German Lessons odnosno, u originalu Уроци по немски je debitantsko celovečernje ostvarenje bugarskog režisera po imenu Pavel G. Vesnakov, urađeno 2020. godine, solidnih trinaest godina nakon što je Bugarska ušla u Evropsku uniju na krilima, mnogi će reći, podrške koju je ova država zajednički sa Rumunijom pružila NATO paktu u agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine. Naravno, nije zgoreg podsetiti da je za sve ove godine Bugarska imala neku vrstu „malog“ članstva u „porodici evropskih naroda“, sa lokalnom valutom lev koje tamo i dalje na snazi – a što je, iz najmanje jedne perspektive za državu dobro jer je sačuvala suverenost nad jednim od osnovnih tržišta – te sa punim ulaskom u šengenski granični režim tek prvog Januara ove, dakle, 2025. godine, na osamnaestu obljetnicu učlanjenja u Uniju. Evropska unija se, da se razumemo, ni jedan jedini put eksplicitno ne pominje u dijalozima ovog filma i njeno odsustvo iz svesti likova je rečito koliko i bilo koja kritika na domaće ili „briselske“ političke elite koju smo mogi da vidimo u drugim recentnim bugarskim filmovima.
Pavel G. Vesnakov je rođen u Sofiji 1987. godine, i mada se jedno vreme zanosio da paralelno studira dva fakulteta, od kojih je jedan bio Istorijski fakultete Univerziteta Sofija, na kraju je sve to batalio i upisao režiju na Novom Bugarskom univerzitetu, privatnoj instituciji osnovanoj u Sofiji još 1991, od strane grupe intelektualaca (i uz rezoluciju nacionalnog parlamenta) sa eksplicitnom misijom da se modernizuje visoko obrazovnaje u Bugarskoj. Danas se ova firma smatra prilično uglednom i kvalitetnom, sa niskom počasnih predavača uz raznih delova sveta a koja uključuje i Richarda Rortyja i Terryja Eagletona i Juliju Kristevu, pa i Ennia Morriconea. Vesnakov je, kako kaže njegov mentor Georgi Djulgerov (inače plodan old school režiser koji je svoje prve nagrade na internacionalnim festivalima dobijao još sedamdesetih) ovu školu upisao skoro slučajno, a za svoj prvi film, kratki film, Trains iz 2011. godine, pozajmio pare od majke, inače doktorke po struci, i snimio ga za manje od hiljadu evra. Drugi je snimio od novca što je išao uz nagradu koju je dobio za prvi film, a treći je već rađen u bugarsko-nemačkoj koprodukciji mada je i tu bilo povuci-potegni da se nađu sredstva. No, kada je završen, taj treći, Pride, je dobio glavnu nagradu na Međunarodnom festivalu Clermont-Ferrand u Francuskoj a naredni, Zeus, iz 2015. je istu takvu nagradu osvojio na festivalu u Brestu, takođe u Francuskoj.
Naoružan nagradama ali i iskustvom snimanja kratkih filmova, Vesnakov je 2019. godine (pored još jednog kratkog filma) režirao i dve televizijske serije, da bi u 2020. godini uspeo da završi svoj dugometražni debi, German Lessons, o kome danas pričamo, a posle solidnih šest godina ovakvog ili onakvog rada na ovoj produkciji. Naravno, kada German Lessons pogledate – na primer putem HBO-a – vidite da je u pitanju „mali“, sasvim niskobudžetni film u kome nema ni akcije, ni skupih setova, ni pirotehnike, ni specijalnih efekata, čak ni nekakvih posebnih kostima i maske. Glavni junak na kraju krajeva nosi samo dva seta odeće tokom celog filma: sivu, odrpanu majicu bez rukava preko koje navlači trenerku sa natpisom nekog nemačkog sportskog društva, i belu košulju na golo telo, kakvu oblače ljudi nenavikli da iko proučava kako su obučeni, kada žele da ostave utisak, jelte, urednosti. German Lessons je, dakle, JEFTIN film a njegova jeftinoća je „feature, not a bug“, štaviše, ona efektno šalje onu poruku koju tekst filma pažljivo izbegava da pošalje ali čitav njegov podtekst na njoj počiva.
Glavni junak filma, Nikola, je, „suma svih kompleksa i strahova“ koje Vesnakov ima vezano za svoju budućnost, a kao čovek koji je gotovo istih godina kao i glumac Julian Vergov, mogu da kažem da je on dao jedan izuzetno ubedljiv portret pedesetogodišnjeg luzera koji u jednom trenutku filma kaže „sve što uradim je pogrešno“ a što je istovremeno i blanko izgovor za sva sranja koja je napravio u životu, ali i za sva sranja što će ih do kraja filma napraviti. Kada je SVAKA stvar koju uradite pogrešna, onda nije ni bitno da li ste „uspešni“ ili „neuspešni“.
