Skoro u dan je godina otkada sam poslednji put pisao o X-Men. Tada je to bilo povodom zaokruživanja prve, uvodne faze onoga što će u budućoj istoriji biti poznato kao „Hickmanova era“ X-Men. Jonathan Hickman, izvanredno cenjeni scenarista je u Marvelu već iza sebe ostavio „Hickmanovu eru“ Fantastične četvorke i Avengersa, pa i kompeltan ribut multiverzuma, nešto što čak ni Bendis nije uradio,* ali preuzimanje kompletne sudbine X-Men u svoje ruke i rekontekstualizovanje čitave njihove istorije, kako prošle, tako i buduće, to je skoro pa najambicioznija stvar koju je ovaj čovek uradio kod ovog izdavača.
*za bonus poene, izbrisao je Ultimate univerzum kome je Bendis u ogromnoj meri kumovao
Naravno, House of X/ Powers of X je bio više najavni plotun, postavljanje novog status kvoa, manje „priča“ a više „građenje sveta“, jedna energična, pa i smela – s obzirom kako Marvelov univerzum već funkcioniše – postavka koja nije u sebi ispričala toliko „priče“ koliko je čitaoce upoznala sa Hickmanovom verzijom kosmosa u kome se sve ovo događa, njegove prošlosti i budućnosti, ali i sa osnovnim idejama koje će tvoriti međe budućih X-men priča. Život na živom (i mutantskom) ostrvu, koje može da menja lokaciju, korišćenje „organske tehnologije“ što poništava distance i omogućava mutantima da čitav svet ali i dobar deo kosmosa tretiraju kao da im je dvorište, kombinacija tehnologije kloniranja i „beleženja“ sećanja za ultimativnu pobedu nad smrću… Hickmanu se svakako ne može prebaciti nedostatak smelosti da stvari temeljito protrese, pa, iako smo već pomenuli da je njegov rad u osetnoj meri odgovor na i nastavak rada Granta Morrisona na New X-Men sa početka stoleća, Hickman nesumnjivo ima svoju grandioznu viziju iza koje je Marvel, za sada, spreman da stane.
U ovom pregledu, doduše, neću mnogo pričati o viziji jer će se on dotaći pre svega prve faze X-Men stripova izašlih potkraj prošle i u toku prve polovine ove godine, gledajući po prvih desetak brojeva redovnih serijala, a brendiranih kao „Dawn of X“, pre ulaska u DOGAĐAJ X of Swords, pa će po prilici ovaj pregled pre svega i da se bavi pojedinačnim glasovima i temama ovih serijala, radije nego diskutovanjem njihove unificirane vizije i zajedničkog „značenja“. To ćemo ostaviti za novu 2022. godinu*. Ako je dočekamo.
*Šalim se**
**Možda
Idemo, onda, redom. A prvi na redu mora biti centralni serijal čitave franšize, X-Men, koga piše sam Hickman a crta (uglavnom) omiljeni filipinski umetnik Leinil Francis Yu. Ovaj serijal bi po prirodi stvari trebalo da je ono što čitate ako hoćete da dobijete „glavnu priču“, dakle, serijal koga piše sam arhitekta čitave građevine, sa svim glavnim tezama i najvažnijim razrešenjima što se dešavaju baš na ovim stranicama. Tradicionalna, dakle, uloga za magazin brendiran kao Uncanny X-Men. No, Hickman stvari radi na svoj način.
Tako, ako je House of X/ Powers of X kombo bio postavljanje novog status kvoa, X-Men je, barem u ovih prvih desetak brojeva, više ispitivanje individualnih ideja, teza i koncepata u „novom“ X-Men univerzumu nego konkretna pripovest kojom se očigledno ide od A do B, pa makar se to kretanje dešavalo u skokovima, preko C, Z, Y i D.
Glavni zaključak je svakako to da Hickman namerava da ovde sedi dugo vremena. Ako je Bendisov upad u DC univerzum i preuzimanje Supermena ličilo na blickrig koji se, evo, posle malko više od dve godine završava sa jasnim namerama, tezama i preokretima u istoriji velikog plavog heroja, Hickmanovo preuzimanje X-Men legata više liči na postepenu, organsku kolonizaciju koja će trajati generacijama ali koja će promeniti toliko sitnih i krupnih detalja da povratka na staro posle svega ne samo da neće biti nego niko neće biti ni siguran šta je zaista to „staro“. House of X/ Powers of X su, ruku na srce već uradili jaku pripremu, menjajući „poznatu“ istoriju X-Men na načine koji ne poriču da se sve što se dogodilo, zaista dogodilo, ali ga stavljaju u nove kontekste. X-Men sada nastavlja sa uvođenjem novih ideja, postavljen na temelju novih odnosa, zagledan u nove izazove.
