Sa zadovoljstvom sam odigrao Butcher’s Creek, najnoviju igru Davida Szymanskog a koja je na Steam dolepršala poput razdraganog stvrinara krajem Januara ove godine, kao nekakav logični novi nastavak u jednom labavo povezanom serijalu igara iz prvog lica koje dele autorove opsesije morbidnim, skurilnim, grešnim. David Szymanski je, naravno, svetu najpoznatiji kao (glavni) autor igre Dusk, FPS naslova iz 2018. godine koji je praktično svojeručno uspostavio boomer shooter kao moderni žanr, i svojevrsnu andergraund opoziciju mejnstrim FPS igrama poput Destiny, Call of Duty, ali i izneo distinktan filozofski stav u odnosu na moderne onlajn podžanrove u FPS-u poput extraction shootera ili battle royale modela.
Dusk je fantastična igra i sa punim pravom se može smatrati kamenom-međašem u istoriji FPS žanra i medijuma video-igara uopšte. Uspeh Duska ne samo da je Szymanskom omogućio da kupi kuću već je i nezavisnu izdavačku etiketu New Blood Interactive izneo na dobar glas i generalno obezbedio veliku pažnju za druge projekte ove firme. Igre poput Amid Evil, Ultrakill, Gloomwood i Fallen Aces su veliki aduti ove kompanije ali i potvrda da postoji kritična masa ljubitelja FPS-a koja iznad svega ceni inteligentan, intrigantan dizajn nivoa, jasno klasifikovane neprijatelje, disktinktna oružja, radije nego otvorene, ravne mape, „sunđere za metke“ i beskonačne miniskulne varijacije na iste pucaljke koje karakterišu moderne šutere.
Kada ćemo dobiti Dusk 2? Verovatno ni malo skoro. Pomenuta Gloomwood, kvazisrednjevekovna šunjačka igra iz prvog lica snažno inspirisana klasičnim Thief igrama, je trenutno glavni New Blood Interactive projekat na kome Szymanski radi (zajedno sa glavnim developerom, Dillonom Rogersom i još nekolicinom kolega) i male su šanse da će u neko dogledno vreme imati dovoljno sati u danu da se baci u projekat koji bi po veličini – ali i dubini emotivne investiranosti – mogao da parira Dusku.
No, Szymanski svejedno svakih nekoliko meseci objavljuje nove igre, ne kroz New Blood Interactive kanale, već kao nezavisni autor-izdavač koji na Steamu (i neredovno na Switchu) pod svojim imenom svako malo publikuje nekakav mali, nestašni naslov. Igre poput Iron Lung, Chop Goblins ili Squirrel Stapler sve karakterišu neki prepoznatljivo „duskovski“ elementi: pogled i akcija iz prvog lica, primitivna trodimenzionalna grafika sa niskopoligonalnim modelima i grubim teksturama (često su to beton i zarđali metal, neobrađena drvena građa, zemlja itd.), horor u kome nema mnogo finijih dimenzija „jeze“ ili „saspensa“ već ovaploćen u dehumanizovanim, često maskiranim protivnicima, telesnoj disocijaciji, mnogo krvi, provincijsko okruženje udaljeno od urbanih centara, neretko sa velikim, napuštenim zgradama koje kriju strašne tajne… Nisam do sada o ovim igrama pisao jer još uvek nisam odlučio da li svaka po naosob treba da dobije svoj prikaz ili da to bude nekakav zajednički pregled ekstrakurikularnih radova Davida Szymanskog – radi se o kratkim naslovima koji se mogu odigrati za po par sati – ali sad kad sam seo da odradim najnoviju, Butcher’s Creek, biće red da se smislim i nešto napišem. Watch this space, kako se to obično kaže.
Butcher’s Creek je inače, da se niko ne zbuni, ZAISTA lokalitet u Rockstarovoj igri Red Dead Redemption 2, ali igra Davida Szymanskog nema nikakve veze sa njim, kao što nema veze ni sa stvarnim lokalitetom Butchers Creek (bez apostrofa) koji se nalazi u Australiji i, po poslednjem popisu ima osamdesetpet stanovnika. Jedna stvar koja je valjda jasna je da kada mesto nazovu Butcher’s Creek (ili Butchers Creek) to nije zato što je u pitanju nekakva svetla prestonica urbanog, civilizovanog profila već, naprotiv, nekakva provincijska zabit u koju nećete ići da tamo provedete prijatan glamping vikend u prirodi.
