Dakle, Helen of Wyndhorn recentni šestodelni miniserijal u izdanju Dark Horsea je sada već malo i depresivno ustaljena rutina u kojoj će Tom King imati neku poluformiranu ideju zapleta u glavi, vezati tu ideju za neku osobu iz stvarnog sveta, po mogućstvu iz istorije američke popularne kulture, a onda oko nje sklopiti priču prepunu zanatskog vatrometa i bez stvarne ideje šta svime time hoće da se kaže. Kao i u drugim sličnim situacijama, spašće ga IZVANREDAN izbor partnera za grafičku realizaciju ovakvog scenarija i američka kritika će se utrkivati da bivšeg CIA operativca obaspe pohvalama. Ako ste bili svesni da Helen of Wyndhorn izlazi prošle godine (od Marta do Novembra) najpre na ime zaista unisono sjajnih prikaza koje je ovaj serijal dobijao od svih koji se još cimaju da pišu o stripovima, možda će vas malo iznenaditi da imam ovako oštre reči za miljenika kritike. No, čini mi se da je samo pravično da se istakne kako King, kao i u više slučajeva do sada, ovi stripom ne govori NIŠTA i da su i strip kao medijum ali i sam King kao autor zaslužili da ih posmatramo mao izoštrenijim pogledom, svesni da oni mogu VIŠE.
U Kingovu odbranu, ono što svakako mogu da kažem za Helen of Wyndhorn je da ovde scenarista istupa iz svoje zone komfora. U prvom redu, ovo nije strip o dvoje odraslih ljudi različitog pola koji pokušavaju da imaju romansu u životnom dobu za koje im čitava njihova kultura sugeriše da nije doba romanse, nije doba nade, nije doba strasti ili nežnosti, a svakako nije doba sreće. King je, za moje kriterijume, do sada bio najbolji baš kada se bavio ovakvim zapletima, nudeći nam melanholične, heimgvejevski intonirane muškarce u Batmanu i The Human Target nasuprot misterioznim, neuhvatljivim ženama koje su i same žedne da budu voljene a da ne moraju da zarad te ljubavi da izgube svoju nezavisnost i svoje JA. Notabilno odstupanje od ove matrice u Imageovom Love Everlasting je ipak sačuvalo spone sa romantičnim stripovima iz njihovog zlatnog doba i na sasvim očigledne načine bilo dalja analiza koncepta romanse, samo, osvežavajuće, iz ženske, za Kinga neistrošene perspektive. Utoliko, ovaj sam strip ocenio prilično visokim ocenama, uviđajući kako autor pokušava nešto novo i primenjuje svoj spisateljski talenat na materiju koja nije samo još jedan krug poznatim ringišpilom.
Sa Helen of Wyndhorn sam se nadao nečem sličnom na ime činjenice da su ovde glavni likovi žene, da romantičnog zapleta nema ni u naznakama, kao i da se King ponovo udružio sa crtačicom sa kojom je već radio DC-jev miniserijal Supergirl: Woman of Tomorrow. Dodatno, i sama Bilquis Evely, ta crtačica, deluje kao da je bila primetno nadahnuta kombinacijom „period piece“ pristupa i divlje palp fantazije i Helen of Wyndhorn je, ako ništa drugo lepo za njega čovek ne uspe da kaže, RASKOŠNO prelep strip. King i Evely imaju jednu razrađenu hemiju i ovo je strip u kome scenarista nije „nevidljiv“ – teksta ima mnogo jer se gotovo cela pripovest čitaocu predstavlja kroz prepričavanje, često i iz druge ruke – ali u kome crtež i kolori (briljantni Matheus Lopes) ostvaruju veoma presudan uticaj na to kako će taj strip biti percipiran, čak i na to kog je on u stvari žanra.