Tako, recimo, jedan od najjačih utisaka, koji nema toliko veze sa zapletima individualnih priča u X-Men, ostaje taj kako „Kuća Summersa“ funkcioniše, ne samo u fizičkom smislu (pošto se, jelte, nalazi na Mesecu) već i u socijalnom, sa jasnim napuštanjem „tradicionalnog“ ili barem uobičajenog koncepta porodičnog domaćinstva. Utisak nije toliko da Hickman ovde gleda da izgradi nešto nalik srednjevekvnom klanu, koliko da mutanti generalno, a Summersi partikularno, naprosto više ne žele da budu sputani „ljudskim“ shvatanjima socijalnih i porodičnih odnosa i, prihvatajući da je njihov život sve samo ne normalan, biraju i način uređenja domaćinstva i porodice koji je za njih unikatan, poseban i odgovarajući.
Drugde, Hickman se dotiče politike, kao intrinzično zanimljive teme, kako interno, sa posebnim novim uređenjem i zakonima koji vladaju na mutantskom ostrvu Krakoa – a koji su, čini se, još uvek stvar dogovora i poverenja u vođe radije nego stvarne institucije – tako i eksterno, sa jasnim tenzijama između mutanata i spoljnjeg sveta. Epizoda četiri, recimo, odlazi na teritoriju političkog trilera, sa Yuom koji koristi devetopanelnu mrežu da signalizira drugačiji – „filmskiji“ – ton ove priče u odnosu na razuzdanu naučnu fantastiku koja joj je prethodila.
Naučna fantastika je i dalje važan deo atraktivnosti i šarma Hickmanovog X-Men gde, čak i kada nemate utisak da ste videli mnogo priče, svakako ostajete impresionirani konceptima građenja novog sveta – ili makar novog društva – koje scenarista obrazlaže. Pomalo nalik onome što su pisci naučne fantastike poput Gregorija Benforda ili Kima Stenlija Robinsona radili početkom devedesetih, ni Hickman ne zaobilazi neka „tekuća“ pitanja koja su zapravo vrlo zanimljiva i značajna u pogledu građenja „nove“ mutantske nacije. Naravno, teleportovanje i kloniranje su zabavni koncepti, ali pitanje šta mutanti jedu i kako se njihova ekonomija odnosi ka globalnoj ekonomiji su ovde tretirana sa ozbiljnošću i promišljeno.
Možda iznenađujuće, pored sve ozbiljnosti i promišljenosti, Hickman pravi vidan napor da povremeno kreira i čistu komediju i mada je uspeh polovičan – ne najmanje jer Leinil Yu nije nužno crtač koji voli da crta komične scene – varijacije u tonu ovog stripa su dobrodošle. Nakon vrlo fokusiranog i uniformno ozbiljnog House of X/ Powers of X, X-Men dolazi kao relaksiraniji magazin, spreman da istražuje razne aspekte novog života X-Men, puštajući likove i da flertuju i da imaju bizarne avanture, pored sve političke i egzistencijalne napetosti koja im visi nad glavom. Utoliko, i smele naučnofantastične koncepcije koje niču sa svih strana (neke nove, neke stare, sa putovanjima u svemir i otkrivanjem novih kultura i vrsta u komšiluku) osvežavaju celokupnu postavku a da osećaj, srećom, nije taj da Hickman u scenario samo trpa sve što mu padne na pamet, već prosto, da je ovo strip kome se ne žuri da stigne do sledećeg velikog DOGAĐAJA i koji ima vremena da se pozabavi različitim idejama što će sve na kraju imati značaj.
S druge strane, blaga nelagoda koju izaziva novo mutantsko društvo, taj osećaj da imamo posla sa kultom koji manipuliše i koristi mitologiju u političke svrhe (čak i u isto vreme dok je stvara) je i dalje tu i strašno je intrigantno pratiti ovaj strip i pitati se koliko se Hickman poigrava sa našim „prirodnim“ impulsima da navijamo za „naše“ čak i dok vidimo da „naši“ napuštaju poziciju progonjene manjine na načine koji su etički veoma upitni, a da – valjda – još uvek ne upadaju na teritoriju „superzločinstva“.
