno u prah a drugo se na njegovim ruševinama vozdiglo, a onda su i dvojica pubertetlija koja jedan drugog pokušavaju da ubiju na ulici a na to ne reaguje ni, rekosmo, policija, ni tužilac, ni političari. Duggan želi da ima strip o dva tehnološka mogula koji jedan sa drugim pričaju usiljeno ljubazno i pretnje kriju u aluzijama i nagoveštajima, ali ne može da se otme potrebi da se onda ta dva čoveka i potuku svakih par minuta, sa savršeno ubilačkom namerom, samo da bi sutra opet bili kao nekakvi „frenemies“.
I onda ono što ovaj strip spasava zapravo bude ono što ga je inicijalno (verovatno) i oštetilo: Dugganove obaveze prema X-Men. Negde od sedme epizode Invincible Iron Man postaje supstancijalna ali decidno postranična priča u širem narativu o ratu između mutanata i ljudske (ekstremističke) organizacije Orchis i tek onda pripovedanje postaje uredno i, što se kaže strimlajnovano a Duggan se dobro smesti u karakterizaciju glavnog junaka i podari nam protagonistu koji nam, spretno, ne govori sve što će uraditi, ali nam uvek dovoljno zagolica radoznalost da se pojavimo i sledećeg meseca kako bismo videli šta je bilo dalje.
U nekom formalnom smislu, Duggan je dosta srećno odabrao da Stark bude glavni fokalizator radnje uključujući i time da ovaj od početka stripa sedi i radi na svojim memoarima. Iako ima scena u kojima Stark nije prisutan, stalno tekući memoarski monolog koji ide i tokom njih je dobro odmereno vezivno tkivo i stripu obezbeđuje „prirodne“ dopunske informacije tamo gde je potrebno da se nešto prepriča kad nema mesta da se pokaže, ali i konzistentan glas Tonyja Starka. Duggan ume da radi sa likovima, pogotovo nesavršenim – nikada neću prestati da hvalim njegov izvrsni rad na Deadpoolu – i njegov Tony Stark je neko ko apsolutno razume koliko je lično doprineo ljudskoj nesreći u njenim raznim oblicima, ali nije neko ko će da se raspinje i da dopusti krivici da mu bude jedini i isključivi motiv.
Ovo je delikatno mesto da na njemu zasadite seme protagoniste – u nekim prethodnim inkarnacijama ovog stripa Cantwell je, recimo, više naginjao ka kompleksu krivice, Slott ka kompleksu futurističkog genija koji se malo zaigra – i Duggan srećno pogađa osnovni ton i pomenuti glas. Njegov Stark ima i vrlo mračnu stranu, a što se isprva vidi iz ponovljenih scena borbe sa adikcijom koje nisu teatralne i odišu jednim realističnim mirisom* a još više na samom kraju stripa kada vidimo kako Stark „rešava“ Feilonga. Nećemo da ovde to spojlujemo, ali dovoljno je reći da nam Duggan uspešno prodaje „superheroja“ koji sebe eksplicitno stavlja iznad zakona, institucija i koncepta demokratije i narodne volje i za koga smo navijali sve vreme a da se opet osećamo neugodno kada pomislimo da je u pitanju privilegovani član društva koji je odlučio da suspenduje sve društvene mehanizme i sam odabere „pravdu“ za koju misli da je adekvatna zločinu.
*čak Stark kasnije to da je adikt koji mora nečim drugim da okupira svoju pažnju kako se ne bi uhvatio za flašu, spretno koristi da izblefira neprijatelje – a ovo je redak primer „metasvesti“ koju lik u stripu ima o sebi i treba ga isticati kao pouku drugim autorima
Tamo gde je prvih šest epizoda malo i teturalo među likovima – Duggan pravi jednu dosta nesretnu odluku da kroz flešbekove uvede lika koji je bitan za Starka a koji strada zbog Feilonga i onda je to motivacija za Starkovo ponašanje do kraja stripa sa kojom čitalac ne može da se identifikuje jer je lik uveden i ubijen u prostoru od svega par tabli* – ostatak priče nastupa mnogo sigurnije jer scenarista vešto koristi događaje u širem Marvelovom univerzumu, pa su uvođenja Kingpina i Emme Frost, Hellfire Cluba, ali i Sandmana i Living Lasera logična i dobro se uklapaju uz postojeći ansambl a koji pored Starka čine i njegov stari ortak Rhodey, tj. War Machine, i devojčica-genije Riri Williams kao Ironheart.