Da se dohvatimo prvo ovog poslednjeg: pretpostaviću da je Dark Horse ovo stavio u svoj pres materijal jer je posle svaki živi sajt koji je o stripu pisao ponovio da je Helen of Wyndhorn kombinacija L. Franka Bauma i Roberta E. Howarda. I sad, ja sam, naravno sklon ovako kondenzovanim deskripcijama verovatno i više nego prosečna osoba, ali vredi istaći da, kako to kod Kinga i inače ume da bude slučaj, ovo nije ZAISTA žanrovski mešap imaginativne fantazije-za-decu iz radova L. Franka Bauma i „muških“ palp-fantazija o moći sa mačevima i sandalama koje je kanonizovao R.E. Howard. Umesto toga, King samo preuzima motive iz Čarobnjaka iz Oza i Konana, stavlja ih u svoj narativ, a kao okvir u kome se ti motivi sudaraju poslužiće vrlo obični, možda i banalni život publiciste Thomasa Rogersa koji je napisao knjigu o palp piscu po imenu C.K. Cole, u svoje vreme ne odveć poznatom autoru priča o varvarskom ratniku po imenu Othan. Ove su priče publikovane tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka i Cole je bio samo jedan od autora za magazine poput The Astonishing Stories, a koji je onda honorare trošio na alkohol i provod radije nego da gradi, jelte karijeru, život i porodicu. Cole će na kraju izvršiti samoubistvo, još uvek mlad i neprepoznat a njegov uticaj na žanrovsku literaturu biće kanonizovan tek retroaktivno, između ostalog kroz napore istoričara popularne kulture kao što je Thomas Rogers.
Ne treba da znate MNOGO o životu Roberta E. Howarda pa da prepoznate da je C.K. Cole zapravo Howard sa isturpijanim serijskim brojem. Već naslovne strane pomenutog palp-magazina u kome je on objavljivao a od kojih ćemo neke videti u scenama što se dešavaju u sadašnjosti – na aukcijama, ali i reprodukovane na koricama Rogersove knjige – su jasan pastiš naslovnih strana za Konanove avanture, ali uz jednu možda i bitnu distinkciju. Naime, sve naslovne strane koje se vide u ovom stripu omažiraju ili imitiraju radove Franka Frazette, ilustratora VEOMA bitnog za modernu vizuelnu percepciju Konana. Ali Frazetta, NARAVNO, nije imao veze sa Konanom u vreme kada je on izlazio u magazinu Weird Tales (jer je, jelte, tada išao u osnovnu školu) i zapravo su naslovne stranice tog magazina u tridesetim godinama prošlog veka imale sasvim drugačiji stil, estetiku pa i tematsku orijentaciju (videti, recimo, ovu naslovnu stranu za izdanje u kome je izašla Howardova priča The Queen of Black Coast, za sasvim prepoznatljivu kombinaciju tadašnjeg holivudskog glamura i strave). King i Evely nam ovde, dakle, malko podmeću rog za sveću, brkajući epohe u, verujem, sasvim časnoj, dobroj nameri da nam daju jasan vizuelni mig, neverbalni nagoveštaj sa čim imamo posla. No, anahronizam je anahronizam, pa kada sam video da u prvoj epizodi glavna junakinja u kafani naručuje „shot followed by a chaser“ a što je terminologija nastala tek nekoliko decenija kasnije, počeo sam malo da se nerviram što me nerviraju ovakve sitnice.
Helen of Wyndhorn svakako, pored nerviranja, čoveku može da donese i dosta zadovoljstva. King uspeva da između sebe i pripovesti koju razvija pred čitaocem stavi nekoliko slojeva formalne naracije, kreirajući distancu koja njega uklanja iz pripovedanja, i to je efektan alat da se čitalac stalno drži u tenziji, da traga za detaljima i prepoznaje obrasce na raznim niovima priče. Glavni deo narativa se odnosi na intervju koji pomenuti Thomas Rogers radi sa ostarelom gospođom Lilith Appleton a koja je tridesetih godina dvadesetog veka bila guvernanta titularnoj Helen, inače ćerki C.K Colea. No, onda su delovi priče pripovedani od strane same Helen a prema Lilith (koja ih onda implicitno dalje prenosi Rogersu), i ovo je korišćeno da se u narativ ubace naglašenije fantazijski elementi sa sve prelascima u drugi svet, susretima sa začudnim božanstvima i čudovištima, pustolovinama prepunim mačevanja i neopisivih blaga. Na sve to imamo i momente u kojima Helenin deda, Barnabas Cole, priča priče Helen, koja ih onda prepričava Lilith, koja ih onda prenosi Rogersu. Ako to nije dovoljno da vam izazove vrtoglavicu, odozgo još dolaze i momenti iz „sadašnjosti“ u kojima Rogers svom mužu priča o razgovorima koje je imao sa Lilith, a priča onda još dodatno skače i u prošlost u kojoj je Rogers kao tinejdžer počinjao da se upoznaje sa pisanjem C.K. Colea (i da sakuplja magazine sa njegovim pričama), ali i u budućnost u kojoj je Rogers umro a njegov muž njegovu kolekciju palpa prodaje na aukciji.