Intrigantan i uglavnom zabavan strip preovlađujuće izvrsnog crteža.
Serijal od koga nisam znao šta da očekujem a koji mi ni sada nije baš potpuno jasan zove se Marauders. Od strane nekih pedigriranih ljubitelja X-Men ovaj je magazin pozdravljen kao zabavna, vedra priča o timu X-Men koji ide po svetu i pomaže mutantima što iz raznih razloga ne mogu da dopru do mutantske utopije,* ostrva Krakoa, da ipak tamo stignu živi i kolko je god moguće neozleđeni, a ako neke državne vlasti tamo negde imaju problem sa tim – utoliko gore po problem. No, za mene on ima neobične tonalne varijacije koje ne uspevam sasvim da svarim
*khm
Scenarista Marauders je Gerry Duggan koga inače izuzetno štujem i volim, a crtežom se bavi nekolicina Italijana, najviše od svih solidni Matteo Lolli. Da budem iskren, činjenica da deluje kao da je Lolli u dobroj meri inspirisan manga estetikom za karakterizaciju likova možda doprinosi toj blagoj neobičnosti ovog stripa. Njegovi likovi ne samo da svi izgledaju jako mlado (čak i Sebastian Shaw na nekim od slika izgleda premlado) već i imaju blagi, er, „loli“ šarm koji povremeno deluje neobično za ovakav strip. No, Lolli je vrlo dobar i dinamičan kada crta akciju pa ovo nisu stvarne zamerke.
Zamerke koje imam svakako idu na otvaranje samog serijala – u prvom redu, odabir imena „Marauders“ za tim koji čine nesumnjivi pozitivci poput Kitty Pride ili Icemana je u najmanju ruku neobičan. Marauders su u X-Men kanonu tradicionalno tim negativaca, mutanata koji rade za Mr. Sinistera i izvode razna nepočinstva (atentaati, kidnapovanja, ubistva radi zastrašivanja itd.) a protiv kojih se „naši“ uvek i svugde bore. Sa Sinisterom koji je sada „one of the good guys“, kreiranje novog njegovog tima koji će raditi na polzu nove mutantske nacije ima smisla – ali ovo je zaplet drugog stripa, Hellions, koji ćemo prikazati narednom prilikom. Ovaj Marauders svoje ime uzima iz za sada nerazjašnjenih razloga i ja mogu samo da nagađam da kako Kitty Pride, ne mogući da se teleportuje, za svoje misije koristi brod, i ona i njeni saputnici se igraju sa piratskom tematikom,„Marauders“ ovde treba da bude aluzija na gusare, a što ima, moram da kažem, vrlo malo smisla.
Drugo, serijal počinje za mene sada već izuzetno izlizanim klišeom ruske represivne, autoritarne vlasti koja ajde što maltretira jadne mutante nego to radi sa izrazito nacionalističkih pozicija. Maraudersi stižu u Rusiju da pomognu nejači i scena u kojoj Kitty Pride koristi vatreno oružje da ranjava vojnike, povremeno i na vrlo sadistički način je toliko „izvan karaktera“ da sam se veoma iznenadio da su je urednici pustili u strip.
Teško mi je bilo da se oporavim od ovakvog otvaranja, ali Marauders svakako ima i puno iskupljujućih elemenata. Duggan Icemana i Pyroa piše na zabavan način, dajući njihovim „goofy“ personama taman dovoljno prostora da budu balans nekim mračnim, spletkarskim elementima zapelta u kojima se vidi da novostvoreno mutantsko jedinstvo i nije toliko monolitno. U jednom šokantnom finalu epizode jedan od glavnih likova umire na zastrašujući način – ali ovo je i dobar način da se podsetimo kako kontekst u kome niko „stvarno“ ne može da umre u X-Men sada ima sasvim kanonsko, unapred poznato objašnjenje koje valja uzimati u obzir kada vidite likove kako umiru.
Marauders je interesantna, ne sasvim ujednačena smeša političkih intriga – tipično zanimljivijih kada se događaju unutra, među „našima“ – i swashbuckling akcije koja, svakako, ima važno mesto u X-Men istorijatu i Duggan i njegova legija italijanskih crtača prave vidan napor da Claremont/ Cockrum legat ispoštuju kroz vedru atmosferu i blistavu akciju, smeštajući mračne, zakulisne radnje u njene pauze. S druge strane, Marauders verovatno nije esencijalan serijal ako želite da ispratite samo najsuštinskiji deo tekuće X-Men istorije, ali vam svojom optimističkom vedrinom može biti lep predah od nekih težih, mračnijih priča.
