Captain America: Brave New World je trenutno po svom učinku na bioskopskim blagajnama treći najgori Marvelov film svih vremena (iza ipak univerzalno prezrenih The Marvels i Ant-Man and the Wasp: Quantumania) dok su ocene kritike, posmatrano iz najblagonaklonijeg rakursa, u najboljem slučaju mlake. Pritom Captain America: Brave New World zaista nije najgori Marvelov film i ako ništa drugo nudi povremeno korektno režiranu akciju i negde, ispod naslaga „lorea“ u njemu se za život bori korektan, iako generički politički triler. Povrh svega, osvežavajuće je povremeno pogledati superherojski film koji je pre svega usredsređen na likove i njihova iskušenja a da to nije postavljeno na pozadinu najvećeg sukoba u istoriji sukoba. Scenario svakako svoju dramu gradi oko napete političke a zatim vojne eskalacije između dve velike nacije, ali ovde nije ugrožena ni čitava ljudska rasa, ni čitava planeta, ni čitav univerzumu niti multiverzum. Koliko je do njega bilo, talentovani nigerijsko-američki režiser Julius Onah se potrudio da film sagradi oko teške prošlosti, kajanjima ispunjene sadašnjosti i idealizovane budućnosti centralnog lika u ovoj priči a verovatno nije njegova greška to što centralni lik u ovoj priči nije Kapetan Amerika.
Captain America: Brave New World je i zanimljiva studija slučaja kako eksterna studijska politika može da fatalno ošteti film: produkcija je bila pogođena SAG-AFTRA štrajkom tokom leta 2023. godine, rana test-publika je filmu dala slabe ocene pa su isplanirana ekstenzivna dosnimavanja za prvu polovinu 2024, Mark Rufallo je negde pomenuo da će ponovo igrati Hulka pa su posle krenula hitra demanovanja da to ima veze sa OVIM filmom. Premijera je planirana za leto 2024. godine ali se od toga odustalo da se napravi mesta za Deadpool & Wolverine, na kraju su dosnimavanja završena tek na jesen i mada je plan bio da koštaju manje nego u prethodnim slučajevima i da čitav film bude napravljen za znatno manje novca nego The Marvels, konačna kalkulacija je jasna: kada se na sve dodaju troškovi marketinga, Captain America: Brave New World će morati da zaradi 425 miliona dolara da bi bio na nuli. A što u trenutku dok ovo kucam, nepunih mesec dana nakon premijere, deluje prilično nedostižno, makar oslanjanjem samo na bioskope.
Drugim rečima, „superherojski zamor“ je sada ozbiljna stavka u planiranju bilo kog narednog superherojskog filma i pomalo je i neobično da smo toga svesni svi mi koji ne radimo u Dizniju dok tamo kao da i dalje samo pritiskaju dugme na kome piše „MCU formula“ i nadaju se najboljem. Ali MCU formula više nije MCU formula sa kraja prve i početka druge decenije ovog veka. Captain America: Brave New World nije loš film zato što Julius Onah ne zna šta radi – naprotiv, vide se jasni napori da se film ukoreni u realističnom, da se centralna geopolitička tenzija kreira plauzibilno, da ton filma bude konzistentan tako da teške lične drame, političke intrige i akcija budu smisleno uklopljeni, bez odletanja u svemir, bez napadnog humora – već zato što se MCU formula do 2025. godine transformisala u proizvođenje „sadržaja“ kao na fabričkoj traci, pa se i filmovi sada prave da budu poglavlja u jednoj tekućoj priči radije nego, znate već, FILMOVI.