Ovo je možda i APSOLUTNO previše dijahronijske naracije za strip od šest epizoda i Kingu se valja računati u pobede to da se čitalac ne pogubi među svim tim različitim vremenskim ravnima i (nepouzdanim) pripovedačima koji prenose tuđe priče. Sa druge strane, utisak je i da King ovde ne zna uvek tačno šta radi i da je posezanje za različitim vremenskim periodima, pogotovo u Rogersovom životu (i, eh, smrti) više pokušaj da se stripu podari privid dubine nego nužno literarno sredstvo da se ispriča BAŠ OVA priča. Neću da kažem da King ovde pokušava da zaseni prostotu skačući između palpi pripovedanja i fantazijskog setinga u realističan, savremeni mizanscen i natrag, ali ako je priča o Rogersovom životu (i smrti, da) imala ikakvog uticaja na centralni narativ, on je meni sasvim promakao.
A gde onda dalje valja reći i da taj centralni narativ, kad dođe do svog kraja, nema neku jasnu ili jednoznačnu poentu. I to je, ponoviću, sada već hronična Kingova boljka, sa izvlačenjem najteže literarne artiljerije iz garaže da se pokaže kako strip može da bude višeslojan, dubok, ZNAČAJAN pripovedni medij, ali bez jasne vizije šta sa tom artiljerijom treba da se do kraja uradi. Da je Helen of Wyndhorn pisao, na primer, Alana Moore, priča bi PUCALA od metatekstualnih referenci, intertekstualnih refleksija i simetrija, simbolike i semiotičke signalizacije, ali u Kingovoj izvedbi ovo je samo – sada već uobičajeno – neodređena gestikulacija u smeru Roberta E. Howarda i, hm, nekakvih emocija.
Da ne budem previše negativan, King ovo piše VRLO dobro. Pastiš post-gotskog palpa (u delovima koje pripoveda Lilith) mu ide od ruke, nije neizdrživo raspisan i sve vreme drži pravi ton (a svakako i u grafičkom smislu JAKO doprinosi izvrstan letering Claytona Cowlesa koji koristi prepoznatljivo gotski a opet čitak font). Odnos Lilith i Helen je građen žanrovski dosledno, sa problematičnom devojčicom naviklom na slobodu i neodgovornost koja mora da se uklopi u nominalno strogu disciplinu života u velikoj južnjačkoj vili svog dede gde se doselila nakon očevog samoubistva, i uštogljenom, ali plemenitom guvernantom koja je svedok nefunkcionalnog odnosa dve generacije iste porodice.
Dalje, kada se ovaj strip razotkrije i kao „više“ sword & sorcery fantasy, karakterni luk koji prolazi sama Helen, ali i svi likovi oko nje, je vibrantan – sa svim iskušejima, preokretima i mukama koje očekujete kada se suoče tvrdoglava klinka i matorac navikao da ga svi slušaju – a što onda tiho i samo pritajeno optimističko finale čini makar emotivno zadovoljavajućim ako već ne dramski interesantnim. I, opet, ne želim da budem negativan po svaku cenu, ovo je strip o tome kako ogorčeni deda koji je izgubio sina u sinovljevoj ćerki nalazi utehu isto onako kako upuštena ćerka koja je izgubila oce u dedi pronalazi i oca i sebe i to je sasvim legitiman pripovedni luk.
No, ne mogu da se otmem utisku da je Roberta E. Howard u svemu ovome više eskploatisan nego što mu je podignut literarni spomenik. King je već imao problematično korišćenje lika i dela Stevea Ditka u svom Rorschachu i čim sam shvatio da je Cole erzac-Howard za ovaj strip počeo sam da se mrgodim i da prevrćem očima i da se pitam koliko će me ovo do kraja iznervirati.