Jer, recimo, kao kontrast Maraudersima možemo da uzmemo Fallen Angels. Ovaj magazin, možda unapred planiran kao tekući serijal okončan je šestim brojem koji je zaokružio priču i mada su ga radili ljudi čiji strip-autput inače veoma volim, prosto mi je drago da nisu pokušali da nacede još vode iz ove suve, presuve drenovine.
Fallen Angels pisao je Bryan Hill a crtao Szymon Kudranski, obojica vrsni majstori mračnih, gritty stripova koji ipak treba da imaju i dušu, ali je finalni produkt na kraju najviše nalik na one ’90s X-Men momente u kojima je sve eXXXXXXtremno, svi ubijaju i svi se ubijaju, nema ni trunke „normalne“ ljudske interakcije i prisenka ideje da se sve događa u „našem“ svetu. Kažem „najviše nalik“ iako stvari nisu TOLIKO loše. Hill svakako pokušava da likovima da malčice prostora za disanje, ali ovo tek neznatno pomera balans ka modernim stripovima. Kad, recimo, imamo scenu u kojoj Laura Kinney, puna besa i napetosti, sparinguje sa (novim) Cableom, i pobedi ga, razbivši mu nos a on je pita „Je’l se sad bolje osećaš“, njen odgovor je „Ne osećam ništa. Jer ovde ništa nema značaj. Mutanti nikada nisu bili bezbedniji. A bezbednost siše.“
Na neki način, Hill kao da se unapred ograđuje od činjenice da je prihvatio da radi ovaj strip a da nema zapravo ideju kako da mutante piše u svetu u kome nisu stalno progonjeni i na rubu nestanka. Ovo je svakako pošteno primetiti – Hickmanova postavka radikalno menja tu tradicionalnu i pomalo izlizanu matricu* i pred scenariste stavlja izazov kako da se prilagode novom okruženju i likove nateraju da malo možda i, jelte, evoluiraju.
*sa kojom je doduše Matt Rosenberg napravio vrlo dobar Uncanny X-Men pre ne tako mnogo vremena.
Hillovi likovi nemaju luksuz evoluiranja jer su smešteni u vrlo „starinski“ kontekst – ovo je u suštini strip o likovima koji su mentalno toliko oštećeni da život u bezbednom okruženju, sa optimističkim svetonazorom naprosto nije za njih. Centralni lik je Kwannon i ovo je možda bila neophodna priča da se ovom liku vrati malo ljudskog dostojanstva, ali ona nije isuviše prijatna za čitanje.
Naime, nakon trideset godina, Psylocke, Bettsy Braddock je prestala da bude „nindža“, a konkretno prestala da bude žena sa britanskim imenom i istorijom ali japanskom fizionomijom. Ova vrsta „yellowface“ mimikrije je i 1990. godine morala delovati pomalo bizarno pa je svakako krajnje vreme bilo da se tokom Hunt for Wolverine minidogađaja konačno raskrsti sa tom idejom. No, rezultat je da sada umesto jedne Psylocke imamo dva ženska lika koji su oboje na neki način Psylocke i oboje nose teret njene teške istorije i depresiji sklone karakterizacije.
Kwannon, koju pratimo u Fallen Angels dobija i jednu eksploatacijski intoniranu ličnu istoriju o detetu maltretiranom od strane kriminalno orijentisanih likova koji su od nje gledali da naprave „hodajuće oružje“ što će poslužiti njihovim mračnim ciljevima. Kako u ovom timu već imamo Lauru Kinney koja, uzgred, takođe ima ličnu istoriju o detetu maltretiranom od strane kriminalno orijentisanih likova koji su od nje gledali da naprave „hodajuće oružje“ što će poslužiti njihovim mračnim ciljevima, atmosfera u Fallen Angels je ujednačeno mračna, pomalo otužno, čak, a sa stalnim udvajanjem motiva i vrlo malo mašte u rukovanju svim tim gloom and doom atmosferama.