U igri se Butcher’s Creek nalazi negde u Apalačkim planinama i ovo JESTE ruralna zabit u koju glavni junak dolazi po noći i zatiče četinarsko drveće, grube brvnare zatarabljene neobrađenim daskama, krvave madrace u dvorištu, a zatim, kada nađe način da uđe dublje u kompleks zgrada, i dugačke betonske hodnike, toksični otpad, još više krvi…
Butcher’s Creek jedva da ima priču ali igra je tim efektnija. Ovde nema dijaloga, nema likova sa kojima ćete komunicirati ikako drugačije sem štanglom* u glavu, nema neinteraktivnih kinematika i celo iskustvo igranja sastoji se iz prodiranja sve dublje u kompleks zgrada i podzemne instalacije ispod njih, otkrivanje da ono što je na prvi pogled delovalo kao „samo“ ekipa rednekova koji bogu iza nogu snimaju snuff filmove da okrenu neki dinar na crnom tržištu, zapravo na kraju ispada nekakav kult okupljen oko mračnog onostranog božanstva.
*sekirom, čekićem, francuskim ključem pa i bravarskim klještima kad nema ništa bolje da se nađe
Tekst igre je grub, jednostavan, glavni junak nije nikakva kompleksna osoba koja se ovde zatekla iz altruističkih razloga, u potrazi za pravom istinom ili su joj se kola pokvarila pa krenula da potraži pomoć, već je u pitanju ozbiljan, posvećen pervertit i zavisnik o snuff pornografiji koji je jednog dana pomislio da je možda najpametnije da ode da samog izvora i vidi ima li tamo da se nađe nešto još GORE od onog do čega dolazi putem ilegalne trgovine. Ono što će naći jeste gore, ali ne u meri koja bi garantovala igraču nekakvu emotivnu satisfakciju da, eto, igra kao čudovište koje istrebljuje druga čudovišta. U ovoj igri NIKO nije dobar i to da je igrač ipak motivisan da nastavi igranje je efekat postignut kombinacijom čiste žanrovske kompulzije (ipak igrate iz prvog lica i napadaju vas nesimpatične kreature) i horor-intrige. Szymanski ove stvari sad drži u malom prstu i silazak sve dublje u napuštene (OR ARE THEY?) hodnike i postrojenja ima sve odlike inicijantskog putovanja sa koga se niko neće vratiti nepromenjen… ako se uopšte vrati.
Kad smo već kod teksta, pomenuta priča u igri se odvija delimično i u tekstu, odnosno igrač će postupnim prodiranjem u srce, jelte, kompleksa, nalaziti poruke koje jedni drugima ostavljaju lokalci, ta neka ekipa proizvođača snuffa a koji predvodi izvesni Travis, čovek koji organizuje otmice nedužnog sveta, naređuje kako će ko biti mučen i ubijan pred kamerama i koji strogo kori svoje saradnike kada ne prave dovoljno video-materijala na mesečnom nivou. Ovde je važno da ukažemo da iako je igra primereno bolesna, mračna i morbidna, i Szymanski sa njom, kao i sa prethodnima očigledno istražuje neke svoje duboko ukorenjene strahove, traume i opsesije, u razmeni pisanih poruka koje ćete nalaziti postoji i dimenzija crnog humora koja ipak malčice osvežava atmosferu. Izvesni Mitch što se pominje u porukama kao crna ovca koja stalno zaostaje u dosezanju norme, je, recimo, očigledno lokalni luzer na kome se čak i u ovakvom društvu svi istresaju, pa će vam ga biti i malo žao, ali kad nađete neke poruke koje je ON napisao, verovatno ćete se VI nevoljno stresti od gađenja.