Odgovor je „ne mnogo“, srećom, i mislim da je King ovde imao zaista najbolju nameru da u svojoj fantaziji ispiše nekakav zamišljeni, makar simbolički happy end za velikog prethodnika, dajući Coleu ćerku – koju Howard nikada nije imao – i dopuštajući njegovoj viziji da na neki način živi kroz nju. Legitimno.
Ali, sa druge strane… Sa druge strane je C.K. Cole naprosto previše različit od Howarda da bi sve to imalo smisla. Praveći od Colea čoveka koji beži od svog oca i sa ćerkom se potuca po američkoj provinciji, piše, pije i ne haje za sutra sve dok depresija ne uhvati korak sa njim i navede ga da se obesi (ćerkinim kaišem), King nam daje sasvim drugu osobu od onog što je Howard zaista bio. Hwoward je, notabilno, bio vezan za Teksas celog života, i privržen bolesnoj majci o kojoj se starao sve do njene smrti, u velikoj meri stavljajući svoje pisanje u drugi plan (iako je bio na pragu prodora u književnost glavnog toka) kako bi joj bio na raspolaganju. I naravno, njegovo samoubistvo je izvršeno pištoljem.
Utoliko, Helen of Wyndhorn uzima od Howarda samo ono što mu treba, ne bavi se kompleksnošću TOG čoveka niti literarnom širinom TOG autora (između ostalog, Howard je u poslednjoj fazi svog stvaralaštva pisao vesterne i pripremao se da izda kolekciju vestern-priča A Gent from Bear Creek) i samo ga koristi kao neku vrstu readymade „fentezi čudaka“ koji se na kraju života ubio, kako bi napravio, ne znam, nekakvu poentu o tome da porodica postoji i da je to dobro…
Ali Helen of Wyndhorn je makar veličanstveno nacrtan strip koji romantiku američkog juga u zrelim tridesetim godinama prošlog veka prikazuje sa svom dramom, otmenošću i southern gothic lepotom koju ovakve priče potrebuju, a onda pivotira na sword & sorcerey fantaziju i u tom je domenu jednako snažan ako ne i jači. Evelyjeva je, takođe, IZVANREDNA u grafičkoj naraciji, sa perfektnim kadriranjima, izražajnim likovima i moćnom akcijom i čovek prosto ne zna da li da se više divi njenom dizajnu (odeće, nameštaja, ali i arhitekture, sa nekoliko totala u kojima se vidi čitava velika kuća gde Helen i Lilith žive i od kojih zastaje dah), ili njenoj „režiji“ gde se scene čitaju jasno i GLASNO čak i pre nego što bacite pogled na Kingove monologe u titlovima.
Prelazi između „stvarnog“ i fantazijskog sveta su joj neobično efektni, sa jednim naglašeno ubedljivim, čak „realističkim“ ulaskom u sferu nemogućeg ili makar neverovatnog, gde su čudovišta i čudesa koje likovi susreću „s one strane“ kao nekakve besprekorno animirane ekstrapolacije dizajna koji su nam u amanet ostavili Frazetta i Boris Vallejo. Ovde se primeti i kako Lopesovi kolori, blagi i „prirodni“ u realističnim scenama (sa puno besprekorno kombinovanih tonova smeđe, zelene i žute, koji svemu daju jedan naturistički prizvuk) dobijaju prelive crvene, ljubičaste, plave u scenama u fantazijskom svetu, naglašavajući neku vrstu hiperrealističnosti ove ravni postajanja, stvarnosti jače od „stvarne“ stvarnosti.
I, evo, nadam se da će ovaj strip svima koji čitaju ovaj moj prikaz biti jači, bolji i smisleniji nego što je bio meni. Helen of Wyndhorn je zanatski IZVANREDAN rad ljudi koji su na vrhuncu svojih moći, u kome ja nisam našao dovoljnu količinu supstance da se opravda sva ta zanatska teška artiljerija. Ali dopuštam i zapravo VOLEO BIH da se samo radi o tome da sam glup, mator i da ne pazim na času i da mi zbog toga promiču dublje poente koje on pravi. No, sav moj problem sa Kingom na stranu, Helen of Wyndhorn je toliko dobro grafički realizovan strip da svako treba da ga makar prelista. Serijal možete pokupovati ovde, a kolekcija će uskoro biti dostupna ovde.