Velikim delom ovde Kudranski nosi odgovornost za to kako strip deluje neprijatno za čitanje sa apsolutnim preterivanjem u korišćenju kompjuterskih efekata da zamrlja pozadine i pojača kontraste. Kudranski i inače radi ovakve stvari ali u Fallen Angels efekti često „pojedu“crtež koji u osnovi ume da bude i pomalo smadrljan kada su anatomije i lica u pitanju. Kolor Franka D’Armate dodatno problematizuje stvari insistiranjem na tamnim tonovima pa mada strip ima jaku atmosferu, ona nije naročito privlačna da se u njoj dugo boravi. Opet da ne bude da ovo ništa ne valja, Kudranski i D’Armata umeju da kreiraju vrlo atraktivne scene oslanjajući se na japanske predloške i isporučujući impresivno izgledajuću akciju.
No, Fallen Angels je u celini isuviše eksploatacijski strip, skoro povratak u, kako rekoh, mračne devedesete, sa insistiranjem na nasilju, užasu i neiskupljivosti svega i svakoga, a bez svesti da toliko gaženje po gasu naprosto otupljuje oštricu svakog od ovih motiva pojedinačno. Kwannon treba da percipiramo kao tragičan lik koji kroz nekakav „aktivni“ život, potragu za smislom (koja podrazumeva obračunavanje sa zlom) pronalazi svoju tako dugo potisnutu ljudskost, ali njene poetične meditacije su dosadne, a činjenica da posle svega ona zadržava bizarno seksualizovani pola-fetišistički-pola-gimnastički kostim Psylocke u priličnoj meri unazađuje ideju o tome da sada ima novi život i stari identitet. Pročitati ako ste izdržljivi i ložite se na Cablea, X-23 i Dazzler ali unapred upozoravam da ovi dragi likovi nisu sjajno iskorišćeni u ovom stripu.
Ako je Fallen Angels delovao kao novi X-Force serijal – sa svim tim polomljenim, ubilački nastrojenim likovima koji, ipak, rade u korist pravde i daleko od očiju javnosti čine ono o čemu se ne priča kako bi nedužnije dušice mirno spavale – ali nije nosio i ime X-Force, onda je serijal koji nosi ime X-Force, naime, sam X-Force, možda odmah u problemu da definiše svoj identitet, pa jednim delom i biva više strip o Wolverineu i tome šta on sad, kad je živ i ponovo među svojima, radi za opšte dobro.
Što je u redu. X-Force piše Benjamin Percy – koji je preuzeo i solo Wolverinea a na čijim se podkastima i stripovima i ranije dokazao – a koji je odličan scenarista. No, ovaj X-Force svakako ima ispred sebe ozbiljne izazove s obzirom da je smešten u kontekst u kome X-Men i mutanti generalno imaju svoju naciju, svoju teritoriju i, za razliku od prethodnih sličnih situacija, političke i ekonomske argumente da sa ostatkom sveta pregovaraju ne samo na ravnoj nozi nego i iz pozicije moći, ali moći koja je dobronamerna i teži istinskoj miroljubivoj koegzistenciji (bez obzira na sav nacionalizam neizbežan u ranoj fazi stvaranja nacije). U takvom okruženju, black ops tim mutanata koji idu unaokolo i eliminišu pretnje bez mnogo buke i publiciteta nije samo potencijalan politički problem već i nešto što za obične mutanske građane Krakoe može biti zvono za uzbunu da stvari, uprkos svoj utopijskoj atmosferi i optimizmu, zapravo stoje unutar jednog ultimativno autoritarnog konstrukta gde očinska figura Charlesa Xaviera služi da se zamaskira činjenica da „stvarne“ institucije ne postoje, da „stvarnog“ pluralizma mišljenja zapravo i nema jer se sve odluke donose u uskom krugu glavnih likova itd.
Ovo je generalni Damoklov mač koji visi nad glavom čitave Dawn of X linije i ne sumnjam da je Hickman ovo upravo i planirao. Otud, to da Charles Xavier već u prvom broju padne kao žrtva političkog atentata organizovanog od strane „ljudskih“ struktura moći koje se trude da propupelu mutantsku naciju saseku u korenu pre nego što izraste u još veću pretnju, nije neko preterano iznenađenje, ali i uspostavlja atmosferu čitavog serijala. X-Force će, ponovo, biti tim koji ide unaokolo i eliminiše raznorazne naoružane grupacije sponzorisane od strane moćnih biznismena i pokvarenih političara, ali sada uz blagoslov nacije koja je svojim očima videla kako im mesija biva ubijen od strane uspaničenog homo sapiensa što reaguje u praktično biološkoj stravi od ekstinkcije. To da se Xavier u strip vraća već dva broja kasnije zaista samo podvlači da se stvari dešavaju u novom kontekstu. Mutanti ne mogu zaista biti ubijeni u novoj realnosti i njihova nacija neće pasti onako kako su padale Utopia X ili Genosha u prethodnim decenijama.