Ovde se mora ponoviti kritika koju vrtimo već nekoliko godina – praktično od kraja angažmana braće Russo koji su zaključili poslednju „dobru“ fazu Marvelovih filmova sa Avengers: Endgame – a ta je da je Diznijev pivot na striming vidno i fatalno ranio Marvelovu filmsku produkciju. MCU filmovi su postigli nezapamćen uspeh u istoriji kinematografije i kreirali potpuno nove trendove u industriji (i investiranju u nju) time što su prekomplikovan, košmarno interreferencijalan kontinuitet decenija strip-predložaka na kojima su bili zasnovani razgrnuli, pronašli u likovima i zapletima ono ikoničko i uvek relevantno i oko toga izgradili seriju veoma labavo povezanih, narativno urednih pripovesti sa harizmatičnim likovima u centru. Gledalac je u bioskop dolazio ohrabren znanjem da mu je nekakvo generalno poznavanje koncepta superherojštine prikupljeno kroz socijalnu osmozu dovoljno i da će kada sedne da film gleda videti šarmantne protagoniste, razumljive zaplete kojima nisu potrebni veštački „lore dumpovi“ da bi mu bili jasni, malo dobre akcije, malo simpatičnog humora.
Ali Marvelovi filmovi u poslednjih pet godina su skoro pa svedeni na interpunkciju u rečenici koja kao da se nikada ne završava, dok Dizni pumpa striming-serije sa sporednim likovima iz MCU filmova a koje onda postaju „važan“ narativni osnov na koji naredni fimovi moraju da se pozivaju. Captain America: Brave New World je paradigma ovog problema i zapravo je neka vrsta podviga da je Onah iz materijala koji je dobio napravio nešto gledljivo.
Prednost zapleta ovog filma u odnosu na recentne MCU produkcije je u tome da je ovo nešto najbliže „just another day in the office“ premisi što smo videli u superherojskom filmu mnogo godina unazad. Titularni heroj i njegov omiljeni sajdkik (ne, ne Redwing, Redwing je u ovoj verziji Marvelovog univerzuma samo inteligentni dron a ne PRAVI soko sa kojim Sam Wilson ima telepatsku sponu) su na početku i na kraju filma manje-više isti kao što su bili, sa iskušenjima koja čine njihov odnos čvršćim, ali bez izmenjene perspektive na bilo svoje superherojske karijere, bilo na ljudsko stanje, bilo na geopolitiku. Drugi likovi prolaze nekakve karakterne lukove i njihov se status kvo menja, ali to zato i jesu drugi likovi – Kapetan Amerika koga vidimo na početku ovog filma je isti lik kao na njegovom kraju i za njega je sprečavanje sukoba dve nautičke flote u Indijskom okeanu na kraju krajeva „just a job“.
E, sad, taj „job“ je, na našu nesreću, zatrpan ispod, rekosmo, naplavina DRUGIH zapleta a koji nemaju nikakve veze sa ovim filmom niti, da budemo fer, sa Kapetanom Amerikom uopšte. I prosto je apsurdno da su pomenuta dosnimavanja – nakon slabih reakcija test-publike – služila da se u film doda JOŠ zapleta, kada on, kada ga pogledate od početka do kraja, prosto grca pod težinom svojih priča i pričica, svojih sporednih likova i „harizmatičnih“ negativaca kojih ima u dovoljnoj meri da se napune dve sezone bilo koje Diznijeve serije. Film, sa svojih ni stodvadeset minuta trajanja, onda nema nikakvu šansu da kroz sve ovo što je na kraju pisalo osam ljudi prođe smislenim putem.
Ali zaplet bar postoji a što je više nego što može da se kaže za Deadpool & Wolverine i to vredi isticati kao pozitivnu karakteristiku ovog filma. Sa druge, manje pozitivne strane, taj zaplet je praktično prepričavanje filma Captain America: Winter Soldier, ali mehanički, bez nekakve pripovedne elegancije, sa skoro direktnim prepisivanjem nekoliko set pisova iz ovog kvalitetnog i cenjenog superherojskog filma pomenute braće Russo.