Nikolina neuspešnost se, ipak, može meriti nekim standardnim parametrima: u trenutku kada ga u filmu zatičemo on je na uslovnoj slobodi, zbog nasilničkog ponašanja, razveden od bivše supruge koja ne može očima da ga vidi, sa dvoje dece od kojih ga mlađa ćerka jedva toleriše kad je smara SMS-ovima, dok sin neće da ima ništa s njim. Nikola radi u fabrici gde su ga primili na jedvite jade kao osuđenika kome treba pružiti šansu za integraciju u, jelte, zajednicu, ali kada od šefice zatraži preporuku jer hoće da ode da radi u Nemačkoj ona mu kaže da njemu izgleda nije baš najjasnije koje mesto zauzima u društvenoj hijerarhiji.
No, Nikola ne odustaje. On i ortak u Nemačku polaze prekosutra, da rade u firmi koju drže Bugari a koja se bavi razvoženjem radnika po gradilištima, i Nikola je naumio da svojh poslednjih 48 sati u Bugarskoj, pre nego što se otisne u pečalbu, iskoristi da svede svoje račune sa svima koje poznaje. Naravno, svi koje on poznaje takođe dobro poznaju njega i gomila solidno teške interpersonalne istorije teško da može da se razreši kroz jedan ili dva razgovora u kojima on svima mehanički ponavlja da mu je žao za svako sranje koje je napravio i da je sad drugi čovek i da će se iskupti šaljući pare iz Nemačke.
Nikola je, naravno prototip luzera, veliki, ćelavi lik sa bradom, uvek u trenerci, koji se nikada nije snašao u životu a koji i autentično veruje da čini sve da ljudima oko njega bude dobro. No, i on je razveden, i roditelji su mu razvedeni, aktuelna devojka ga toleriše, ali padne tu nekoliko svađa u toku filma, deca ga, kako rekosmo ne mirišu i kad im on patetično kamčeći MALO emocije kaže da ih voli, zauzvrat ne dobija ni protokolarne izraze naklonosti, a prva rečenica koju mu bivša žena izgovori u filmu je „Priđi mi još korak i zovem policiju“. Nikola je svoj život toliko temeljito usrao za svojih pedeset godina na planeti Zemlji, da je sasvim jasno što mu ta neka ideja reseta, novog početka, na mestu gde ga niko ne zna i nikome ne mora da objašnjava da je „on sada drugi čovek“ (iako izgleda isto kao onaj prvi čovek kome niko ne veruje) nešto što mu jedino izgleda kao slamka spasa. I uspešni ljudi u ovim godinama prolaze kroz krizu poznih srednjih godina, preispitujući svoje odluke i dostignuće u životu, a Nikola je hodajući maneken neuspeha, čovek koga bi ste, da je partija Tetrisa, odavno restartovali jer ste svesni da se od govana pita ne pravi.
Za Nikolu, međutim, čovek mora imati empatije – Julijan Vergov ga igra sa jednim perfektnim koktelom perpetualne zbunjenosti svetom koji stalno ide u levo kad Nikola krene udesno, osećaja krivice, zlovolje, postiđenosti, potisnutog besa, ali i autentične, skoro detinje želje da se ne samo dokaže pred drugima već i da zaista tim drugima bude od koristi. On i majci i ocu objašnjava da će slati pare iz Nemačke iako su, naravno, oni ti koji NJEGA opremaju za odlazak i od svojih teško ušteđenih sredstava mu obezbeđuju „kickstarter money“ za pečalbu, sasvim svesni da ne ispraćaju u tuđinu sina poznatog po preduzimljivosti, snalažljivosti i metodičnom planiranju. Nikola je po karakteru bliži protagonistima Selbyjevog Rekvijema za jedan san, neko ko o spoljnjem svetu ima samo maglovite predstave jer nikada nije imao prilike da ga upozna, primajući na bradu krošea ovog bližeg, intimnijeg sveta što mu nije dao da izraste u išta drugo do hrpe ožiljaka.
Nikola, dakle, izaziva empatiju kod gledaoca jer je, na kraju krajeva, ovo čovek koji, koliko god da slepo, blentavo kreće u novu avanturu o kojoj ne zna ništa, ipak po prvi put zaista čini nešto proaktivno u svom životu i ima iskrenu želju da se pomeri s mrtve tačke. Citat Nasira Jonesa, kome se vraćam u mnogim prilikama je i ovde perfektan opis Nikolinog mentaliteta: „He never planned to fail, he just failed to plan“, pa je onda dirljivo pratiti kako Nikola ova dva dana života, koliko nam film prikazuje, u kolima iznova i iznova vrti iste lekcije Nemačkog jezika, učeći kako se kažu dani u nedelji, spremajući se da zaista postane neko drugi kada ode u mitsku Nemačku.