S obzirom da je ovo širi kontekst, odjednom se poenta X-Force zapravo dovodi u pitanje. Naravno, Wolverine i njegova ekipa (u kojoj su, pored nekih uobičajenih „sivih“ likova i neočekivani Beast, Jean Grey i Kid Omega) idu unaokolo, nalaze laboratorije u kojima se sadističkim eksperimentima kreiraju supervojnici što treba da ubijaju mutante i seju teror, ali ova postavka zapravo ima mnogo manju težinu sada kada mutanti ne samo da ne strahuju od biološkog istrebljenja već i svaki od njih koji umre biva, bez previše čekanja, vraćen u život da ga nastavi od mesta na kome je stao.
Otud, Percyjev scenario zapravo mnogo više ide na bavljenje likovima i njihovim ličnim zebnjama, sumnjama itd. I ovde svakako ima zanimljivih kontrapunkta i energija. Staviti Wolverinea i Kida Omegu u isti strip i dati im da sarađuju je i ranije bio recept za uspeh pa je tako i ovde. Njihov odnos svakako deluje potentnije od pomalo neiskorišćenih potencijala odnosa Jean Grey i Wolerinea. Black Tom Cassidy koji je ovde, neobjašnjivo, „šef obezbebeđenja“ čitavog ostrva ima interesantnu karakterizaciju i pruža uvid u to kako je zapravo živeti na ostrvu koje je – uprkos svim utopijskim pričama – stalno na meti nekakve pretnje a koje je pritom i samo živ organizam. Čak i Beast ovde – od svih mesta – dobija interesantan karakterni luk, sa nijansiranjem karaktera koji je često pisan kao jednodimenzionalni genije što nikada ne greši i samo se sekira ako drugi ne kapiraju koliko je ispred svih ostalih.
Percy ima lepe ideje i dobro ih piše i utoliko je vidljivije kada se koristi standardnim X-Force tropima da popuni broj strana. Broj ubistava i sadističkih mučenja kroz koja neki likovi prolaze (uvek pouzdana Domino, recimo) se izrazito primećuje pogotovo jer drugi delovi ovog stripa imaju suptilniju intrigu i interesantniji sadržaj.
Crtač Joshua Cassara je interesantan izbor za ovakav magazin time što je on očigledno skloniji „herojskom“ senzibilitetu i izrazitije „stripovskim“ stilizacijama nego što je standard za „mračni“ X-Force. Njegov strip je kombinacija vrlo uredne geometrije i gustih, senčenjima zasićenih, vrlo dinamičnih crteža, ali uz izrazito žive boje od strane Deana Whitea i Guru FX, što sve nije standard za X-Force radove. No, Cassara je svakako čovek koji odlično crta akciju i pošto je ovde ima mnogo – pravi je izbor za ovako nešto. X-Force je generalno zanimljiva, intrigantna ponuda u kojoj ne funkcioniše baš sve u istoj meri, ali ono što je dobro me magazinu vraća svakog meseca sa apetitom.
A onda imamo i novu verziju New Mutants. Ovo je možda najneobičniji serijal u ovoj turi naprosto zato što ne samo da nije najjasnije šta tačno treba da bude njegov osnovni ton (i ideja) već i zbog bizarne postavke u pogledu njegovog autorstva.
Originalni New Mutants je, pisao sam već o tome mnogo puta, bio način da Chris Claremont ima „svoj“ mutantski tim pored toga što je preuzeo likove Stana Leeja, Jacka Kirbyja, Lena Weina i Davea Cockruma i sa ovim stripom je Claremont kreirao posebnu grupu likova sa zanimljivim poreklom, karakterizacijama i motivacijama.