*superherojski strip, ponovo, for better or for worse, baštini estetiku sapunske opere i u njemu su kontinuitet odnosa likova i doslovno vremensko trajanje njihovog prisustva u narativu bitni za odnos konzumenta prema likovima i onome što im se događa, pa onda ove instant-motivacije sa likovima uvedenim i izvedenim na brzinu naprosto ne pale
No ako ću da budem strog, ni Rhodey ni Riri nisu sutinski bitni za ovu priču – a što ide u prilog tezi da je u pitanju dodatni narativ na veliku priču preko u X-Men. Rhodey je odličan lik i uvek mi je drago da ga vidim, ali on najveći deo ovog stripa provodi u zatvoru i njegova funkcija je pre svega da bude moralni korektiv za Starka koji gleda kako njegov prijatelj, Afroamerikanac i svakako manje privilegovan od njega, sedi u apsu zbog njegovih sagrešenja. Duggan ovim posebno solidno poentira na kraju pokazujući da je Stark sasvim objektivno kriv, dakle ne samo materijalno, već i moralno, i da je Rhodey sasvim u pravu što je kivan na njega. I ovde – uključujući i scene sa She-Hulk koja je Starkova a posle Rhodeyjeva advokativa – strip ima lepe humorističke momente i postiže onaj pravi „Marvelov“ duh.
Sa Riri su stvari malo drugačije i voleo bih da ovaj lik dobije priliku da ima svoje priče, sa svojim zapletima i svojim neprijateljima i prijateljima umesto da je koriste samo kao privezak Iron Manu. Brian Bendis ju je svakako kreirao sa idejom da vidimo novu generaciju heroja, dajući crnim devojčicama aspirativnu fantaziju o klinki-inženjerskom geniju koja kod kuće čačka po elektronici i pravi neverovatne stvari, ali od Riri nema neke vajde ako će samo da je uguravaju u tekuće priče o Iron Manu kako bi imali simboličku „reprezentaciju“ manjina, a da joj se nikada ne daju njene lične priče i zaplet i uspesi i neuspesi i pobede i gubici, zbog čega bismo je zavoleli. Marvel je JEDNOM pokušao da nam da solo serijal sa Riri u glavnoj ulozi, to nije išlo – a ne mogu da kažem u kojoj meri nije išlo zbog alt rajt džukela koje su vodile kampanju protiv ovog stripa na internetu* – i sada su u fazonu da je samo, eto, usput, simbolički uključuju u tuđe priče. Duggan se trudi oko ovog lika, daje mu prominentna mesta u nekim bitnim prelomnim trenucima ove priče, ali niti je to zarađeno niti mislim da će time Riri nekako izboriti svoju samovlasnost u Marvelovom univerzumu. MORA BOLJE.