No, između ovh pisanih delova priče i onog što se dešava u igri nema previše veze. U par navrata će poruke ukazati da je negde skriven ključ ili drugi predmet od koga vam zavisi dalji napredak u igri, ali metodičan igrač bi ih pronašao i bez uputstava, a likovi na koje nalećete i koje, jelte, ubijate, nemaju imena niti nekakve distinktne karakteristike što bi ukazale da se radi o Mitchu, Travisu ili nekom drugom imenu koje ste pročitali u porukama.
A što je podsećanje i na činjenicu da je Butcher’s Creek zaista mala i jednostavna igra u kojoj nema čak ni bosfajtova i najbolje je posmatrati je kao veoma dobro izvedenu stilsku vežbu iz first person brawlinga koju je vrhunski spravio majstor svog zanata. Szymanski i pojašnjava da je ovo suštinski nedovršen projekat – ne u smislu da priča nema zaključak, ima – koji je započeo 2019. godine na tadašnjoj verziji endžina Unity, pa ga napuštao i vraćao mu se i da je, rešivši da ga objavi, ovo učinio sa punom svešću da je eksperimentišući u ranim fazama napravio nekoliko kreativnih odluka koje su fatalno obeležile igru i osudile je da bude mehanički vrlo svedena.
Drugim rečima, od Butcher’s Creek nikako ne treba očekivati nešto dimenzija jednog Dusk, ni u dužinu, ni u širinu ni u dubinu, ali Butcher’s Creek je izvrsno izveden „mali“ koncept i nudi dva do tri sata prvoklasne tenzične horor-akcije za ljude jakog stomaka.
Da bude jasno, svo to pominjanje snuff filmova nije samo za ukras. Prolaskom kroz sobe, podrume i tamnice nailazićete na svedočanstva da su ovde snimani užasni video-klipovi, kamere usmerene prema uglovima soba gde se nalaze krvave fleke i delovi raskomadanih tela, razbacane kosti, sečiva rotirajućih testera… Svuda je, dalje, razbijeno staklo i gomila priručnog alata korišćenog za mučenje i komadanje a koji ćete vi i vaši protivnici koristiti kao hladna oružja. Pomenuli smo štangle, čekiće, klješta i sekirice, a tu su i macole, odvaljene letve, velike sekire za rušenje drveća, džepni noževi, čak i obični skalpeli za sečenje selotejpa, pa na kraju igre i jedan težak, nezaustavljiv kramp. Butcher’s Creek je sasvim eksplicitno inspirisan Monolithovom legendarnom igrom Condemned i veliki deo akcije sastoji se iz sirove, ali ne sasvim nesofisticirane borbe na bliskom odstojanju sa jednim ili više protivnika.
Szymanski je ovde obavio odličan posao, kreirajući tenzičan a katarzičan akcioni program u kome zdravlje i izdržljivost igrača, ali i istrajnost oružja u rukama igraju važne uloge. Borbe su spore, metodične, i ako mudro kombinujete napade iz zaleta, blokade/ pariranja i udarce nogom (koji ne nanose povrede ali resetuju protivnika), sa pažljivim korišćenjem okruženja, ispostavlja se da je ovo dovoljno ekspanzivan borilački sistem koji ne samo da nudi katarzične momente brutalnosti gde zveri u sebi puštate na volju, već i trenutke situacionog humora kakvi karakterišu igre što imaju dobro posložene mehaničke sisteme. Gađanje neprijatelja burićima i odlomljenim cevima sa zida, guranje u neobezbeđene bunare, šutiranje u rotirajuće testere, a posebno navlačenje da ulete u mlaz istopljenog metala koji šikne iz rupe na patosu pa ih baca kao krpene lutke pod tavanicom – sve su to podsećanja na činjenicu da nam treba VIŠE igara koje imaju prenaglašenu a konzistentu fiziku i dovoljno prostora da igrač sa njom eksperimentiše, makar rezultati ponekad bili na granici parodije. Ovo pišem pod posebnim utiskom činjenice da sam paralelno sa Butcher’s Creek igrao Sonyjev poslednji God of War, jednu, jelte, vizuelno prelepu igru a čije je okruženje STROGO kontrolisano u domenu toga šta se može polomiti, šta ne, šta se može pomeriti i kako, i rezultat je da ono deluje i kao nešto veštačko i kao nešto MRTVO u odnosu na razigrani Butcher’s Creek.