Politički triler Captain America: Brave New World je makar u teoriji zanimljiv jer je u njegovom centru predsednik SAD koji iza sebe ima pitoresknu prošlost – „I was a wartime general and now I’m a wartime president“ kaže Thadeuss „Thunderbolt“ Ross u jednom od apeksa ovog filma – i sada iskreno pokušava da globalne tenzije izazvane pojavljivanjem novog metala, adamantijuma, na planeti Zemlji (a koji je po karakteristikama još bolji od vibranijuma) razreši kreiranjem i globalnim potpisivanjem sporazuma koji će razvijene nacije obavezati na pravičnu podelu ovog „resursa budućnosti“ diljem celog čovečanstva. Harrison Ford nije neki, jelte, veliki karakterni glumac, ali on Thunderbolta Rossa glumi u jednom ugodno povišenom tonu, kredibilno gradeći portret čoveka koji zbilja žali zbog nekih svojih starih odluka i pokušava da svet učini boljim mestom ne bi li njegova ćerka, Betty, ponovo počela da priča sa njim. Ford za promenu ne mora da igra akcionog heroja i utisak je da je u ulogu investiran više nego u nastavke Star Wars, Blade Runner i Indiana Jonesa u kojima je igrao tokom poslednje decenije, pa ni stripovska preterivanja u koja upada ne deluju odšmirano i uklapaju se u taj (pre)ozbiljni ton filma koji je Onah sebi stavio u zadatak.
Sa druge strane su Anthony Mackie kao bivši Falcon a sada Kapetan Amerika, i Danny Ramirez kao „mladi“ Falcon, Joaquin Torres i njihova hemija superherojskog veterana što je već par puta spasavao čitav svet i mladog, napaljenog sajdkika koji je kao klinac u Majamiju superheroje gledao samo na internetu i sanjao da bude jedan od njih, je fino plasirana, bez nekog velikog odstupanja od oprobanih formula, ali korektno. Mackie, ako mene pitate, naprosto nije tip glumca za tvrde, okorele heroje ali on sasvim pristojno igra Kapetana Ameriku koji mora da odrađuje zajebane poslove protiv terorista na terenu, da zatim navigira rizični politički slalom vašingtonske administracije, a i da onda malo sedne i lamentira kako ne zna hoće li ikada biti dostojan legata superheroja čije je ime i funkciju preuzeo. Ramirez se sa svoje strane izšlifovao na televiziji, dokazao da ima kapacitet za veliki ekran u Top Gun: Maverick i ovde skoro da krade šou svojim entuzijazmom i šarmom.
No, problem je što film zapravo nije o njima i što je Captain America: Brave New World samo tehnički nastavak dosadašnjih filmova o Kapetanu Americi a suštinski nastavak za seriju The Falcon and the Winter Soldier, za film Eternals iz 2021. godine ali i možda i najviše za film The Incredible Hulk Louisa Leterriera iz 2008. I to je sad jedna užasna konfuzija isprepletanih referenci na događaje koje ste možda gledali, kojih se možda i ne sećate a možda ih i niste gledali, na odnose između likova koje su glumili drugi glumci, na žudnje za osvetom koje gaje superzločinci što se u Brave New World ređaju kao na pokretnoj traci. Jedan srazmerno elegantno postavljen kontrast između predsednika države koji svetu želi dobro ali mora da kontroliše superheroja obučenog u američku zastavu i superheroja koji hoće da bude ravnopravan a ne potčinjen u ovom odnosu a i pati od sindroma samozvanca je onda fatalno kontaminiran inflacijom podzapleta, do karikature kondenzovanih karakternih lukova i dijaloga koji praktično parodiraju stripovsko pripovedanje tim deklamovanjem sažetih radnji prethodnih filmova i serija kojima samo fali zvezdica i fusnota kojom će nas podsetiti na koji se film to odnosi i iz koje je on godine.