*iako je Marvel uradio TAČNO ono što su ono govorili da treba da se uradi, dakle ne da se zameni postojeći lik „DEI“ alternativom, već da se kreira odvojen, nov lik sa sopstvenom pričom. A što podseća da alt rajt džukele nisu neka ekipa kojoj treba verovati…
E, sad, ono gde Duggan apsolutno radi bolje je u tome kako Invincible Iron Man od sedme epizode mnogo sigurnije postaje visokotehnološki triler koji onda prirodno morfuje u naučnofantastični ratni spektakl. I jedna od najviše iznenađujućih činjenica u vezi sa ovim stripom je to kako dobro, pa i prirodno ispada jeste-romansa-nije-romansa između Tonyja Starka i Emme Frost, dvoje ljudi strahovitih ega i zastrašujućih socijalnih privilegija (i monetarnih bogatstava) u svojoj životoj priči a koji, sve vreme se krijući ispred nosa ljudima koji pripremaju mutantski holokaust i konačno uništenje Tonyja Starka, orkestriraju kvalitetan otpor Orchisovom genocidu. Duggan ovde dobro razume da se glavna priča događa preko u X-Men pa se Invincible Iron Man fokusra pre svega na tehnološka rešenja. Kako Orchis koristi novu generaciju Sentinela – robota kreiranih da love mutante – unapređenu baš Starkovom tehnologijom, za Starka je pitanje časti, pravde ali i EGA da odgovori nečim tehnološki naprednijim i zbriše ekstremistički arsenal kombinacijom mudre strategije ali i tehnologije koja – doslovno – nije sa ovoga sveta. Duggan ovde umešno na momenat skreće i u smeru spejs opere, daje nam na trenutak da se nasmešimo kada shvatimo da se ozbiljni tehnološki i ratni triler transformisao u kosmički vodvilj gde mitski patuljci kuju neviđena oružja od metala koji se nalazi izvan našeg periodnog sistema elemenata, a onda uspeva, ne otvarajući ni čitaocu karte pre samog kraja, da Starku obezbedi katarzu iskupljenja u kojoj on dobija natrag sve muške, falusne atribute što su mu na početku bili oduzeti a on gurnut u blato, adikciju, misli o suicidu. A opet, to sve nekako bude dostojanstveno i nije baš samo i isključivo fantazija o tech-bro šmekeru koji je za trenutak okusio gorčinu nemaštine ali se priroda obnovila i on ponovo jaše na grbači poštenog sveta.
U tome jako pomaže taj ceo podzaplet sa vezom između Tonyja i Emme Frost a koji se transformiše u brak iz računa (doslovno, kao deo njihovog pretvaranja da se ne bave onim čime se bave) u kome se onda, nekako spontano rode i emocije. „Ledena kraljica“ i „Gvozdeni čovek“ su dovoljno jaki arhetipovi da čitalac u njegovom zbližavanju prepozna nešto sudbinsko, naročito jer ih Duggan rano u stripu postavlja maltene kao uzajamne antagoniste, sa Emmom koja predvodi naciju što joj se opet spremaju pogromi i masovna ubijanja i Starkom kao tehnološkim kapirtalistom što je kreirao tehnološke uslove da se to izvede. Kada njih dvoje počnu da žive zajedno, i to u prostorijama Hellfire Cluba kojim Kingpin stoluje kao Beli kralj (a Tony prihvata ulogu Crnog kralja da bi uverljivije delovalo da se predao svojim najgorim onepercenterskim nagonima zbližavanja sa amoralnom elitom), a onda odjednom počnu da misle zajedno, da osećaju zajedno i da rade zajedno kao PAR a ne kao samo dvoje saveznika u komplikovanom ratu to je strahovito uspešno spajanje dva jaka Marvelova lika sa velikim istorijama i Dugganu se valja priznati da je ovo izveo savršeno.
I zapravo, tačka na kojoj Emma i Tony postaju više od dvoje ljudi koji se smrknuto uvažavaju ali nikada nisu pravi saveznici je odmerena odlično jer je Emma ta koja, iz najčistije empatije, spasava Tonyja kada ovaj ima ozbiljan napad panike a onda je Emma i ta koja odlučuje da se njihova veza okočna po okončanju rata ali da Tonyju da jedan poslednji poklon za rastanak. Duggan je dosta stvari u ovom stripu uradio okej, ali ovaj rad sa likovima je prvoklasan i vredi da se zapamti.