Sad, u aktuelnom New Mutants, Ed Brisson – koga uglavnom hvalim kada pišem o Marvelovim stripovima – radi nešto slično, doduše, ne kreirajući sopstvene likove ali uzimajući neke „mlade“ mutante koji se već par decenija provlače po X-Men stripovima kao „neiskusni“ i „još uvek na obuci“ i baca ih u vatru. Brisson se u ovakvim stvarima vrlo izveštio – setmo se da je Extermination bio sasvim solidan minidogađaj – pa je i njegov deo New Mutants jedna vrlo klasična X-Men priča iz modernije ere u kojoj se sudar između mutantske kulture i predrasuda te neke tradicionalnije zajednice dovodi do usijanja u košmarnom scenariju zlostavljanja, kućne opsade, kidnapovanja, pretnji smrću itd. Brisson uspeva da likove koji, objektivno, imaju skoro pa božanske moći kredibilno stavi u poziciju ranjivosti i submisivnosti, a da likove koji deluju sasvim neljudski (Beak, recimo), ovenča veoma ljudskim karakteristikama tako da se priča u kojoj je Beakova porodica ugrožena čita kao uverljiv primer ljudske surovosti prema drugim ljudima a ne samo kao iz udžbenika prepisana metafora o manjini koja trpi teror većine. X-Men priče, posebno danas kada je „woke“ kultura iznesena na razinu mejnstrima, umeju da budu „spojite tačkice“ narativi u kojima nemamo uverljive likove ili kulture koje su, kao ugrožene od strane represivne većine, a Brisson ovu grešku ne čini i stavlja nas u jednu zaista mučnu i napetu situaciju u koju verujemo, a da ne poseže za brutalnim ekspolatacijskim tropima. To da pritom koristi neke od sjajnih a retko upotrebljavanih likova kao što su Boom Boom, Glob Herman ili Armor je veliki plus, pogotvo uz nekoliko različith crtača koji ovde moraju da se snalaze sa bizarnom Hermanovom anatomijom ili psioničkim oklopom Hisako Ichiki.
No, da je samo ovo aktuelni New Mutants to bi imalo smisla, ali Brissonove epizode su presecane epizodama koje piše sam Hickman a koje prate originalne New Mutants likove u jednoj kosmičkoj avanturi koja je, pa, farsična komedija.
Tonalni jaz (da ne pominjem da priče praktično nemaju nikakve veze jedna sa drugom) između ova dva pristupa – pogotovo jer Hickman uzima epizode 1, 2, 5 i 7 – je toliki da je nejasno zašto Hickmanova priča (a Hickman se posle sedmog broja više ne vraća u serijal) nije izdvojena ili u poseban miniserijal – a što bi bilo najlogičnije – ili, ako se već želelo da „gazda“ svojim prisustvom ovom serijalu da malo tržišne težine, zašto nije išla u prve četiri epizode kako bi najviše i imalo smisla. Nagađam da nije u pitanju bila kreativna odluka već da Hickman ili crtač Rod Reis nisu mogli da postignu mesečni tempo te da je zato napravljena ovakva neobična, eh, mutantska kombinacija.
No, dobra vest je da je i Hickmanov/ Reisov strip zapravo dosta zabavan. Naravno, treba se malo privići na ideju da Hickman radi komediju i da su likovi za potrebe iste malčice zaglupljeni (pogotovo Sunspot koji je u vreme U.S. Avengers Ala Ewinga bio prikazivan kao veoma sazreo, odrastao lik, sa, doduše, suludim planovima kako da se zaštiti slobodni svet od raznih strašnih pretnji), ali ovde komični sadržaj leži udobnije nego u samom X-Men i, generalno, uz Reisov sjajni crtež i teški kolor, „svemirska“ zajevancija i šegačenje po Shi’ar zatvoru i sudu ispijaju se lako i ostavljaju dobar ukus.
Sve u svemu, uglavnom zabavna ponuda, ali New Munatnts kao da nastavlja da pati od blage krize identiteta pa na četrnaestom broju (eto, idem malo u budućnost) Brissona zamenjuje Vita Ayala i… pa, videćemo šta će dalje biti. S obzirom da Ayala kreće da radi i Children of the Atom, reklo bi se da je to manje više to za tinejdž mutante u dogledno vreme. U svakom slučaju, New Mutants je do sada bio solidna ponuda i strip koji ću i dalje sa interesovanjem nastaviti da pratim.
Poslednji serijal iz te prve Dawn of X ture mi je na kraju ispao i najmanje zanimljiv. Novi Excalibur nije prosto loš kao Fallen Angels niti je rastrzan između kreativnih vizija kao što je to New Mutants, ali ovo je strip koji ima vrlo ambicioznu postavku i radi dosta novog sa likovima, ali ta postavka nije interesantna a smer u kome idu likovi takođe – nije uvek interesantan.