Iako se Szymanski dosta posuo pepelom na ime korišćenja zastarele verzije endžina, stoji i da je ovo vrlo solidno napravljena igra u svakom tehničkom smislu*. Mape su kompleksne i imaju onaj lavirintski-a-ipak-logični kvalitet koji očekujete od autora Duska. Geometrija, teksture i osvetljenje rade združenim snagama da kreiraju mračno, zastrašujuće, prilično „realistično“ okruženje a modeli neprijatelja su, iako ih ima svega tri ili četiri različita, upečatljivi i perfektno kanališu taj redneck horror vajb koji je autorova opsesija, bilo da su u pitanju ljudi u farmerskim kombinezonima i flanelskim košuljama, bilo oni koji nose maske napravljene od životinjskih lobanja na glavama. Zvuk i muzika su odlični a voiceoveri su svedeni na prozivke tipa „fuck you“ i „where the fuck did you come from“ a što je, nauka će sigurno potvrditi, upravo ono što čovek želi da čuje pre nego što nekome letvom smrska lobanju.
*ovde moram da napravim mali intermeco da objasnim odakle slike i video u ovom prikazu: igru sam igrao na Steam Decku gde ona radi besprekorno ali nažalost Valveov oficijelni softver za snimanje videa nije uspeo da mi napravi futidž ove igre na toj mašini. Ispostavlja se da je neoficijelni Decky Recorder plagin radio konzistentnije nego zvanično rešenje… Kako mi Steam na kompjuteru ne radi već nekoliko meseci jer ja još uvek odbijam da pređem na Windows 10, onda nisam igru mogao da drugačije snimim nego da daunloudujem piratski torent i nadam se da će raditi na Windowsu 7 dovoljno dobro da se snimi bar par minuta fudidža. Bizaran, jelte, sled događaja, ali FRAPS je na kraju odradio posao!
Horor vajb igre se, ipak, jednako održava i na mehaničkom planu: sva oružja imaju skalu trajnosti i korišćenjem se troše pa ih morate menjati na terenu, makar i za slabija, jer praznih ruku ne možete na džukele pa je onda i skalpel dovoljno dobar, a zdravlje se obnavlja ISKLJUČIVO fotografisanjem odvratnih prizora krvavih fleka na patosu ili zidovima jer glavnog junaka, pored svog užasa u kome se zatekao, i dalje loži snuff. Štaviše, kad shvatite da možete da protivnika umlatite na smrt čekićem a onda da sliakte NJEGOVU krv koja je poprskala zid i da vam to obnovi malo zdravlja, osećaćete se istovremeno i kao genije i kao najbolesnija osoba na svetu.
A što je verovatno i kako bismo mogli da opišemo Davida Szymanskog. Butcher’s Creek je, da reiteriramo, mala, kratka, ali izuzetno spretno sklopljena igra koja svoju kombinaciju istraživanja zastrašujućeg 3D lavirinta, bolesne atmosfere i brutalne borbe sa bliske distance izvodi bez greške. Ovo nije, da bude eksplicitno jasno, igra za svakoga. Oni koji očekuju da je ovo Dusk 2, biće razočarani, a oni koji smatraju da horor treba da više sugeriše nego što pokazuje će, eh, dobiti MNOGO više nego što su sanjali. Butcher’s Creek je pravi „video nasty“, bolestan, brutalan, sirov, ali prepun kvaliteta koji čoveku adrenalin pumpa sa svih strana i nakon što rešite poslednjih par jednostavnih zagonetki i vidite šokantnu završnicu želećete JOŠ. I nadam se da Szymanski dok ovo kucam i pravi još, ne nužno još ISTOG ali još nečeg što će imati isti hardcore vajb i biti spakovano u format koji sa dvesta metara vrišti da je ovo samo za posvećene. Ako ste posvećeni ili se tako osećate, slobodno dođite, nećete se vratiti.