Bugarski, ali i generalno balkanski kompleks inferiornosti u odnosu na zapadnu Evropu a koju u ogromnoj meri simbolizuje baš Nemačka, jak usisivač gastarbajtera još od šezdesetih godina prošlog veka, je u ovom filmu podloga na kojoj nije izrastao samo Nikolin život već i život njegovih roditelja. Otac mu po ko zna koji put prepričava kako su u vreme socijalizma njih vodili u Istočnu Nemačku a i kod majke je vidljivo koliko na Nemačku doživljava kao mitsko mesto na kome će čak i socijalno levelapovanje na nivo građanina drugog reda za Bugarina biti jebena premija. Otac Nikoli u jednom nekarakteristično emotivnom momentu kaže da beži iz ovog pakla u Nemačku i da se nikada ne vraća.
Pakla, dakle, koji je u trenutku izlaska filma već trinaest godina u članstvu EU. I film ne mora da elaborira ovu poentu, dovoljno je to kako Vesnakov i njegov direktor fotografije Orlin Ruevski slikaju sofijske blokove ižrvljane gotovo identičnim low-rent grafitima koje u Beogradu možete da gledate po Jerkoviću, kako izgleda policijska stanica u koju se Nikola jedan poslednji put javlja da potvrdi da mu je istekao period uslovne slobode, kako izgleda državna veterinarska klinika – mada izgleda i dalje MALO bolje od onog što biste ovde videli.
Vesnakov sve ovo radi u ključu tvrdog neorealizma, maltene Dogme 95 puritanizma, sa kamerom koja snima isključivo iz ruke, dugim kadrovima koji su fokusirani samo na glavnog junaka i njegov unutrašnji život što na površinu izlazi kroz pore na licu, bez bilo kakvog baroka u kompoziciji scena. Sve je, da se razumemo, slikano dobro i montirano besprekorno (Vesnakov zajedno sa Victoriom Radoslavovom), ali German Lessons nije film likovnih uzleta. Kamera je ovde da prati glavnog junaka kao nekakav parazitski oblik griže savesti, da ulazi sa njim u očev stan u kome ovoga nema, pretražuje sobe vireći mu preko ramena.
German Lessons uspeva da ne bude samo niska scena u kojima Nikola ne uspeva da se, pored sveg kajanja, smisleno poveže sa jedinim ljudima koje poznaje, a od kojih se rastaje možda i zauvek, time da ima spretno udenutu nit „pravog“ dramskog zapleta. Poetska dimenzija filma je takođe dosta vešto podvučena dijalogom koji glavni junak ima sa ocem poginulog prijatelja koji, otac, leži u bolnici a Nikola mu posramljeno vraća knjigu poezije koju je jednom bez razloga drpio kad je bio u gostima, pročitao je i, kako kaže „ništa nije razumeo“. To da je autor pesama u knjizi baš stariji muškarac koji leži u krevetu i prima infuziju i to da oba muškarca, sa vrlo različitih životnih pozicija nalaze sponu u stihovima jednog od njij je, naprosto, divna scena, pogotovo izvedena tim strogim, puritanskim neoralističkim alatom.
No, pomenuti dramski zaplet tiče se psa, ženke rase Malinoa a koju je Nikolin otac poveo u šetnju – jer je Nikola tog jutra kasnio, zauzet svim svojim planovima da se oprosti od svih koje poznaje i plati sva svoja simbolička dugovanja – pa je izgubio. Nikola, u potrazi za psom, nažalost otkriva da je sirotu Sofi zgazio auto a onda, takav blesav a BESMISLENO DOBRONAMERAN kakav jeste, odmah smisli da nekako nađe istog takvog psa u roku kraćem od 48 sati i dovede ga ocu i tvrdi da je našao Sofi.
Ovo nije samo, očigledno, nemoguća misija čoveka koji „never planned to fail, he just failed to plan“ već i tračak komičnog u okeanu mučnog i neuspešnog i poraznog od čega se sastoje ova dva dana Nikolinog života, pred odlazak u novi život.
I film onda ima, možda i neočekivano, kvalitetnu završnicu sa pančlajnom koji je i emotivan, i smešan, i potresan ali i ispunjen, ipak nekakvom nadom. Nemačka možda nije raj na Zemlji ali jeste bolja od pakla koji je Bugarska, i u to veruje, verovatno, svaki Bugarin koji je još uvek u Bugarskoj, baš kao i svaki Srbin koji je još uvek u Srbiji. Bez obzira što je Nikola ipak osoba sa dna društvene lestvice. Vesnakov je u intervjuu koji je dao povodom ovog filma rekao da se oseća kao da će mu ovo biti i prvi i poslednji dugometražni rad – iako je već tada radio na svom drugom filmu – ali uz svo svoje odsustvo VELIKE priče i perfektno baratanje malim, suptilnim i sirotinjskim, ovo je film za koji bi nastavak imao ITEKAKO smisla. Pa da mu se nadamo onako kako se Nikola nada svom resetu kad sutra ujutro sa ortakom sedne u kombi, odvrne Rammstein i krene u zemlju o kojoj čitav Balkan sanja kao o izgubljenoj Atlantidi.