Dublji problem je, pak, vezan za teme koje Onah bira da istakne u svojoj egzekuciji ili koje su, da budemo malo blaži prema njemu, za njega izabrane. Naime, ta „just another day in the office“ aroma filma znači i da se ovde ni na koji način ne koristi, čak ni ne prepoznaje činjenica da su dva superheroja koji treba da rade za Ameriku a nađu se sa pogrešne strane predsedničkog besa, jedan Afroamerikanac i jedan Latino. Zamorni kulturni ratovi koje podstiču manipulativni, karijerni „desničari“ diljem interneta i u kojima se stalno napadaju superherojski filmovi jer forsiraju „diversity, equality and inclusion“ su naravno tumor na savremenoj popularnoj kulturi ali ovde treba primetiti kako film svo to svoje uključivanje likova iz manjinskih zajednica u kast radi pro forme, da se ispuni kvota, ali ne kaže baš ništa o tome koliko je značajno što Afroamerikanac nasleđuje ime i odgovornosti Kapetana Amerike nakon jednog belog čoveka koji se borio protiv arijevaca. Falcon u stripovima, naravno, ima značajno izraženiju „etničku“ dimenziju i istoriju aktivizma u harlemskoj afroameričkoj zajednici* dok je Joaquin Torres iz stripa deo naglašeno kompleksne diskusije o latinoameričkim migrantima u SAD, njihovom pravnom položaju i eksploataciji kojoj su izloženi, ali scenario filma bira da se ničim od ovoga ne bavi i zadovoljava se ubacivanjem lika po imenu Isaiah Bradley, „prvog“ Kapetana Amerike, čoveka na kome je serum za supervojnike testiran pre nego što ga je dobio Steve Rogers. Bradleyja i ovde, kao i u seriji The Falcon and the Winter Soldier igra – odlično – pozorišni glumac Carl Lumbly i scenario u ovom slučaju nudi makar malo „mesa“ liku koji je s pravom ogorčen što je nakon Drugog svetskog rata njegovo ime ne samo izbrisano iz istorije već i da je dopao dugogodišnje robije, sažimajući na neki način sudbine velikog broja afroameričkih „buffalo soldier“ vojnika.
*koga zanima više detalja o tome, pisao sam nešto o prvom Falconovom miniserijalu na ovom mestu
Ali sve je to prilično površno i performativno. U stripovima je Bradley kreiran pre nešto više od dve decenije sa miniserijalom Truth: Red, White & Black i mada je i ovo, ne sumnjajte, izazvalo dosta negativnih reakcija već na same najave, u pitanju je bila kvalitetno napisana i uverljivo ispripovedana priča koja je svoje teme rase, segreacije, eksploatacije, istorijske nepravde itd. istražila časno i bez rezervi. Film ne radi ništa od toga.
Ono što film RADI je da, sasvim bezrazložno utovaruje JOŠ likova u ansambl. Shira Haas je zanimljiva kao Ruth Bat-Seraph, u stripovima poznata i kao Sabra, mutantska agentkinja Mosada, ali njen lk je ovde sveden na erzac „udovicu“ i ne dopušta joj se ni onoliko širine koliki je Scarlet Johansson imala u Captain America: Winter Soldier. Haasova radi sa onim što ima i nije se ni malo izbrukala.
Onda je tu čitava kolekcija superzločinaca ubačena u mašinu i potrošena bez dobrog opravdanja. Mackiejev kapetan Amerika se do kraja filma sukobljava sa Copperheadom (kome niko ne izgovara ime i on služi samo kao miniboss na kraju prvog čina a Jóhannes Haukur Jóhannesson je verovatno uhvatio poslednji voz da ipak dobije „ulogu“ kakve će u nekim budućim sličnim produkcijama kreirati AI), sa Sidewinderom (Giancarlo Esposito uglavnom dodat u dosnimavanjima, i on emituje popriličnu količinu harizme sa kojom film ne zna šta da radi i zaboravlja na njega daleko pre kraja), te sa Leaderom a koji je neka vrsta „pravog“ negativca što stoji u pozadini svega. No, naravno da film do ove tačke već jako kuša gledaočev kapacitet da poveže ko je ko, ko je odakle, i koliko je bitan za priču pa kada u drugoj polovini gledamo Tima Blakea Nelsona kako se krevelji pod groznim zelenim protetičkim moždanim tkivom što mu izbija iz glave film dotiče neke od najnižih estetskih tačaka celokupnog MCU.