Što se tiče crteža ovde, nažalost, po ko zna koji put imamo situaciju da serijal koji je praktično jedna neprekinuta priča sa jednim centralnim zapletom i jednom centralnom idejom – kojih se scenarista solidno drži od početka do kraja – ne uspeva da očuva vizuelnu konzistenciju. Nema ovde DRASTIČNIH razlika u stilovima, dizajnu i art direkciji od epizode do epizode, ali se svakako primeti kada na skoro svakom broju menjate crtača. A baš to imamo u finalu. Juan Frigeri kao glavni crtač ovom stripu daje određeni izgled visokotehnološkog trilera i mada je Bryan Valenza kolorisao sve epizode, njegovi kolori ne izgledaju isto kada su ispod Frigerijevi tuševi i kada koloriše ono što je crtao Andrea Di Vito. Frigerijev rad naprosto deluje futirističkije, sa većom pažnjom posvećenom teskturireanju i sitnim detaljima, iako oba crtača koriste slične kompozicije i lejaut. Najveća razlika se primeti nažalost tamo gde je najžešće, u finalu kada u poslednjoj kolekciji Frigeri radi jedan broj, Di Vito tri, Patrick Zircher jedan a Creees Lee na olovkama i Walden Wong na tušu crtaju tri epizode i tu se baš vidi razlika u pristupu, sa posebno Leejevim kompozicijama koje su manje maštovite, manje dinamične, a baš se one bave apeksom borbe Tonyja Starka protiv „Stark Sentinela“ i jako bi profitirale od imaginativnijih scena akcije i spektakla.
Opet, kvalitet crteža je uglavnom na vrlo solidnom nivou i pošto stripovi o Iron Manu u velikoj meri služe da zadovolje tehno-fetišistu u nama, moram da istakem prijemčivost dizajna novih oklopa koje Stark smišlja u ovom stripu, pogotovo tog njegvog tajnog oružja za koje svi znamo da ćemo ga videti u finalu. Joe Caramagna radi letering i ovo je uobičajeno izvrstan odnos dizajna, čitljivosti i karaktera.
U konačnici, nekakav konsenzus na internetu (ili makar na redditu) je da je ovo jedan od boljih Iron Man serijala poslednjih godina i ja ću se sa tim složiti. Štaviše, ovo je verovatno najbolji Iron Man još otkada ga je pisao Matt Fraction a što je dobro za ovaj strip ali malo depresivno za Marvel. Nije da je ovaj Invincible Iron Man bez mane (nabrojao sam ih valjda dosta u poslendjih 3.000 i kusur reči) i nije da su u međuvremenu ovaj strip pisali nekakv autsajderi, naprotiv. No, Bendisov Iron Man je, a kako je to za njega već bio obrazac u poslednjih desetak godina, počeo snažno, karakterno i maštovito, pa posle izgubio dah. Gillen je takođe počeo odlično ali ga je ideja o retkonovanju porekla Tonyja Starka odvukla u diskutabilnom smeru. Slott je godinama kroz Spider-mana pisao praktično Iron-Mana-bez-brendinga a onda kada je dobio u ruke Iron Mana shvatio da ga zanima nešto drugo. Cantwell je iz nekih epizoda svog Iron Mana proterao samog Iron Mana, a Taylorov inače sjajni Superior Iron Man je bio žrtva tada aktuelnog company crossovera. U takvoj konstelaciji, Duggan je bio pravi čovek na pravom mestu u pravo vreme i spretno iskoristio širi narativ u X-Men da ispriča priču o Tonyju Starku koja ima jasan i logičan početak i kraj, a i vrlo dobru sredinu. Dosta sam video ljudi koji kažu da je greota što Duggan posle svega dvadeset brojeva odlazi sa serijala (koji je uostalom odmah potom relansiran pod novim imenom sa novim kreativnim timom, kako to Marvel sada uobičajeno radi) jer je posle završetka rada na X-Men mogao da se pošteno posveti Iron Manu, ali mislim da je on ovde ispričao tačno ono što je hteo i da se časno povukao dok je pobeđivao. I, eto, ako sve ovo zvuči kao dobar provod – a meni je bio – potražite kolekcije putem Amazona na ovom mestu.