Da bude jasno, možda je problem više u meni nego u samom stripu – Excalibur ima najmanje vidnih veza sa osnovnim Hickmanovim postavkama i, mada je Apocalypse tu da predstavlja sponu sa Krakoom i mutantima, zapravo se čita kao sasvim odvojena, originalna priča o novom Captain Britainu.
E, sad, novi Captain Britain je – Betsy Braddock i dok ovo ima smisla uzevši u obzir njenu ličnu i porodičnu istoriju, jeste donekle bizarno kako je Psylocke praktično nestala iz ovih stripova sa Kwannon koja je, rekosmo, u Fallen Angels više bila skup negativnih stereotipova nego dobar karakter, a onda sa Betsy koja sada preuzima posao Captain Britaina i upliće se u borbu za Otherworld i koja se time u ogromnoj meri odvaja od njene uloge u novom mutantskom režimu.
No, dobro, ako se to nekako svari, dakle, ako Excalibur čitamo kao novi Captain Britain strip i prihvatimo da ovde ima da gledamo mnogo više magije, druida i poluupamćenih britanskih legendi nego propisnog mutantskog programa, Excalibur je više interesantan nego zaista zabavan za čitanje.
Scenaristkinja Tini Howard svakako ide na to da kreira ambiciozan zaplet sa političko-magijskim intrigama koje sugerišu visoke uloge i potencijalni strašne ishode ako „naši“ ne preteknu i ne pobede u ratu koji se vodi na sasvim drugoj ravni, i ovde se događa jako mnogo stvari, no, iako je Howardova skoro pa neka vrsta Hickmanovog protežea u ovom trenutku (sa velikom ulogom u samom X of Swords), činjenica je i da ona još uvek nema tehniku ravnu Hickmanovoj u tome da uplete priču u kojoj je čitaocu malo toga jasno ali ga intriga i naslućene pozadinske ideje vuku napred.
U kontrastu sa onim što Hickman tako uspešno radi, Howardova mora da „namerno“ sakriva elemente zapleta od čitaoca da bi ovaj kasnije bio iznenađen/ zapanjen/ ushićen. Tamo gde Hickman ostavlja dovoljno mrvica na stazi da ispodprosečno inteligentna osoba poput mene makar na drugo čitanje shvati da sve može da sklopi u logičnu celinu i pre nego što mu se na kraju sve objasni (da ne kažem „bukvalno nacrta“), Howardova mora malko da vara, prikriva i ubacuje likove koji padaju s neba a postaju presudni za zaplet a vas ko jebe ako nemate sva izdanja Official Handbook of the Marvel Universe. Povrh svega, neke od karakterizacija su malo iritantne, ponajpre sama Braddockova koja, istini za volju, skoro nikada nije ni imala zaista uspešnu, humanizovanu karakterizaciju jer su je skoro uvek pisali scenaristi skloni „edgy“ stereotipovima o ženama-ratnicama što tegle unaokolo bagaž teških psihičkih trauma, ali koja je sada mitski heroj i ima još manje „ljudskosti“ nego što treba.
No, ne želim da kažem da je Excalibur loš, dalekobilo, samo da nije sasvim ugođen sa mojim očekivanjima i, pa, senzibilitetom. S druge strane, valja istaći da ovde ima i svakojakih lepih stvari, od toga da je postava tima neočekivano bizarno sklopljena – Rogue i Gambit, ali i Rictor, pa onda i Jubilee i njen usvojeni sin Shogo koji se u Otherworldu transformiše u zmaja – pa do sjajnog crteža koji isproručuje Marcus To. Ovaj Kanađanin vijetnamskih korena uspešno balansira sapunsku operu sa magijskom dramom i akcijom, ubrizgavajući pomalo ozbiljnoom, krutom scenariju Howardove jednu dimenziju razigranosti i mašte što mu vrlo dobro dođe. Erick Arciniega na kolorima je takođe odličan izbor za strip koji apsolutno osvaja svojim izborom kostima i bizarnih lokaliteta. Tako da, dajte mu svakako šansu.
Ovde za danas stajemo jer smo bacili kratk ali dobronameran pogled na prvu turu Dawn of X radova koji su definisali prvih pola godine „Hickmanovih X-Men“. I nismo prošli tako loše. U drugom krugu koji, ne znam da li smem da obećam ali se nadam, stiže u Januaru, pogledaćemo kako je izgledao drugi talas ovih stripova (Wolverine, Cable, Hellions, Juggernaut, X-Factor) da bismo u dogledno vreme obradili i X of Swords. Do tada, naravno, uživajte u praznicima i čitajte X-Men.