Leader aka Samuel Sterns ne samo da nije zanimljiv neprijatelj za Kapetana Ameriku – pogotovo ne OVOG Kapetana Ameriku – jer je njegova diferencija specifika da ima strahovito razvijen intelekt nasuprot primitivnom, detinjastom ali fizički neverovatno snažnom Hulku već je u pitanju i, oh, pa Hulkov neprijatelj. I onda je Captain America: Brave New World priča pre svega o sukobima unutar zajednice Hulkova u kojoj kapetan Amerika i Falcon statiraju, a čak ni „pravi“ Hulk se ne pojavljuje.
Na sve to dolazi i očigledan problem ove produkcije što je svoj veliki money shot ona ispucala još u marketingu. Sam promotivni plakat za film na kome velika crvena pesnica udara u štit iza koga se krije Kapetan Amerika znači i da gledalac provodi film ne saživljavajući se sa dramom koju proživljava američki predsednik suočen sa cenom svoje manipulantske prošlosti i stvarnom krizom u kojoj savezničke nacije podižu avione jedna protiv druge i ispaljuju projektile na brodove, već čekajući da vidi kada će Harison Ford da se transformiše u Crvenog Hulka i koliko će CGI biti loš.
Naravno, strip-publika unapred zna šta je Rossova sudbina, ali film prilično snažno nastoji da nam Fordov lik prikaže kao „pravu“, trodimenzionalnu ličnost, sa ružnom prošlošću ali i autentičnom motivacijom da bude bolja osoba i zanimljivo je što je takav lik neko ko kontroliše američki nuklearni arsenal, pa bi onda njegov „hulk-out“ momenat trebalo da bude egzistencijalni lom i momenat strahovite katarze. Naravno, kada od početka znate da to sledi, njegov je impakt manji. Ako ništa drugo, Onah režira tuču između Crvenog Hulka i Kapetana Amerike sasvim solidno, sa pristojnim efektima razaranja po Vašingtonu i uspelog kontrasta između rascvetalog trešnjinog drveća oko šetališta i apsolutne destrukcije koja se na njemu dešava. Čak se i „lutkasti“ CGI Hulk nacrtan preko Forda ponaša dovoljno dobro da ne upropasti imerziju gledaoca a što je osveženje nakon užasne maske koju nosi Nelson da bi glumio Leadera.
Captain America: Brave New World je, dakle, slab, rastrzan film u kome postoji zdraviji, korektni „B“ film što se bori da izađe na površinu i pruži nam malo generičke ali ugodne trilerske akcije. On je i preozbiljnog, pretamnog tona – čak i fotografski, za film u kome je većina bitnih likova tamne boje kože, ovde ima premalo svetla i previše muljavih, nerazaznatljivih kadrova sem kada je u njima Ford čija svetla put i bela kosa sijaju kao svetionik – sa samo jednom jedinom uspešnom humorističkom scenom u kojoj Sebastian Stan zapravo parodira tu samozaljubljenu ozbiljnost Kapetana Amerike koju ostatak filma slepo forsira. Glumci su dobri i Onahova režija je U REDU kada se o režiji može pričati, ali Captain America: Brave New World je scenaristički skarabudženo nedonošče Frankenštajna, koje nema ni vremena ni smelosti da se bavi svojim imanentnim temama, umesto toga se sa bizarnom, fetišističkom usredsređenošću baveći zapletima i odnosima likova iz drugih filmova i serija, kao da nam već u stripovima ovoga nije bilo preko glave pre trideset godina. Marvel je definitivo u kanalu i prilično je malo verovatno da će ga Thunderboltsi odande izvući. Ali bićemo tu, gledaćemo da vi ne biste morali.
